Ђакон Ненад Илић: СА ПОВЕРЕЊЕМ ДЕТЕТА ЗАВОЛЕО САМ ХРИСТА

Ђакон Ненад Илић – режисер, писац, публициста, познати културни радник у Србији. Родио се 1954. у Новом Пазару, а у Београду завршио Позоришну академију, радио у Југословенском драмском, Београдском драмском, Атељеу 212 и Народном позоришту у Београду. Завршио Богословски факултет и добио чин ђакона. Снимио филмове о владики Николају, авви Јустину, документарне серије „Литургија“, „Икона“, „Наслеђе императора Константина“. Аутор је романа „Цариградски друм“.


Ђакон Ненад Илић

Ђакон Ненад Илић

Оче Ненаде, у Русији су позната два Ваша филма, о владики Николају и ави Јустину, али не зна се много о Вама. Испричајте нам о себи, о Вашем путу од позоришног режисера до ђаконског чина. Шта су најзначајнији догађаји који су утицали на Ваш избор да уђете у Цркву?

Осамдесетих година сам се бавио режијом у позоришту и писањем. Као још млад успео сам да уђем у највећа београдска позоришта, али ме је више привлачио рад у алтернативним позоришним групама. Тражио сам нешто што ми је непрекидно измицало. Нисам ни примећивао да ми je решење мојих сумњи и одговор на све већи број питања практично „испред носа“. Тек кад је око 90-е године почело таласање пред распад Југославије, вероватно и руски грађани памте слична преломна времена, постао сам свестан важности свог националног одређења и – вере предака. Допуњујући своје, по том питању потпуно недовољно образовање, постајао сам све сигурнији да је најважнија компонента мог националног идентитета – Православна вера. Почео сам да откривам Цркву. Иако крштен полутајно, још као дете, у цркву нисам никад ни улазио, сем повремено као туриста у средњовековне српске манастире. У мојој породици која није била комунистичка, славила се Крсна слава – посебни српски обичај, прослављање светитеља заштитника породице и рода, али ни родитељи ни деде и бабе нису били посебно црквени. Нисам имао од кога да видим и научим шта је Црква. Тако сам, иако већ у тридесетим годинама, почео с поверењем, као дете, да одлазим на Литургију. Наравно, ништа нисам разумео, али осетио сам магнетску привлачност Христову. Заљубио се у Христа и охрабрио се да покушам да се ослободим градског цинизма и мангупског живота и да потражим у себи клице доброте и љубави на којима може да се ради. Тад је већ почео и грађански рат у Југославији. Нешто ме је вукло да се пријавим у добровољце, а опет све је у Београду некако било смушено и доводило човека у сумњу. Политичко стање је било нејасно и није било ни поверења у тадашњу власт. А народ је у Босни и Хрватској страдао. Призори мученика, од којих су неки по други пут у свом животу, после усташких прогона у Другом светском рату, морали да беже са својих огњишта потресали су ме и изазивали у мени стид због сопствене себичности. Некако сам преломио да је уместо одласка у рат мени примереније да се посветим Цркви. Напустио сам позориште. Уписао сам студије теологије. Као сваки свеж обраћеник одмах сам хтео да идем у манастир, али после озбиљног промишљања о сопственим даровима, уместо тога основао сам породицу са намером и жељом да имам много деце и да живим негде у селу. Са мојом женом Анастасијом добио сам, хвала Богу, четворо деце, пробао сам и да одем из Београда, али Бог је за мене имао друге планове. Иако сам мислио да се више никад нећу бавити режијом, полако сам почео осим писања да се поново бавим и режијом. Прешао сам на телевизијске и филмске радове који су ми се учинили погоднији за изражавање хришћанског садржаја и за мисију… Уствари, пратио сам оно што су ми наручивали црквени људи, што из јерархије, што верујући издавачи и продуценти.

Испричајте нам о раду на филмовима о ави Јустину и владики Николају? Је ли било неких занимљивих догодовштина током снимања?

212971.pРад на филму о Светом Николају Српском почео је узбудљиво. Отац Драган Секулић, српски свештеник из Берлина дошао је у Херцеговину где сам тренутно био на снимању једне документарне серије и испричао ми занимљиву причу. Мајка једног његовог парохијанина, иначе ћерка богатог предратног српског банкара, нашла је на тавану своје куће неразвијену ролну филма на којој је писало да је снимљен на освећењу цркве коју је њен отац подигао пре Другог светског рата у шумадијском селу у коме је рођен. Она је у време освећивања цркве била девојчица, али је памтила да је на освећењу био и владика Николај и помислила је да га вероватно има на снимку. Берлинска црквена заједница Срба са великим узбуђењем ангажовала се око тога да пронађу посебну лабораторију у којој се може развити стари филм – потенцијална драгоценост. После многих перипетија, филм је развијен и пред очима берлинских Срба појавио се у неколико кадрова и Свети владика Николај. Тек сад су сви били егзалтирани. У жељи да се нешто направи са тим кратким филмским записом, да се он угради у нешто веће и значајније дошли су и до мене и предложили да снимимо филм о Светом владики. Ја сам пре тога радио једну авангардну представу о њему, прво позоришно дешавање у Београду са чисто црквеном тематиком и некако је било логично да се ја подухватим и филма. Размишљали смо да ли да се упустимо у играни филм, али смо закључили да је боље да покушамо да направимо целовечерњи документарни филм, неку врсту првог филмског житија у Србији. И тако је кренуло.

На премијери у београдском Сава центру (где је иначе одржана и светска премијера „Сунчанице“ Никите Михалкова), пред више од три хиљаде гледалаца премијера филма је била узбудљив догађај пун емоција, догађај који се памти цео живот. Да је филм успео, потврдило нам је и то што су напади на Светог Николаја од стране прозападних представника српске интелигенције у многоме после нашег филма утихнули. Да нисмо успели – вероватно би се и тријумфално појачали. Свети Николај нас је водио све време снимања, отварао нам сва врата, чак је и природа на снимању у пејзажима Србије, Црне Горе и Македоније била посебно кооперативна.

212977.bПратили смо Николајеве стопе, снимали трагове његовог боравка од Охрида у Македонији до Лондона где је био први неангликански проповедник који је проповедао у катедрали Светог Павла. Запамтио сам једну епизоду из манастира Љубостиње у коме је Свети Николај био заточен у време Другог светског рата, пре него што су га одвезли у логор Дахау. Пошто сам ја у неким кадровима „позајмљивао“ Светом руке за писање, ноге за ходање и силуету, игуманија ми је понудила да обучем његову стару мантију. Не знам зашто, али сам се некако уплашио толике одговорности и одустао сам од тога. А на његову фрулу сам ипак свирао…

Што се тиче филма о Ави Јустину, њега смо снимали, пре него што је увршћен у календар светих Српске Православне Цркве. Мати Гликерија, чувена игуманија манастира Ћелије у Србији, где је Ава Јустин као духовник у некој врсти кућног притвора провео период после Другог светског рата до смрти, инспирисана филмом о Светом Николају, позвала је мене и екипу сјајних младих професионалаца са којима сам радио, да снимимо и Авино житије. Ако је филм о Светом Николају био истовремено и филм о Србији и њеном јунаштву у Првом светском рату, о догађајима у међуратном времену и у Другом светском рату, филм о Ави Јустину, великом теологу, проповеднику и борцу за чистоту цркве у комунистичкој Југославији, био је највише филм о послератном периоду. О моралном паду Срба и о „гласу вапијућег у пустињи“ – архимандрита Јустина Поповића. Ако смо Николаја радили као велику фреску Србије са светим Николајевим ликом као окосницом, филм о Ави Јустину поставили смо као мозаик који су својим сведочењем правили његови многобројни пријатељи и духовна деца. Њихове исказе оживљавали смо сценама које смо реконструисали уз помоћ статиста. Имали смо и више аматерских филмских снимака аве, тонских записа. Највише смо снимали у манастиру, а сестре су нас пазиле као децу, и радосно нам у свему помагале, иако смо им манастир за неко време практично окупирали. Дивно духовно искуство. Недуго после премијере филма Ава Јустин је и канонизован.

Ко Вам је био узор у стваралаштву, а и у Цркви? Ко је највише утицао на Вас?

Највише је на мене утицао и највећи ми узор био управо Свети владика Николај. И дан данас ме инспиришу његове непревазиђене проповеди и приче. Много ми значе књиге и дневници оца Александра Шмемана, филм Андреј Рубљов Тарковског, посебно епизода са звоном. Дечак ког је играо Коља Бурљајев и дан данас ми је највећа инспирација. Цела та чаробна епизода и оно огромно руско звоно које одјекне на крају целом Русијом. И сигурно се чује све до Србије. Све се надам да ћу и ја доживети да се појави неки такав мали мангуп који ће имати више храбрости и вере у Бога од свих нас. А у новије време посебно ми је инспиративна књига „Несвети а свети“ оца Тихона.

Колико се променио Ваш живот кад сте ушли у Цркву?

Променио се у потпуности. Уместо потраге за смислом почео сам да се бавим тиме како да ја свим својим снагама послужим Богу и људима. И открио сам да је то могуће само кад дођем својим трудом на ивицу сопствених снага и тада се препустим Њему. Нажалост не дешава се то баш тако често. Нервозно је ово време у коме живимо и много тога нам одвлачи пажњу. Са свих страна и свим средствима господари потрошачке цивилизације шапућу нам да се препустимо и „не претерујемо у идеализму“. Да мислимо о себи а не о другима, о хлебу земаљском а не Небеском. Велики инквизитор Достојевског данас влада на начин који нисмо могли да претпоставимо у време кад смо први пут читали „Браћу Карамазове“.

212986.bВи сте аутор књиге „Цариградски друм“, о чему је књига?

Цариградски друм је роман о српској судбини на граници светова. Истока и Запада, земље и Неба. У роману се преплићу два тока. Пратимо судбину једног свештеника који у време бомбардовања Србије 1999. године долази до рукописа тајанственог путописца чије путовање Србијом, Цариградским друмом ка Светој Софији у Константинопољу, чудесно прелази границе времена. Судбина путописца и збуњеног свештеника Михаила све више се преплићу. У роману се преплићу хумор и дубоке емоције, банално и узвишено. Баш као што изгледа историја српског народа. Како кажу, ми смо народ који је саградио кућу на друму, па нам нико није крив за стална разарања која подносимо од војски са Истока и Запада. Можда би нам било лакше кад бисмо се определили да ли смо ми овако на граници светова народ–мост или народ–бедем. Али то уосталом и не зависи од нас. Највећа културна достигнућа смо доживели кад смо успевали да будемо народ–мост, али највећу славу и величину, иако мали народ, имали смо кад смо се постављали као бедем неправди и сили. Нажалост уз толико жртава да никако нисмо успели да постанемо и бројчано велики. Свети Николај оставио нам је поруку: нећемо преживети ако останемо између Истока и Запада. Бићемо скрцани као орах између чекића и наковња. Ако желимо да опстанемо – морамо се са Христом издићи изнад Истока и Запада. Морамо устати са своје болесничке постеље (а заиста сад и делује да смо некако болесни и уморни) и можда постати некакв народ вакцина. Иначе чему сва ова наша тешка историја. Не знам да ли сте знали да је Београд од свих светских престоница највише пута био освајан, разаран и бомбардован?

Занимљиво је да су управо у току преговори са руским издавачима о руском издању „Цариградског друма“ који је у Србији веома читан, и доживео је седам издања. То је за наше услове много. Надам се, ако све буде како треба, да ће и руски читаоци моћи да пођу у узбудљиво путовање Цариградским друмом. Мени су иначе узор у писању увек били баш велики руски писци, од генијалног Гогоља па преко Достојевског, Буњина, Булгакова… Не значи да сам се ја приближио њиховим висинама, али ми је блиско то руско претеривање и склоност великим идејама, уз истовремено рвање са хуморним препрекама. Све некако мислим да ћу се разумети за руским читаоцима. Видећемо.

Тренутно снимате филм „Отац“ о Светом Сави, зашто Отац? Како у Вашем филму изгледа Свети Сава? Каква је његова улога у садашњем времену? Испричајте мало више о самом филму, као и да ли сарађујете са руским и другим страним уметницима? Шта Вас је надахнуло да снимате тај филм, Ваша порука и очекивања?

Не може се рећи да снимам или снимамо филм о Светом Сави. Још увек му постављамо темеље. Написали смо сценарио, извршили обиласке терена, направили анализу буџета и сад тражимо копродуценте. Редитељ тако великог филма мора да буде неко веће име од мене. Ради се заиста о огромном пројекту, о најзначајнијем српском филму. Кад кажем ми – говорим о растућем броју покретача филма. Филм „Отац“ покрећемо као заиста национални пројекат, одоздо. Стотине Срба из Србије и света својим прилозима и подршком омогућили су да поставимо темељ на коме ће, ако Бог дâ, ускоро почети и градња филмског споменика нашем највећем светитељу.

212987.bУ преговорима смо о сарадњи и са једним озбиљним руским продуцентом, не могу Вам рећи с ким, пошто преговори још нису завршени. Ево и ту идемо у сусрет православној Русији. Потребна нам је сарадња и помоћ. Могло би се рећи да за највећи број Срба данас сви путеви не воде у Рим, па ни у Цариград, него у Москву – Трећи Рим.

Мислим да ни ви у Русији, иако са сличном судбином, не можете да сагледате све димензије затирања националне свести код Срба у време Југославије. Срби су већином добровољно желели да постану Југословени. И дан данас се осећају последице те необичне идентитетске кризе. Код вас су се филмови о великим личностима руске историје снимали и у време комунизма. И то какви филмови. О Александру Невском, о Ивану Грозном, о Андреју Рубљову…Код нас тога није било. Има једна скорашња анегдота. На скупу о Светој Гори пре годину и по дана, представили смо пред представницима више земаља концепцију нашег филма о настанку српске државе, о Светом Сави и његовом оцу Светом Симеону. Њихове фреске можете да видите и у Архангелском сабору у Москви. Радња филма се већином одвија на Светој Гори па је то било право место за једну лепу презентацију. У паузи после сесије, приђу нам два члана руске делегације и питају: „Како је могуће да ви Срби још увек нисте снимили филм о вашем Светом Сави? Добро, видимо ми да сад имате финансијских проблема, али како то да Тито није снимио филм о Светом Сави?“ А Тито нити је био Србин, нити се бринуо за очување српског идентитета. Напротив.

Видећемо у ком тренутку ће се и данашње српске власти укључити у снимање овог филмског сусрета са оцем нашег народа, наше цркве и државе.

У Русији се о српском филму углавном суди по филмовима Емира Кустурице, јер сада више нема фестивала балканског филма као раније, па гледалац није у могућности да погледа још неке друге филмове. Испричајте мало о српском филму, кога бисте режисера препоручили руском гледаоцу?

Добро је да се суди по филмовима Емира Кустурице, зато што су многа од његових остварења најбоље што је овде направљено. Кустурица је значајан стваралац у европским и светским оквирима. Не значи да ми се свиђају сви његови филмови, али заиста су неки од њих врхунска дела.

3075024.2015_01_22Остали му се тешко приближују. То не значи да нема занимљивих редитеља и симпатичних филмова. Одређено робовање млађих редитеља клишеима „црног ауторског“ филма онемогућује озбиљнији талас српског филма. Нама је прирођена дубља емотивност и одличан осећај за хумор. Тамо где има и смеха и суза појаве се бољи филмови. Одличне су комедије Слободана Шијана, ко није гледао – вреди да види, али оне су доста давно снимане. Свиђа ми се по нешто од онога што ради Срђан Кољевић, затим топли непретенциозни филмови Раше Андрића, Мирослава Момчиловића, носталгични „Монтевидео“, Драгана Бјелогрлића (први део). Има сад и занимљивих млађих редитеља, али они се тек пробијају и траже свој језик. А атмосфера за снимање филмова у Србији је крајње непогодна. Сваки снимљени филм овде је прави подвиг.

Зашто је у југословенском, српском филму углавном негативна и мрачна слика српског народа?

Делимично због помодности аутора, делимично због жеље да се уклопе у негативни клише о Србима који им може донети учествовање на по неком страном фестивалу. А има и опште атмосфере аутодеструкције. Незадовољства собом, из кога никако да се избавимо. Велика прошлост, макар по идеалима и жртвама, и бедна садашњост. Морамо поново да пронађемо људску величину, Божију клицу, у сваком човеку, па макар он био и покварен, да бисмо добили филмове који ће нас водити катарзи, покретати нашу културу.

212988.pВи сте отац четворо деце, како их васпитавате? Ваша порука садашњим родитељима?

Шта знам… Васпитавам их како умем. Немам баш неку концепцију. Трудим се да будем према њима што искренији и да будем одговоран пре свега према себи. Трудим се да колико-толико пред њима сведочим вредности које су ми важне. Јасно је да деца не слушају оно што им говоримо, него упијају оно шта радимо и како радимо. Нема бољег васпитања од љубави. А љубав тражи жртву, која опет не тражи ништа заузврат. Отворена и директна комуникација са децом тражи од нас и да се повремено наљутимо, а не да по површним савременим упутствима по сваку цену избегавамо сваку агресивност. Морају деца да се припреме за свет који није баш увек љубазан.

Шта бисте волели да кажете, а нисам Вас питала?

Чини ми се да сам рекао довољно тога. Можда само ово: ми Срби као и велики део света гледамо на Русију са великом надом. Ако у овом драматичном тренутку историје Русија опстане има наде за нас. То како ми на вас гледамо мало је другачије него што на вас гледају други. Па чак и они који вам се чине већим пријатељима. Ми јесмо можда збуњени, али ако вам се учини да је наша љубав према вама рачунџијска – није. Нажалост, ми као народ и да хоћемо не умемо да будемо прорачунати. Ако Русија у догађајима који следе, а који је драматично ангажују, буде успела да одвоји мало пажње за нас Србе, можда ћемо и ми моћи да се усправимо и будемо од неке помоћи вама.

Мали али важан додатак у одговору о филму Отац:

Да напоменем – кампања целог националног идентитетског пројекта, чија је окосница филм Отац, у великој мери је заснована на интернету. Имамо чак три сајта везана за филм, велику Фејсбук групу, комуницирамо са Србима и пријатељима у целом свету путем директних електронских порука. Централни сајт филма је посебно дизајниран и обогаћен разним материјалима који се тичу времена радње филма и живота на Светој Гори. Руски читаоци могу да се упознају боље са филмом на адреси http://film-otac.com/ru где је отворен „улаз“ и на руску верзију сајта.

Разговарала Светлана Луганска

Захваљујемо госпођи Луганској и оцу Ненаду на уступљеном преводу

Изворник: Стање ствари

(Visited 213 times, 1 visits today)
ИНТЕРВЈУ, ПРАВОСЛАВЉЕ, УМѢТНОСТ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *