Драган Бунарџић: У РУСИЈИ САМ СЕ ОСЕЋАО КАО КОД КУЋЕ

Србија је домовина изванредних, талентованих, дубоких и занимљивих људи. И сваки пут новог познаника откриваш за себе као читаву васиону. Данас разговарамо о особеностима породичних предања Срба, југословенским ратовима, издаваштву и бесконачној љубави Руса и Срба с песником и преводиоцем, председником Српско-руског Братства Светих Цара Николаја и Владике Николаја, главним уредником сајта Словенски весник Драганом Бунарџићем.

---

– Драгане, започнимо разговор о вама из дубина историје вашег рода. Јер, ви сте рођени Шумадинац и преци су вам у тим крајевима живели још пре доласка Карађорђевића на власт?

Подручје које заузима српски народ једно је од најнестабилнијих у свету. Ако се погледа на карту, види се да су и подела некадашњег Римског царства, и каснији раскол хришћанства ишли готово истом линијом – по средини српских земаља. Освајачи су те земље нападали са свих страна света: истока, запада, севера и југа. Непрестани ратови, као и немирење народа са губитком слободе, условљавали су и стална померања становништва на тим територијама у свим могућим правцима и његову раздробљеност. Поједине области су на дуже време, које се понекад мерило вековима, остајале готово безљудне – што је случај са Шумадијом која је за готово три и пô века турске владавине сва зарасла у густе шуме. Отуда и њен садашњи назив. Тако да данас готово да нема српске породице без предања о томе када су се и откуда њени преци доселили у садашње место пребивања.

У мојој породици оваква предања одсуствују – и у роду с очеве, и с мајчине стране. Обе фамилије су, према истраживањима завичајних историчара, староседелачке. То значи да на овом подручју обе живе бар последњих 250 година. И обе су из два веома древна села. Мајчина породица – Станишићи – је из драгачевског села Властељице, и представља побочну грану Кнежевића – род који је вековима давао сеоске кнежеве у том месту. Народна легенда почетак кнежевања те породице везује за 1448 годину и боравак регента мађарске краљевине и српско-мађарског јунака Јанка Сибињанина/Јаноша Хуњадија у селу, које после тога, по истој легенди, и добија садашњи назив. У сваком случају, извесно је да су Властељице постојале у XV веку, а Станишићи и Кнежевићи спадају у најстарије фамилије у Драгачеву.

Буковица се помиње у даровној повељи краља Стефана Првовенчаног из 1219. године, као једно од села, дарованих манастиру Жичи „на крму и на одејаније служештим храму сему“. Помиње се и касније у турским пописима. Род мог оца – Бунарџићи – и данас у том селу има највише кућа. Малобројни су се одатле раселили даље од двадесетак километара укруг. Моји преци с очеве стране беху махом бунарџије – отуда и презиме – и свештеници.

О дубљој прошлости своје породице у Србији вам, изван овако уопштених података, нико не може ништа поузданије рећи, с изузетком, можда, неколицине поисламљених породица племићког порекла. Смешни су људи који по зидовима својих кућа каче грбове српске средњовековне властеле у жељи да припишу себи „високо“ порекло. Сви освајачи су се добрано трудили да униште све што подржава историјско памћење православних хришћана – од црквених матичних књига до споменика, храмова, гробаља.

Иначе, подручје града Краљева се непосредно наслања на шумадијску област, али јој географски не припада. Одавде почиње Рашка област, која је с Косовом и Метохијом, Северном Албанијом, Црном Гором и Херцеговином представљала језгро средњовековне српске државе. Благе, питоме брегове Шумадије смењују суровији планински предели. Отежана приступачност тих предела свакако је допринела очувању народа у њима.

– Војску сте служили 1992. године. А то је, као што је познато, за српски народ тежак период крвавих југословенских ратова… Јесте ли учествовали у њима? И шта сте из тог војничког доба запамтили?

Припадам покољењу коме је на самом почетку самосталног живота уместо књиге или алата у руке уваљена пушка. 1991-1993 године ми смо завршавали средњу школу, свакоме је предстојало да реши хоће ли се даље образовати или одмах почети да ради и ствара породицу. Наравно – тек после одслужења војног рока. Служење војске у нашој култури гледано је као испит зрелости младог човека, и они који су ту службу избегавали или за њу нису били способни, нису могли бити сматрани пуновредним човеком. А тих година рат је беснео највећом жестином, у току је било разарање свега што људски живот на овом свету чини вредним живљења.

Рат на разне људе различито делује. Мене је обележио за читав живот. Кад почну гинути драги људи, међу њима и они које сматраш у много чему бољим од себе, појављују се питања. Откуд то? Зашто он, а не ја? Кад би гинули они за које сматрамо да смрт и заслужују, никаквих питања не би ни било. Али по правилу гину баш они најневинији, набезазленији, најбољи.

Мене је непосредно учешће у грађанском рату заобишло стицајем околности. Војску сам 1992-1993. одслужио на граници с Албанијом у Црној Гори, где још увек није било оружаних сукоба. Они тамо тек предстоје.

У време рата с НАТО пактом, који уобичајено погрешно називају „бомбардовањем“, радио сам у краљевачком Дому културе. У војску тада нисам позван. Наши противници су одабрали да нас гађају с безбедне удаљености, па је увођење људства у већем обиму било излишно. Натовци се нису усудили да у рат уведу сопствене копнене снаге. Као топовско месо покушали су да искористе шиптарске терористе из тзв. ОВК и снаге албанске армије, али им је тај покушај потпуно пропао. Редовне јединице тадашње југословенске војске показале су се довољним за одбијање копнених напада.

– Студирали сте журналистику, а постали… преводилац. Како се то десило? А изабрали сте руски језик. Зашто?

Пре ће бити обрнуто: руски језик је изабрао мене. Још пре мог првог боравка у Русији крајем 2000. године ишчитао сам све што ми је од руске литературе пало под руку. Поред српских, опијао сам се највише руским песницима – стваралаштво песника других народа ме је брзо засићивало, реткима сам имао потребу да се враћам.

А онда ми те 2000. године неки нови, руски пријатељи, с којима сам се тада споразумевао уз помоћ прстију и преводилаца, пошто руски језик уопште нисам знао – предложе да преведем на српски књигу савременог руског писца Виктора Николајева. Бојао сам се то да прихватим. Зато им предлагах да их за тај посао повежем с неким од својих пријатеља-песника, који су већ успешно преводили руску литературу, попут недавно преминулог Владимира Јагличића, говорио о свом незнању… На све моје разлоге само су одмахивали руком: „Нема везе, ти си песник, разумећеш“. Нисам имао куд, и понуду сам прихватио. Тако сам врбован да радим за великоруски империјализам (смех).

Страни језици ме иначе никад нису занимали. Мене је увек занимао матерњи, српски језик: њиме сам се наслађивао, њега желео да докучим. Негде сам прочитао да Јесењин није хтео учити стране језике, јер би то ишло на штету поезије, његовог владања матерњим језиком, што би једном песнику морало бити најважније на свету. Слагао сам се с Јесењиновим мишљењем, па сам и оно основа немачког, који ми је запало да учим у школи, предао забораву. Ово ипак не важи за словенске језике. Корен писмености словенских народа је један, они који су се одржали у православљу имали су вековима практично један књижевни језик. До његовог усиљеног разграњавања је дошло не тако давно, пре око 300 година, низом претераних „реформи“ у виду сакаћења писма и граматике. Бројним ситним језичким захватима је подстицано међусобно удаљавање дијалеката, што је праћено вештачки убрзаним уситњавањем, заборавом, смањењем способности поимања рођеног језика и правом најездом туђих, потпуно непотребних речи, обрта… Тако да је за сваког Словена изучавање неког од језика других словенских народа изузетно корисно. Брзо долазите до свести да заправо и не учите никакав „страни“ језик, већ усавршавате сопствени, матерњи.

– Кад већ започесмо причу о преводилаштву, не могу да се не заинтересујем вашом библиографијом. За које радове мислите да су вам најбољи? Који је био први? Који рад највише памтите и зашто?

О првом раду сам већ причао: то је књига Који живи у помоћи Вишњега Виктора Николајева, ветерана афганистанског рата. За њу сам ипак издавача тражио пуних шест година, па је изашла као друга по реду преведена књига, после Циркуса Принтинпрам – песама и прича Данила Хармса за децу. Посебно ми је драга књижица дивног руског емигрантског писца Иље Сургучова Детињство Цара Николаја II. Изванредна, топла прича писца, кога у његовој домовини тек треба да открију. То закључујем из чињенице да је само у овом нашем, српском издању, Сургучовљево дело штампано без омашке, која се провлачи у свим руским издањима. Бар оним која сам имао прилике да видим, а било их је много. Омашка је у томе што је редослед два поглавља у књизи погрешан. А Цар-Мученик и иначе заузима посебно место у срцу српског народа. У српској царској лаври, манастиру Жича, налази се најстарија фреска Светог Цара Николаја, насликана по наруџбини Светог Владике Николаја (Велимировића) још у доба Краљевине Југославије. Пола века су монаси и монахиње Жиче скривали ту фреску да је комунисти не би оскрнавили. И није нимало случајно што је наше Српско-руско Братство за своје покровитеље изабрало ова два светитеља.

Објављени су и моји преводи књига Наталије Нарочницке, генерала Ивашова, Сергеја Фудеља, романа Понижени и увређени Достојевског. Са групом преводилаца учествовао сам у превођењу Изабраних дела Ивана Буњина у седам томова и Антологије руске модерне приче у четири тома. Ту је и мноштво стихова разних руских песника и прозних писаца, објављених по разним часописима и листовима, преводи филмова, чланака, есеја, па и једно житије – Светог Митрофана Вороњешког. Преводио сам помало и на руски. Двојезично издање о руској уметности је изашло 2013. године, а драма Деспина Оливера Владана Славковића је изашла 2019, као тројезично издање, на српском, руском и енглеском. Управо је у штампи још једна повест: Монах Каллист, ровесник века Миливоја Јовановића, коју сам превео с руском књижевницом М. Рјаховском.

Најдражу преведену књигу ипак још нисам успео да објавим. Реч је о књизи Како пишу стихове изврсног руског књигослова Вадима Кожинова. Њено српско издање сам замислио с прилогом у виду двојезичног зборника руске поезије, с мноштвом нових превода – мојих и двојице недавно преминулих, старијих колега изузетно заслужних за популаризацију руске књижевности и културе на Балкану: песника Владимира Јагличића и професора Миодрага Сибиновића. Овако састављена књига била би користан приручник свима желећим да усаврше руски језик и дубље упознају руску поезију и културу. За њу тражим издавача већ пуних 12 година. Нема средстава, кажу. Није комерцијално.

– Како је почела прича са Братством, у првом реду за вас?

Све је почело с пријатељским разговорима, споровима, стиховима… Први наш пројекат је био превођење на српски поменуте књиге Виктора Николајева. Назив Братству је дала лингвиста и преводилац Марија Мељкова. Братство је основано у Москви почетком 2001. године. Српску грану сам почео да организујем ја одмах по повратку у Краљево. Договорили смо се да на циљевима које смо зацртали радимо свако у својој средини, помажући се међусобно према могућностима. И тако смо радили, без икаквих међусобних трзавица, све до упокојења Марије Мељкове, извршног секретара Братства у Русији, 2018. године.

Братство, дакле није имало „централу“, једно утврђено седиште. Све одлуке смо доносили договорно и равноправно. У свему смо се ослањали првенствено на себе. Тражили смо подршку и са стране, али не по сваку цену, нити смо помоћ прихватали од сваког. Сарађивали смо са другим организацијама и установама у обе земље, али смо се старали да не истурамо себе у први план. Ако нешто нисмо били у стању сами да остваримо, радо само пројекат препуштали онима који су могли да га доведу до краја, без настојавања на неким својим „ауторским правима“ или заради. По истом начелу смо здушно помагали туђе пројекте уколико смо их сматрали друштвено корисним.

– А сад хајде да попричамо о самом братству. Најзначајнији догађаји у животу организације, етапе њеног развоја.

Одмах по оснивању смо покренули сопствену издавачку делатност, али смо, због скромних средстава којима смо располагали, огромну већину књига објавили код других српских и руских издавача. Сами смо објављивали ствари које су други сматрали неисплативим, а ми потребним. У издању Братства изашло је на српском, руском и црквенословенском језику досад 11 књига и брошура и 2 броја алманаха За крст часни и слободу златну!

Само покојна Наталија Феофанова је превела на руски преко 20 књига светог владике Николаја (Велимировића) и зборник српских народних бајака. Све у свему, штампано је далеко преко стотине ауторских и од наших чланова преведених књига у обе земље. Количину прилога у разним српским и руским часописима и сајтовима тешко је избројати.

Марија Мељкова се већ од 2001. посветила добротворном раду и организовању поклоничких путовања у српске земље. Првих десетак година су та путовања организована редовно, понекад и 2-3 пута годишње, у мањим групама до десетак људи. Што се добротворног рада тиче, помоћ је највише скупљана за Цркву и народ страдалне Рашко-призренске епархије на окупираном Косову и Метохији. Превише би времена и простора одузело набрајање свих изложби, разних манифестација, од локалних до међународних, које смо организовали или у њима учествовали. Све то не сматрам неким успехом – с мало воље, труда и посвећености исте или боље резултате могао је постићи свако на свом пољу, сâм или с неколико поузданих људи. Све то већ припада прошлости, као што прошлости припада и наш начин рада. Најкрупније пројекте, који би произвели трајнији учинак и имали већи друштвени одјек, попут српско-руског дома, одржавања међународног православног омладинског фестивала у Србији и редовног учешћа српске младежи у њему, стварање студија анимираног филма – нисмо успели да остваримо. Разговор о таквим неуспесима био би кудикамо поучнији од приче о нашим достигнућима.

– О Русима у Србији. Наших земљака данас овде има доста. Чиме се обашњава такво интересовање Руса за Србију данас? И због чега житељима Русије саветујете да обавезно посете ту дивну земљу?

Срба је у Русији свакако још више. У нашим наравима има великих разлика, вековима смо се развијали под различитим културним утицајима, али смо духовно изузетно блиски. Можда зато што смо најбоље од свих Словена очували православље – хришћанство је моћна обједињујућа сила. Лако и неосетно се претапамо једни у друге. Делимо исте вредности и исте духовне болести. Србе ни иначе не одликује одбојност према другим народима – управо њима припада изрека: „Брат је мио које вере био“. Али Русе прихватају с посебном присношћу. Исту љубав сам осетио и од Руса према нама кад год сам у Русији боравио. Осећао сам се као код куће.

Разговарао Владимир Басенков

Опрема текста: Словѣнски вѣсник

Изворник: Русербиа