Ксенија Симонова је у Србији! Удружење „Српски код“ организује изложбу радова познате руске уметнице, сликара-графичара, која је освојила светску публику својим посебним талентом сликања песком, а крајем прошле године један такав рад по називом „Живи, Србијо“ посветила је и нашој земљи.
Изложба ће бити отворена у Београду у периоду од 20. фебруара до 2. марта 2017. године у галерији „Прогрес“, а потом ће радове ове изузетне уметнице имати прилику да види и публика у Крагујевцу (7-21. марта 2017.), Кикинди (1-24. априла) и Новом Саду (25. априла-20. маја).
Преносимо један обиман интервју који је Ксенија Симонова недавно дала порталу Православие.ру.
Ксенија Симонова је аутор ретког жанра: пешчане анимације. Светску славу је добила после победе у телевизијском такмичењу 2009. године. Наступала је у краљевском Алберт холу у Лондону, на Евровизији, снимила је филм за модну кућу „Кристијан Диор“, клип за заштиту белих медведа за WWF(Светски фонд за очување дивље природе), наступала је са Тосканским симфонијским оркестром у Фиренци, учествовала на затварању Специјалне Олимпијаде у Атини, наступала у једној сцени са маестром Валеријем Георгијевим на Међународном оперском фестивалу у Ротердаму. Овај списак би се могао наставити. При томе, део њеног стваралаштва је о деци оболелој од рака, о трагедијама избеглица, судбини царске породице, светитељу Луки (Војно-Јасенецком) и преподобномученици Јелисавети, Великом Отаџбинском рату, о сирочићима, абортусима…Испод лепог светског паковања, неочекивано дубок садржај.
Решили смо да разговарамо са Ксенијом о томе шта је надахњује, које место у њеном животу заузима вера и како проналази теме за своје изузетне радове.
Ксенија, улазећи на ваш сајт, стиче се утисак да сте ви прави драмски уметник, да је ваш призив био јасан од детињства и да сте систематично и циљно ишли ка његовој реализацији. Како је заправо било?
– Заправо, све се догодило случајно, тачније, по Божјем Промислу. Никада нисам мислила да ћу постати драмски уметник! Знала сам да ћу бити уметник, али никада нисам сањала о сцени.
Али ваша мајка је професионални уметник. Зар нисте размишљали о томе?
–Да. Она је сценограф и костимограф. Поред тога, предаје у недељној школи. Испада да сам спонтатно пошла њеним стопама.
Да кренем од почетка. Нисам човек од сцене, и нисам планирала да се бавим било чиме што има везе са наступима. Моја прва професија је психолог; уписала сам психологију само из љубави према родитељима, и завршила са „бајном дипломом“. Никада у животу у тој професији нисам радила! Мада, морам признати, студирање ми је открило љубав према читању и дало добре навике у односу са људима. Друго образовање сам добијала због себе – паралелно сам учила илустрацију.
Радила сам као илустратор у часопису, док се није затворио, због кризе 2008. године. Тада сам седела код куће са малим дететом и часопис ми је био, знате, као неки креативни мелем. Одједном, он се гаси, нема шта да се илуструје – вакум, празнина! После неког времена мој супруг, позоришни режисер Игор Паскаљ, негде је чуо за технику цртања песком. Предложио ми је да пробам.
Никада нисмо имали новца, и као слободни уметници бавили смо се оним што смо волели. Живели смо у изнајмљеним становима, често се селили, али то је било тако срећно време! Људи који су живели на тај начин, знају каква је то слобода када те ништа не оптерећује. Имала сам своју малу комору, са малим прозором. Тамо сам почела да се бавим пешчаном анимацијом. Цртала сам уз музику, за мене је то био посебан, чудесан свет, неки прозор у космос изгледа! Схватила сам колико је то тешко, али у исти мах, да ће то бити мој хоби, део моје душе.
Како је дошло до тога да сте се пријавили за шоу „Украјина има таленат“?
–Опет, уопште нисам планирала! О том шоуу су нам причали пријатељи, предложили су да пробамо. Пробали смо, и неочекивано… победили. Знате, уверавају да ништа не бива случајно, и тако је. Нико није ни сањао да ћу путовати по свету, наступати. Моја победа је и мене врло изненадила.
После тога се појавио мој профил на јутубу. Брзо је постао јако популаран. Било је пуно прегледа! Схватила сам да постоји нешто о чему могу испричати само уз помоћ песка, толико ме је то дотицало. На пример, два филма о абортусима.
Зашто сте уопште узели да се бавите том темом?
–Тако се поклопило. Нисам активан члан покрета против абортуса, али сама нисам никада радила абортус. Некако сам још у детињству схватила да је то дивљаштво – свесно уништити нечији живот. Тако се десило да сам у своје време написала жени са Донбаса, у намери да је одвратим од абортуса. Већ је имала старијег сина који је молио да му остане братић, а ситуација је у тој породици била врло тешка. Та жена се заиста предомислила, задржала је дете. Највероватније је да нисам ја узрок томе, али било како било, она је променила своју одлуку. Родила је дечака. Било ми је јако драго. Видела сам га свега једном у животу, али то је мој омиљени дечак!
Касније сте чак држали предавања против абортуса у школама. Како је дошло до тога?
– Maло пре свог учешћа на такмичењу, посећивала сам школе и разговарала са омладином о абортусима и о последицама. При томе, јако сам се бојала! У своје време, сасвим млада, писала сам на форуму: “Жене шта то чините?!“ – и од тих жена сам „добијала по њушци“. Међутим, у школи су ме дочекали веома топло. Испоставило се да они сами све одлично разумеју; негативног расположења, неких провокативних питања није било, мада сам се за то припремала. Супруг је направио врло дирљив плакат против абортуса – разрадио је дизајн, одштампали смо табак таквих плаката, и током шетње са сином ја сам их мало по мало лепила на стубове, затим сам одлазила у страну и посматрала реакције… Видела сам изузетне ствари. Чини ми се да већина људи осећа или чак зна да је абортус страшан грех. Осећају то изнутра, јер та свест постоји у човеку. Никада нећу заборавити како су пролазили двојица младих момака, зауставили се и дуго гледали плакат. Потом су почели о нечему тихо да разговарају, баш код стуба. Нисам издржала и, са колицима, сам пришла ближе да чујем. „Погледај: човек постоји од зачећа… Никада не бих својој девојци дозволио да уради абортус!“ – „Ни ја“, – одговорио је други младић. Отишли су. Прошло је скоро осам година, а мени та сцена још увек не избија из главе.
Имала сам и неочекиване помоћнике: лепим тако свој плакат на станици, прилазе ми младе девојке, сасвим младе; помислила сам да ће ме сада критиковати или почети расправу, али не – замолиле су да им дам део плаката и лепак, прихватиле се да помажу.
Први клип на тему абортуса – „Не убијај ме, мама“ – био је прилично примитивно урађен. После се појавио други, квалитетнији, – „Хвала, мама“. Чак и први „пробни“ имао је пола милиона прегледа на интернету.
Од тог тренутка почели сте да се озбиљно бавите пешчаном анимацијом?
– Чак не од тог тренутка. Једноставно сам почела. Знате, ако Господ жели да се нечим бавите, пре или касније, прићићете једним или другим путем.
Дечја питања којих се родитељи нису досетили
У финалу такмичења победили сте са клипом о Великом Отаџбинском рату „Увек си близу“. Недавно сте реализовали спектакл „Прошла страна будућег“ – опет на војну тематику. Како је на вашу судбину утицао Велики Отаџбински рат? Колико вам је блиска ова тема?
– Моји прадедови су учествовали у рату, сва тројица. Прадеда Кузма Лобанов у командном саставу, митраљезац погинуо је код Смоленска – а он је ратовао још у Првом светском рату. Био је врло интелигентан човек. Рожков Илија Владимирович, дека моје маме по очевој линији је такође ратовао, био у заточеништву, бежао, доживео до старости. Разгуљајев Валентин Фомич, други мамин деда, комесар, исто је учестововао у рату. Дека мог супруга је дошао до Берлина.
А како се појавио пешчани филм „Увек си близу“?
– Ради се о томе да сам скоро читаво детињство живела у Евпаторији, на два корака од места које називају „Краснаја горка“. Данас је то стамбени крај, а пре је био запуштено место. Страшно место..
Евпаторију су фашисти окупирали у јесен 1941.године; сам град, плаже, прелепи паркови-све је било уништено, разваљено, спаљено. Окупатори су се жестоко обрачунавали са локалним становништвом.
У јутро 5. фебруара 1942. године из Севастопоља је допловио и искрцао се Евпаторијски десант – 700 мушкараца под командом Бузинова. Заузели су јужни део Евпаторије, у граду су кренуле побуне против окупатора које су подржавали локални партизани. Али, буна је угушена, брод малтене сасвим уништен: бројчано стање окупатора било је вишеструко веће. Евпаторијски десант одржао се три дана и на тај начин одвратио силе противника од Севастопоља.
Град је проглашен за побуњенички и почеле су одмазде. На истој тој „Красној горки“ Немци су стрељали око 13 хиљада становника укључујући жене и децу. Народ су стрељали и бацали у ров. Сада се тамо налази меморијални комплекс… Од детињства сам знала да је то место страшно. Сваки дан сам на путу до шкоме пролазила поред „Красне горке“ и ноћу сам после често сањала да одатле из ровова извлачим преживеле, рањенике… Свакодневно сам осећала да тамо има нечег јачег, дирљивијег, већег; једном речју, свест о томе какво је то место, увек је била са мном.
Недељу дана пре одласка на шоу у Кијев, позвали су ме из градске управе и предложили да пред ветеранима наступим на концерту на „Красној горке“ за дан Победе. Имала сам трему и било ме је стид: како ја, која сам видела толико лепог, рођена у мирно време, да се осмелим да насликам рат? Мало је вероватно да имам право на то…
Дошла сам кући, у своју малу комору, пришла столу са песком… и тај клип који сада гледате, у једном даху сам направила. Признајем, и даље ми није јасно како се то све догодило. Имала сам тако јасан осећај да прича која је настала у неколико минута нема ништа са мном. Само сам гледала како се појављује на стаклу. Била сам посматрач! Тамо је и љубав, и вера, и страх, и ужас, очај, тишина, и живот… рат, нада…
На концерту су седели ветерани, и заиста сам имала трему! Чинило се да ће неко од њих сада устати и гласно рећи: „Глупост! Шта ти знаш о рату?!“ Када сам завршила цртање, настала је гробна тишина. Ноћ, месец, тишина – био је то дан Победе. У тој тишини, дека који је седео у првом реду, сав у ордењу, почео је полако да аплаудира. За њим и сви остали! Било је то одлучујуће вече. Схватила сам да ћу се бавити пешчаном анимацијом цео свој живот и да ћу у финале такмичења отићи са овим филмом: добио је право на живот. После два дана смо отпутовали у Кијев на такмичења, а после месец дана сам постала победник.
Ова пешчана прича о Великом Отаџбинском рату одмах је заживела својим животом на јутубу. Данас је један од клипова са мог наступа прикупио 40 милиона прегледа. Многи су позивали да наступам са овом причом. Пропутовала сам пола света, и опет увек имам трему када је приказујем. Она је посебна. Зато што није моја, и не припада мени. Мени је само била дата одговорност да искажем на песку оно што је дато од Бога.
– После тог успеха сте се одлучили за спектакл о Великом Отаџбинском рату?
– Схватили смо да је војна тема многима занимљива, и 2013. године смо смислили спектакл „Прошла страна будућег“. Желели смо да бесплатно пропутује Крим: чинило нам се да је зарађивање на теми Великог Отаџбинског рата експлоатација. Идеја се родила 2013. године, а 2014. године догодило се шта се догодило: Крим је припао Русији. Наш пројекат никоме није био потребан. То јест, гледаоцима је он интересантан, али када смо се обраћали са молбом за подршку пројекту разним инстанцама, или са молбом да добијемо салу, били смо одбијени. На крају је бесплатно приказан у позоришту у Евпаторији, уз ужасну објаву. Народу се допало, одзива је било јако много, али не успевамо даље да промовишемо спектакл, а да га продајемо нећемо. Чекамо шта ће даље бити! Колико год чудно било, из Украјине нас и даље позивају због ове представе, а из Русије не. Сви говоре да су на Украјини фашисти, да су заборавили на рат и дискриминишу Победу, али чињеница остаје чињеница: тамо нас са ратном представом позивају, а Криму она није интересантна…
Изјашњавате се да сте ван политике?
– Апсолутно!
Ипак вас често моле да се изјасните на политичке теме. Да ли је то тако?
– Стално траже, од 2009. године. Чак су нудили велику суму новца за интервју. Увек сам знала да према политици нећу имати никакав однос. Она ми је подједнако непријатна као реклама за цигарете или алкохол, у којој исто одбијам да учествујем. У време референдума на Криму наступала сам са Краљевским симфонијским оркестром у Данској, пред краљицом. Отпутовали смо породично: отишли смо из Украјине, вратили се у Руску Федерацију. Мало после тога, BBC ми је предложио да кажем нешто на тему Крима, њихов дописник је био човек из Русије. Рекла сам му: „Ако вас интересује пешчана анимација, ја ћу са задовољством причати о томе. О ономе што се дешава са Кримом, моћи ћу да кажем за неких пет година. Сада не.“
Наступали сте у више од 30 земаља, на многим познатим сценама. Који је утисак најјачи? Где је била најбоља повратна реакција?
– Таквих необичних емоција када су гледаоци и сусрети били посебни, било је пуно по свету. Ево о чему желим да испричам. Пре неколико месеци сам пред школарцима наступала на годишњем Императорском балу у Јекатеринбургу. Показала сам им своја три рада: „Увек си близу“ – о рату, „Немој да закасниш“ – о љубави према родитељима и „Љубав је јача“ – о царској породици. Након приказивања деца су постављала питања, а сусрет је снимала телевизија „Сојуз“. Невероватно су реаговали и постављали тако дубока питања! Та мала сала је, вероватно, постала „најјача“ сала у мом животу. Те паметне, заинтересоване очи школараца никада нећу заборавити.
Шта су питали? Можете ли да се сетите најинтересантнијих питања?
– Разумете, током многих година скоро сви новинари, почевши од „Guardian“ до „Евпаторијске здравнице“ постављају стандардни комплет питања: „Како сте почели да се бавите пешчаном анимацијом?“, „Када сте почели да се бавите?“, „Какав песак користите за цртање?“ и тако даље… А ови школарци су питали, на пример: „На шта никада не бисте пристали?“, „Са ким никада не бисте наступили на сцени?“. После сам им рекла: „Другари, желим да верујем да сте ви наша будућност. Желим да ви будете наша будућност, да не пропаднете или одете у иностранство“. Заиста су деца генијалци. Неки од њих се већ са својих 17 година баве бизнис пројектима преко интернета. Било је пуно талентованих уметника. Многи од њих су верујући. Све у свему, изашла сам из те сале под великим утиском: деца су постављала питања над којима се одрасли нису ни замислили!
Ако говоримо о спољашњем, наравно, запамтила сам Евровизију по њеној невероватној техничкој опремљености, по беспрекорној тачности у свему до у секунду. Домаћи организатори догађаја се тиме не могу похвалити: у тој области имамо шта да научимо. Много волим када је наступ добро организован. На пример „Ukraina got a talent“ – камере, расвета – све је било толико професионално, перфектно да је било немогуће да се не допадне. Тамо су ме први пут научили да радим у директном преносу: такав режим, са једне стране провоцира живце, а са друге стране осећаш се другачије када си свестан да мимо те сале постоји огроман број људи који су ту и сада то гледају.
„Схватила сам да та слава није моја“
Ксенија, споменули сте да је ваша мајка учитељица у недељној школи. Како је ваша породица пришла вери?
– Са мамом се некако нагло догодило, 1990-их година. До тада је била верница, али није одлазила у храм. Једне године се све променило! Моја мама, лепотица, креатор, која је увек на родитељске састанке долазила одевена са пуно стила, нашминкана, одједном скида са себе сву ту лепоту, мења стил одевања, начин живота. То ме је изненадило, а са десет година чак и шокирало. Но, брзо сам схватила да је мама открила нешто више, да и ја желим да тежим том вишем. Да, све оно што је било световно у нашој породици, површно, ако је било и лепо, отишло је. Појавило се нешто ново, истинско и то нас је грејало изнутра. Сада ми је много драго што је мама кренула на курс катихизиса 1996. године. Тада тата и ја нисмо схватали колико је важно и чак смо се шалили са мамом, називајући је „богослов“. За мене је то велика радост! Наравно, тада, 1990-те, био је период неофитства, крајности, иако га се са топлином присећам.
Почели смо озбиљно да постимо. У својих 10 година сам све чоколадице од Нове године скупљала и крила у фрижидеру до Божића. Било је тешко, али осећај да радим неку глупост, нисам имала. Сада ми је много теже да држим пост, него када сам била дете! Тада ме је сажаљевала цела школа, сматрала то назадњаштвом, “чачкали ме“ за часове у недељној школи. Та „сажаљења“ су ме љутила, зато што у ствари то није било искрено саосећање, већ узнемиреност што у друштву постоји „неко ко није као сви“. Али то ме је научило да цео живот научила идем колотечине. Да се не поводим. Такав унутрашњи ослонац се формирао: и нисам попуштала.
Нисте имали тинејџерски бунт против онога што ради мајка?
– Не. Ја сам кризу имала у доба факултета када сам отишла од куће. Могла сам са друштвом добро да се проведем, да се напијем, али сам знала да ујутру морам бити у стању да одем у храм. Увек сам се јако држала Цркве. Неприхватања, одрицања Бога никада није било, али неприхватања свега осталог јесте! Господ ме је помиловао, јер да у мом животу није било цркве, не знам шта би се десило.
И то што се нисам разболела „болешћу звезде“ после славе која се нагло свалила на мене, исто је заслуга Цркве. Свхатала сам да та слава – није моја: добила сам је без неких претераних напора. Пошто ми је дата, требало би да је искористим на добро, посебно ако ће интересовање за оно што радим да расте. Међу разним светским темама мојих цртежа, покретала сам и одређену социјалну тему. Није да је моја публика неуцрквовљена, него већином инострана. Зато имам широку тематику, али, између осталог, то мора и мени да буде интересантно и важно.
Како бирате теме?
– Теме се саме намећу. Не волим када ми дају неки сценарио. Изузетак је молба Дивејевског манастира. Када сам родила другог сина, Серафима, написала сам у Дивејево и питала: шта могу да учиним за вас?
Серафим је, наравно, у част преподобног?
– Да. Мој старији син, Димка, јако се молио да добије брата. Отишли смо у Дивејево и Господ нам је врло брзо подарио дете! Када се родио Серафим, одмах сам ноћу написала манастирском секретару з штампу и питала како могу да будем од користи. Она је одговорила: „Ако можете, снимите циклус о светима Дивејева“. „Наравно, то је врло просто! Сада ћу све снимити, ја сам професионалац“, – помислила сам. Као што се могло очекивати, кренула су искушења. Снимила сам само филм о преподобној Александри Дивејевској, а у сабору је око 20 светитеља! Тај циклус правим и дан-данас.
Рекли сте да кад нема искушења наступа сујета. Шта је, у том случају за вас најтеже у вери, у чему врло тешко успевате?
– Најтеже у вери је то што сам ја таква каква јесам. Добро познајем себе. Знам да се лоше молим. Увече пропуштам правило, сажаљевам саму себе. Кафу без млека не могу да пијем. Јако ме стид, јер нисам болесна, ни трудна, само ми недостаје воље. Поред тога имам дрскости да ропћем на Бога, поред свега онога што ми је дао, чиме ме је даривао као вољено чедо… Све у свему, човеку из медија је врло тешко да се смирава. Посебно када нешто не иде по плану. Гордост, сујета, самоувереност – то је оно што ми много смета да се сконцентришем на послу. Чак и ако спољашње ниси оболео „болешћу звезда“, унутар тебе је присутна прикривена сујета.
Како се у вашем животу појавио интерес за судбину царске породице? Како је настао видео „Љубав је јача“?
– Веома ме је дотакла трагедија, када сам као дете погледала филм „Искупитељска жртва“. Било ми је мучно, на неки дечји начин. Осећај те жучи, светске драме и драме те породице ме је оставио тек 2011-те године. Недавно сам спознала да су они сада у радости…
Од тренутка када сам схватила ко су они, шта су морали да преживе, како су погинули, од тада су они са мном, унутра. Постоји ефекат: када ти је нешто блиско, ти не можеш о томе причати. Тако је са царском породицом. Да ме нису замолили, тај пројекат можда не би био реализован.
Зашто у разговору називате велику кнегињу Јелисавету Фјодоровну најбољом женом у светској историји?
– Јер је она – она! Када сам била дете, много сам волела Александру Фјодоровну – жена такве класичне лепоте, са правилним цртама лица. Јелисавета Фјодоровна је била само сестра царице; сем тога, увек сам се према њој односила са резервом, јер је нисам разумела. Чинило ми се да је чудна; није имала деце као царица, није се фотографисала и тако даље. Ко је она, схватила сам много касније – изгледа да је за то потребна зрелост која долази са животним искуством. Иако нисам имала неке озбиљне драме, видела сам драме код других људи – који су оболели од рака на пример…
2010-те године сам сањала Јелисавету Фјодоровну. Био је то сложен животни период, после победе на такмичењу. Почела сам да читам о њој, прегледам њене фотографије, листам албуме. Била је чисти естета, око ње је све било савршено и лепо, све! Чак и у школи где је провела у заточеништву последње дане живота, све је било лепо и једноставно. Дневници су јој изузетно лепи, па и рукопис…
Али опет, клип „Бели Анђео“ о животу велике књегиње Јелисавете Фјодоровне не би постојао да ме на то нису подстакли. 2011. године, после наступа са пешчаном причом о царској породици у Јекатеринбургу, као поклон су ме одвезли у Алапајевск. Молила сам их то, и Лена која је организовала наш долазак у епархију, која је сада моја добра пријатељица и сродна душа, организовала је изузетну екскурзију по местима последњег уточишта и кончине Јелисавете Фјодоровне. Без обзира на то што су се по тим местима одиграли страшни догађаји, не осећа се ништа мучно. Имала сам други осећај: „Код куће сам!“
Ових дана је филм „Бели Анђео“ заузео прво место на филмском фестивалу „Свети Владимир“ на Криму. Мислим да се овде не ради о мом раду, већ о необичној личности Јелисавете Фјодоровне, о њеној изузетности.
Деца: своја и туђа
Колико професија оставља простора за породицу? Уопште – пешчана анимација је заједнички посао са мужем?
– Од тренутка када смо се кренули да живимо као породица, ми јесмо породица – свугде и на послу и у кући. Наравно, јасно смо поделили обавезе, али немам задовољство кад радим без супруга. Ми смо као глава и врат: све је како и треба да буде у породици. Игор монтира и ради озвучење за филмове: и уживо и у постпродукцији. Не постоји човек који би то боље радио. Муж је, узгред буди речено, завршио правни факултет, и као и ја, никада се није бавио својим занимањем. Такви смо ти ми „правник“ и „психолог“!
Како је ваш поглед на свет и стваралаштво променила појава деце?
– Вероватно да тога није било, не би ни мене било. Да нам није дат Дима, не знам како би изгледала наш породица.
Са својих 9 година Дима разуме врло озбиљне ствари. Гледао је „Сталкера“, „Соларис“, многе ствари за одрасле. Заједно читамо православну литературу. Могу на било коју тему да започнем разговор, и он ће наставити. Не знам колико ће то трајати, бојим се да га не угушим. Сада је врло отворен и пажљив! Бојим се пошто је пажљив у свему, упија све, да се његова душа не исквари лошим утицајем. Радујем се што су му скоро сви другари у Цркви. Не знам шта ће бити даље. Треба се молити. Наше време је заиста врло страшно. Раније сам мислила да је то параноја, а сада схватам: апсолутно не!
Треба се посветити детету, његовој души, разговарати са њим, расуђивати па макар посао и пријатељи трпели. Знати шта је на души детета, питати га пред спавање: „О чему си данас мислио? Шта си чуо данас? Какав је твој став према томе?“ Таква питања је неопходно постављати док су деца вољна да одговарају, јер највероватније у тинејџерском добу ће другачије реаговати. Докле год ме дете слуша, волела бих да знам о чему размишља и шта мисли.
Имате филм о усвајању „Поклони наду“. Помагали сте Симферопољском дому за незбринуту децу док се није затворио. Опет случајно?
– Сама никада не тражим коме да помогнем, мене проналазе. Замолили су ме и ми смо отпутовали у тај дечји дом да спроведемо акцију „Божићни Анђео“ као спомен на умрлу девојчицу. Нисмо могли да јој помогнемо иако смо обећали. Упокојила се. За мене је то и даље ужас. Али, преко те трагедије упознали смо се са домом за незбринуту децу – сада не можемо без те деце да живимо! Дом су затворили, али ми смо у контакту са децом. Из тог дома имам три кумчета: Ему, Антона и Сашу. Та деца су била „немогућа за усвајање“, а после крштења малтене су их одмах сместили у породице. Пре неколико дана ми се догодила велика радост: на „Фејсбуку“ ме је пронашла старатељка, Антошкина помајка из Рима, а ускоро и сам Антон! Нажалост, за пет година је заборавио руски језик и дописивали смо се на енглеском. Радујем се због њега – има родитеље који га воле, бави се веслањем, скијањем и јахањем…
Снимате филмове о деци оболелој од рака. Да ли су вас познанства са породицама те деце некако променила, натерала да се запитате о неким стварима, о којима нисте пре?
– Од рака су умрле обе моје баке. Од тог времена сам врло пажљива према онима који страдају од те страшне болести. Тако се поклопило да ми је Бог дао посебну мисију – преко своје уметности да помажем тим људима. За њих је главни лек вера у бољитак и позитивно расположење.
Прво дете сам којим са се упознала била је мала Елана. Од своје треће године се борила против рака. Када је имала 6 година, видела је наш наступ на „Евровизији“ и рекла мами: „Волела бих да нас ова тета посети“. Наташа, њена мама, је то озбиљно схватила, јер људи оболели од рака морају да се радују. У супротном никакви лекови не помажу. Она је на неки начи пронашла моје пријатеље – и тако сам се обрела код њих.
Највише ме је потресло подвижништво мајке Елане. Она нас је дочекала радосна, насмејана, са лепом фризуром. Мислила сам да је волонтер, а не мајка оболелог детета. Чак сам упитала: „Ви сте вероватно кренули да се одморите? Све је добро код вас?“ – „Не-не, код нас не може бити горе… – и видела сам да су јој задрхтале усне. – Разумете, треба да се осмехујете, посебно када идете у посету. Тешко је, страшно – отишла сам до тоалета, исплакала се, умила и лепо нашминкала. Вратила се као на прославу. Они све осећају. Ако мама заплаче, значи то је – крај… Разумете?“ У собу је ушла са осмехом.
Замислите какав је то подвиг? Хиљаду пута је у праву: док је мама весела, без брига, лепо сређена – значи да постоји нада – тако, вероватно, размишља дете. Сетила сам се да ми је било страшно тешко боловати баш онда кад је мама плакала.
Елана је умрла годину после нашег првог сусрета. Нема ничег што раздире душу у њеном одласку, осећаја неповратности – супротно, нека светла, светла туга… На дан њене смрти отишли смо у Дивјејево, а Наташа је написала: „Слава Богу за све!“
Колико филмова за помоћ људима сте снимили?
– За седам година смо снимили 50 филмова о деци и одраслима. По правилу су потребне велике суме новца за лечење у иностранству. Углавном су то украјинска деца. Ми снимамо пешчани филм о детету и пуштамо га на интернет, додајући контакте родитеља. Све позиве треба проверавати. Постоје ужасни случајеви превара. У томе ми помаже Наташа која најбоље познаје све подземне воде у тој области.
2013. године смо снимили филм „Не предај се!“ – то је мотивациони филм који буди жељу за животом. Пре свега је сниман због болесне деце, али у принципу и за све остале. Филм је снимљен помоћу три технике: пешчана анимација, снежна графика и цртање живим песком – пластична анимација. То ми је вероватно омиљени филм. Често имам јак осећај (он се често јавља) како нисам ја аутор тог рада, већ само инструмент у мудрој Руци.
Молби за помоћ је пуно. Да ли на све одговарате?
– Трудим се да свима одговорим, без обзира на то што немам увек времена. Обично прикупљање средстава за лечење иде врло споро, а суме су огромне, али са Дашом Шликовом (московска ученица која је пала под воз док је спасавала дечака и добила озбиљне повреде које захтевају лечење, – о њој је Ксенија Симонова направила видео „Вратиће се“. – ред.) се догодило неко чудо – умногоме захваљујући порталу „Православие.ру“. Ви имате велики ауторитет, и када објављујете новост, велики број људи се одазива. При томе, посетиоци портала су такви да ће помоћи – предусретљиви су. Прикупљена средства ће бити довољна за рехабилитацију наредних пола године – али је потребна дуготрајна и стална рехабилитација…
Сваки народ је интересантан!
Један од ваших будућих пројеката је „Бела епоха“. Испричајте молим вас, о њему.
– „Бела епоха“ је етнички спектакл, изграђен на бајкама, песмама и легендама разних народа: руског, украјинског, скандинавских народа. Смислили смо га када се родио Серафим. Од детињства волим етнографске теме и знам да је сваки народ невероватно интересантан!
У основи спектакла је идеја о томе да Господ даје свакоме да се роди на одређеном месту и у одређеној епохи
У основи овог пројекта је идеја о томе да Господ даје свакој души да се роди у одређеној епохи и на одређеном месту. То је прича о рађању душе. Душа као да види различите светове у којима би могла да се роди: и Исток, и Скандинавију, и словенске земље, и тако даље. Спектакл ће бити „надевен“ на разне начине, биће и оркестра, и цртања песком и живих наступа глумаца.
Много волим скандинавски народ. Много ми је симпатична мама Николаја II, царица Марија Фјодоровна – мала, скромна Данкиња. У Копенхаген сам први пут и отпутовала управо да бих погледала град у којем се она родила.
Заволела сам Данску, али се нисам тамо родила. Господ ми није дао тамо да живим! Допада ми се њихов минимализам, скромност. Скандинавцима је страна свака раскош и презасићеност: скромни станови, у предсобљу – пар обуће, мала комода за целу породицу, ничег сувишног; немају навику да возе скупа кола. Прво нас је то шокирало. После смо схватили да би било добро да попримимо њихове квалитете! Да, Скандинавци се могу критиковати за нешто друго, али су ме Данци васпитали на плану естетике – никада нећу узети нешто сувишно.
У Копенхагену, узгред, постоји врло леп храм Александра Невског који је подигла царица Марија Фјодоровна свом мужу, императору Александру III. Волимо тај храм и често га посећујемо. Причешћивали смо тамо и Диму и Серафима.
Како се, по вашем мишљењу, тамо православни односе према својој вери?
– Приметила сам да се у иностранству Руси јакп држе храма, чак ако и нису велики верници. Господ нам шаље изузетне сусрете са руским расејањем, а руски храмови су скоро свугде. На пример, када смо били у Мароку, Господ нас је просто неким чудом привео у мали храм. Испоставило се да је у читавој земљи један једини свештеник из Руске Православне Цркве! Зато он стално путује по земљи, сваки дан служи у другом граду. Парохијани увек жељно очекују свог свештеника, његов долазак је празник!
У том храму сам упознала 17-годишњу девојчицу, Францускињу. За две вечери ми је испричала породичну историју. Њена породица је за време геноцида емигрирала у Либан и живела тамо до 2012. године. Причала је како је њен старији брат 2012. године отишао са „Црвеним крстом“ у Сирију. Почела је паљба, он је завршио као плен ИСИЛ-а, и када су исламисти сазнали да је хришћанин, одсекли су му главу. Та девојчица каже: „Ако треба и ја ћу пострадати за Христа“. Код њих у породици имају свест о томе да им је брат мученик.
Ми не живимо у страху, отворени су нам храмови, све је добро, а ту сам срела особу која је не фигуративно, већ заиста спремна да положи живот за Христа. И разуме шта то значи! При томе, она је обични тинејџер: помало дувани, шали се, некад прича превише, као и све девојчице рекло би се, али изнутра – каква основа! Она каже: „Христос је за мене све! Ви миислите да је овде лако набавити нателни крстић, да вам покажем? – и показује крстић испод кошуље. – Ја се не бојим! Због овога ме сада могу ухапсити“. Није било ничег вештачког. Никада то нисам видела… Другог дана смо се среле у хотелу. Видела је иконе на кревету: „То си ти донела?“ – „Да. Узми све ако желиш!“ – „Не, шта је са тобом, не могу!“ Ипак сам успела једну да јој поклоним. Она је тако ишла с том иконом у рукама, са таквим трепетом је носила… Нешто слично никада нисам видела!
Хришћани на Истоку су другачији. Имају такву веру! У Мароку нема прогона хришћана, али сам видела људе који су спремни да буду гоњени.
Ксенија, како бисте могли да формулишете, шта је најважније што вам даје вера, као човеку и уметнику? Какво место заузима у вашем животу? Можете ли да замислите себе без вере у Бога?
Изворник: Православие.ру
Related posts:
Игор Растерјајев: ХТЕО БИХ ДА ОСТАНЕМ ПОД СВОЈОМ ЗАСТАВОМ
Александар Соколов: ИКОНОПИС ЈЕ УДЕО МАРГИНАЛАЦА
Ђакон Ненад Илић: СА ПОВЕРЕЊЕМ ДЕТЕТА ЗАВОЛЕО САМ ХРИСТА
Петар Мамонов: ЕВРОПА СЕ УДАЉИЛА ОД БОГА, ЗАТО ТОЛИКЕ НАСТРАНОСТИ!
Словенско друштво: ОБЕЛЕЖАВАЊЕ СТОГОДИШЊИЦЕ ВЕЛИКОГ РАТА У ТОПОЛИ: КАКО ЈЕ ТО БИЛО
О ОДЛУЧЕЊУ ЛАВА ТОЛСТОЈА ОД ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ
Леонид Решетњиков: РУСИЈА ЈЕ ДУХОВНА ЦИВИЛИЗАЦИЈА
Ксенија Симонова: ЖИВѢЛА СРБИЈА!
Андреј Тарковски – последњи интервју: СТВАРАТИ БОЉУ ДУХОВНУ АТМОСФЕРУ ЗА ЦЕО СВЕТ
Александра Копањова: ИКОНА МОРА БИТИ „ЖИВА“
Сенка Милош: НИКОЛАЈ КРАСНОВ – РУСКИ НЕИМАР СРБИЈЕ
Ђакон Ненад Илић: ПОСТАЛИ СМО ГРОЗНИ ЛИЦЕМЕРИ
