О ЦРКВЕНОЈ УМЕТНОСТИ, РАЗМИШЉАЊА УМЕТНИКА

Представљамо читаоцу размишљања мајстора Александра Јесинског (радионица „Светлост Невечерња“) о прошлости и садашњости иконописачке уметности. Овај разговор сматрамо правовременим, јер – савремено иконописање погођено је мноштвом болести: од отворено комерцијалног приступа послу, до слепог подражавалаштва и ропског копирања.


Александар Јесенски

Александар Јесенски

Александар Јесински рођен је 1953. године. Сликарством се бави од 1973, црквеном уметношћу – од 1988. године. Аутор је многих иконостаса у манастирима и храмовима Москве и Подмосковља. Влада свим облицима ликовне уметности: графиком, живописом, иконописом, дрворезом и каменорезом, витражем, мозаиком. Живи у граду Боровску, Калушка област.
Аутор је идејног решења за споменик посвећен стогодишњици Првог светског рата, који треба да буде израђен заједничким трудом руских и српских мајстора и свечано откривен у Србији 1. августа 2014. године, на стогодишњицу I светског рата. Иницијатор подизања споменика је Фонд за подршку очувања и развоја руске и источнохришћанске културе у име Владимира Храброг, кнеза Боровско-серпуховског из Москве, у сарадњи са Словенским друштвом из Краљева.

Канон црквене уметности је створен у Византији. Да ли се, по Вашем мишљењу, канон више односи на форму или на садржај?
Канон је, пре свега, духовни појам, он обухвата и форму, и садржај. Идеал је био достигнут у Византији, и пренесен је на Руску земљу једновремено с Крштењем.
Развој руске црквене уметности текао је до XVII века. Већ у XVI веку приметни су предзнаци назадовања, већ нема оних енергија које беху у Средњем веку. Појављују се орнаменталне обраде површине, у XVII веку не воле златну позадину, сматрајући обично злаћење недовољним, али баш злато символизује Благодат. Образ се повлачи с иконе, постаје све више путеним. Представа о лепоти постала је веома сујетна. У XVIII-XIX веку јако велики утицај на иконопис извршио је западни религиозни живопис.
У XIV-XV веку уметник је у икони, пре свега, стремио преношењу Таворске светлости. Белине и јесу изражавање Таворске светлости. Како су то постизали? Древни уметник је поседовао апсолутни унутрашњи вид, он је стицан путем дугих, многолетних вежби, које су захтевале истинско смирење. Радећи над сваким предметом, уметник је унутарњим видом пратио пут апостōлā на гору Тавор, и на „врху“ сваки пут заједно с њима проживљавао преображење твари. И, завршавајући посао, повлачећи последњи, најсјајнији светлосни потез на лику, рукама, одеждама, архитектури, дрвећу – уметник је самим тим сведочио о појави светлоносне Божанствене енергије, то је и обезбеђивало светлоносност представе. Без појаве светлости у црквеној уметности ничега не може бити. Ако појаве светлости нема, онда та уметност није црквена, независно од сижеа. Свака представа у црквеној уметности, ма чега се тицала: орнамент, растиње, архитектура, човек – све мора поседовати светлоносност. То је главно мерило у одређивању црковности у уметности, другог нема. Овде је тајна, зато што сâм уметник – тварно биће, тварним материјалима – бојама, кистовима, вештаственим средствима, преноси невештаствену енергију – Благодат. Треба разумети да никакви спољашњи технички поступци за то нису кадри. Благодатна енергија пролази не кроз тварне хемијске суставе, већ искључиво кроз душу уметника. На почетку се у души уметника дешава преображај, он не расуђује, него пребива. И онда нема значаја какав је његов распоред боја, колико има кичица. Сâм Творац у тим тренуцима одређује у каквој мери ће се објавити. Образ Божји не ствара уметник, Бог Сâм Себе објављује, све дотле, да се прорис, нанесен на почетку рада, кад уметник још није био довољно захваћен благодатном струјом, по правилу не поклапа с оним што се појављује у коначном резултату. Разилажења могу бити значајна – до 10 мм.
Уметник XIX-ХХ века, исто као и савремени уметник, посматра природу, покушава да својим људским оком проникне у њену суштину, у њене скривене покрете, и своја запажања преноси у одређени материјал.
Уметник црквени служи се кистом, длетом; радећи у сваком материјалу, али имајући унутарњи вид, он види свет невидљив обичним људским оком, свет горњи, нетљени (нетрулежни). Но, тај свет се може пренети само посредством канона. Канон је средство преноса у наш тварни свет образа света нетљеног, средство проницања у невидљиви свет. Не канон сам по себи, он је тек средство. Зато је Црква, чим је изашла из катакомбног стања, постепено створила тај начин изражајности. Канон је плод саборног стваралаштва Цркве, и у том смислу је неодељиви део богослужења. Као што Богослужење мора бити канонично, тако канонична мора бити и средина у којој се Богослужење врши – храм, иконе, фреске.
Сада о „садржају“. Садржај рађа форму, не обратно. Свака потрага у области форме као такве неизбежно ће довести до њеног уништења. Сама могућност постављања таквог питања у себи носи почетак будућег распада. Најупадљивији пример је авангарда почетка ХХ века у руској уметности. Управо се у авангарди тврди како је форма самодовољна супстанција, и да је у њој могућно стварати „нове светове“. Сликари-авангардисти схватали су себе нечим налик „демијурзима“, држећи да онај ко влада формом, влада „тајном свемира“, постаје творцем, просто речено – „богом“. То је баш оно што је Адаму и Еви било предложено од змије у почетку историје човечанства. У том смислу, Адам и Ева су били први авангардисти. Свима нам је познато колико покрај уметности постоји графомана, тј. оних људи који манијакално хоће да стварају, но, или због своје бездарности, или потпуне неупућености у законе уметности, или и једног и другог заједно, праве буквално титанске напоре у бесконачним прерадама управо форме. Очигледније од свега то се може видети у поезији. Песник-графоман насумице (!) премешта речи с места на место у узалудној нади да ће саставити комбинацију у којој ће се промолити нешто велико, што потреса душу. Авај, то се никада не догађа, и не може се догодити из простог разлога што духовни свет у коме живи, између осталог, и поезија, представља стварност, притом далеко већу од несрећног графомана. На крају неравног „окршаја“ такав „творац“ трпи озбиљне муке, тим непријатније, што баш ни до чега не доводе – ни до каквог вредног резултата.

Одигитрија

Одигитрија

Прави уметник је обавезан наћи онај једини могућни пут у тај тајанствени духовни свет, где пребива Праобраз. Од Њега (Праобраза) зависи – хоће ли се оваплотити у производ уметности или неће. Човек се у датом случају јавља као проводник, предајник Праобраза у наш тљени свет. Главна препрека у том преносу је наш грех. Управо грех је препрека за проницање горњих сила у наше творевине. Грех уопште, но и грех „по струци“. Горе је било речено да уметник неретко гатарски покушава створити уметничко дело. Најчешће он тога чак није ни свестан. Премда знамо да је свако гатање грех, притом грех јако тежак. То је у најизравнијем смислу хула на Духа Светога, о томе су много говорили Свети Оци Цркве. Прави мајстор, црквени уметник, не дејствује насумце: он или већ зна, или чека кад ће Бог да му открије своју замисао. На пример, иконописац слика лице. Један од најодлучнијих тренутака је оцртавање ока и постављање зенице у дужицу. У делићу секунде треба одредити њено место тачно и непоколебљиво, тако да се не би смело ни помислити мрднути је макар за микрон. Мајстор је онај ко је способан то учинити.
А графоман ће почети да помера зеницу сад тамо, сад овамо, али никада неће наћи правилан положај. Притом он сам у себи размишља отприлике овако: „Дај-дер да пробам да је померим макар за милиметар – ваљда ћу погодити“. Обавља то, испочетка му се свиђа, пролази неколико минута, види – промашио је, лоше! (И то је још изванредно ако разуме). У чему је ствар? Па ствар је у томе што се тај исти садржај, од кога смо почели разговор, није коснуо душе уметника, није нашао за потребно да дође к њему. У црквеној уметности тај тајанствени садржај, ту тајанствену силу, ту енергију називају Благодаћу. Треба увек памтити да образ у икони ни у каквим условима човек саздати не може, какво год искуство он поседовао. Образ сâм себе објављује у оној мери у којој то сматра могућним, улазећи у узајамно деловање с овим или оним човеком, с овом или оном душом. Овде је велика тајна, ја могу тек указати на неке њене пројаве. Ево једне од њих. За време рада над иконом, најосетљивије душе, у најнапетијим минутима, у тишини (унутрашњој) која наступи, свагда чују неко звучање што испуњава уметникову свест посебном хармонијом.

У чему се састоји лепота канона?
Канон је бесконачно леп, зато што је створен саборним разумом целе Цркве, а она се напаја Божанским откровењем. Ми у црквеној естетици имамо могућност сазрцавати Бога толико, колико нам се Он открио.
Строго говорећи, уметник читавог живота пише један те исти образ – образ Христа, и није важно колико је икона написао. Написавши икону и проверивши је унутрашњим видом, он одмах приступа следећем раду тако као да му је то први пут. И тако до бесконачности, због тога што ће образ увек остављати нешто недоречено, увек ће бити тајне. Уметник је призван вечно следити идеал, и разумевати да ће увек нешто бити недоречено. Увек ће бити заустављан сопственом људском ограниченошћу, али ће поново и поново настављати кретање ка идеалу.
Може се погледати на шуму, видети дрвеће – оно је предивно, али има један суштински недостатак: оно је смртно. У томе је оно слично људима. На икони ми такође видимо растиње, али оно је другачије, оно се разликује од онога што је насликано од Левитана, Шишкина, Коровина: тако изгледа нетљено растиње – дрвеће, трава, цвеће. Све изображено на икони – људи, растиње, архитектура – је нетљено.
Наш тварни свет је такође прекрасан, али у њему је присутна страна коју можемо означити као трулежност. Можемо му се дивити, одушевљавати се, али никада не можемо наћи у њему само једно – извор вечног живота. Увек је присутна та ужасна саставница – трулежност. Све што ми сазрцавамо у природи неће живети вечито. У томе се и састоји кардинална разлика између црквене и светске уметности. Светски уметник енергију за своја дела црпе из самог себе. Што је он талентованији, сјајнији, тим више енергије може уложити у своје творевине.
Црквени уметник енергију црпи изван себе, схватајући да је његова сопствена енергија ограничена његовим телом, душом. Она ће пресахнути. По мери исцрпљивања телесних и душевних снага нестаће и енергија што храни његово стваралаштво. Црквени уметник иште бесмртни извор енергије, а Податељ такве јесте Христос. Баш то и побуђује уметника да снова и снова приступа к образу, заборављајући сав свој претходни опит. Због тајне, пред којом се уметник затиче, приступајући следећем свом раду: иконама Божије Матере, Спаситеља, светих, он се сваки пут осећа као новорођенче, како се каже, доживљава јеванђелску „ништету духа“. У тим блаженим минутима, па и часовима, он се савршено не сећа ко је он сâм. Он постаје саучесником Божанственог стваралачког чина. Он не врши своју вољу и не иште себи славе, он постаје (без преувеличавања) сведоком Божанствених откровења и првим посматрачем происходећег „Боговаплоћења“. По окончању рада, древни сликари су седали и више часова сазрцавали оно што су направили. Но, већ од првог минута сазрцања они су се одмицали од своје творевине, и на икону гледали не као на своје дело, већ као на Божје чудо, које се свршило с њиховим учешћем и на њихове очи. И то им је била највећа награда. Подсетимо да древни црквени сликар никада није потписивао своја дела, није их присвајао за себе.

Спас у казаков

Спас Нерукотворни

Како Ви разумете одређење „стил“ у црквеној уметности?
Правовремено питање, и питање изванредне важности. Ако смо сагласни да се стваралачки чин може дешавати како је горе описано, то је отуда логичан закључак да прави уметник не може подражавати стил неког одређеног века, зато што при таквом гледању на ствар такозвана различност векова није ништа друго до препона која се појављује у потрази уметника за идеалом, и томе нема краја. Уметник, будући сâм коначним, има посла с вечношћу. И увек ће бити тог зазора, неке неиспуњености, у стваралаштву свакога генија свагда ће постојати отисак његове личности, његовог греха, његове ограничености. Ми то лако можемо испратити – век од века се јако разликује. Свако искусно око лако ће одредити којем веку припада ова или она представа, овај или онај „стил“. Због тога што „стил“ није ништа друго него израз ограничености човека, али не и Бога који га је надахнуо. Штавише, стил је, у одређеном смислу, израз греховности, то је оно што пре удаљава од Бога, него што приближава. Стилови у себи носе како печат засебне личности, тако и целе заједнице личности. Прави црквени уметник дужан је да се удаљи од представе о стилу бившем, садашњем или оном који му се нуди. Његов циљ јесте Бог, Благодат Божја. И у том погледу све ће бити привидно и лажно. Ако се на савременост погледа с те тачке гледишта, онда се може приметити да савремени уметник сматра за себе могућним да слика сваким стилом који му наметну околности. Уз то да се нико неће спорити с тим да је црквена уметност – слика молитве, видљива молитва. Па опет, да ли је могућно молити се у „стилу“ Серафима Саровског или било ког свеца? Сви су се они молили на свој начин. Понављања су немогућа, и покушаји да се произведу смело се могу држати за недостојно глуматање. Како савремени уметник може да се моли у стилу XVI века? То је очигледна бесмислица, ми живимо у ХХI веку, и дужни смо стварати уметност ХХI века, не бринући се о стилу! У древности су наручилац и уметник говорили једним језиком. Наручилац је могао на врло високој разини формулисати задатак, на пример, Андреј Богољубски, који се јако добро разумео у уметност, без преувеличавања – он је живео њоме. То је био златни век, блистава епоха, пример истинске саборности, када сви – од обичног зидара до великог кнеза – живљаху истом мишљу, заједничком за све, и свако је давао свој допринос њеном остваривању. У другим условима наша велика хришћанска цивилизација се никада не би могла појавити. Треба се само загледати у свако дело тог доба, неважно из које области, лако ћемо у њему, чак у најмањој честици, разлучити средотежност, кад ће чак мала честица (остало је изгубљено) бити сведочанством целине. Она ће пренети ту целину, која је била разорена стихијама овога света. То је сведочанство велике саборности духа што је некад царевао на нашој земљи.
У Владимирској Русији било је јако много најамних западних мајстора. Обревши се овде, и будући захваћени идејама Андреја Богољубског, они су могли направити оно што у својој Домовини нису правили. У споју с руском мишљу они су створили оно што свет још није видео. Отуда ми можемо дознати колико је био висок ниво тадашег наручиоца. Смело се може тврдити да је он с уметником говорио на једном језику. У наше дане тога нема, или скоро да нема (није ми све познато). Па ипак, пред нама, уметницима ХХI века, стоје задаци недогледних размера. Од њиховог решавања у потврдном смислу зависи не само будућност црквене уметности као такве, него и целе наше православне цивилизације.
Речи Достојевског о томе да ће „лепота спасти свет“ треба схватати буквално: Лепота откровења свепроничуће и свепреображавајуће Божије Истине, Јеванђељска Лепота. Уметник је Њен проводник и служитељ. У томе се и састоји његов дуг, а дуг, како су говорили у старини, треба извршавати часно.

Разговарала Катарина Лазаревић

Потпуна верзија чланка објављеног у септембарском броју „Геополитике“ 2013. године.
Превео и приредио Д. Буковички

(Visited 46 times, 1 visits today)
ПАМЕТАРНИЦА, ПРАВОСЛАВЉЕ, УМѢТНОСТ