Милован Шавија: МИРКО БЕЉАНСКИ ТУРИЈСКИ, ОТАЦ ЕКОЛОШКЕ МЕДИЦИНЕ

Ко је био Мирко Бељански, један од водећих бораца рата  против лечења канцера које су водиле медицинско-фармацеутске компаније. Створио је онкотест за доказивање да ли неко једињење може деловати на људске ћелије на начин на који то чине већ доказани канцерогени. Синтетизовао је фрагменте РНК, које је назвао „прајмери” (primers), а који су деловали као убрзивачи, стимулишући матичне ћелије да производе више ћелија имуног система, како би се надокнадиле оне које су страдале од хемотерапије. Доказао је да ако постоје једињења која подстичу размножавање канцерогених ћелија, а истовремено немају утицаја на оне здраве, требало да постоје и оне супротног дејства, које уништавају канцерогене, а заобилазе здраве. Ти екстракти, нашавши се унутар ћелија канцера, наређују им да изврше ћелијско самоубиство и да их уз помоћ природних механизама избаце из организма. Пронашао је две биљке из исте породице догбане: пао переира и рауволфија вомиторија и доказао да док екстракти пао переире и рауволфија вомиторије лако продиру у ћелије канцера, убијајући их, оне здраве остављају нетакнуте. Први је истраживач лекова против канцера који није негирао хемотерапију и радијацију, него је пронашао супстанце које омогућавају да се и уз помоћ тих озлоглашених третмана успешно лечи канцер без негативних нуспојава и уништавања здравог ткива.

---

Против примене његових проналазака  борила се Француска држава, мада је њен председник Франсоа Митеран уз помоћ његових екстраката излечен од канцера простате и тако успео да до краја заврши други седмогодишњи мандат.

Након што је Митеран умро, француска полиција је уништила све његове проналаске.

Тешко је рећи шта је била већа казна — то што je месец дана после антитерористичке операције француске жандармерије оболео од акутне мијелоидне леукемије, од које је убрзо умро, јер му је ускраћено да користи оне лековите екстракте и лекове на бази фрагмената РНК, који су били заплењени и уништени, а производња нових онемогућена, или чињеница да смо га ми потпуно запоставили и заборавили и да је мало ко чуо за њега!

Временска епоха која је започета почетком прошлог века, након што је Џон Рокфелер преузео бригу о медицини, а уз то још и измислио фармацеутску индустрију, се слободно може прогласити епохом ратова и болести. Јер су се у том прошлом, осим безброј оних локалних, догодила два светска рата, а следећи, у којем се тренутно налазимо, протиче у ишчекивању трећег, чије помињање је постало готово свакодневно, а који навијачки расположени припадници будућих зараћених страна као да једва чекају да почне. Док су с друге стране болести, претворене постепено у веома профитабилан бизнис, што би се могло са сигурношћу сматрати и главном идејом креатора нове гране индустрије, медицинско-фармацеутске, постале такођер уобичајени део свакодневнице модерног човека, без којих би његов живот био незамислив.

А што се тиче болести, чији се број експоненцијално увећава од када је бригу о њима преузео породични клан Рокфелера, свакако да су њиховим маштовитим креаторима најдраже оне које изазивају хипотетички патогени микроби на челу са вирусима, те наравно, канцери, који су, што се профита тиче, најисплативији, јер за њих важи неприкосновена владајућа парадигма да су неизлечиви. Док се код свих осталих болести допушта могућност да се понекад појаве и неки такозвани алтернативни лекови, у случају канцера је то строго забрањено од стране врховних ауторитета, који се брину о здрављу медицинско-фармацеутске индустрије. Пошто се, као што је речено, нове болести стално измишљају и њихов број расте по експоненцијалној стопи, поменути ауторитети се не брину много о оним правим лековима, јер су уверени да њихови аутори немају шансе да прате тако брзо умножавање болести, које се појављују готово свакодневно. Међутим, у случају канцера то правило не важи, јер би у случају појаве лека био и те како угрожен најпрофитабилнији сегмент те новокомпоноване индустријске гране. Стога се против оних који се усуде да пронађу лек води кампања дискредитације, излажу се полицијским и судским прогонима, осуђују на вишегодишњу робију, а деси се понекад да падну и мртве главе.

Трагични јунаци рата против лечења канцера

Те кампање и прогони трају већ скоро читав век, а за прву трагичну жртву се може сматрати Ројал Рејмонд Рајф, један од можда највећих научничких генија у читавој историји. О каквом се генију ради, речито говори податак да су га звали Тесла оптике. Поред тога што је 30-тих година прошлог века конструисао универзални микроскоп, чије перформансе никада касније нису надмашене, он је био такав чудотворац да је могао у то време да чак прави кенцерогене ћелије и да их после уништава помоћу уређаја који ради на оптичком принципу фреквенција. Због тога је против њега поведена невиђена кампања омаловажавања, а они научници који су се усудили да га подржавају су једноставно нестајали. Одузета му је сва документација и уређаји за фреквенцијско лечење канцера, да би на крају завршио на суду.

Друга велика трагична жртва тог рата је славни Вилхелм Рајх, који се прославио откривањем оргонског зрачења, уз помоћ којег је конструисао оргонски акумулатор, који је, између осталог, могао да лако лечи канцер. То му није опроштено. И њему је све оно што је било у вези његових истраживања конфисковано, а на читавој територији Сједињених Држава је било законом забрањено проучавање оргонског зрачења, па чак и само помињање тих речи. 1956. године су уприличене две јавне паљевине његове научне документације и свих публикација и књига. Када се и поред свега тога Рајх наставио бавити својим проучавањима, изведен је насилно пред суд и осуђен на две године затвора, где је и умро у 60-тој години живота. Али, ни то није био крај: након смрти је уприличена још једна јавна паљевина свега онога што није изгорело у прве две.

Трећом великом жртвом би се могао сматрати Француз Гастон Нисенс који је, попут Рејмонда Рајфа, такођер конструисао свој микроскоп, звани соматоскоп, уз чију помоћ је продро у најскривеније биолошке тајне. Због тога је у својој родној Француској шиканиран, научна документација и соматоскоп су му заплењени, а и судски је гоњен. Након тога је побегао у Канаду, где се почео бавити лечењем канцера. Као резултат тих истраживања лансирао је потпуно природни лек, познат по шифрованом имену 714-Х. Наравно да је и он, дирнувши у осиње гнездо звано канцер, завршио на суду. Али Гастон Нисенс је прошао много боље од својих славних претходника Рајфа и Рајха, јер је одлуком врховног суда 1. децембра 1989. ослобођен оптужнице.

Трагичарем би се могао сматрати и Герд Хамер, који се усудио не да пронађе лек против рака, него да у својој Новој немачкој медицини чак устврди да канцер уоште не постоји. Због тога је и против њега деценијама вођена бескрупулозна кампања омаловажавања, у току које је два пута судски прогањан, да би на крају завршио у затвору, оптужен за превару и илегално практиковање медицине, где је одлежао две године. Упркос томе, он је успео да биологију постави на потпуно нове принципе, а са својом Новом немачком медицином понуди човечанству излаз из ћорсокака у којем се нашло захваљујући оној Рокфелеровој алопатској.

Још један француски трагичар

Некако у исто време када је Гастон Нисенс у канадској франкофонској провинцији Квебек водио борбу за промоцију свог лека 714-Х, у његовој Француској се појавио још један устаник против канцерске тираније, који је понудио не само ново револуционарно тумачење неких биолошких догми, него је, попут Нисенса, користећи природне биљне екстракте, направио веома ефикасан лек за лечење канцера. Узимајући у обзир да је Герд Хамер, побегавши због прогона из своје земље Немачке у Шпанију, у тој земљи ухапшен на основу међународне потернице издате на захтев Француске и по кратком поступку депортован, онда се може закључити да је главни фронт тог невидљивог рата против лечења канцера из Америке пребачен у Француску, и да се главни окршаји у том рату, уместо на енглеском, воде на француском језику. 

Хамеров случај је наговестио да главни јунаци француске фазе тог рата не морају обавезно бити Французи, што показује да тај отпор у себи садржи и општечовечанску димензију. У то ће се у потпуности уклопити и име поменутог устаника, који је, након што је Нисенс побегао у Канаду, у Француској наставио да прави проблеме и изазива главобољу псеудонаучничком естаблишменту и онима који стоје иза њих. Његово име је Мирко Бељански. Због тога што он потиче из окриља једног малог народа, који је изнедрио неколико славних научничких генија, није наодмет детаљније се позабавити његовом животном причом, која се савршено уклопила у описани рат против лечења канцера и може се сматрати европским наставком приче у којој су на америчкој страни Атлантика страдали Ројал Рејмонд Рајф и Вилхелм Рајх.

Мирко Бељански је рођен 1923. године у селу Турија, надомак градића Србобрана, у држави која се тада звала Краљевина Југославија. Отац Милан је био земљорадник, што се подразумевало, јер је тај крај био део простране плодне низије, која је одувек сматрана житницом било које државе или царевине у чијем саставу је била. Осим земљорадњом, бавио се и поправком пољопривредних машина, планирајући наивно, паорски, да тај занат и вештину пренесе на свог сина јединца, јер је имао још две кћери. Међутим, у животу, који је можда сасвим случајно започео у Турији, Мирку је била поверена потпуно другачија мисија. Током школовања се показало да његови таленти далеко превазилазе знање потребно за каријеру мајстора за поправку трактора, вршалица и берача.

То су приметиле и нове комунистичке власти које су му 1946. године обезбедиле двогодишњу стипендију за наставак школовања у иностранству. Понуђена му је Москва или Париз. Он је изабрао Париз. Сигурно да тада није ни сањао да ће, извукавши живу главу из тек завршеног рата, и то светског, у којем је добро прошао, јер Војводина није такорећи ни осетила страхоте кроз које су прошли остали делови те несретне земље, за неколико деценија као афирмисани научник бити уплетен у специјалну врсту рата, који се на суптилан начин води у миру, а у којем се може итекако страдати, па чак и изгубити глава. 

Тако се млађани 23-годишњак нашао у Паризу, где ће наредних година студирати биохемију, органску хемију, физиологију и биологију. Ту ће се тек показати о каквом се таленту радило, јер је након завршетка студија на Сорбони од Светске здравствене организације добио два двогодишња такозвана „гранта”, то јест — обезбеђено финансирање израде докторске дисертације, коју ће завршити на чувеном Институту Луј Пастер, једној од три најпрестижније научне институције на планети. Подразумева се да је на том иституту након докторирања добио и стално запослење и да ће ту започети своју научничку авантуру.

Ради лакше представе о времену у којем се све то догађало, није наодмет подсетити се да тих раних 50-тих још није била откривена она двострука спирала ДНК, коју ће свету представити 1953. Џејмс Вотсон и Френсис Крик, за што ће касније бити награђени Нобеловом наградом. Пеницилин и остали антибиотици су тек почели да се употребљавају, а већ се почело примећивати да су поједине бактерије испољавале резистентност на антибиотике.

На самом почетку својих истраживања Бељански је открио да су бактерије које су стекле отпорност на антибиотике стекле такођер способност да акумулирају веће количине РНК – рибонуклеинских киселина, док оне бактерије које нису биле изложене дејству антибиотика нису имале ту способност. Да се напомене: РНК поседују, за разлику од ДНК, само једну спиралу и не могу преносити наследне информације, али играју важну улогу унутар ћелија, нарочито у производњи протеина. Бељански је био један од пионира молекуларне биологије и први који се бавио улогом РНК у ћелијском метаболизму.

Што се тиче ДНК, тадашњи молекуларни биолози су, након Вотсоновог и Криковог открића двоструке ДНК спирале, покушавали да проникну на који начин та спирала складишти и преноси генетске информације. Дуго времена је владало већинско мишљење међу молекуларним биолозима да канцер узрокују мутације гена, тако да је сва пажња била усмерена на праћење и идентификовање типова тих мутација, уз помоћ дешифровања „слова” генетског алфабета, да би се на основу тога покушавало спречити формирање типова који узрокују канцер, а самим тим и зауставити његов раст.

Бељански је био први међу њима који је открио да основна разлика између нормалних и канцерогених ћелија почива у структури двоструке спирале ДНК. Она се код канцерогених ћелија на неким местима одмота, удаљавајући нити спирале једну од друге, стварајући тако рупе, које ометају нормално функционисање ДНК. Стварање таквих „дестабилизованих ДНК”, како их је Бељански назвао, узрокују такозвани карциногени или загађивачи, који се насумице приљубљују за спиралу и на тим местима их отварају и праве рупе. За разлику од ћелија канцера, ДНК спирале нормалних ћелија се отварају само привремено на ограниченом броју места да омогуће репликацију гена, да би се након тога саме затварале и тако се враћале у првобитни непоремећен положај. 

То супростављање главном току тадашње молекуларне биологије  је почело да прави прве проблеме Бељанском, јер се његовим  менторима и претпостављенима из Института Луј Пастер нису свиђали његови дисонантни ставови, који се нису уклапали у већински прихваћене парадигме. Као по наруџби, 1956. године Мирко је добио позив од једног научника са Универзитета Њујорк, који је касније добио Нобелову награду за откривање механизма синтезе РНА, да му се, заједно са супругом Моником, такођер научником, са којом се у међувремену оженио, придружи на једном његовом истраживачком пројекту. Они су тај позив радо прихватили, јер су их поменути конфликти на Пастеровом институту испуњавали забринутошћу и почели ометати у истраживачком раду. Тако су се убрзо нашли у Њујорку, где је Моника, у то време већ трудна, родила њихово прво дете, кћерку Силвију.

Од црне овце у Пастеровом институту до великих открића

Након што се почетком 1959. вратио у Париз, Бељански је схватио да је атмосфера у Пастеровом институту све одбојнија према ономе са чиме се бави и према открићима до којих долази, а да му руководство све више ускраћује подршку. Међутим, он је остао непоколебљив, наставивши потрагу за новим типовима РНК. И успео је да их пронађе. Била је то такозвана трансформирајућа РНК, која је могла да преноси информације са једне врсте бактерија на другу, да би онда ту информацију утиснула у ДНК нове врсте. Нове генерације на тај начин модификоване врсте су се настављале рађати са промењеним карактеристикама.  

Ускоро је почео да експериментише са специјално прилагођеним фрагментима РНК, који би имали способност да заштите здраве ћелије од деструктивног дејства хемотерапије и радијације, јер је приметио да су имуни системи пацијената током терапије на изузетно ниском нивоу. Своју пажњу је усмерио на матичне ћелије из коштане сржи, у којој се стварају носиоци имуног система, бела крвна зрнца и крвне плочице. На крају је успео да синтетизује фрагменте РНК, које је назвао „прајмери” (primers), а који су деловали као убрзивачи, стимулишући матичне ћелије да производе више ћелија имуног система, како би се надокнадиле оне које су страдале од хемотерапије. 

Треба рећи да је Бељански био први биолог који се бавио фрагментима РНК и њиховом улогом у расту и развоју не само ћелија канцера, него и свих осталих ћелија у организму, дајући тако свој непроцењив допринос разумевању ћелијског метаболизма. Након његове смрти, 2010. године ће та његова открића о улози фрагмената РНК бити потврђена и верификована у клиничким испитивањима у једном америчком центру за истраживања канцера, а у научним круговима ће ти фрагменти добити назив Beljanski RNA fragments.

Са тим новим открићима Бељански се још више удаљио од упрошћеног свођења генетике на генетске мутације, а улоге РНК само кроз једносмерну комуникацију, што га је још више изоловало од колега и руководства института. Пастеров институт је смањивао финансијска средства његовој групи, да би их на крају преместили у подрум, како би им још више отежали рад. А такођер су отежавали и спречавали објављивање чланака Бељанског у стручним часописима.

Био је у сталном сукобу са новим директором института Жаком Моноом (Jacques Monod), који је неколико пута тражио од њега да се у проучавању ДНК и РНК не удаљава од прокламованих приоритета института. Бељански му је храбро и научнички одговорио да нико нема право да спутава његову истраживачку слободу. Када је једном приликом Моно одбио да дозволи објављивање једног чланка о супстанцама које је Бељански открио, а које селективно нападају само ћелије канцера, док здраве не дирају, јер је то ван опсега онога чиме се институт бави, он се обратио професору Лепену, који је објавио чланак преко Академије наука Француске. Када је, фрустрирана таквим понашањем, супруга Моника упитала Моноа зашто се институт не би могао бавити и таквим стварима са којима се њен супруг бави, он је лаконски одговорио: „Моја пријатељице, ми не радимо увек оно што би требало да радимо”.

И на крају, након вишегодишњег одбијања Пастеровог института да побољша услове под којима је радио, да обезбеди већа финансијска средства и прихвати његова истраживања као равноправна са свим осталим са којима се институт бави, Бељански и Моника су 1978. напустили институт и прешли на факултет фармације Универзитета Шатје-Малабри, где су добили све оно што им је било ускраћено на Пастеровом институту.

Пензионерско финале

Према оној режији, по којој је, уместо као мајстор за поправљање пољопривредних машина, догурао до познатог научника светског гласа, право финале научничке каријере Мирка Бељанског ће почети тек пошто се пензионисао. Након проведене деценије на Универзитету Шатје-Малабри, где је имао све потребне услове за научни рад и где је доживео пуну афирмацију, јер му је преко научних публикација и учествовања на међународним скуповима била омогућена комуникација са колегама из читавог света, он је по закону морао да се пензионише и тако изгуби законско право да за државну плату ради у државним научним институцијама. 

А онда, према поменутој режији, само месец дана након пензионисања, појавио се један бизнисмен, чији син је умро од леукемије, а који је чуо за његова истраживања и понудио му да финансира непрофитни истраживачки центар, који би он водио. Шта друго рећи, него да је то била савршена синхронизација великог Режисера. Центар је смештен у малено сеоце Сен Прим (Saint-Prim) на обронцима Алпа, недалеко од реке Роне, јужно од града Лиона. Зар се могло нешто лепше догодити тек пензионисаном научнику, у чијој глави је било још много неостварених научничких снова и идеја? Такво нешто само Богу може пасти на памет.

Сва своја дотадашња открића о узрочно-последичним механизмима који утичу на активацију гена, те њихову улогу на ћелијску репликацију и стварање ткива, како у нормалним, тако и у малигним стањима, Бељански је представио у својој књизи: „Регулација репликације и транскрипције ДНК”, која је објављена 1983. године, а чије се најновије издање на енглеском: (The Regulation of DNA Replication & Transcription) може купити преко Амазона.

Након што је отприлике заокружио свој истраживачки опус и добро се теоретски потковао из молекуларне биологије и генетике, одлучио је да се почне озбиљно бавити проналажењем ефикасних и у пракси примењивих третмана за лечење канцера и HIV-а. Као прво, почео је проучавати супстанце из животне средине које би могле узроковати канцер. Веома брзо је створио прост тест, који је назвао онкотест, а са којим је могао да докаже да ли неко једињење може деловати на људске ћелије на начин на који то чине већ доказани канцерогени. На његово изненађење је открио много супстанци које, попут доказано канцерогених, имају својство да могу одмотавати ДНК и узроковати канцер.

На овом месту није наодмет поменути да ће се име Бељански, осим у поменутој дефиницији фрагмената РНК, у историји медицине помињати у још једној дефиницији, или, боље речено, титули. За та своја пионирска открића дестабилизирајуће улоге токсина из животне средине на ону двоструку спиралу ДНК, која су одиграла кључну улогу у бољем разумевању патогенетских процеса у људским организмима, узрокованих дејством токсичних материја из околине, Мирко Бељански се данас у научним круговима сматра Оцем еколошке медицине — Father of Environmental Medicine.

Узимајући све то у обзир, онда није никакво чудо да му је у истраживачком заносу пало на памет да би, ако постоје једињења која подстичу размножавање канцерогених ћелија, а истовремено немају утицаја на оне здраве, требало да постоје и оне супротног дејства, које уништавају канцерогене, а заобилазе здраве. Није било лако пронаћи те супстанце. Након дугог истраживања литературе, научних публикација и свих осталих извора, пронашао је две биљке из исте породице dogbane : пао переира и рауволфија вомиторија (Pao pereira and Rauwolfia vomitoria).

Да би се разумело оно што ће Бељански открити о начину на који делују екстракти из те две биљке, потребно је напоменути да постоје две врсте ћелијског умирања, а то су програмирана ћелијска смрт звана апоптоза и некроза, коју изазивају повреде, инфекције и вањске трауме. Док ћелијски чистачи лако уклањају продукте апоптозе, некроза обично изазива озбиљне инфекције.

Пошто хемотерапија и радијација не разликују ћелије канцера од здравих, убијајући и једне и друге, на тај начин се  дешавају обе поменуте врсте ћелијских смрти. Док екстракти пао переире и рауволфија вомиторије лако продиру у ћелије канцера, убијајући их, оне здраве остављају нетакнуте. Ти екстракти, нашавши се унутар ћелија канцера, наређују им да изврше ћелијско самоубиство, да би након тога те мртве ћелије уз помоћ природних механизама биле избачене ван организма.

Бељански је био први научник који је доказао, и то представио у студијама, прегледаним и потврђеним од стране колега, да један од тих, или оба екстракта, када се примене заједно са радијацијом и хемотерапијом, могу да успешно и ефикасно лече канцере. Он је тако био први истраживач лекова против канцера који није негирао хемотерапију и радијацију, него је пронашао супстанце које омогућавају да се и уз помоћ тих озлоглашених третмана успешно лечи канцер без негативних нуспојава и уништавања здравог ткива.

Али треба нагласити да се Бељански током скоро читавог радног века бавио, може се рећи, чистом теоријом и лабораторијским експериментисањем, не покушавајући да та своја открића примени у пракси, то јест, на лечењу пацијената. И то је, како ће се на крају показати, био део оне режије. Примена у пракси ће доћи на ред када га је  1982. године, чувши за његове лековите супстанце, пронашао Жан ле Геин, којему је непосредно пред пензионисање дијагностикован тумор на панкреасу. Хемотерапија и радијација нису помогли и лекари су му давали мање од три месеца живота. До Мирка је дошао уз помоћ пријатеља његове супруге Монике. Након што су се консултовали, Мирко и Моника су одлучили да на Жану примене оне екстракте. Тумор је одмах након узимања првих доза почео да се смањује. Наредне три године Жан је узимао мање дозе да се спречи евентуална ремисија. Након престанка узимања, био је потпуно здрав наредних десет година, да би средином 90-тих умро од последица несретног случаја.

Тако је почело. А након тог почетка почео се ширити глас о чудесним исцелењима уз помоћ супстанци извађених из неких егзотичних тропских биљака. О екстракту пао переире и његовим антивирусним својствима је чуо и 40-годишњи Жерар Веидлих, бивши армијски официр, који је боловао од такозваног AIDS/HIV-а. 1986. се обратио Мирку Бељанском, замоливши га да испроба на њему тај екстракт. До тог тренутка он је већ био открио да екстракт из биљке пао переира, у научним круговима познат као ПБ-100, поседује и широки спектар такозваних антивирусних својстава, међу њима најважније: да инхибира дејство ензима реверзне транкриптазе, који игра кључну улогу у претварању РНК вируса у ДНК, што му омогућава размножавање. То је и проверио и доказао на неким вирусима, укључујући и AIDS/HIV.

Међутим, пошто то није проверио и клинички на пацијентима, у почетку се Бељански противио. Али је на упорно Жерарово инсистирање на крају пристао. После само две недеље од почетка узимања тог екстракта, његово стање се знатно поправило. Након две године узимања мањих доза екстракта пао переире био је потпуно здрав. Без обзира шта је узрочник те тајанствене и контроверзне болести, једно је сигурно, на првој проби се показало да тај чудесни екстракт поседује способност да је лечи. Након излечења Жерар је живео још пуне две деценије.

Након те практичне потврде делотворности биљних екстракта у лечењу и других болести осим канцера, Бељански се почео њима још озбиљније бавити. Тако да је 1994. у универзитетској болници у Монпељеу обављено опсежно клиничко испитивање дејстава екстракта ПБ-100, који је под тим именом патентиран на његово име, на групи пацијента оболелих од AIDS/HIV болести. Резултати су исте године објављени на немачком језику у научном часопису „Deutsche Zeitschrift für Onkologie 6”. У закључку тог чланка је наведено да би ПБ-100 „требао да уђе у употребу за третирање AIDS-а”.

Још крајем 80-тих година, након што су се приче о излечењима од канцера и AIDS/HIV-а почеле ширити и о њима писати у новинама, француски државни органи су одлучили да нешто подузму. Тако је 1989. тадашњи министар за социјална питања и здравље Клод Ивин подигао оптужницу против Бељанског за илегално практиковање медицине. Суд је одбацио тужбу. Али држава Француска није одустала. Уследило је још неколико тужби, које су такођер одбачене од надлежних судова. То је охрабрило Бељанског да изнајми адвоката, који ће покренути поступак за добијање званичне дозволе за кориштење његових биљних екстраката од државне агенције која се бавила  храном и лековима, еквивалент оне славне америчке FDA. 

А онда се догодио парадокс зачињен иронијом. Док су француски државни органи по судовима водили борбу против Мирка Бељанског, оптужујући га за надрилекарство, председник државе Франсоа Митеран, који је дуго година боловао од канцера простате, за који се незванично причало да је метастазирао је, према причи из поузданих извора, одлучио да и он опроба еликсире медицинског чудотворца Мирка Бељанског. Митеран је тада, почетком 90-тих, био на почетку свог другог мандата и гласно се страховало да ли ће издражати до краја тај мандат. Чак се нагађало о могућој замени.

Није тешко замислити каквој хемотерапијско-радијацијској тортури је било изложено тело француског председника, али ће као освежавајућа утеха моћи да послужи прича о томе како је Митеран, преко своје љубавнице Ен Пинџион, дошао у додир са доктором Филипом де Кјупером, лекаром класичарем, који се држао подаље од медицинског главног тока и који је, наравно, пажљиво и са интересовањем пратио истраживања Мирка Бељанског. Кјупер је успео да убеди Митерана да покуша са Мирковом терапијом, о којој се у то време све гласније говорило. Томе се оштро противио Митеранов званични лекар Клод Габле.

Недуго након почетка терапије с екстрактима пао переире и рауволфија вомиторије, Митеран се препородио, ојачао је, добио на тежини и изгледао много боље него за читаву претходну деценију. О тој изненадној промени и својеврсном чуду почели су да пишу тадашњи најчитанији париски листови.

Мада се, као што је речено, о исцељујућем дејству екстраката Мирка Бељанског већ одавно доста говорило, случај председника Француске Митерана је био окидач да се потражња за тим екстрактима нагло повећа, а сам Бељански постане познат и изван научних кругова.

Тако је, игром судбине, али и ироније, Митеран, захваљујући екстрактима, против којих се на судовима борила држава чији је председник био, успешно завршио свој други мандат. Али није дуго живео, ни пуну годину након тога. Умро је 8. јануара 1996.

Кћерка Силвија

Некако се само од себе намеће да је у овој фази приче, у којој је Мирко Бељански достигао врхунац своје научничке каријере, дошло на ред да се нешто каже и о кћерци Силвији, која се родила у Њујорку, за време оног трогодишњег боравка њених родитеља на стручном усавршавању на Универзитету Њујорк крајем 50-тих, а која ће, како ће се показати, одиграти главну улогу у епилогу те приче. Бригу о њој су преузели родитељи Миркове супруге Монике, јер су њени родитељи били толико преокупирани својим научничким каријерама да у њиховим животима једноставно није било места за кћерку. Она је била паметна и амбициозна на родитеље, али се није определила за природне науке. Завршила је право и постала адвокат, што је највероватније био део режије читаве приче. Њени односи са родитељима су током њене професионалне каријере били прилично хладни, а и поред географске близине били су веома удаљени једни од других. Контактирали су, али веома ретко.

Кључну улогу у њеном одгоју је одиграла бака, за коју је била изузетно емоционално везана. Она је осећала да је њени родитељи  воле, као што је осећала да они добро знају да и она њих воли, али су ипак били удаљени једни од других. Она није имала представу о томе чиме се њени родитељи баве. Било је сувише компликовано за њу да то схвати. По властитом сведочењу, они су увек били нервозни и у напетом стању, бивајући стално у конфликту са људима са којима су били у контакту. То је за њу било несхватљиво, те није ни покушавала да се детаљније бави тим.

Све се променило 1994. године, када је Мирко замолио кћерку да му, као адвокат, помогне у легалним споровима око његових патената. Она се заинтригирала и почела да истражује оно чиме се њен отац бавио. Помогла му је у споровима у вези патентних права и уговора, што је све довело до постепеног зближавања између оца и кћерке. Али, годину дана након тога Силвија је добила посао у Њујорку у једној великој адвокатској компанији. Захваљујући поменутом зближавању, она је после пресељења у Њујорк остала у редовном телефонском контакту са родитељима. Ту телефонску комуникацију је олакшала околност да је Мирко већину времена проводио у оном научничком гнезду у Сен Приму на обронцима Алпа, на обали реке Роне, које је у међувремену добило бомбастичан назив, који би, преведен на енглески гласио: Center of Scientific Innovation, Research and Information (CIRIS) – Центар за научне иновације, истраживања и информације.

Тужан крај

Као што се могло и наслутити, у оном подмуклом и невидљивом рату, који се током скоро читавог XX века водио против лекова за лечење канцера, као и оних који су успевали да их смисле, влади Француске, након што је на једном од фронтова тог рата у битци против Мирка Бељанског истрошила сва легална средства, изгубивши све судске парнице, остало је на располагању још само једно — оно којем се прибегава када сва остала не дају жељене резултате, а на које је приморавају они који стоје иза ње, а то није француски народ, него безобзирне и похлепне фармацеутске корпорације, којима највећу кост у грлу, то јест, сметњу у остваривању њихових себичних интереса, представљају управо лекови против канцера.

А о каквом средству се радило, сазнало се у рану зору 9. октобра 1996, када је 80 до зуба наоружаних припадника специјалне јединце за интервенције француске жандармерије блокирало све прилазне путеве који воде до сеоцета Сен Прим. Око 800 становника сеоцета било је не мало изненађено, јер тако нешто нису доживели у својим животима. Мало им је лакнуло када су видели да је циљ те операције била зграда некадашње винарије, која је пре десетак година претворена у лабораторију Центра за научне иновације, истраживања и информације, а о којој су иначе веома мало знали. Зграда је опкољена, да би затим командоси грубо, по правилу службе, провалили без куцања у унутрашњост, пробудивши уснуле научнике, а главном међу њима ставили лисице на руке. Био је то 73-годишњи Мирко Бељански, Отац еколошке медицине.

Пуних 12 сати је требало командосима да у колону камиона утоваре комплетну опрему из зграде лабораторије у којој је радило и стално боравило 17 истраживача. Утоварена је такођер сва научна документација и материјали за експериментисање. Након што су завршили посао, зграда је остала скоро празна са разбацаним намештајем. Истог дана у координираној акцији припадници исте јединице жандармерије су извршили сличне препаде у просторије фирми широм Француске, које су снабдевале лабораторију са потребним материјалима и конфисковали све оно што је могло бити и вези са лабораторијом у Сен Приму. Упали су такођер и у стан Бељанских у Паризу и у њему ухапсили Монику Лукас Бељански, супругу Оца еколошке медицине.

Све је било савршено планирано, режирано и спроведено. Али и онај Режисер космичке представе је дао свој допринос. Десило се, сигурно не случајно, да је Силвија баш тог 9. октобра из Њујорка позвала телефоном лабораторију у Сен Приму. Нико се није јављао. То јој се учинило чудним. Затим је назвала стан у Паризу одакле се на телефон јавио припадник жандармерије и рекао да је њена мајка ухапшена. Она се није збунила, већ се представила као адвокат и тражила да разговара са мајком, што је жандар допустио. Одмах након разговора, у којем је сазнала да су маскирани полицајци у 6 ујутру упали у стан и све испретурали, тражећи нешто, али нису рекли шта, ангажовала је адвоката да преузме случај и првим авионом долетела у Париз. Ту је сазнала да је њен отац пребачен у један париски затвор, одакле је требало да буде изведен пред судију на саслушање.

Бељански ће касније бити смештени у кућни притвор, где ће им бити забрањено да се баве научним радом, говоре јавно о резултатима својих претходних истраживања, да објављују чланке у часописима, те да контактирају са стотинама пацијената који су очајнички тражили да се обнови производња оних еликсира како би се спасили од сигурне смрти. А смрт ће запретити и Мирку, који ће за мање од месец дана од оне антитерористичке операције француске жандармерије оболети од акутне мијелоидне леукемије, јер ће и сам бити ускраћен да користи лековите екстракте и лекове на бази фрагмената РНК, који су били заплењени и вероватно уништени, а производња нових онемогућена.

Силвија је остала у Паризу, да би као адвокат преузела „случај Бељански”. Тек тада, бивајући са својим родитељима у свакодневном, блиском контакту, и када се удубила у тај научно-правни рашомон, сазнала је све о њима и свему ономе чему су посветили скоро 50 година својих живота. Може се рећи да их је тек тада упознала. Она је преузела потпуну бригу о њима, како правну, тако и емоционалну. Тек тада су постали породица. Што се правног аспекта тиче, чекао ју је тежак задатак, јер је француски правни систем битно различит од америчког, а поготову што се у случају Бељански радило мимо система. Они су држани у кућном притвору, а никаква оптужница није подизана, нити се назирала судска парница на којој би она могла да их заступа. А њој као браниоцу је био ускраћен увид у било каква документа на којима би могла бити заснована оптужба.

То се развлачило скоро две године, без наговештаја да би коначно могла почети судска расправа. Без обзира што француски медији нису никада поменули оно што се догодило 9. октобра 1996. у сеоцету Сен Приму, нити су уопште пренели икакве информације о ономе шта се дешава са брачним паром Бељански, вести о тој трагедији су се ипак шириле без помоћи строго контролисаних медија. О лековима и природним третманима Мирка Бељанског се већ почео стварати мит. Оболели од разних врста канцера су покушавали да га контактирају, како би сазнали где могу да набаве његове лекове, јер су одједном они нестали. Када је коначно истина о трагедији почела да излази на видело, на улицама Париза су се појавили демонстранти тражећи истину и да се Бељанскима поново омогући научни рад и да се до њихових лекова може лако доћи.

Једног дана је очајни и од леукемије и хемотерапија измучен и исцрпљен Мирко назвао кћерку Силвију и упитао је да ли може још нешто да уради за њих. И сама очајна, предложила је да поднесе тужбу против француске државе на Европском суду за људска права у Стразбуру, који би можда могао да евентуалном пресудом нареди француском суду да закаже суђење, заврши случај и омогући Бељанским да се наставе бавити научним радом. „Молим те учини то”, завапио је Мирко. Неколико дана након тога, 28. октобра 1998. Мирко Бељански је умро.

Некако се само од себе намеће да се на самом крају овог дела приче помене да се оболевање Мирка Бељанског од леукемије потпуно уклапа у тумачење настанка канцера Нове немачке медицине, на самом почетку поменутог Герда Хамера, који је је успео да изађе жив из француског затвора и да се спаси од француске медицинске инквизиције. Према његовом тумачењу, леукемија настаје као последица конфликта ускраћености. Мирко је годинама, водећи борбу са научним естаблишментом, а на крају и са самом државом, био изложен дејству тог конфликта ускраћености, да би, након што су га стрпали у кућни притвор, отели сву документацију и забранили да се бави научним радом, оболео од леукемије. Једини спас му је био, у одсуству његових екстраката, да реши конфликт. А то није било могуће у притвору, где је био ускраћен за све оно чему је посветио цео живот. Зато је смрт била неминовна.

Прекоокеанска посмртна одисеја

Након Миркове смрти, Силвија и мајка Моника су наставиле да на Европском суду за људска права траже легалну сатисфакцију за сву неправду и криминално дело које је француска држава учинила према њему. Мада је француска држава сматрала да је случај завршен са Мирковом смрћу, након вишегодишње парнице суд у Стразбуру је 23. маја 2002. донео једногласну пресуду да је Мирку Бељанском ускраћено легално право да на суду докаже незаконитост понашања француске државе према њему, као и да одбрани своје научно наслеђе. Суд је наложио француској држави да плати све судске трошкове.

Пре него што је умро, Мирко и Силвија су се договорили да ће она радити на томе да се његови саплементи врате на тржиште, али не у Француској, него у Америци. Последњим снагама је направио што је год могуће детаљнији писмени сиже свега онога чиме се током читаве каријере бавио, као и списак адреса и контаката лекара са којима је сарађивала лабораторија CIRIS из Сен Прима у промоцији и пласману својих саплемената, што би могло да буде од користи за остваривање тог плана. Све је то пребачено у Њујорк.

На сахрани оца, Силвији је пришао један човек, кога никада до тада није видела, и дискретно јој прошапутао: „Нас двоје морамо разговарати. Ти си обећала свом оцу да ћеш наставити, је ли тако?” Она се нашла у чуду и потврдила. Он је само кратко поручио да ће доћи сутра у 4 поподне у стан њених родитеља. 

Следећег дана, тачно на време, на вратима се појавио Жерар Веидлих, Мирков први пацијент оболео од AIDS/HIV-а. Са њим је била једна жена, Анријета Буше, која је 12 година узимала екстракт Пао периере, након што јој је дијагностикован рак дојке, и још један мушкарац, Жан-Пол ле Перлије, новинар који је 1992. године добио задатак од лобиста фармацеутске мафије да напише чланак о „шарлатану” Мирку Бељанском, а којему ће касније бити дијагностикован рак дебелог црева у терминалној фази.

Жерар је испричао Силвији да су њих троје покушавали да продуже рад центра CIRIS након што су њезини родитељи ухапшени. Веидлих је био председник, али су се суочили са финансијским проблемима, јер је влада замрзнула рачун центра. Али, на срећу, јавило се више од 4,000 добровољних донатора, који су били спремни да улажу новац, како би се истраживачки рад центра наставио. „Све што тражимо од тебе”, рекао је Веидлих, „је да дођеш некако до екстракта, обновиш истраживачки програм и на тај начин обновиш испоруку третмана.”

То је био велики задатак за једног адвоката без икаквог предзнања из природних наука и медицине, али је без двоумљења одлучила да им се придружи и да учини све што је у њеној моћи.

Као што се види, Режисер је наставио да сјајно режира наставак приче, након Мирковог одласка са сцене. Да уз помоћ савршено сложених коинциденција и синхроницитета будуће заинтересоване и радознале посматраче води ка завршници, која се већ наслућује и наговештава да се цела прича неће ипак сврстати у жанр трагедија.

То ће показати оно што ће се догодити само неколико дана након тог Силвијиног састанка са троје изненадних посетилаца. Добила је телефонски позив од власника предузећа које је снабдевало CIRIS са екстрактима. Он јој је испричао да су оног октобарског дана полицијски командоси упали у њихове просторије и запленили сав непроцесуиран биљни материјал, као и већ готов екстракт, које су могли да нађу током претреса. Али срећом нису проверили машине у којима се вршила екстракција, а у којима се налазило на стотине литара готовог екстракта. Они су га спаковали у бурад и сакрили. Нису смели да га износе, јер су од тада под сталном полицијском присмотром. Питао је да ли она може да преузме те бачве.

Тај позив је био окидач који ће ток радње приче пребацити преко океана, у Америку, а жанр померити од трагедије ка мелодрами, тако да ће се неким од оних посматрача учинити да је Режисеру у режији можда помогао неки од оних холивудских генијалаца. Силвија је у потпуности схватила шта су они наумили. Села је на први авион и одлетела у Њујорк, где је по кратком поступку основала компанију „Natural Source International”, која ће преузети онај сакривени екстракт и започети производњу саплемената, прекинуту октобра 1996. Истовремено је основала непрофитну организацију Beljanski Foundation, која ће имати задатак да обнови прикупљање донација за CIRIS, како би се подстакла независна истраживања, утемељена на оном што је до своје смрти открио њен отац, али у лабораторијама на тлу Америке.

Тако је комплетна инфраструктура центра CIRIS, такорећи преко ноћи, пресађена из Француске у Америку, заједно са листом клијената, лекара, извора сировина и формулама екстраката. Силвија је као адвокат знала да се америчка FDA — Food and Drug Administration — не бави регулисањем дијететских саплемената, те је производе новоосноване компаније „Natural Source International” приказала као дијететске састојке. Имала је код себе све студије о токсичности, које су урадили њени родитељи, тако да није имала проблема око регистрације.

То пресађивање се показало изузетно успешним. Већ следеће 1999. приходи су се толико повећали да је Силвија одлучила да напусти свој адвокатски посао и потпуно се посвети поново рођеном бизнису који је, силом прилика, наследила од свог оца. Постала је председник компаније Natural Source, а потпредседник фондације Beljanski Foundation, док је мајка Моника била председник.

Мирко Бељански је током своје вишедеценијске истраживачке авантуре објавио 133 научна рада, прегледана и потврђена од стране колега. Након што је Силвија пренела на америчко тло научну заоставштину, као и онај практични, клинички и комерцијални део, на америчким унуверзитетима, приватним лабораторијама и у истраживачким центрима је почело проучавање његовог научног дела, у покушају да се крене даље на том изазовном и увек актуелном пољу медицине, као што је канцер, то јест, да се настави са тачке до које је он успео да дође. Да то неће бити нимало лако, потврдила је Куи Чен (Qi Chen), истраживач који ради на пројекту Бељански на Медицинском факултету Универзитета Канзас. Главни проблем по њој је што биљни екстракти садрже много различитих молекула, тако да је веома тешко за сваког од њих утврдити какво дејство има на различите материје и да ли би се и на који начин могао искористити.

Када се изврши екстракција неке супстанце из неке биљке, добије се комплексна мешавина састављена од много компонената. Након тога следе мукотрпни експерименти са сваком компонентом те мешавине, да би се на крају морало утврдити како оне утичу на живо ткиво када се нађу у организму, и то појединачно и у случајевима да се ради о смеши више компоненти. Због свега тога, истраживања напредују споро, те се још увек није далеко одмакло од оне тачке на којој је новим генерацијама истраживача штафетну палицу предао Мирко Бељански. У томе се види његова генијалност, јер оно што је он открио пре много деценија, танашњи научници још увек нису могли да у потпуности схвате.

Са друге стране, проучавање и тестирање синтетичких молекула, којима се баве истраживачи запослени у великим фармацеутским компанијама је далеко лакше и једноставније. Силвија и Џон Хал (John Hall), шеф истраживачког тима Natural Source, су безуспешно покушавали да убеде фармацеутске компаније да се и оне почну бавити биљним екстрактима.

У свему томе, према Силвијиним речима, патенти играју важну улогу, јер се далеко лакше патентирају синтетички добијени молекули него они природни, из биљака. Због тога, да би дошли до нечега што се може патентирати, научници морају да фалсификују природне молекуле. Јер, у крајњој линији, они не могу да се успешно баве истраживањем и науком ако не производе патенте, пошто патенти доносе новац, без којег нису могућа даља истраживања. Али, када се превари природа, онда се у људска тела убацују синтетичке супстанце, које са собом носе много више ризика. Мирко Бељански је иза себе оставио 11 патената, али он ни у једном од њих није имао намеру да вара природу. Његов приступ је био и остао до краја, као што се могло видети, да синтетизује, али не неку хемијску супстанцу, то је оставио хемичарима, него да направи синтезу природе и хемије, да их споји на такав начин да могу да заједнички лече, али без икаквих штетних последица по љуски организам.

Још увек у немогућности да направе велике помаке или да усаврше технику лечења канцера уз помоћ биљних екстраката, коју је открио Мирко Бељански, амерички научници повремено раде клиничке студије, у којима увек изнова доказују оно што је он доказао пре више од 30 година, и у којима покушавају да докуче како све то на тако фасцинантан начин функционише. Јер, у ствари, нема се ту ништа ново открити, пошто је Бељанаски открио све. Тако је тим научника са Унуверзитета Канзас на челу са поменутом Куи Чен, 2013. и 2014. урадио две одвојене студије у којима су посматрали дејство екстраката рауволфије вомиторије и пао периере на ћелије канцера панкреаса. Екстракти примењени сами, без хемотерапије су убијали велики проценат ћелија рака, док су примењени комбиновано са хемотерапијским лековима дали још боље резултате. У том случају су биле потребне далеко мање дозе хемотерапије, него што је уобичајено. Студија је показала да хемотерапија сама, без екстраката, нема никакво дејство на ћелије рака. 

Иста група из Канзаса је урадила одвојене тестове са истим екстрактима, али против канцера јајника. Резултати су били скоро идентични као у случају канцера панкреаса, а у неким случајевима је комбинована терапија уништила 98% ћелија рака.

Студије о утицају пао периере на канцер простате су рађене независно и у Медицинском центру Универзитета Колумбија у Њујорку и на Универзитету Нањинг у Кини. Резултати су били идентични са студијама обављеним на Универзитету Канзас, доказујући могућности тог екстракта како у превенцији, тако и у борби са већ развијеним канцером, али и у борби против запалења. Али, што се тиче канцера простате, његове ћелије не реагују на исти начин на екстракте пао периере и рауволфије вомиторије. Потребно их је веома прецизно дозирати јер, у случају пао периере, најефикасније су  веома мале дозе, док су у случају рауволфије вомиторије потребне много веће дозе за убијање ћелија тог канцера. То представља загонетку, која збуњује данашње истраживаче, а такођер на сликовит начин показује комплексност те области медицине, која се може једино схватити на молекуларном нивоу, о чему је говорила Куи Чен.

Али, док научници не штеде труда да проникну у тајне научничког наслеђа Бељанског, његови чудесни лекови, сакривени иза етикете дијеталних саплемената, настављају паралелно своју мисију у остваривању његовог сна и крајњег циља његове мисије. О њима и о њиховој моћи се одавно све зна, тако да се број оних који су се уз помоћ дијеталних саплемената излечили од те опаке болести и одложили прерану смрт, свакодневно повећава. Није познат њихов број, али се сигурно одавно мери у хиљадама. А колико хиљада можда није ни важно. Оно што је важно је да се шири глас о доктору Мирку Бељанском, који је, мада није био лекар, својим научним делом спасио много више живота од оних такозваних лекара, представника фармацеутског картела, добро плаћених да продају њихове смртоносне производе. 

На интернет страници која носи име Бељанског може се наћи на стотине сведочанстава оних који су захваљујући њему извукли живу главу у борби са канцером.

Она компанија Natural Source International, коју је Силвија основала пошто се после очеве сахране вратила у Њујорк је у међувремену променила име, и данас се под именом „Maison Beljanski”, под руководством неуморне Силвије Бељански бави производњом и дистрибуцијом саплемената, који се на енглеском језику популарно називају The Beljanski Products и који су на располагању свима онима који се нађу невољи, а до којих игром судбине допре глас о доктору Мирку Бељанском и његовим спасоносним лековима против рака.

Они који имају смисла за симболику и оне сакривене поруке које се из људских судбина могу прочитати ће са насловне стране моћи да виде на који се начин једна ружна прича, игром те исте судбине, претворила у бајку, у којој су отац и кћерка, насмејаних лица, наставили да живе заједно и после очеве смрти. Управо онако како је скицирано у неколико речи, исписаних изнад њихових глава: „Из Миркове лабораторије до Силвијине продавнице.

А на следећој страни те кратке сликовне, бајколике приче се може наћи суштина те бајке, коју је једном приликом Мирко изговорио, а коју је, срећом, неко записао: „Уколико поседујемо моћ да можемо некоме помоћи, онда је наша дужност да то и урадимо”. Тој дужности је Мирко Бељански, управо онако како је рекао, посветио читав свој живот, а његова кћерка Силвија се побринула да се благотворно дејство тог чина настави и после његове смрти.

Бајколика исповест Жан-Пол ле Перлијеа

Као што се животи протагониста тог истоименог космичког чуда могу понекад претворити у бајке, исто тако се у оквиру тих бајки могу изрежирати бајке, које ту основну бајку чине још лепшом и упечатљивијом. Тако се у бајку, чији је главни јунак био Мирко Бељански савршено уклопила једна епизодна бајка, која ју је не само улепшала, него се, прочитавши је, не може отети утиску да би, да се она није догодила, она бајка о Мирку Бељанском остала недоречена.

Јунак те бајке је новинар Жан-Пол ле Перлије, једна од оне две особе, које су сутрадан након сахране Мирака Бељанског пратиле Жерара Веидлиха приликом договореног сусрета са Силвијом Бељански у стану њених родитеља у Паризу. Тек након што се прочита та његова бајколика исповест, коју ће 5 година касније испричати америчком лекару и новинару истраживачу Мортону Вокеру, ће бити јасно зашто се он као трећа особа морао појавити на том кључном састанку, који ће, попут неке чаролије, тужну причу претворити у бајку.

Може се рећи да је Жан-Пол ле Перлијеова бајка почела у пролеће 1992. године, када му се обратио један његов добар пријатељ, заменик извршног директора француске филијале једне велике мултинационалне фармацеутске корпорације, који је поред тога кроз моћну лобистичку групу „Pharmaceutical Research and Manufacturers of America” заступао интересе фармацеутских корпорација из Европе и Сједињених америчких држава, које ће касније бити познате под скраћеним називом Биг Фарма (Big Pharma). Пошто је ле Перлије у то време био афирмисан и познат новинар, политички аналитичар, који је писао за високотиражне недељник Minute, тај пријатељ је од њега тражио да изврши новинарско истраживање и напише чланак о једном молекуларном биологу, доктору Мирку Бељанском, кога је назвао преварантом и нитковом, који је са својим лажним теоријама и надрилекарским производима угрозио финансијске интересе корпорације за коју ради.

Затим је рекао да тај шарлатан Бељански тврди да његови производи  могу да лече канцер, па чак и AIDS или на француском SIDA. По његовим речима, општепознато је да је канцер неизлечива болест, јер фармацеутске компаније деценијама безуспешно покушавају да пронађу лек и то још никоме није успело. Њихови производи звани хемотерапија, као што је познато, не могу да излече канцер. А ако они не могу да излече, онда је сигурно да то нико не може. А осим тога AIDS  је болест вирусног порекла, што је још једна доказ да се ради о глупостима и надрилекарству, јер и лаику је јасно да је немогуће истим леком лечити болест, која је узрокована унутрашњим поремећајима, што је случај са канцером и болест изазвану вањским агенсима, вирусима. 

Стога је, по његовом мишљењу, Бељански један шарлатан, који јавно исмејава француску науку. Због свега тога он је од ле Перлијеа тражио да напише чланак, у којем би скренуо пажњу на веродостојност његових тврдњи и упозорио француску јавност на опасаност коју представља тај Бељански. На први поглед то се Ле Перлијеу учинило сасвим логичним и вредним новинарског труда. А осим тога, помислио је да неће представљати велики проблем да то уради за свог пријатеља.

Сматрао је да му је као новинару једног престижног магазина дужност да напише велики чланак, а можда и серију чланака о том Др. Бељанском и његовим такозваним ботаничким лековима за лечење канцера и AIDS-а. Без обзира што се ту конкретно не ради о политици, већ о здрављу, његов посао новинара је да штити интересе потрошача. Када је то све испричао својим претпостављеним едиторима из магазина Minute, њима се идеја свидела и рекли су му да одмах почне са радом и дали му рок од две недеље за први чланак.

Предложили су му да се не обраћа Бељанском, већ да пронађе барем 25 пацијената који су страдали од тог његовог надрилекарства, те да одабере 2-3, који су највише пропатили користећи те биљне препарате. Перлије је већ у глави формирао причу о страдањима тих јадника који су насели на лажи тог Бељанског, о описима њихове патње, па и смрти, уколико се десило да неки нису преживели, па би се у тим случајевима користила сведочанства њихових најближих. На тај начин би прича добила на веродостојности у случају да то његово писање буде оспоравано и заврши на суду.

Било је то заиста добро замишљено и испланирано, новинарски и професионално. Управо онако како то раде новинари, смисле у главама дивну и потресну причу, која се често не поклапа са стварношћу. Тако нешто ће се десити и са новинаром ле Перлијеом, стварност са којом ће се срести током своје истраге ће бити сасвим другачија од онога што је као сиже смислио у својој глави.  

Прво што је намеравао да уради на почетку истраге је било да пронађе лекаре и медицинске сестре који би могли да га упуте ка пацијентима страдалим од препарата Бељанског. Хтео је да разговара са било којом особом који би могла да изјави и тврди нешто негативно о тим препаратима. Али на његову велику жалост и изненађење, није могао да нађе ниједну такву особу. Сви корисници препарата доктора Бељанског са којима је разговарао били су сретни, насмејани и расположени. Није било ниједног негативног сведочанства. И тако су прошле две недеље, а он није успео да заврши задатак који су му поставили едитори. Имао је тако велику жељу да оцрни тог Бељанског, његову праксу и његове препарате.

Али Перлије није одустајао. Наставио је истрагу наредне две седмице и успео да разговара са још много корисника тих препарата, али поново није наишао ни на једног, који би имао да каже нешто лоше о њима. На крају је био фрустриран. Пошто је осећао обавезу да обави оно што је од њега тражио онај пријатељ, заступник лобиста фармацеутског картела или „Биг фарме”, наставио је истрагу наредних неколико месеци, али узалуд, без резултата. Није успео да сретне ниједну особу која би имала да каже нешто негативно и ружно о Бељанском. Едитори су такођер били разочарани, тако да је њихов почетни ентузијазам за ту причу, од које су много очекивали, постепено нестао. Перлије је ипак до краја те 1992. године наставио са потрагом, трошећи на њу 15-так сати недељно од свог радног времена, не изгубивши у потпуности наду да би можда могао да сакупи барем нешто материјала да скрпи неку причу и тако барем делимично задовољи свог пријатеља, али и едиторе.

А онда, почетком следеће 1993. године пажњу француске јавности је привукао још један од оних судских процеса у којима су фармацеути тражили од француске државе да их заштити од преваранта Бељанског. Овај пут оптужница је била поднета суду у граду Сент-Етијен. Адвокати који су заступали тужиоца су тврдили да је молекуларни биолог користио своје лекове илегално и да је на тај начин угрозио продају лекова који се производе на законит начин. Наравно, да је Ле Перлије чуо за тај случај и да се итекако заинтересовао, тако да је лично присуствовао процесу свих седам дана трајања, који је у медијима представљен као: Pharmacies of the French Republic versus Beljanski. (Фармацеути републике Француске против Бељанског).

Није тешко наслутити да је Ле Перлије очекивао да би можда на том суђењу могао пронаћи нешто доказног материјала за свој чланак против Бељанског, који још није написао. Али, слушајући излагања адвоката обе стране, његова очекивања су се поново изјаловила, а поготову је био шокиран када је чуо завршне речи адвоката који је заступао тужиоца. Он се обратио судији речима: „Држава потпуно погрешно води парницу у случају против др. Бељанског, јер би требало да му помогне у вези његових научних открића, која је направио. Стога сам ја, чак и као тужилац против њега, уверен да професорова нова открића и сазнања о дегенеративним болестима имају валидност”. Тако се, захваљујући Мирку Бељанском, можда први пут у историји француског правосуђа десило да је тужилац бранио оптуженог, и још га хвалио и дивио му се.

И поред свих тих разочарења, шокова и очигледности да покушава немогуће, Ле Перлије није одустајао, јер је још увек осећао обавезу према пријатељу, фармацеутском лобисти, али и према едиторима новина за које је радио, тако да је тај посао трагања за особом која би могла да мрзи Бељанског схватао веома озбиљно. Тако су прошле пуне две године трагања, да би се ушло и у трећу, а Ле Перлије није успео да нађе ни једног јединог пацијента, оболелог од неке озбиљне болести, који је, након што је прихватио и следио препоруке Бељанског, изразио горчину или љутњу према њему. Сви они тешко оболели, који су користили његове терапије су према њему осећали љубав и захвалност и били поносни што је он Француз. Они су се тако осећали јер су сматрали да је Бељански учинио велику добробит не само за Француску, него и за читав свет. Како је време пролазило, Ле Перлијеу је бивало све касније да је за кориснике његових саплемената он био херој, мада је и даље тврдоглаво одбијао да то прихвати.

А онда је дошао на ред председник Француске Франсоа Митеран. Наравно,да није могло остати незапажено новинару таквог калибра, какав је био Ле Перлије, да је током те две године његове потраге за доказима против Мирка Бељанског, председник Митеран, болујући од канцера простате, и сâм узимао његове биљне екстракте. Прочитао је он онај чланак у угледном магазину Paris Match, у којем се Митеран лично обратио новинарима и критичарима терапије коју је користио у лечењу канцера простате. Он им је јасно рекао да не брину много, јер су неконвенционални суплементи, које му је препоручио један лекар из Версаја, одиграли виталну улогу у лечењу. Ти производи, које није именовао, су омогућили Митерану да до краја заврши свој други седмогодишњи председнички мандат.

Његов званични лекар Др. Габле, који се противио примени те терапије,  је у својој књизи: „Le Grand Secret“ (Велика Тајна) експлицитно потврдио да се радило о биљним екстрактима Бељанског. Из непознатих разлога Митеран је, након што је 1995. напустио председничку палату у Версају, прекинуо са том терапијом, да би, као што је речено, недуго затим умро.

Није наодмет још напоменути да је продаја те књиге забрањена само неколико дана након што је почела, јануара 1996, из разлога што је породица тек преминулог Митерана сматрала да се садржајем те књиге нарушава његова приватност. А колико је интересовање било за ту његову тајанствени приватност говори податак да је за првих 24 сата продато 40,000 примерака те књиге. Сасвим довољно да се са сигурношћу зна ко је омогућио Митерану да без оставке, која се очекивала, заврши свој други мандат.    

Након тога је главном уреднику магазина Minute прекипело, те је нагрдио јадног Ле Перлијеа, рекавши му да је идиот, јер је утрошио преко две године у покушајима да напише колумне у којима би Бељанског приказао у негативном светлу, а на крају је испало да је председник француске републике користио његове саплементе. Питали су га, ако су производи Бељанског добри за Франсоа Митерана, зашто не би били добри и за француски народ.

Ле Перлије се нашао у необраном грожђу, јер главни уредник није знао да иза његовог наума да оцрни Бељанског стоји извршни подпредседник велике фармацеутске корпорације. Он није смео да му то каже, тако да је морао да прихвати да је идиот.

Сходно свему томе, такорећи преко ноћи, новинарски тон и приступ тој медицинској причи магазина Minute се променио од негативног ка позитивном. Ту тему су од Ле Перлијеа преузели други репортери, тако да се ускоро на страницама тог магазина појавио велики чланак у којем се тврдило да је велики медицински проналазач из области узрока и лечења канцера под константним нападом француских фармацеута. Њихова асоцијација га константно оптужује за лажне тврдње да је пронашао лек против канцера и да се бави медицином без дозволе, смањујући тако њихову продају и зараду. Главна тема чланка су били похлепни фармацеути, а не шарлатан и преварант Бељански, о чему је Ле Перлије две године покушавао да напише чланак. Вредност његових истраживања није оспоравана.

Након што је тај чланак објављен крајем 1995. интересовање за Бељанског и његове терапије је нагло повећано. Из читаве Француске су се јављали оболели од канцера, распитујући се где могу да набаве његове еликсире. Током следеће 1996. учесталост пријављивања медицинским клиникама појединих врста канцера у Француској и још неким европским земљама је нагло опала. У врховима медицинско-фармацеутског картела је тада завладала паника, видели су да је ђаво однео шалу и да се нешто хитно мора предузети. Извршен је притисак на француску владу. И онда се десио онај описани 9. октобар, координирани десантни препад специјалних јединица жандармерије на институт у сеоцету Сен Прим и све фабрике које су производиле биљне екстракте према рецептури Мирка Бељанског, што је значило, барем привремено, уклањање претње, коју је он годинама представљао за „Биг фарму”. 

Можда ће се онима који некада буду читали ово поглавље приче, на основу онога што је до сада написано, учинити чудним да је она у наслову названа бајком, јер она више личи на комедију, у којој је један новинар, фанатично се придржавајући захтева наручиоца чланка који је требало да напише, правио од себе будалу и идиота, у покушајима да напише нешто што је било немогуће написати, а да барем донекле одражава стварност. Међутим, тек у другом делу приче постаће јасно зашто је она названа бајком, али и открити на који начин је она својом бајколикошћу улепшала ону бајку о Мирку Бељанском и учинила је још упечатљивијом и дирљивијом.

Крајем 90-тих француско новинарство и медији, поготову они који су претендаовали на независност и објективност, су бивали изложени све већем притиску државе, која је настојала да елиминише утицај опозиције на формирање јавног мњења и мишљења, а што је све било у складу са оним што ће се десити током 2000-тих, када ће у читавом свету почети процес рушења последњих остатака људскох слобода. То је допринело да магазин Minute западне у финансијске проблеме, који ће се временом продубљавати, што ће средином 2000-те године довести до банкротства.

Ту кризу је на својој кожи итекако осетио и Ле Перлије, јер је био, као и све остале његове колеге, изложен сталном притиску да у условима ограничавања медијских слобода пише чланке, који би могли бити интересантни све малобројнијим читаоцима. Дуготрајна изложеност стресу, напетости и фрустрацијама је оставила трага на његово здравље. Осећао је све већи замор и исцрпљеност, бивајући све чешће везан за кревет, што је у знатној мери подривало новинарску продуктивност. Тај конфликт произашао из немоћи да се својим писањем допринесе спашавању магазина за који је толико година радио је узроковао даље погоршавање здравља сиротог Ле Перлијеа, да би му на крају био дијагностикован канцер дебелог црева. На основу симптома које је осећао није могло бити сумње у дијагнозу и њену озбиљност.

Користећи везе које је као елитни репортер стекао током вишегодишњег бављења новинарством, успео је да договори да га у својој клиници у Паризу прими у то време највећи ауторитет у Француској за ректалне канцере. Био је то професор Жан Денис (Jean Denis). Након што су извршени сви потребни лабораторијски тестови и клиничке провере и процене, нашао се у ординацији доктора Дениса, који је требало да му саопшти дијагнозу. Он му је без икаквих церемонија и уз вешто одглумљену љубазност саопштио директно и без околишања да му је остало још највише три месеца живота, додавши да би требало да се моли Богу да га узме и раније, како би га поштедео патњи.

Након тога му је још детаљно објаснио да се канцер у толикој мери развио и метастазирао да било каква терапија не само да не би могла да доведе до излечења, него би га убила и пре него што би умро да је није примио. Постоји још могућност да се оперативним путем уклони већи део ректума, али то би му само продужило живот за који месец. 

У то време он је са супругом и децом живео у предграђу Париза. Помиривши се са дијагнозом доктора Дениса, завршио је све оне легалне и финансијске формалности које је потребно урадити пре одласка на онај други свет и преселио у један мали градић, да тамо сâм проведе те последње месеце, како би лишио непријатности чланове породице да га морају гледати како умире. Изнајмио је стан, и то у приземљу, да би олакшао касније изношење његовог мртвог тела из зграде. Живећи сâм последње месеце свог живота, у том стану умно и емотивно се полако припремао за смрт, коју је на крају почео прижељкивати да дође што пре, јер је бол у абдомену постајао све неподношљивији. Управо онако како му је рекао доктор Денис.

А онда се десило чудо, које ће ту причу из жанра трагикомедије претворити у бајку. Једног јутра је поштом стигао пакетић од његовог пријатеља и колеге новинара Сержа ди Бекеша (Serge de Becketch), писца, који је такођер радио за магазин Minute. Он је такођер боловао од канцера, али је, бавећи се кроз новинарски рад са Бељанским, много озбиљније схватио његова открића, тако да је применио његову антиканцер терапију и успео да се излечи од рака. У пакету му је послао препарате Бељанског и у пратећем писму препоручио да и он проба, наглашавајући да ће му сигурно помоћи.

Ле Перлије је био прилично изненађен. Седео је неколико сати са отвореним пакетом на крилу, зурећи у оно што се налазило у њему, али не покушавајући да садржај чак ни дотакне. Он се одавно помирио са дијагнозом доктора Дениса, према којој не постоји лек који би га могао спасити, тако да му се у првом тренутку тај предлог доброг пријатеља учинио узалудним. Био је чврсто убеђен да његово тело производи толико много ћелија канцера, да не постоји никаква нада за спас. Али се на крају ипак упитао: „Зар си стварно донео одлуку да умреш том страшном смрћу, а да одбијаш да чак и покушаш са тим лековима, које ти је пријатељски послао некадашњи колега?”

Тада је дошло коначно до преокрета, извадио је садржај пакета и одмах почео да узима саплементе Бељанског у дозама према приложеним Сержовим упутствима. Након неколико недеља дебело црево је било деблокирано, знаци секундарних опортунистичких инфекција, које обично прате болеснике у таквим стањима, су нестали, осећао се много боље, повратила му се снага, није било више крви у столици, а што је најважније, нестао је и бол. Поново је могао да једе нормалну храну, уместо каша и густих сокова, које је до тада једино могао да уноси у организам.

Касније ће паралелно са терапијом Бељанског користити и остале конвенционалне терапије које су му препоручили његов породични лекар и специјалисти гастроентереолог и онколог. Под заједничким дејством тих терапија његово стање се толико поправило, а снага повратила, да је на крају одлучио да се за сваки случај подвргне и радиотерапији и то са највишом могућом дозом, коју сигурно не би преживео без препарата Бељанског. 

Прихвативши коначно у потпуности теорије Мирка Бељанског, он ће набавити и користити и остале његове препарате, који се нису налазили у оном пакету Сержа ди Бекеша, укључујући и екстракт још једне веома корисне биљке гинко билоба, коју је Бељански такођер укључио у свој антиканцер истраживачки опус, као и један хербални регулатор ћелијских ензима, направљен од фрагмената РНК, који заједнички играју веома важну улогу у поправци ћелијских процеса, поремећених екстремним физиолошким стресовима, као што су изложеност радијацији. Касније ће прочитати чланак, који је написала мадам Моника Бељански, а у којем је детаљно описала на који начин тај Мирков гинко билоба препарат делује, схвативши тада да је њему лично помогао управо онако како је Моника описала у том чланку.

Ле Перлије ће наредних неколико година у свој организам унети огромне количине разних препарата и саплемената Мирка Бељанског, и уносиће их редовно свакодневно, све до 8. септембра 2003. године, када је испричао ту причу на почетку поменутом Мортону Вокеру, три године и два месеца, након што му је највећи француски ауторитет за канцере професор Жан Денис, рекао да му је остало још 90 дана живота. Током интервјуа са Вокером осећао се потпуно здравим, здравијим него икада.

Још на крају да се примети да Ле Перлије спада у ону групу људи који, без обзира што поседују завидан ниво интелигенције, имају ману да споро капирају. Њему је требало пуних 8 година да укапира да Мирко Бељански није шарлатан, него геније. Али, како би се народски рекло, боље икад, него никад. У његовом случају то је било тачно на време да обитавање у текућој инкарнацији продужи са стручно процењених 90 дана на ко зна колико још година. То његово споро капирање се са великом сигурношћу може приписати креативности оног Режисера, јер да му је подарио вештину брзог капирања, као његовом колеги Сержу ди Бекешу, његова животна прича се вероватно не би никада претворила у бајку, нити би улепшала ону велику грандиозну бајку, чији је главни јунак био Мирко Бељански.

Мортон Вокер и његове 92 књиге

А ако се зарони још дубље у тајне начина на који функционише Режисерова креативност, онда се некако само по себи намеће питање како су се срели Жан-Пол ле Перлије и Мортон Вокер, јер да се нису срели 8. септембра 2003. можда се за управо испричану бајку не би никада чуло, те би тако остала заувек скривена међу безброј других сличних у оној Акаша меморији. Да би се одговорило на то питање, неопходно је пре тога одговорити на питање, ко је тај Мортон Вокер.

На самом почетку покушаја да се одговори на то питање, на основу само неколико биографских података ће се неминовно наслутити да би се и његова животна прича могла без проблема сврстати у жанр бајки. То наговештава штури податак да су му у кратком временском интервалу од 5-6 година од канцера страдале 4 блиске особе, супруга, мајка, сестра и друга вереница, на основу чега би се највероватније могао прогласити светским рекордером у тој не баш пријатној дисциплини. Али, сврставање његове приче у жанр бајки је могуће једино ако се узме у обзир  његова  фасцинантна истраживачка и списатељска каријера у области такозване холистичке или још боље интегративне медицине.

Мортон Вокер спада у ону не баш масовну групу медицинских професионалаца, који су, након што су завршили потребне студије, веома брзо, на самом почетку лекарске праксе, схватили суштину модерне медицине и изабрали један од алтернативних начина да, остајући у пољу које су изабрали као свој животни позив, помогну људском роду. Током 42 године, колико је трајала та каријера алтернативца ће објавити чак 91 књигу и преко 5,000 чланака у медицинским журналима и часописима. Прву књигу: „Your Guide to Foot Health“ ће објавити 1964. док је још радио као педијатар, пре него што је побегао од класичне медицине. Као списатељ и новинар-истраживач ће небројено пута бити награђиван, а његове књиге су преведене на 14 језика. Међу медицинским алтернативцима је, док је био жив, а живео је до 2014, важио за „Водећег светскот новинара у области холистичке медицине”. Тек толико, укратко, да се зна ко је био Мортон Вокер.

Али оно што је можда још важније у поглављу приче, чији је главни јунак Мортон Вокер је начин на који се та прича спојила са овом главном причом у којој је главни јунак Мирко Бељански. Три године након што је сахранио супругу и мајку, његов добар пријатељ, алтернативац, доктор Мајкл Б. Шахтер, холистички психијатар, који је користио биљне препарате уместо хемијских лекова за лечење менталних болести га је позвао да присуствује конференцији Америчког колеџа за напредак медицине (American College for Advancement in Medicine — ACAM), организације у коју је удружено 2.500 исцелитеља, који се баве холистичком медицином. Из те цифре се може видети да холистичка медицина није „мачији кашаљ”.

Било је то пролеће 2003. Доктора Шахтера је познавао пуних 27 година, а посебно му је био драг јер је својим стручним саветима психички и емоционално помагао његовој супрузи током 13 година борбе са канцером дојке, пре него што је подлегла 2000-те године. На тој конференцији Шахтер је требало да одржи предавање о концептима узрока рака др. Мирка Бељанског. Из тог наслова није тешко закључити да је његов позив Мортону био инспирисан породичном траумом и трагедијом које су узроковали управо канцери. А да је све то био део још ширег плана, показује и податак да су на исту конференцију позване Моника и Силвија Бељански. А иза тог плана је стајао ко други него онај генијални Режисер. Доктор Шахтер је, не бивајући свестан тога, према том плану имао задатак да својим позивом доктору Мортону омогући да се тај план глатко оствари.

А да се план заиста глатко и великом брзином остварује било је јасно када су га Моника и Силвија након првог сусрета и упознавања позвале да присуствује пикнику у живописном Ла Рошелу у Француској, који је за 5. септембар заказао онај легендарни Центар за научне иновације, истраживања и информације (CIRIS). Тај центар се у међувремену трансформисао у организацију, чије чланство је у то време чинило преко 3,500 особа које су преживеле разне облике канцера и AIDS, уз помоћ открића и терапија Мирка Бељанског. Током боравка на тој конференцији и дружења са старим другаром Мајклом и новим пријатељицама Моником и Силвијом, Мортон је сазнао да је он својом доласком такорећи упао у клопку која је унапред била припремљена и договорена.

Доктор Шахтер се договорио са Моником и Силвијом да на ту конференцију позову његовог пријатеља доктора Мортона Вокера, са циљем да га упознају са животним делом Мирка Бељанског, за кога он пре доласка на конференцију није никада чуо. Идеја је била да га заинтригирају да се заинтересује за Мирка Бељанског и да о њему напише књигу, јер су сматрали да није било погодније особе у Америци да то уради, с обзиром на његову титулу Водећег светског новинара у области холистичке медицине, те чињеницу да је до тада написао и објавио на ту тему 86 књига. И, како би се опет народски рекло, упалило је. А како и не би, када се узме у обзир да је иза тог плана морао стајати онај неприкосновени маштовити Режисер.

Одмах након те конференције Мортон Вокер је прионуо на посао и почео са истраживањима животног дела Мирка Бељанског, јер му је већ на основу првих прича које је чуо од Мајкла, Монике и Силвије било јасно да се, што се канцера тиче, ради о нечему што у својој преко 30 година дугој истраживачкој каријери још није чуо. Тако да се 5. септембра на оном пикнику у живописном Ла Рошелу појавио добро поткован. Подразумева се да је међу 250 присутних чланова Центра, који је сносио све трошкове његовог доласка и боравка, био главна звезда. Али то њега није толико импресионирало, јер је он дошао на тај пикник да се лично упозна са особама које су пре једне, две или три деценије требале да буду покојне, а још увек су живе захваљујући Мирку Бељанском и његовим чудесним еликсирима.

Обавио је детаљне разговоре са 30 таквих особа, од којих је свака дала писмену сагласност да та сведочења могу да се јавно објаве. Из разговора са њима, као и свим осталим присутним члановима те необичне организације је стекао дојам да они од њега очекују да преко књиге, коју је требало да ускоро напише, пренесе поруку која би могла да спаси милионе људи не само од рака, него и низа исто тако неугодних и опасних дегенеративних болести.

На том пикнику ће се срести и са новинаром Ле Перлијеом, са којим ће три дана касније, 8. септембра обавити онај историјски интервју. Јер, ваљда је јасно, да је и то био део оног плана и Режисерове режије. Тако су се на том такођер историјском пикнику, може се рећи, склопили сви потребни елементи који ће омогућити да се све до сада поменуте бајке стопе у једну  и да заједнички крену ка коначном расплету, ако га уопште буде.

Тачно 4 године након тог пикника, крајем августа 2007. ће се појавити књига: „The Beljanski Anti-Cancer Remedies: Inside the Double Helix of DNA” — Бељански антиканцер лекови: Унутрашњост двоструке спирале ДНК. Свакако да Вокер није случајно у поднаслову поменуо двоструку спиралу ДНК, а на корицама је сликовито приказао, јер је, проучавајући оно са чиме се Бељански бавио исправно закључио да је он задужио човечанство и науку управо чињеницом да је био први научник у историји који је, истражујући на који начин средина и супстанце које из ње продру у људски организам утичу на његове виталне функције, допро до саме суштине живота, до основних градивних блокова ДНК и РНК, да би ту открио како да уз помоћ биљних екстраката излечи болести настале дејством тих страних агенаса и успостави изгубљену равнотежу, то јест здравље. 

Али то није била једина књига коју је Др. Мортон Вокер посветио Мирку Бељанском. Након мање од пет година, у фебруару 2012. појавиће се књига: „Cancer’s Cause, Cancer’s Cure: The Truth about Cancer, Its Causes, Cures, and Prevention” — Узрок рака лек за рак – истина о канцеру, његовим узроцима, лечењу и превенцији. У наслову те књиге није поменуо Бељанског, али се изнад наслова, на предњој страни корица, нашла порука из које се може видети ко је главни јунак књиге: Научна открића Мирка Бељанског, доктора наука, поред које се види силуета тог јунака како занесено зури у микроскоп. Сигурно да Мортону Вокеру није било лако да напише те књиге, јер се радило о нечему изузетном о чему, како је речено, никада до тада није чуо. А то су била само два од неколико пројеката са којима се неуморни Мортон истовремано бавио тих последњих година своје истраживачке и стваралачке мисије. У време када се појавио на пикнику у Ла Рошелу, по сопственом сведочењу, издао је и објавио 86 књига. Постоји податак да му је та друга књига о животном делу Бељанског била 92. по реду.

Нешто више од две године након објављивања те 92. књиге Мортон Вокер ће 25. октобра 2014. завршити своју мисију у инкарнацији у којој ће га савременици, али и оне будуће генерације упамтити као вероватног највећег ауторитета и експерта у области холистичке медицине који се икада родио. То је више него очигледно из поменутог броја књига, јер није баш лако, ако је уопште могуће, пронаћи неког аутора да је написао толико књига, и то не обичних, које припадају жанру фикције, за чије писање није потребан неки велики труд, само таленат да ти фикс-идеје лако падају на памет, које се онда још лакше пребацују у компјутерске „фајлове”. За сваку од 92 Мортонове књиге је било потребно уложити велики напор и труд, утрошити стотине и хиљаде сати на истраживања, у искреној и несебичној намери да се помогне другим себи сличним бићима, која су стицајем околности, живећи своје животе, имала ту несрећу да се, осим са његовим лепотама, суоче и са болестима.

Књиге из жанра фикције се читају да би се убило време, док се књиге из жанра холистичке медицине читају да би се убила болест. У оне две књиге које је Мортон посветио Мирку Бељанском ради се о болести званој канцер, која важи за најстрашнију и најзлоћуднију, због тога би се могло наслутити да су му те две књиге вероватно биле најдраже. А да би се уверили да је то тако, треба их прочитати.

Друга књига је преведена на српски у издању Лагуне, исте година када је изашао и оригинал на енглеском. Међутим, чини се да се тренутно не може купити, јер се провером на претраживачу Гугл, отварањем страница за које постоје „линкови” на свакој налази порука да је распродата. Изгледа да друго издање, барем за сада, није штампано. 

Четири године након смрти Мортона Вокера, 2018. појавила се следећа књига посвећена Мирку Бељанском. Њен аутор је његова кћерка Силвија. Тако се некадашњи адвокат, преквалификован у експерта за лечење на природан начин, придружила напорима да се мисија и животно дело њеног оца не само овековече, него још више приближе не само онима који су оболели од канцера, него и свим осталим припадницима људског рода, како би боље схватили све компликованији живот који живе, као и све загађенију и отровнију околину у којој те животе проводе, те тако били оспособљени да са изборе са можда и највећим непријатељем човечанства, болешћу, која својом појавом представља симбол ћорсокака у који је запало. На то је вероватно Силвија мислила када је књизи дала наслов: „Winning the War on Cancer: The Epic Journey Towards a Natural Cure” — Добијање рата против канцера: Епско путовање у правцу природног лечења. Човечанство је тренутно у рату, уколико га добије, пружиће му се прилика за нови почетак, након изласка из ћорсокака.

Они припадници људског рода којима је матерњи језик енглески или француски, али и они којима није, а вични су да их читају, на располагању је још много књига других аутора, као и оних које је након смрти супруга Моника објавила у коауторству са њим или неким од колега, промотера холистичке медицине. Ево само неких од њих:

И на крају можда није на одмет приказати и полеђину корица друге књиге Мортона Вокера о његовом узору Мирку Бељанском, на којој је укратко у неколико порука не само препричана читава књига, него и скицирана његова биографија и приказана суштина онога са чиме је Бељански задужио човечанство. Да би се на самом дну поред фотографије аутора скицирало све оно што је он учинио за човечанство, укључујући број књига које је објавио, те награде које је освојио и титулу, коју је носио и ко му је ту титулу доделио.

А главна насловна порука са полеђине корица гласи: „Канцер долази из околине у којој живимо, али одатле долази и лек”.

Медицина као канцер

А да тај процес елиминације канцера неће бити баш лако спровести до краја, без обзира на понуђено холистичко оружје на челу са интегративном парадигмом, омогућеном открићима Мирка Бељанског, може се наслутити из једног детаља из биографије Мортона Вокера, који је већ споменут, а који је сигурно не случајно коинцидирао са оним завршном фазом његове медицинске мисије, у којој је дошао на ред Мирко Бељански. Поменуто је да би он могао бити светски рекордер у броју блиских особа, а било их је 4, које је током живота изгубио због канцера. Речено је да је до оног историјског  пикника у живописном Ла Рошелу у Француској изгубио супругу и мајку. А управо начин на који су од канцера страдале друге две особе, сестра и друга вереница, представља тај поменути детаљ.

Тек што се вратио са пикника у Ла Рошелу сазнао је да му је сестра оболела од канцера плућа. Као што се може претпоставити, она је према устаљеном протоколу, који се примењује на ту класу пацијената, упала у шему такозване медицинске онколошке класике, која се, као што је већ речено и добро познато, састоји од радијације и хемотерапије. Није наодмет подсетити се да су неизбежне последице радијације опекотине на кожи и проливи, а хемотерапије мучнина, повраћање, губитак апетита, губитак тежине, депресија, замор, смањење броја црвених крвних зрнаца, што узрокује анемију, а такођер и смањење броја белих крвних зрнаца. Свакако да је најпознатији знак по којему се препознају примаоци хемотерапије губитак косе, док су нешто мање познати они чиреви који се јављају на слузокожи уста и грла, који отежавају или потпуно онемогућавају уношење хране преко тих делова тела.

Мортонова сестра је прошла кроз све те страхоте, последице медицинске онколошке класике, док на крају није пожелела да што пре умре, завршивши у оном такозваном хоспису, последњем уточишту из којег се не излази жив.

Када је видео да је ђаво однео шалу, Мортон је приликом првог обиласка сестре донео оне саплементе Бељанског, које је она одмах почела да узима и веома брзо осетила велико олакшање. Они магични састојци биљних еликсира су почели да санирају погубне ефекте хемотерапије. Он је био пресретан и посећивао ју је сваке недеље, иако му је за сваку посету требало осам сати вожње у оба правца. Задовољан је био и онколог, који је бринуо о сестри, јер је по његовом стручном објашњењу то побољшање било последица закаснелог дејства хемотерапије.

Међутим, тада је и особље хосписа видело да је ђаво однео шалу, тако да је приликом једне од наредних посета Мортон сазнао да су медицинске сестре одузеле Миркове Саплементе од његове сестре и уништили их, а њему забраниле да их поново доноси. Био је немало изненађен, па чак и огорчен када је чуо њихово објашњење, према којем није допуштено доносити њиховом штићенику било какве супстанце који би му могле продужити живот. Мортон је до тог тренутка за собом оставио преко 30 година борбе против догми и смртоносних протокола класичне медицине, написавши о томе 86 књига, али за такав „монструозни бисер” је први пут чуо.

Његова сестра је након тога, према протоколу, веома брзо умрла од канцера плућа. А галвна ставка тог протокола је изгледа била да се не сме допустити да из хосписа било који штићеник изађе жив.   На њеном гробу он се заклео да ће учинити све да свет што пре сазна о том човеку невероватних способности и потенцијалу његових анти-канцер ботаничких екстраката, добијених као резултат мукотрпних микробиолошких истраживања у интересу читавог човечанства. Пожелео је истовремено да се тако нешто што се догодило његовој сестри не догоди никада више некој њему блиској и драгој особи. Али, како ће се ускоро показати, на његову жалост, та жеља му се неће испунити.

Још док му је сестра била жива, десило се да је Мортон упознао једну атрактивну жену, у коју се након трогодишњег удовачког стажа заљубио. Забављали су се неколико месеци, након чега су отишли на заједничко путовање у Шпанију, које би се могло схватити као преурањени медени месец, а током којег је Мортон у џепу већ имао спреман веренички прстен, јер су се договорили да се венчају почетком 2005-те.  

Али, пре него што се завршила 2004. година канцер се поново вратио у животе Мортону блиских и драгих особа. Његова вереница је оболела од канцера панкреаса, тако да су на неки чудан начин, паралелно са проучавањем теорије канцера Мирка Бељанског, посете онколошким оделењима болница и установама за збрињавање умирућих болесника од те болести наставили да буду део његове свакодневне рутине. Тај четврти канцер који се умешао у његов живот је био и најопаснији и најнезгоднији, јер је у то време само 2 процента оболелих од те врсте канцера могло очекивати да буду у животу 5 година након дијагнозе.

Током разговора са онколозима и радиотерапеутима, који си преузели бригу о његовој вереници, Мортон је био запрепаштен начином на који су се понашали и објашњавали детаље терапија и њихову делотворност. Личили су му више на продавце половних аутомобила, него на стручњаке који се баве лечењем и спашавањем тешко оболелих пацијената, од чије вештине, умећа и стручности је зависио њихов живот. Понашали су се без трунке емпатије, као хладнокрвни продавци производа, о чијој евентуалној опасности по здравље купца нису уопште размишљали, нити су их такви аспекти продаје интересовали.

Мортонова вереница је имала два средовечна високообразована сина, берзанског брокера и програмера, који су заједно са њим били присутни током презентације продаваца онколошких производа. Била су тројица, који су удруженим снагама, према уходаном протоколу, за третман над 66-годишњом пацијенткињом предлагали прво оперативни захват, којим би се осим већег дела панкреаса уклонила још барем три околна органа. Након тога би следила она онколошка класика, радиотерапија и хемотерапија. Морис је реда ради упитао експерте за радиотерапију и хемотерапију да ли ти третмани остављају негативне последице на организам. Они су се чудили том његовом глупом питању, хладнокрвно објаснивши да те терапије не остављају никаве нежељене последице и да су апсолутно безбедне.

Пролазећи успут кроз онколошко оделење Морис није могао а да не примети на стотине потпуно ћелавих пацијената, како би се рекло, без длаке на главама. А такођер није могао да не примети и оне јаднике који су после тих безбедних третмана трчали у специјалне просторије за повраћање, које не би било згорег укратко описати. У тим онколошким тоалетима су се налазили велики базени са 12 удобних столица, распоређених по ободу, у које су несретници могли да се исповраћају у седећем положају. За онколошке експерте модерне алопатске медицине то, очигледно нису биле нежељене последице њихових високософистицираних хемијских производа. 

Мортон је својој вереници прво предложио један алтернативни третман холистичког онколога, доктора Николаса Гонзалеса, који је у то време био веома ефикасан у лечењу управо канцера панкреаса, помоћу екстракта извађеног из новозеландских јагњади, а чија истраживања су била уважавана од стране америчких државних агенција, па чак од њих и финансирана. Она је одбила ту терапију, иако је Мортон лично са тим докторим већ био договорио да је прими у своју клинику.

Предложио јој је и терапију Мирка Бељанског, којом се баш у то време интензивно бавио, предочивши јој у писаним облику на стотине сведочења оних који су се нашли у сличној ситуацији као и она, а који су се, захваљујући његовим биљним екстрактима, не само излечили, него и проживели много година након безнадежне дијагнозе. Она је, подржана од синова, одбила и ту алтернативну терапију, јер су они сматрали холистичку медицину обичним надрилекарством.

Двојица паметњаковића, уверених у своју интелектуалну супериорност и недодирљивост су на крају, изнервирани Мортоновим глупим предлозима, захтевали да напусти болницу и то не само болницу, него и државу Масачусетс, где се одигравала та непријатна и трагична представа у Општој болници града Бостона. Рекли су му, више него дрско: „Губи се из живота наше мајке, иди својој кући у Конектикат!” Два месеца након те непријатне сцене његова вереница је била мртва.

Финале

Мирко Бељански је у својим истраживањима открио природне биљне екстракте који имају способност да нападају и уништавају ћелије канцера, а да истовремено остављају неоштећене остале здраве ћелије, а затим је и научно доказао да ти исти екстракти имају такођер способност да поправе и потпуно санирају оштећења на здравим ћелијама изазвана дејством антиканцер хемотерапија и радиозрачења. То је све доказано клинички и у пракси још док је био жив, а, као што се видело, афирмација његовог лика и дела се наставила и након његове трагичне смрти. Због тога што је не само пронашао изузетно ефикасан природни лек за лечење канцера, него и тим лековима чак помогао званичној алопатској медицини да може наставити са својом праксом кориштења зрачења и вештачких хемијски компонованих супстанци у терапеутске сврхе, Мирка Бељанског данас сматрају родоначелником нове, такозване интегративне медицине, која предствља покушај спајања свих оних алтернативних теорија и терапија са класичном медицином.            

А као круну његове постхумне афирмације и доказ наведене тврдње ће представљати   конференција о интегративном приступу канцеру, која у свом називу садржи његово име: „The Beljanski Integrative Cancer Conference”, а која треба да се одржи од 25-27 априла 2025. године у Остину у америчкој држави Тексас.

На тој конференцији ће се окупити сви они исцелитељи, који су у приступу лечењу дегенеративних болести, на челу са канцером, искочили из досадашњег класичног клишеа, третирајући човека на холистички начин као целину, то јест спој физичког, менталног, емоционалног и спиритуалног. Организатори ту конференцију представљају као револуционарни догађај који означава почетак нове ере не само у лечењу канцера, него и третирању човека.

А тај догађај би се могао сматрати и финалом или епилогом оне бајке, у коју се, оном мајсторском режијом уклопило још неколико бајки, али и још ко зна колико бајки о онима који су захваљујући терапијама чудотворца Мирка Бељанског победили неизлечиву болест звану канцер. Јер се животне приче свих тих преживелих, након што им је званична медицина уместо рецепта преписала још неколико месеци живота, могу такођер сматрати бајкама.

Али исто тако тај догађај, који у свом називу носи име Бељанског, би се могао сматрати и прекретницом у оном на самом почетку приче описаном рату против лекова за канцер, који се води дуже од једног века и у којем су страдали сви они који су се усудили да се баве проналажењем лекова за нешто што је званично проглашено за неизлечиво, а међу њима, као што се видело, и неколико познатих научника и генијалних умова, са Бељанским као последњим у том низу великана. Узимајући у обзир све оно што се догађало после његове трагичне смрти, а што је кулминирало поменутом конференцијом, може се не без разлога наслутити да би Мирко Бељански могао бити последња жртва у том необјављеном и невидљивом рату, а да би конференција могла бити наговештај да се тај рат ближи крају.

Тај крај, или могло би се рећи транзицију према коначном миру, омогућио је Бељански са својом природном терапијом, која је понудила компромис да се у том прелазном периоду могу безбедно примењивати и оне хемијско-радиолошке терапије за оне, као што се видело из  бајколике исповести Жан-Пол ле Перлијеа, који још нису способни да се у потпуности отргну из још увек чврстог загрљаја медицине претворене у религијски култ, у чије догме се безпоговорно мора веровати. 

А када се те догме почну доводити у питање, онда ће се створити услови за почетак трансформације људске свести, која ће омогућити да поред поменутих догми ускоро нестане и сâм канцер, а тиме и потреба да се лечи било каквим средствима. А нестајањем медицине као религије нестаће и перцепција медицине као једног великог планетарног канцера, у који се и сама била претворила, створивши од те болести средство за бескрупулозно богаћење малобројних и застрашивање свих осталих, узрокујући истовремено неописиве патње оних несретника, који су  својим канцерима постали део тог планетарног канцерогеног ткива.

Тако би се на крају могла остварити хомеопатска визија доктора Герда Хамера, утемељитеља Нове немачке медицине, према којој канцер није никада био болест, већ процес поправке и санације физиолошких оштећења у појединим деловима организма, узрокованих стресним шоковима и психичким конфликтима, којим се управља директно из мозга уз помоћ за ту сврху од самог креатора успостављених специјалних програма. А када људи у узнапредованој фази трансформације свести схвате суштину те визије, нестаће постепено и стресови и конфликти, а тиме и потреба за тим програмима. Тада неће више бити ни потребе за канцерима, који су од људских живота правили бајке, јер ће се сваки људски живот претворити у бајку

На неки чудан и недокучив начин чини се да је све то својом животном бајком наговестио Мирко Бељански.

А све је почело наивно, детиње и помало романтично са гитаром у руци, на кућном прагу у маленом бачком сеоцету Турији.

Михајло Пупин, још један од научничких генија потекао из војвођанских равница је, живећи у Америци, где се и прославио, дао себи надимак „Идворски”, да га подсећа на место одакле је потекао.

Стога би Мирку Бељанском могли постхумно додати надимак „Туријски”, како је и насловљена ова бајка.

Изворник: Седма сила