СРПСКИ ПЕСНИЦИ О СРПСКОМ КОСОВУ И МЕТОХИЈИ

Јован ДУЧИЋ (1871 - 1943)

Јован ДУЧИЋ  (1871 – 1943)

ХОРДА

Ми нисмо познали вас по заставама,
ни ваше хероје од лавова љуће:
све на коленима вукли сте се к нама
носећ мач убице и луч паликуће.

Без буктиња иде та војска што ћути,
пожар селa светли за маршеве горде.
Ваше громке химне не чуше нам пути:
немо убијају деца старе хорде.

Поломисте више колевки, о срама!
Него херојима отвористе ракa.
Подависте више њих у постељама
него што сте у крв срушили јунака.

 

Узели сте очи фрескама са свода,
главе киповима херојa из бајке;
спржили сте семе у страху од плода,
и реч убијали убијајућ мајке.

Пресити се земља од крвавог вала,
али вам победа не осветли лице:
јер ловор не ниче с буњишта и кала,
он је за хероје, а не за убице.

Погром КиМ

 

Милан РАКИЋ (1876 - 1938)

Милан РАКИЋ
(1876 – 1938)

СИМОНИДА

(Фреска у Грачаници)

Ископаше ти очи, лепа слико!
Вечери једне, на каменој плочи,
Знајући да га тад не види нико,
Арбанас ти је ножем избо очи!

Али дирнути руком није смео
Ни отмено ти лице, нити уста,
Ни златну круну, ни краљевски вео
Под којим лежи коса твоја густа.

И сад у цркви, на каменом стубу,
У искићеном мозаик-оделу
Док мирно сносиш судбу твоју грубу,
Гледам те тужну, свечану и белу;

И као звезде угашене, које
Човеку ипак шаљу светлост своју,
И човек види сјај, облик, и боју
Далеких звезда што већ не постоје,

Тако на мене са мрачнога зида,
На почађалој и старинској плочи,
Сијају сада, тужна Симонида,
Твоје већ давно ископане очи.

 

НА ГАЗИ МЕСТАНУ

Силни оклопници, без мане и страха,
Хладни ко ваш оклоп и погледа мрка,
Ви јурнусте тада у облаку праха,
И настаде тресак и крвава трка.

Заљуљано царство сурвало се с вама…
Кад олуја прође врх Косова равна,
Косово постаде непрегледна јама,
Костурница страшна и поразом славна.

Косовски јунаци заслуга је ваша
Што последњи бесте. У крвавој страви,
Када труло царство оружја се маша,
Сваки леш је свесна жртва, јунак прави.

Данас нама кажу, деци овог века,
Да смо недостојни историје наше,
Да нас захватила западњачка река,
И да нам се душе опасности плаше.

Добра земљо моја, лажу! Ко те воли
Данас, тај те воли, јер зна да си мати,
Јер пре нас ни поља ни кршеви голи,
не могаше ником свесну љубав дати!

И данас кад дође до последњег боја,
Неозарен старог ореола сјајем,
Ја ћу дати живот, отаџбино моја,
Знајући шта дајем и зашто га дајем.

 

Јован Јовановић ЗМАЈ (1833 - 1904)

Јован Јовановић ЗМАЈ
(1833 – 1904)

ВИДОВ-ДАН

Не ти, што браниш невидним духом
Клонуле, слабе, невине,
Већ ти, што држиш крепосном руком
Мерило правде, истине;
Ако ти ј` заман молитва ова,
Глас рода ваљда није `ман,
Ох, ево, иште тол`ко векова
Још само један Видов-дан.

Тужан је јаук из околина,
Громак је одзив гласа тог,
Тврда је мишца српскога сина,
Свете му патње рода мог.
Чудна му мисао на јави плане,
Чудно га ноћу теши сан;
У зору чека хоће л` да сване
Још само један Видов-дан.

Не иштем снагу, већ само слогу,
Да једном познам своју коб,
Па ако живет српски не могу
Бар да ми поштен остане гроб.
Косово ћути, Ситница јечи,
– Гроб зија давно ископан.
– Ал` кога чека? Знаће тек рећи
Још један нови Видов-дан.

 

Адам Стњефановић: БОЈ НА КОСОВУ (уље на платну, око 1870)

Адам Стефановић: БОЈ НА КОСОВУ  (уље на платну, око 1870)

 

Алекса ШАНТИЋ (1868 - 1924)

Алекса ШАНТИЋ
(1868 – 1924)

ЈУТРО НА КОСОВУ

Пробуђене трепте даљине и међе –
Раздраба се блесак по коси и луци,
Кô да Бошко, с алај-барјаком у руци,
У оклопу сјајном сам пројезди неђе…

Пукло поље. Широм, на четири стране,
Преко дугих њива и равница свије’,
Свуд ораче видиш и рала и бране,
И како из мрких бразда пара бије.

А тамо, кô гора сребрна и чиста,
Покривена небом Грачаница блиста
И сјај с крста сипље… Трепте даљне међе –

Раздраба се блесак по коси и луци,
Кô да Бошко, с алај-барјаком у руци,
У оклопу сјајном сам пројезди неђе.

 

К О С О В К А

(Сјени Владете Ковачевића)

Овамо на Шару! Погледајте доље:
Кô да хрпе круна блистају из траве!
Оно крсташ слете на Косово Поље,

Сјајан крсташ орô с Дунава и Саве
Ту на старо гнездо спусти се и паде.
Сестре, црни вео скинимо са главе –

Све, кô птице кобне, распршајмо јаде,
Нека нам се душа у свилу обуче:
Што Косово узе Косово нам даде.

Скрхали смо грубе вериге и кључе –
Јутрос на вратима мученика свије’
Својом златном алком бела зора туче.

Појмо! Откад сунце рађа се и грије,
Све откада звезде у висини броде,
Још Косово нигда лепше било није.

Гле, тамо, у плашту, крај Ситнице воде,
Горд на белцу гордом Змај Огњени ступа,
Змај Авале сиве. Са лучем слободе

Он калпаке гази тиранскијех трупа.
На молитву! Звони. Одјеци се хоре –
Сва се Грачаница у гримизу купа.

Сврх ње, ено, пламти ореола зоре.
Ура! Сатана је пао, гротло тавно
Прождрло га… Милош попева из горе…

А уз алај-барјак, као јутро славно,
Са зубљом, на белцу Змај се Огњен жари.
Погледајте! За њим низ Косово равно

Васкрснули трепте оклопници стари…

 

Десанка МАКСИМОВИЋ (1898 - 1993)

Десанка МАКСИМОВИЋ
(1898 – 1993)

РАЗГОВОР СА КОСОВОМ

Нико, Косово, не оплака
твоја понижења и невоље,
нико те не узе у заштиту,
нико не јаукну до облака.
Нико ван твојих брда и равница,
нека ти је патња лака,
нико те, Косово, не оплака
ван твојих брда и твојих река.
ван твојих планина и облака.
Нека ти је судбина лака.
Нико те, Косово, не оплака
сем потомака
твојих планина и твојих река
и твојих облака.
Нека ти је судбина лака.

 

ГРАЧАНИЦЕ

Грачанице, кад бар не би била од камена,
кад би се могла на небеса вазнети,
ко Богородице Милешеве и Сопоћана,
да туђа рука крај тебе траву не плеви,
да ти вране не ходају по паперти.

Или твоја звона да бар не туку
као срца предака, Грачанице,
или бар да светитељи с твог иконостаса
немају наших неимара руку,
ни анђели Симонидино лице.

Да бар ниси толико дубоко
укопана у ту земљу и нас саме
да се нисмо привикли у тебе клети,
Грачанице, кад бар не би била од камена,
кад би се могла у висине вазнети

Грачанице, да си нам бар јабука,
да те можемо ставити у недра
и загрејати тако студену од старости,
да нам бар пољима око тебе нису
предака дивних расејане кости.

Да те бар можемо подићи на Тару,
у Каленићку порту те пренети,
заборавити ликове по твом олтару.
Грачанице, кад бар не би била од камена,
кад би се могла на небеса вазнети.

 

Драгољуб ФИЛИПОВИЋ (1884- 1933)

Драгољуб ФИЛИПОВИЋ
(1884- 1933)

КОСОВКА ДЕВОЈКА

Лепа к`о сан Равијојле Виле,
чедна као звезда са истока,
бледа к`о вез покрова од свиле,
сетна као мирис босиока,
с венцем туге испод три увојка
– пољем ходи Косовка Девојка.

Кондир носи и прелива мртве,
тражи млада заручника свога.
Сузом кваси по Косову жртве,
сваког жали као рођенога.
Ветар душе, сахне крви врело,
црна земља, почиње опело.

Клекну млада… плину месечина…
Са Голеша чудни сјај се осу.
Прах завеја посмртничких чина.
Бледи месец целива јој косу.
И те ноћи, на Лабу крај моста,
тужна врба света сеја поста…

МРТВИ ЈУГОВИЋИ

Девет леже посечених крина,
Девет брата, девет добрих сина,
Часна гори тужна воштаница
Облак пада вечна плаштаница;
Студ се спушта мученичког сана.

А ко ветром сринути са гора,
Поломљени ко борје до бора,
Око њих су скрхани алаји.
Три језера крвава их деле
И три брда – поломљене стреле.
Штит до штита стравним пољем сјаји.

А Југ мртав усред мртвих нада…
Седа пала по грудима брада
Ко смет снега по јеловој грани.
Мртав старац мртве руке шири;
Још се Богдан са смрћу не мири
– мртав отац мртву децу брани.

 

Милутин БОЈИЋ (1892 - 1917)

Милутин БОЈИЋ
(1892 – 1917)

МОЛИТВА

Ноћ је пуста. У царској дворани
мрачан престо, тајанствен ко бајка,
и док ветар звижди на пољани,
Бога моли Југовића Мајка.

Камен ћути и небеса муче,
а сотона само из прикрајка
са смехом јој пружа пакла кључе…
Бога моли Југовића Мајка.

Давно снахе под умором пале,
ветрова се небом гони хајка,
звезде трну што су сву ноћ сјале,
Бога моли Југовића Мајка.

Сакривени од светине, клечи,
стид је да се са гомилом вајка,
сама, хладна, без сунца, без речи
Бога моли Југовића Мајка.

 

Даринка ЈЕВРИЋ (1947 - 2007)

Даринка ЈЕВРИЋ
(1947 – 2007)

ДЕЧАНСКА ЗВОНА ИЛИ СВЕТКОВИНА СРЦА

ћутим
вјековима ћутим твоје име
слутим како ми послије киша болујеш косу
и како од лелека звона занијемим и ослијепим потом
и ни молитве не разумијем
кад падам у бездан за твојим челом
због тебе кћери јерусалимске
све чедне а удове јесу
и утве златокриле рањавају паучину
снивају
како ти из образа кљују вино
и круне од руку дукате од чиста злата
невјестинске
чемерне кад у невакат дођу
руке ми под најдоњи камен дечански гњију
ти светац и помор библијски
ти седми светогорски монах
ти мојих девет Југовића и бол царице Милице
љепота
што је не видјеше очи ни цара ни ћесара
нит младе Гојковице
походе ли те кћери јерусалимске
љубави
руку само преко бока да ми пребациш
могла бих ја да цвјетам и бременим сваког прољећа
грло само да ми дахом опалиш
могла бих ја дојити и девет Обилића
(леле ако залелечу дечанска звона
па ти се лик са фрескама помути)
а понека птица заборави лет
остави гору и олтар сања
везиље му украду очи
на превару га преко ријеке преведу жедна
а крв би његова укротила све водопаде свијета
а клијале су под бедемима неке очи
и завидјела му Гојковица
за осјеку што дугујем крви
грешна се дому враћам
са клетвом дечанских звона у ушима
прашћај љубави

 

Матија БЕЋКОВИЋ (1939 - ____)

Матија БЕЋКОВИЋ
(1939 )

КОСОВО ПОЉЕ

Краду ми памћење,
Скраћују ми прошлост,
Отимају векове,
Џамијају цркве,
Арају азбуку,
Чекићају гробове,
Издиру темељ,
Размећу колевку.

Куд да чергам с Високим Дечанима?
Где да предигнем Пећаршију?

Узимају ми оно
Што никоме нисам узео,
Моје лавре и престонице,
Не знам шта је моје,
Ни где ми је граница,
Народ ми је у најму и расејању,
Пале ми тапије И затиру постојанство.

Зар да опет затрапим Свете Архангеле?
Да ми помунаре поново Љевишку?

Очни живац су ми одавно растурили,
Сад ми и бели штап отимају,

Жртвено поље са крвавом травом
Не смем да кажем да је моје.

Не дају ми да уђем у кућу
Кажу да сам је продао,
Земљу коју сам од неба купио
Неко им је обећао.

Ко им је обећао
Тај их је слагао,
Што им не обећа
Оно што је његово?

Зато јуришају на мене удружени
Кивни што сам их познао.

Урош Предић: КОСОВКА ДЕВОЈКА (уље на платну, 1919)

Урош Предић: КОСОВКА ДЕВОЈКА (уље на платну, 1919)

 

 

Веселин ЏЕЛЕТОВИЋ ПАВЛОВ (1962 - )

Веселин ЏЕЛЕТОВИЋ ПАВЛОВ
(1962)

САЊАО САМ КОСОВКУ ДЕВОЈКУ

Сањао сам — шеташ сама
с’ крчагом у руци,
надвила се нека тама
и језиви звуци.

Сањао сам како појиш
рањеног јунака
и црвену земљу дојиш
сузама к’о мајка.

Сањао сам како палиш
ти у цркви свеће
и не можеш да прежалиш
што је божур цвеће.

Сањао сам твоје лице
у том болном часу
док са неба прете птице
као чавке да су.

Сањао сам — шеташ сама
ново зло се спрема
пуниш крчаг ти сузама
јер ни воде нема.

Сањао сам како гањам
шта је сан сакрио,
сањао сам како сањам
оно што сам снио.

КОСМЕТ ЈЕ ЈЕДНА РЕЧ

Ви земљу што делите морате да знате
можете нам узети и последњу наду
на два дела срце чак да поцепате
у њему је Космет у једном комаду.

 

ОПЕТ СИ МЕ НАТЕР’О ДА ПЕВАМ

Опет си ме натер’о да певам
баш о теби а добро се знамо
али сада први пут те сневам
еј, Космете, враћај се овамо.

Да л’ ти оде или ја побеже
за тренутак, као вечност што је
иако нас много тога веже
успомене ил’ детињство моје.

Ја сам исти а верујем и ти
можда срце моје исто није
ал’ веруј ми не да се видети
једна суза коју осмех крије.

Наша суза никад невиђена
и детињство само нама знано
прва љубав никад наслућена
еј, Космете враћај се овамо.

Певам гласом од кога се плаче
певам да ту душу олакшамо
певам зато снажније и јаче:
еј, Космете враћај се овамо.

А ти слутиш зашто певам тише
кажи оно што обоје знамо
проговори не мучи ме више:
еј, песниче, враћај се овамо.

Погром на КИМ

 

 

Бранко В. РАДИЧЕВИЋ (1925 - 2001)

Бранко В. РАДИЧЕВИЋ
(1925 – 2001)

ГРАЧАНИЦА

Угледаше је у облацима.
И озидаше привид.
Са мистрије као са усне
прокапале молитве.

И многи захвати из ње
за спас душе.
Ал нико да се досети
да њу спасава.

Страх се увлачи
у сваку твар,
у свете сасуде и молитве,
у записе и невеселе призоре,
у живот.

И као што привид
сиђе на земљу
где се скамени у храм,
тако и храм,
заљуљан страхом,
хоће у привид.

Дрхтуљи манастир
на рукама жена.

У звонари кука птица
уместо звона.

 

Владимир ВАСИЋ !842 - 1864)

Владимир ВАСИЋ
!842 – 1864)

НЕК ВИДИ ДУШМАН

Што ћутиш, ћутиш, Србине тужни?
Протрљај очи! Слава те зове.
Слава те зове на црно гробље:
на оно тужно Косово поље.

Та да ли живиш? Та да ли чујеш
ту црну клетву, тај уздах тешки?
Да ли још памтиш, да ли још знадеш
за онај бојак, бојак витешки?

Грешниче тешки, тржи се, тресни
ланцем о земљу! Нек мине мрак!
Нек душман види, нек душман чује,
да Срб још живи, да је јунак!

 

 

 

Рајко Петров НОГО (1945 - )

Рајко Петров НОГО
(1945 –     )

ЛАЗАРЕВА СУБОТА

Легао да си Лазаре
Ко проштац насред ледине
Кукавице нам казале
Косовке шћери једине

У Витанији засија
Љубављу Лазар воскресе
Младо се сунце насмија
Магаре кад га пронесе

 

У дуге глуве суботе
Шеница тајом листала
Од Лазареве суботе
Мати Цвијети исткала

Устани Црни Лазаре
Из земље и са иконе
Сестре те проказале
И браћа те изгоне

 

Цар Лазар

 

Лаза КОСТИЋ (1841 - 1910)

Лаза КОСТИЋ
(1841 – 1910)

КОСОВО

Стојбино дивна, стојбино српска,
срдашце моје, доме мој!
Домаћини се из тебе селе,
одомаћене радости беле,
а црни јади селе се у те
и воде туге, црне им љубе
туђинке љуте.
Радости беле, ала да знате,
да ми се нећете вратити више,
не би вам се тако сијала лица
муњевитим осветљена мачевима,
не би вам тако витешки вранци
бесно поскакивали:
ал’ ид’те само, идите, сјајте,
последњи пут је, синови знајте!

А ви туге, але љуте,
а ви црни јадови,
што сте се тако понели јако
не долазите на славу, на част,
у земљу моју, у срце моје,
у мој дом?
Ваша је сила,мислите, ваша,
прокрчит’ што ће вам у њему стан?
прождрљиви црви, немоћни мрави,
судбине моје надничари!
Прави моји господари
то су греси моји стари,
ви сте њихни робови!

Стојбино дивна, стојбино српска,
срдашце моје, што но си до пре
од силних радости препући хтело,
да шта ћеш сада од тол’ког јада?
Јада је више, јада је тма:
и сви ти јади, сви су ти ради,
срдашце моје, у тебе стати,
а да се чета у тебе смести,
крвцу одаспи, војску причести,
па гини, срце, у слави, у свести!

 

(Приредио: Зоран Туцаковић)

(Visited 265 times, 1 visits today)
УМѢТНОСТ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *