Петар Мамонов: ЕВРОПА СЕ УДАЉИЛА ОД БОГА, ЗАТО ТОЛИКЕ НАСТРАНОСТИ!

Он је отац Анатолије из филма “Острво“, оснивач једне од најпопуларнијих рок група у совјетско доба – “Звуци Му“ , скандал мајстор, музичар, и песник бурне прошлости. Леже у четири ујутру, живи у Ефанову, има пуно мачака, кад није на концерту или код куће, онда је у цркви. И до њега се не стиже лако. После дугих писама, на која је одговарала његова жена Олга, требало је са Кијевског вокзала електричком стићи до станице Нара, потом аутобусом до Вереја, одатле у Ревјакино, а после пешице у дивље село које броји једва тридесет становника.


– Разговарао: Горан Лазовић –

Мамонов: Хоћете ли чај? Ја пијем менту, то је мушки напитак, горак али јак, моћан, пијем и воду, укусна је, посебно ова са ефановских извора.

Лазовић: Откуд ви овде, Ефаново није баш близу?

Петар МАМОНОВ

Мамонов: Нигде нисам бежао, нисам се ни крио, мада неки тако говоре, а нисам ни планирао да живим у пустињи. Родио сам се и одрастао у центру Москве, и сад сам овде, Бог ме довео, што значи да ми је овде место.

Лазовић: Како на вас гледају суседи? Није мала ствар живети поред Мамонових…!

Мамонов: Хвала ти, Господе, што на мене у селу гледају као на обичног човека. Шта ће њима моји аутограми кад живимо заједно?! Идем ја код њих, идем по краставце, чајеве, и они долазе, и ми се бавимо другим, важнијим пословима – како очистити снег, поправити пут, уредити башту. Шта, да разговарамо о филму и глумцима? То је митски живот, а овде је све природно, зечеве гледам свако јутро, има и вукова, дођу и оду, погледајте моје кокошке, ову траву, мачке… По јабукама и јежевима познајем дан.

Лазовић: После филма “Острво“  долазили су вам многи и тражили да им помогнете у исцељењу?

Мамонов: У овдашњој цркви, где се молим, за неке бабе сам дуго био – отац Анатолиј. Питам их – јесте ли полуделе, то сам био само на филму, а оне – извините, оче, мора да смо вас помешале! Тако је било и са онима који су долазили. Говорио сам им да је хришћанство жртва љубави према ближњем. Човек ни једну заповест не може испунити сам, али ако крене и ако је постојан у одлуци, њему ће Бог увек помоћи. Како? Духом Светим и благошћу, јер кад бисмо могли сами Бог нам не би долазио, не би ишао ни на Крст и не би проливао крв. Две су воље, Божја и наша, али без нас Бог нас не може спасити.

Лазовић: Ваша Олга каже да не знате ни колико кошта хлеб у продавници?

Мамонов: Учим се да знам само оно што ми треба и што ме чини радосним, мене и ближње. Сад нико ништа не зна, и зато све постаје криво. Знате шта сам урадио: пљунуо сам у дланове, купио даске, циркулар, имам сав алат, и направио полице. Озидао сам бању, направио шталу, купатило, то је сад као мали град, и кад то гледам и шетам – ја то осећам, то је моје. Наслушали смо се прича – нема посла! Како нема? Узми земљу, засади, посеј, научи да направиш сто, да стављаш плочице, ради и заради, и онда маштај о “мерцедесу“. Мушкарац је дужан да све зна да уради. Треба живети по правилима, и треба се радовати заједно, а када је тако ми служимо Богу. Љубав није осећање него врлина, стремљење да се уради добро, то је и жеља да се помогне. И ту је важна хијерархија: прво је Бог, онда жена, а после деца.

Лазовић: Сад је то другачије?!

Мамонов: Данас су унуци на првом месту, потом посао, затим пријатељи. Пуно смо се пред Богом опустили. Никако људи да схвате да је срећа тамо где је тешко. Зато су и несрећни, и сад замислите човека који све има, али он хоће још нешто, само још оно, и оно… и оно! Учините нешто добро, говорим, учините добро за ништа, али чините то сваког дана, и тако ћете увек бити на добитку, у великом плусу. И ваше срце ће тада имати већу снагу.

Две су само заповести, воли Бога и ближњега свог, а вера је увек дар од Господа. Није то оно да се напрегнеш па да почнеш да верујеш. Ништа се тако не добија. Тако се само губи и пропада. У вери све тече постепено, тако сам се и ја мењао.

Горан Лазовић и Петар Мамонов

Лазовић: Европа је напредовала у негирању Бога?

Мамонов: Зато је добила једнополне бракове, зоофиле, педофиле…! Свуда тело, и само тело. У Француској се само осам посто деце рађа у званичном браку. И шта да очекујеш кад тако живиш?  Шта Французима могу да кажу ови дошљаци – Арапи? Зар си ти мајка, погледај, обукла си се као курва?!

Није добро оно што они раде у Француској, али по овом питању, они су у праву. Нисам лицемер, све разумем, младост је то, али није пријатно гледати полуголе жене на улици. Обуци ти неку лепу сукњу, хаљину и постани тајна за онога ко те гледа. Био сам у Риму, тамо је огроман храм Светог Петра, и он је празан. Зашто је направљен тако велики? Тако је и са храмом Светог Павла у Лондону. И сада су тамо само туристи.

Желите, дакле, да живите без Бога? Добићете оно из 1917, када су људи заборавили Бога и хтели да граде нови свет без њега.

Да се наставило како је било за време Николаја Другог, сада би било шесто милиона Руса, а нас је сада само сто и четрдесет милиона. Зашто? Зато што убијамо сопствену децу. Свака жена убила је четворо-петоро деце. Толико пута је абортирала, и шта, да градимо срећу на тој крви?

Ништа добро неће бити док се не изменимо, и не одрекнемо грехова. Ми на ситним свађама трошимо драгоцено време, а живот је тако леп.

Лазовић: Жена се спасава рађањем, ову вашу мисао усвојили су и неки свештеници, често је сусрећем и у народу…!

Мамонов: Ја и моја жена смо породица убица, убили смо много своје деце, да није било абортуса, знате ли ви колико би нас сад било?! И зато, сад морамо да се кајемо. И ми то чинимо. Ми верујемо у Бога, јер се трудимо да променимо свој живот. За мене нема другог пута, а из сопственог искуства знам да је Бог жив, он ме је толико пута спашавао, и помаже ми свакодневно.

Лазовић: Где је почетак вашег пута ка Богу?

Мамонов: До руку ми је прво дошла једна књига, “Скривене духовне мудрости“, објављена је у Сретењском манастиру, и у њој су јеванђеља за сваки дан. Читао сам је, записивао најзанимљивије делове и радовао се као дете. А пре тога, ја сам изгубио смисао живота, имао сам четрдесет и пет година, и нисам имао одговоре на многа питања. Нисам их ни постављао, и све што ми се раније допадало постало ми је досадно. Запитао сам се – зашто сам трчао према греху, шта сам то у њему нашао? Почео сам да трагам, проучавам, питао сам се – шта они тамо раде у цркви? Зашто се моле? Купио сам молитвеник, и био ван себе. Ту сам нашао све што ми је требало. Бог је наш отац, он жели да га и деца воле, али жели да се и она међусобно воле. Воли Оца, и брата свога! У страдању, Бог је најближи. У болници или затвору, например. Он тамо сам долази. Без позива.

Лазовић: Престали смо да волимо једни друге…!

Мамонов: То је зато што живимо као да ћемо живети вечно. Остали смо без трпљења, многи не воле ни себе. Треба се радовати радошћу Светога Духа, то је радост душевног мира, а не она глупост – напиј се и радуј! Али, ако волиш само себе, каква је то радост? Како пронаћи такву веру и заборавити личне жеље, ради Господа нашег, који је жив, који сад седи са нама и слуша мене грешног и прљавог?! Ја сам му учинио толико лоших ствари, чак сам га и вређао, а он ми опростио, и ја сам зато још жив. Тешко је преломити своје срце и усмерити га само ка Богу. Кад се то догоди, све друго је лако и просто. Из искуства знам, Господ ми је давао такве тренутке који су ме вратили себи, када сам почео да се питам: како ја то живим?! Видите, ја сам овде сам, нико ми не смета, можете рећи – слушај музику и уживај! Али, ја то не могу! Већ после сат времена помислим: Боже, како је било добро када сам био с Тобом, како сам летео! За три месеца, овде сам написао више од сто предивних песама, а толико нисам урадио за читав живот. Одједном су се појавили божји дарови, и ја сам их узео. Ја се плашим само греха. Он ме раздваја и удаљује од Бога.

Лазовић: Бојите ли се смрти?

Мамонов: Смрти нема, постоји само прелаз у други свет, у вечност.

Лазовић: Шта је за вас било изазовније, улога оца Анатолија у “Острву“ или лик Ивана Грозног?

Мамонов: Павел Семјонович ме позвао и рекао да без мене неће да ради “Острво“. Одговорио сам: не, Паша, како ја да играм тог светог старца? Узвратио је: веруј мојој посрнулој души! И поверовао сам, и после отишао код нашег месног пароха, он је мој духовник.

– Оче, рекао сам му, ти знаш да сам грешник, знаш и како сам живео. Шта ми је чинити?

– Прихвати то, Петре, одговорио је, не премишљај се, то је посао баш за тебе.

Улога оца Анатолија је тешка, а филм је о покајању. Сама реч – покајање, у преводу са грчког значи – промена мисли. Покајање је напоран рад. Није било лако ни када сам тумачио Ивана Грозног. Зато је испало добро.

Лазовић: “Острво“ је јако дискретан филм?

Мамонов: Зато што у њему нема апсолутне сигурности, ни уверења да ствари изгледају само овако а не другачије. За уметника је важно да остави нешто недоречено и да тако гледаоцу створи простор да домашта и догради ту тачку недоречености.

Лазовић: Драго ми је што смо се срели!

Мамонов: Нико се не среће без разлога.

 

(извор: Искра)

(Изглед и опрема текста редакцијски)

 

Изворник: Магазин СЕДМИЦА

(Visited 94 times, 1 visits today)
УМѢТНОСТ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *