Када нам, ових дана, из „добро обавештених извора“ стижу вести о томе како Владимир Путин, упркос огромном поверењу које су му грађани највеће земље света поново указали на изборима, међу руском интелигенцијом ужива далеко скромнију и тишу подршку, у свести нам се неминовно буде извесна поређења. Нека од њих пружају се до овог нашег, брдовитог терена, и тичу се колико недавне прошлости толико и живе садашњости. Има, међутим, и оних невидљивијих а не мање занимљивих паралела, чија је главна драж у томе што сежу у знатно дубљу прошлост и односе се на познате историјске личности.
Остајемо, дакле, на тлу Русије, али се враћамо век и по уназад, у време великих политичких превирања, узаврелих страсти и оштрих страначких супротстављености. То је време непосредно након реформи Александра II, укидања кметства и демократизације политичког живота. (Никад није наодмет напоменути да је кметство у Русији укинуто управо у години када је у САД-у почео грађански рат који ће, четири године касније, ставити тачку на робовласништво). Ово време Штефан Цвајг дочарао је на следећи начин: “Ова Русија из средине деветнаестога столећа не зна куда ће: на запад или на исток, у Европу или у Азију, у Петроград, ‘вештачки град’, у културу или назад на пољско добро, у степу. Тургењев је гура напред, Толстој је гура натраг. Све је немир. Царизам стоји непосредно наспрам комунистичке анархије, православље, из старина наслеђено, срља право у фанатични, бесомучни атеизам. Ништа не стоји чврсто, ништа нема своју вредност, своју меру у овом времену“.
Као носиоце супротних вредности Цвајг је издвојио писце Ивана Тургењева и Лава Толстоја. Њихово идеолошко размимоилажење било је толико да је доводило до свађа, једном замало и до двобоја, а потом до скоро дводеценијског прекида односа. Ми ћемо, међутим, пажњу усредсредити на Тургењевљев сукоб са једном другим колегом по перу, ништа мање познатим од Толстоја и не мањим антизападњаком од њега. Реч је, наравно, о Фјодору Достојевском. Његови искази о Тургењеву и руским либералима, забележени пре пуних 150 година, могли би се, видећемо, готово без икаквих дотеривања употребити за опис политичких ставова гласнијег дела данашње руске интелектуалне елите. И не само руске.
Расправа са Тургењевим
Тургењев и Достојевски упознали су се још средином четрдесетих година претпрошлог века, у кругу око утицајног критичара Висариона Бјелинског, кога је Достојевски напречац освојио својим Бедним људима. Исте, 1846. године Бјелински је у свом дому организовао читање прва три поглавља Двојника, којем је присуствовао и Тургењев. Он је тада већ уживао извесну репутацију, али је још увек почетник и није био претерано обрадован појавом млађег конкурента. У једној приватној прилици, алудирајући на гогољевску инспирацију Двојника, назвао је Достојевског „новом бубуљицом на носу руске књижевности“. За разлику од Тургењева, који је био човек светских манира, школован у иностранству и потом две године у дипломатској служби, интровертни и осетљиви Достојевски осећао се непријатно у друштву отмених лицемера, па је напустио кружок око Бјелинског још пре него што се с овим идеолошки разишао. Ипак, однос са Тургењевом није био озбиљније нарушен.
Оно што је после тога уследило у животу Фјодора Достојевског добро је познато: дружење са бунтовним официром Петрашевским и његовим политичким присталицама, оптужба за учешће у завери, смртна пресуда, помиловање у последњи час, четири године робије и још шест изгнанства у Сибиру. У престоницу и у књижевност вратио се године 1859, идеолошки потпуно преображен. Одбацивши младалачке сањарије, фуријеризам и све идеалистичке теорије које нису уважавале социјалне датости проистекле махом из трајних противречности људске природе, писац се преобратио у политичког конзервативца, присталицу царизма који је за своју идеолошку водиљу пригрлио идеју тзв. „почве“ (тла). Програм „почвеништва“ изложио је септембра 1860. године, у позиву на претплату за часопис Време који је покренуо са братом Михаилом: „Уверили смо се најзад да смо и ми посебна нација, у највишој мери својеврсна, и да је наш задатак да за себе створимо нов облик, наш, рођени, узет са нашег тла, из народног духа и из духа народних начела. Ми предвиђамо да карактер наше будуће делатности мора бити у великој мери општељудски, да ће руска идеја можда бити синтеза свих оних идеја које тако упорно и тако срчано развија Европа у својим посебним нацијама, да ће можда све мрско у тим идејама наћи своје решење у даљем развоју руске народности“. Било је то у крајњој супротности са Тургењевљевим западњаштвом, али ће њих двојица још неколико година остати блиски. Једну од својих приповедака Тургењев ће чак објавити у Епохи, часопису коју су браћа Достојевски издавали после гашења Времена.
У лето 1862. године, након немира у Петрограду и привремене забране Времена, Достојевски полази на своје прво путовање у Европу, где ће се његов скептичан однос према западном друштву само учврстити. За непуна три месеца обишао је Италију, Швајцарску, Немачку, Француску и Енглеску. Са пута ће се вратити разочаран, а своја размишљања објавиће марта наредне године у Времену, у путописном есеју под насловом „Зимске белешке о летњим утисцима“. Највише се бавио престоницама и становницима Француске и Енглеске. Париз му је био досадан, Французи грамзиви лицемери, али све је то било тек увод у опис Лондона, који му је личио на неки модерни Вавилон, на испуњење апокалиптичних пророчанстава. Но, његова лична апокалипса започела је у Немачкој, тачније у Визбадену, где је први пут крочио у коцкарницу. Истина, тај корак био је припремљен много раније. Још при крају боравка у Семипалатинску прочитао је чланак Фјодора Дершауа Из коцкаревих бележака и од тада почео да машта о систему игре који би му обезбедио сигуран добитак. Наравно, већ први практични покушаји резултирали су супротним исходом, што ће га, у наредних неколико година, више пута довести на ивицу материјалне и душевне пропасти. После једног од многих губитака, године 1865, обратио се писмом управо Тургењеву, молећи га да му хитно пошаље стотину талира. Овај се одазвао без много предомишљања, мада је позајмицу свео на половину тражене суме.
Рулет је био мòра из које се Достојевски једва пробудио. Из те страсти, додуше, проистећи ће и нешто добро: роман Коцкар (1866), а захваљујући њему и познанство са младом стенографкињом Аном Сњиткином, будућом супругом, другом и последњом. После венчања које се одиграло у фебруару 1867. године, младенци се, делимично и под притиском поверилаца, отискују на свадбено путовање по Европи. Њихов медени месец потрајаће пуне четири године и биће све само не сладак. Биле су то године лутања и немаштине,обележене смрћу прворођене кћери Софије и очајничком борбом са пишчевом коцкарском зависношћу. Неколико месеци по поласку, нашли су се у Баден-Бадену, где им се пут укрстио са Тургењевљевим. Прихвативши савет Ивана Гончарова, још једног великана тадашњег руског романа кога је такође привлачила магија точка са куглицом, Достојевски заказује посету Тургењеву, како се не би помислило да га избегава због невраћеног дуга.
На састанак је пошао с мучним осећањем, не само зато што о враћању новца у том часу није могао ни да сања. Мучило га је нешто важније. Недавно пре тога био је прочитао нови Тургењевљев роман Дим који га је разбеснео због, како је записао, „негирања националних идеала славјанофилства и почве“, а нарочито због реченице коју му је сам аутор више пута поновио као своју полазну замисао: „Кад би Русија пропала, човечанство не би ништа изгубило нити би се узбудило“. Тургењев је овог пута био испровоцирао и много умереније духове, чак и оне себи блиске, тако да је Дим изазвао бурно и готово неподељено негодовање руске интелигенције. Чим је Достојевски, тог 10. јула 1867. године, ступио у кабинет свог колеге, овај је почео да му се јада због тога. Сцену сусрета Достојевски је подробно описао у писму које је, месец и по дана касније, из Женеве упутио пријатељу Аполону Мајкову.
„Грдио је Русију и Русе гадно, ужасно. А ево шта сам ја приметио: за све ове либералчиће и прогресивце, углавном још из школе Бјелинског, представља највеће задовољство и уживање да нападају Русију. Разлика је у томе што следбеници Чернишевског просто нападају Русију и желе да пропадне (пре свега да пропадне), а ови, потомци Бјелинског, додају да они воле Русију…“. Тургењев је припадао потоњој идеолошкој групацији, али га је повређени понос гурао у све јаче исказивање националног самопрезира: „Тургењев ми је, између осталог, говорио да треба да пузимо пред Немцима, да за све постоји један заједнички и неминован пут – то је цивилизација, а да су сви покушају руског пута и самосталност свињарија и глупост“.
Можемо замислити како су ове речи деловале на Достојевског, но он је, као гост и као дужник, још увек стрпљиво слушао. Ипак, када му је домаћин рекао да пише велики чланак у којем ће разобличити све русофиле и словенофиле, узвратио је саркастичним саветом да купи телескоп и усмери га ка Русији, иначе неће добро видети свој народ. Тургењев се разљутио, али је Достојевски променио тему, прешавши на домаће и личне прилике. Но, како је и он био далеко од неке питомине од карактера, на растанку је „некако, без икакве намере“ искористио прилику да искаже све што му се о Немцима у протекла три месеца скупило у души:
„Знате ли каквих овде варалица и хуља има? Овде је прост свет заиста много гори и непоштенији од нашег, а да је и глупљи, то је ван сваке сумње. Ево, ви споменусте цивилизацију; шта је њима донела цивилизација и чиме се то они могу пред нама похвалити?“ Тургењев је пребледео и узвратио како га овакве речи вређају лично: „Знајте да сам се ја овде дефинитивно настанио, да себе сматрам Немцем а не Русом, и поносим се тиме!“. Овде би једна наша пословица о стиду и поносу лепо пристајала, али ћемо се, у знак поштовања према Тургењевљевом делу, уздржати, као што се и Достојевски уздржао, чак се извинивши због увреде. Опростили су се „веома учтиво“, али се Фјодор Михаилович зарекао да код Ивана Сергејевича више неће ногом крочити. И овај је, очигледно, донео сличну одлуку, па је сутрадан преподне, већ око десет сати, свратио до Достојевских, мада је био обавештен да они не устају пре једанаест и да пре поднева не примају посете. Посетница коју је оставио код станодаваца имала се схватити као раскид. До краја боравка Достојевских у Бадену срели су се још само једном, где другде него у казину. „Погледали смо се, али ни он ни ја нисмо хтели да се поздравимо“, завршава Достојевски свој извештај Мајкову.
Ипак, њихов лични однос тиме није дефинитивно прекинут. Међу хартијама Фјодора Достојевског остала је и једна признаница из марта 1876. године, којом се потврђује да је његов визбаденски дуг измирен у потпуности. Још важнији догађај уследио је четири године касније, у пролеће 1880. Било је то за време велике светковине приређене у част Александра Пушкина, када је Достојевски одржао свој чувени говор на откривању његовог споменика у Москви. Том приликом измирила су се два друга по перу, непомирљива идеолошка противника. Податак да се Тургењев претходне године помирио и са Толстојем наводи на помисао да је иницијатива била његова. Ако је разлог томе била слутња блискога краја, односно жеља да свет не напусти са осећањем грижње у срцу, био је у праву. Умро је у Француској, септембра 1883, две и по године након Достојевског. Поводом његове смрти, у Паризу је организована велика комеморација којој је присуствовало неколико стотина писаца, уметника и културних посленика Француске и иностранства, између осталих Зола, Доде, композитор Масне. Тургењев је био први руски писац којег је Европа одмах преводила и оберучке прихватила. То што је отворио велику капију Запада за класике руског романа 19. века, макар им био и неистомишљеник, мора му се признати као заслуга за руску књижевност. Можда је помирење са двојицом највећих међу њима симболично требало да значи помирење са отаџбином? Било како било, тело му је, по сопственој жељи, директно са париског испраћаја пренето у „мајчицу“ Русију, да почива на њеном тлу, на њеној „почви“.
Идиот као критика руског либерализма
Приказујући, у писму Аполону Мајкову, свађу и раскид с Тургењевим, Достојевски се осврнуо и на један разговор који је тих дана водио са анонимним сународником, описаним као један од оних „младих напредњака“ који се „у иностранству претварају у некакве шпицеве, чангризаве и гадљиве“. Сусрет се десио такође у Немачкој, где је овај човек био стално настањен са породицом, а у Русију је одлазио једном годишње да покупи приход од имања. На пишчево питање зашто је напустио отаџбину, одговорио је „буквално и осионо“: „Овде је цивилизација, а код нас је варварство. Осим тога, овде не постоје народности; јуче сам путовао и у вагону се није могао разликовати Француз од Енглеза и Немца“. Иза просветитељске идеје универзалног људског братства још пре век и по се, дакле, наслућивао концепт мондијализма који је и међу Русима имао своје ватрене присталице. На примедбу Достојевског да је снага Енглеза и Француза управо у томе што знају ко су и што им је циљ да то и остану, саговорник се одлучно успротивио: „Цивилизација треба све да изједначи и ми ћемо тек онда бити срећни када заборавимо да смо Руси и кад сваки човек буде налик на друге“. Куриозитет је у томе што се ова расправа води у атмосфери опипљиве напетости и то не само на социјалном плану. Дешавало се то у предвечерје Француско-пруског рата и потоње Париске комуне.
Крајем августа 1867. године Ана и Фјодор Достојевски напустили су Баден-Баден. „У том паклу смо се мучили седам недеља“, каже писац који је за њихово наредно боравиште одабрао Женеву зато што му је супруга била у другом стању, а он се најбоље сналазио у франкофоној средини. Стицајем околности, у граду на Леманском језеру је већ за септембар месец био сазван међународни раднички конгрес, као реакција пацифистичких кругова на заоштравање односа између Француске и Пруске. На конгресу су, између осталих, учествовали Иго, Мил, Гарибалди, Херцен, Бакуњин и многа друга позната имена. Женева је, иначе, у то време била центар руске политичке емиграције, што је Достојевском омогућило да поближе упозна заговорнике револуције, а они су га и те како занимали, и као политички опоненти и као књижевни прототипови. Приватно му је најближи био Херценов сарадник Николај Огарјов, преко кога се упознао и са Бакуњином, са којим се више пута срео и разговарао.
Отац руског анархизма на конгресу је жестоко иступио против самог постојања руске царевине, јер је она, по њему, била заснована на негацији људских права и слободе. Такође је захтевао уништење централизованих држава у име стварања слободне федерације провинција и народа – будућих „Сједињених држава Европе“. Није тешко запазити не само визију данашње Европске уније, него и одређене идеологеме нашег времена. Бакуњину се мора одати признање што је тада предсказао и нешто што ће се, на жалост, много раније показати као тачно, а то је неизбежност светског рата. Зато је позивао на одлучну, револуционарну акцију. Шест хиљада слушалаца поздравило га је френетичним аплаузом, али је Достојевски био много уздржанији: „Све је то без икаквог доказа, све је то, научено напамет још пре 20 година, остало исто. И главно – ватра и мач – а кад се све уништи, онда ће, по њиховом мишљењу, настати мир“. Упркос томе, као писца га је фасцинирала воља за моћ која је избијала из ове харизматичне појаве. Тако је у њему почела да се уобличава идеја о роману у чијем би средишту био лик нихилистичког револуционара, идеја коју ће почети да спроводи у дело две године касније у роману Зли дуси.
Боравак у Женеви неће остати у пријатном сећању Достојевскима. Рулета тамо није било, али су им новчане прилике бивале све теже. Сиротовали су, понекад буквално гладујући. Кћи Софија, која се родила марта 1868. године, умрла је већ после три месеца и они ће убрзо напустити Швајцарску. Осим тужне успомене, ојађени отац је у свом пртљагу понео и нешто што му је давало снаге да настави, како у стваралачком тако и у егзистенцијалном смислу – започети рукопис новог романа. Часопис Руски весник исплатио му је за оно време позамашан аванс од 4500 рубаља, што је њему и Ани омогућило да финансијски предахну. Рад је, међутим, текао без предаха и Идиот је, упркос безбројним прерадама и удаљавањима од првобитне замисли, био довршен почетком наредне године у Фиренци. Био је то необичан роман, који и данас изазива контроверзне судове, чак и међу убеђеним поклоницима Фјодора Достојевског. И он сам је, међутим, имао према њему однос као према највољенијем али непослушном детету. Није крио да му је то омиљено дело, али да није до краја задовољан остварењем полазне замисли: да прикаже како би се у савременом свету, свету ниских страсти, искварености и хипокризије, снашао јунак који би у моралном смислу био „апсолутно добар“. А то како би једну овакву, христолику појаву видели људи у његовом окружењу сугерисано је већ самим насловом.
Своју романескну антрополошку студију писац је обогатио мноштвом дијалошких сцена у којима се расправљало о темама које су га тада заокупљале. Тако, на самом почетку, кнез Мишкин пред зачу-ђеним слугом генерала Јепанчина излаже своје становиште о нехума-ности смртне казне, илуструјући то описом гиљотинирања које је посматрао у Француској. Та тема се даље развија у разговору са генераловом женом и кћерима, што Достојевски користи да уметне приказ драме коју је лично преживео двадесет година раније, када је и њему и другим петрашевцима, пошто су већ били изведени на стрељање, у последњем часу била саопштена царева одлука о помиловању. Овде је корисно подсетити да се у Русији, још од времена Катарине II, смртна казна вршила ретко, и то само уз посебну царску наредбу. Западноевропске државе биле су у томе знатно ревносније.
Најзанимљивија дискусија за нашу тему у роману се водила између Јевгенија Павловича Радомског и кнеза Ш., двојице припадника високог племства, од којих је онај први, иако млађи, конзервативнији, ближи ауторовим идејама. Радомски објашњава како су руски либерали произаишли из само два друштвена сталежа: спахијског и тзв. „богословског“, под којим су се подразумевали потомци не само свештеника него и лекара и чиновника. Ова шаролика групација, која се у међувремену искристалисала у посебну друштвену „касту“, односно класу, током времена се потпуно одвојила од народа, што је за последицу имало анационални карактер либерализма у Русији. Ако је свуда у свету, сматра Радомски, либерализам у конфронтацији са постојећим поретком, руски либерализам има своју специфичност: он је „напад на саму суштину нашег живота, на саму стварност, а не само на поредак – не на руске опште прилике, него на саму Русију. Наш либерал вам је дотле дотерао да пориче и саму Русију, то јест да мрзи и бије своју рођену матер“. Овде препознајемо ставове које је Достојевски изрекао у поменутом писму Мајкову. Највећи проблем на који у Идиоту указује посредством лика Радомског био је тај што су се руски либерали његовог доба гнушали и народних обичаја и националне историје, а што су се претварали, или су чак искрено веровали, да су због тога родољуби: „Ту мржњу према Русији сматрали су […] скоро као праву љубав према отаџбини и поносили се тиме што они, тобоже, боље виде но други у чему та љубав треба да се састоји“, закључује Радомски. Паралеле са данашњим тренутком, колико руским толико и нашим, поново су више него уочљиве.
Важно је истаћи и то да се Јевгениј Павлович у свом темпераментном наступу не изјашњава као начелни противник либерализма, који сматра једнако легитимним као и конзервативизам. Његова мета је руски либерализам, из разлога који су већ наведени, а које су сажети у тврдњи да „руски либерал није руски либерал, него је наруски либерал“. Сличну мисао исказаће сам Достојевски у познатом писму које је 10. фебруара 1873. године упутио престолонаследнику Александру Алексадровичу Романову, уз примерак Злих духа који му је том приликом поклонио. У овој посланици-посвети, дугој не више од једне странице, писац је језгровито саопштио шта је хтео да постигне својом „историјском студијом“, како назива тек изашли роман. Између осталог, читамо и ово: „Чак и најталентованији представници нашег псеудоевропског развитка одавно су дошли до уверења да је апсолутно недопустиво да ми, Руси, сањамо о својој самобитности. Најстрашније је то што су они потпуно у праву, јер, кад смо једном са поносом за себе рекли да смо Европљани, ми смо самим тим порекли да смо Руси“.
За Достојевског, очигледно, синтеза европејства и национализма у Русији није била могућа као што је била могућа на Западу. „Ми смо заборавили да су све велике нације изразиле своју снагу тиме што су биле ‘поносне’ због свог самопоуздања и на тај начин су користиле свету“, наставља он у својој поруци. А он је и те како имао на уму велику улогу која је Русији била намењена у будућности Европе. О томе је још у Идиоту надахнуто говорио насловни јунак, иначе колебљив и збуњен у друштву. Једини пут када наступи одлучно и бескомпромисно јесте на пријему код Јепанчиних, где домаћни желе да га представе аристократији као свог будућег зета. Апологија Русије коју је тамо изрекао истовремено је представљала одбрану хришћанства које се, по његовом (и пишчевом) мишљењу, на западу Европе изметнуло у своју супротност. „Римски католицизам је гори и од атеизма“, узвикује узбуђени Мишкин. „Атеизам проповеда само нулу, док католицизам иде даље […] Они проповедају антихриста“. У католичанству кнез види непосредан продужетак римског империјализма: „Све, све су за новац продали, за ниско земаљско царство. Па зар то није антихристова наука? Зар је могло да се из тога не изроди атеизам?“, пита се он, застрашен што та идеологија – јер ту је реч много више о идеолошкој него теолошкој расправи – лако пушта корене у Русији.
Русија, сматра кнез Мишкин, мора томе да се супротстави. То је њена историјска мисија. „Потребно је да насупрот Западу засија наш Христос, кога смо ми сачували а кога они никад нису познавали“, проповеда он, обузет жаром који поприма размере библијског откровења. Сами Руси морају бити свесни своје историјске улоге и морају и њу веровати. Њихово самопоуздање је од светскоис-торијског значаја, јер од Русије и њене мисли зависи обнова хришћанства и препород целог човечанства, наставља Мишкин, предвиђајући да би његова отаџбина, ако пронађе себе и своју душу, била моћан горостас који би задивио остали свет. Али чак ни он, на врхунцу свог проповедни-чког заноса, не испушта из вида да би такав горостас, макар био „правичан, мудар и кротак“, морао уплашити западњаке, „јер они од нас очекују само мач, мач и насиље, јер, судећи према себи, они не могу да нас замисле друкчије но као варваре…“ На овом месту, које такође препознатљиво одјекује у нашем времену, „идиотову“ беседу прекида епилептични напад.
Чињеница да писац ове речи поверава неуравнотеженом јунаку и да његову тираду назива „бујицом страсних и неумерених речи и несређених усхићених мисли“ указује на извесну дистанцу коју жели да успостави према оваквом програму, да донекле релативизује ту визију светскоисторијске мисије поверене његовој земљи. Чини се, међутим, да је пре реч о реторичком маневру, пошто ћемо у поменутом писму престолонаследнику, упућеном неколико година касније, ипак моћи да прочитамо, додуше у стишаном тону, како „ми сами […] поседујемо, као Руси, способност да, можда, донесемо свету нову светлост, уколико се будемо самосвојно развијали“. Достојевски је свестан не само тога да су његови сународници, „у усхићењу због сопственог понижавања“, још далеко од овакве самосвести, већ и да је свако ко би покушао да је у њима пробуди преузео на себе огроман ризик. „Овако мислити и овакве мисли сада код нас исказивати, значи осудити себе на улогу парије“. Данас и овде рекли бисмо – на маргинализацију, медијску изолованост или нешто слично. Извесно је да се у том часу писац осећао довољно спремним да понесе тај терет.
Зли дуси: либерално очинство нихилизма
Између два велика романа, Идиота и Злих духа, Достојевски је у Дрездену написао новелу Вечни муж, једно сасвим другачије штиво о браку, прељуби и љубомори, у којем као да антиципира позног Толстоја или Чехова, мада преварени муж на једном месту у тексту свој брачни троугао пореди са оним из Тургењевљеве драме Провинцијалка. Рекло би се да писац није заборављао на свог омиљеног опонента чак ни у тренуцима предаха од идеолошких тема. Прихватање понуде да за новопокренути часопис Зора напише ову новелу може се тумачити и као некакав радни предах. Али, дужи одмор није долазио у обзир. У јесен 1869. године, док је завршавао Вечног мужа, из домовине су почеле да стижу вести које ће га узбудити и покренути на нови напор. Новембра месеца одиграло се у Москви политичко убиство чији је инспиратор био Сергеј Нечајев, млади организатор петочланих револуционарних ћелија. Када је студент Иванов, члан једне од њих, прозрео да иза те шачице заведених нема никакве моћне организације, покушао је да раскринка мистификатора и напусти дружину. Овај му то, међутим, није дозволио него је, уз помоћ неколико саучесника, припремио и извео његово убиство.
За Достојевског је то био знак за узбуну. По његовом најдубљем уверењу, политичке идеје које су тих година заносиле један део руске омладине, усмерене ка насиљу и терору, гурале су Русију у крв и страдање. Ове појаве он је сматрао не само увезеним са Запада и суштински страним руском бићу него и сигурним путем у пропаст отаџбине. Зато је са жаром прионуо да напише роман са нескривеном идеолошком тезом, макар и по цену уметничких вредности. Али, уметник остаје уметник чак и кад хоће да буде политички агитатор, па и Зли дуси, иако замишљени као романе-скни памфлет, својом религијском и философском димензијом далеко надрастају иницијалну пишчеву намеру – можда на уштрб политичке конкретности и делотворности, али у корист уметности. Да није тако, данас би Зли дуси били занимљиви само достојевскистима и, евентуа-лно, историчарима политичких идеја.
Идеологија младог нараштаја којој се Достојевски супротставио у Злим дусима није почивала на неком кохерентном систему или визији, већ је представљала галиматијас социјалистичких, комунистичких и анархистичких идеја чији су заједнички именитељ иморализам, атеизам и нихилизам. Између ових појмова писац није правио велику разлику – познато је, на пример, да атеистички морал није признавао, односно да је свет без Бога за њега био свет у којем никаквих етичких скрупула за човека више не би било. Ипак, своју непосредну идеолошку мету он је именовао нихилизмом, можда и зато што се тај термин први пут појавио баш у Тургењевљевом најзначајнијем роману Очеви и деца (1862). Но, док се нихилизам тамо углавном сводио на Базаровљев материјализам, на његову искључиву веру у науку и цинично оспоравање ауторитета демонстрирано у салонским расправама, код Достојевског све поприма далеко озбиљније размере. На једном месту у његовом роману Тургењев се чак директно апострофира, а за Базарова се каже да је „фиктивно лице, […] некаква нејасна мешавина [Гогољевог] Ноздрјова и Бајрона“. У Злим дусима нихилисти више нису били неделатни, књишки идеолози, а још нису били непоколебљиви хероји, какве ћемо сретати код Чернишевског или Островског. За њега су то били „мали и ништавни људи“, какви се увек појављују „у мутном времену колебања или прелаза“. Застрашен оним што види око себе, а још више оним што слути, Достојевски посеже за још тежом квалификацијом: „Ја говорим баш о талогу. У сваком прелазном времену се јавља тај талог, људи не само без икаквог циља, већ и без икаквог мисаоног обележја; људи који собом, и свом снагом, изражавају само немир и нестрпљење“, каже Антониј Лаврентјевич Г-в, персонализовани приповедач Злих духа.
Занимљиво је да је свој обрачун са нихилизмом Достојевски започео још у Идиоту, где се око лика туберкулозног младића Иполита Терентијева појављује скупина сумњивих типова са радикалним, мада не баш јасно уобличеним политичким идејама. Извесни Лебедев објашњава кнезу Мишкину да они „терају још даље од нихилиста“ који су „ипак неки пут свет писмен, чак и учен, а ови су их превазишли јер вам је то пре свега практичан свет. […] код њих се већ сматра за потпуно право да, ако се теби некад нешто прохте, то онда већ ни пред каквим преградама да се не заустављаш, па макар притом осам особа имао да уцмекаш“. Управо такав биће лик Петра Верховенског у Злим дусима. Иморалистички принцип „све је дозвољено“ у Идиоту је, кроз уста луцидног лакрдијаша Лебедева, огољен до баналности. Пишчев резонер Јевгениј Павлович Радомски, иначе, Иполитову дружину назива „недаровитим, нетрпељивим и грамзивим ништавилима“, а самог Иполита „домаћим Леснером“, алудирајући на француског песника-убицу Пјер-Франсоа Ласнера, једног од прототипова за лик Раскољникова у Злочину и казни. Достојевски пак не пропушта да још једном закачи Тургењева, означавајући га као изумитеља „модерног нихилизма“.
Основна теза Злих духа је да фанатична опседнутост идејом води истом исходу као када ђаво (или ђаволи) уђе у човека: пропасти, лудилу, смрти – његовој сопственој или других људи, некада читавог мноштва. Тако се миран провинцијски градић, пошто се у њему нађу на окупу некакви мутни ликови, међусобно разли-чити али привучени магичном привлачношћу нихилисте Ставро-гина и предвођени бескрупулозним Петром Верховенским, преко ноћи претвара у поприште трагичних збивања. За месец дана, колико траје време непосредне припо-вести, нижу се скандали, драмати-чни догађаји, лудила, убиства и самоубиства. Достојевски је очи-гледно желео да драстичним примерима скрене пажњу својих читалаца на разорни потенцијал радикалних идеолошких концеп-ција. Лик филозофа Шигаљева осмишљава модел тоталитарног „земаљског раја“ у којем се девет десетина људи одриче слободе и ставља се на располагање преосталој десетини одабраних како би доспели до „стања првобитне невиности“ – егалитаристичког друштва у којем ће, додуше, морати да раде и у којем ће свако сваког потказивати. Петар Верховенски са одушевљењем прихвата концепт „шигаљевштине“, мада је свестан да у таквом свету нема места за Цицерона, Коперника или Шекспира. „Образовање није потребно, доста науке!“, објашњава он Ставрогину. „У свету једно само недостаје: послушност. […] Мало породице или љубави – већ је жеља за својином. Ми ћемо убити жељу: пустићемо пијанство, сплетке, потказивање; даћемо маха нечувеном разврату; сваког генија ћемо угасити још од раног детињства. Све ћемо свести на исти именитељ – потпуна једнакост“. А својим следбеницима даје рецепт како до таквог „раја“ довести: „Цео ваш посао састоји се у рушењу – све да се сруши: и држава и њен морал. Останимо само ми, који смо се унапред спремили да примимо власт: паметне ћемо са собом здружити, а глупаке ћемо узјахати“. Због оваквих визија, Достојевског ће, у каснијим поколењима, многи, осим психологом, сматрати и пророком.
Постоји, међутим, и једна идеолошка нит у Злим дусима која је мање истицана, а није мање важна. За нашу тему је можда и важнија. Писац је, наиме, својим романом настојао да укаже на често невидљиве везе између либералистичке идеологије и политичког радикализма. „Наши Бјелински и Грановски не би поверовали кад би им се рекло да су они директни преци нечајеваца“, објашњавао је он у писму престолонаследнику. Зато је, упоредо са раскринкавањем нихилиста, наставио са критиком либерализма. Најдиректнији је у томе Иван Шатов, жртва завереничке петорке, када каже да је руски либерал лакеј који „само то и гледа како би коме год обућу чистио“. Либерали су, тврди он, књишки људи, пуни мржње и злобе према својој земљи: „Они би први били страшно несрећни кад би се Русија некако одједанпут преуредила, баш да то буде и по њиховом начину, и кад би некако одједанпут постала неизмерно богата и срећна. Не би тада имали кога да мрзе, не би имали кога да презиру, не би имали ничем да се ругају! Ту је само она животињска, бескрајна мржња према Русији, већ органска“. Шатов је у Злим дусима опонент не само либералима него и Ставрогину, којим је некада био опчињен. Пошто је прогледао, насрнуо је на свог бившег гуруа, и физички и вербално, подсећајући га на мисли које му је усадио, а којих се сам потом одрекао: да „Рус не може бити атеист“, да „римски католицизам више није хришћанство“, те да је чак и атеизам здравији од католичанства.
У овим речима препознајемо Мишкинове, као што у неким другим директно откривамо Достојевског, на пример тамо где се каже како се „истински велики народ никад […] не може помирити са улогом другог реда у човечанству“, односно како „народ који ту веру губи већ није народ“. Пишчево присуство несумњиво је и у крунској мисли коју је Шатов преузео од Ставрогина: да би радије пристао да остане са Христом него са истином чак и ако би му „математички“ доказали да је „истина ван Христа“, што ће рећи да васкрсења није било нити ће бити судњег дана. У грозничавом наступу, он објављује: „Ја верујем у Русију, верујем у њено православље… Ја верујем у тело Христово… Верујем да ће се други долазак извршити у Русији“. А на Ставрогиново питање верује ли у Бога, он одговара: „Ја… ја ћу веровати у Бога“. Све су то уверења и дилеме које се одвајкада приписују самом Достојевском, па не чуди ни то што у односу између Шатова и Ставрогина има елемената пишчевог односа са извесним Николајем Спешњовим, још из времена петрашеваца, личношћу која се сматра Ставрогиновим прототипом. Као што не чуди ни то што ће у Злим дусима управо Шатов бити принесен на жртву.
Будући да се ни Шатов, као ни Мишкин, не може сматрати узором непристрасности, Достојевски је критику либерализма у роману „објективизовао“ увођењем ликова двојице времешних, наизглед бенигних прозападних интелектуалаца. Први је Степан Верховенски, креиран према моделу поменутог Тимофеја Грановског, тада већ увелико покојног историчара. О њему, „идеалисти из четрдесетих година у најплеменитијем смислу“, Достојевски је касније писао у Пишчевом дневнику, означивши га као „беспрекорну и дивну“ појаву, „једну од најблиставијих“ у свом добу. Али, десило му се исто што и многим другим руским идеалистима: „претворивши се одједном од професора историје у дипломату, овај невини и искрени човек стигао је до зачуђујућих ствари у свом расуђивању“, истиче аутор. Чему се он то чудио?
Можда ће нас изненадити, али у питању је једно изузетно актуелно становиште о вођењу државне политике: „Држава није приватно лице“, писао је Грановски; „она не може због захвалности да жртвује своје сопствене интересе, утолико пре што у политичким стварима и сама великодушност никад, никад није некористољубива“. Не подсећа ли нас овај политички прагматизам на пречесто понављану фразу о томе да народе и државе не повезују љубав, историја или традиција већ једино заједнички интереси и да су само они, интереси, вечни? Ово раздвајање морала и политике, које се данас и на много нижим нивоима од државничког, сматра нормалним, за Достојевског је било неприхватљиво, поготово у политици једне велике нације попут руске: „Дипломатска лукавост и тежња за практичном и свакодневном коришћу су увек били испод правде и части, а правда и част су увек на крају излазили као победници“, реплицирао је он Грановском.
Поред аморалног политичког утилитаризма, Достојевски је Грановском замерао још нешто што ће се нарочито осетити у лику Степана Верховенског: однарођеност. Иронишући на рачун љубави према народу коју су његови либерални савременици декларативно исказивали, писац истиче праву природу тог осећања: „ […] ту се и нехотице примећује поглед заклетог западњака на наш народ, западњака који је увек спреман да призна како у народу постоје одлични зачеци, али само ‘у пасивном облику’ и ‘на нивоу идиличног, у себе затвореног начина живота’ – а што се тиче праве и могуће активности народа, наш западњак мисли да је о томе ‘боље и не говорити’. За њега је наш народ, чак у сваком случају, само инертна и безгласна маса“. Отуда је у роману лик Степана Верховенског толико искорењен, што се манифестује нарочито на језичком плану – он скоро ниједну реченицу не може да састави без уметања француских израза. Ипак, када у претпоследњој глави крене на свој последњи пут – а тај пут, чудном случајношћу, у многим детаљима као да антиципира последње Толстојево путовање које ће се одиграти скоро четрдесет година касније – западњак ће најзад „сићи“ у народ, први и последњи пут.
У односу на стварносни прототип, Верховенски је драстично карикиран, па је приказан као оличење неостварености и на приватном и на професионалном плану. Двоструки удовац и небрижан отац, врло рано је одустао од све три каријере које је започео – списатељске, научничке и професорске – да би се запарложио као провинцијски домаћи учитељ, паразит богате обожаватељке. Омиљени изговор за све неуспехе била је наводна прогоњеност због „опасних“ идеја које је ширио у младости, док је стварни разлог био сасвим прозаичан – лењост. Није случајно што писац баш архинераднику ставља у уста осуду ове фалинке у руском менталитету. „Код нас све долази од нерада, и добро и зло“, вајка се Степан Трофимович, закључујући како је Русија „сувише велики неспоразум да бисмо ми сами могли да га решимо, без Немаца и без рада“. Национална самокритичност ове врсте могла би се и прихватити ако се узме у обзир да онај ко ово изговара има у виду значајан допринос натурализованих Немаца успону руског друштва током 18. и 19. века, а није доживео „продоре на Исток“ у 20. столећу. Достојевском, међутим, овде није била у првом плану евентуална германофилија Верховенског, већ парадоксална позиција лењивца који жигоше лењост. За овог јунака и иначе су везани многи парадоксални, иронијски или пародијски аспекти. На један од њих указао је Рене Жирар, подсећајући да је Степан Трофимович биолошки отац Петра Верховенског, а васпитач, односно духовни отац Николаја Ставрогина. Са њима двојицом, каже Жирар, он формира „неку врсту демонског анти-тројства“. Писац, дакле, и на овај начин хоће да покаже како руски нихилизам непосредно „происходи“ из либерализма.
И пошто смо бављење непремостивим руским идеолошким вододелницама започели спором Достојевског са Тургењевим, ред је да са овим последњим и завршимо, јер је управо он био прототип за лик другог либералног интелектуалца у Злим дусима, писца Семјона Кармазинова. Али, у односу на Степана Трофимовича он је епизодни, па чак и другоразредан лик. У његовом случају карикатура је била још жешћа, мотивисана првенствено личном нетрпељивошћу. Физички описан као онижи старчић пискавог гласа и врскавог говора, Кармазинов је инкарнација људске сујете и списатељске таштине. Он, на пример, по један препис сваког свог рукописа депонује у банчин сеф. „Москва може изгорети, па с њом и мој рукопис“, каже он не шалећи се. Његов идеолошки портрет сведен је на исказе попут оног препознатљивог да је постао Немац и да то себи бележи као част или оног који из претходног произлази – да му је питање водовода у Карлсруеу „милије и драгоценије од свих питања […] драге отаџбине“. У Кармазинову, нескривеном атеисти, отелотворен је аксиом који је писац ставио у уста Шатову: да „атеист одмах престаје да буде Рус“. Ипак, и поводом њега подвучена је филијацијска веза либерала и нихилиста. Приповедача најпре чуди то што славни писац благонаклоно прима дрског Петра Верховенског и чак му поверава свој нови рукопис на читање, као да има посла са уваженим књижевним арбитром. Објашњење убрзо следи: „позивајући себи нихилисту, господин Кармазинов је имао на уму своје односе са напредном омладином обеју престоница“. Тако видимо да се и лични фактор понекад умеша у политичку поделу карата, и то на сасвим неочекиван начин, производећи нелогичне и далекосежно штетне последице. Делује ли нам и ово однекуд познато?
Наравно, што се тиче обрачуна са Тургењевим у Злим дусима, Достојевском је најважније било да покаже његову књижевну превазиђеност. За разлику од Верховенског, чија је главна одлика јаловост, Кармазинов је као стваралац био плодан, још за живота уздигнут на пиједестал националне величине. Упркос томе, он тај статус неће задржати јер га је време прегазило још за живота. Његова превазиђеност обелодањује се приликом јавног читања опроштајног дела под насловом Merci!, које приповедач, накадашњи списатељев обожавалац, оцењује као „два штампана табака врло усиљеног нагваждања и сасвим излишног брбљања“. Следи страница немилосрдног пастиша, потом и приказ дебакла код публике. Кармазинов је као писац био мртав.
Тургењев свом непријатељу неће остати дужан. Упркос званичном помирењу, у писму Салтикову-Шчедрину, већ после смрти Достојевског, он ће га назвати „маркизом Де Садом руске књижевности“. То и није било тако страшно у поређењу с књижевним атентатом који је он претрпео. Атентат се, уосталом, није испоставио успешним, ни на кратак ни на дужи рок. Тургењев је своје место у историји руске књижевности задржао до данас, мада ниже рангиран од Достојевског. Има, додуше, и оних, попут Владимира Набокова, који мисле супротно. Ту се, међутим, књижевни и идеолошки разлози још једном неразмрсиво преплићу.
(Изглед, прилагођавање и опрема текста: Словенски вѣсник)
Related posts:
Јован Попов: ДОСТОЈЕВСКИ, ТОЛСТОЈ И ШВАЈЦАРСКИ КОНОБАРИ
Мирослав Максимовић: ЗБОГ ЧЕГА СРБИ, ПОСЛЕ РУСА, ИМАЈУ НАЈВИШЕ РАЗЛОГА ДА СЕ СЕТЕ ПИСЦА ЗЛИХ ДУХА
Јован Попов: ДОСТОЈЕВСКИ КАО ИДЕОЛОГ И КАО ПРОРОК
Марко С. Марковић: СРПСКА АПОКАЛИПСА ПО Ф. М. ДОСТОЈЕВСКОМ
Драгана Мрђа: ПРИЧАЈ МИ РУСИЈУ (из три угла)
Драгош Калајић: НИСАМ ОД РАСЕ РОБОВА – КУРЦИО МАЛАПАРТЕ
Драгиша Бојовић: ГРИГОРИЈЕ БОЖОВИЋ И ИВО АНДРИЋ – МИСТИКА МЕЂУСОБНОГ ЧИТАЊА И ПРЕЋУТКИВАЊА
Мило Ломпар: У ОЧЕКИВАЊУ БИСТЕ: „А ШТА БИСМО С КОСОВОМ И ДА НАМ ГА ВРАТЕ?“
Предраг Петровић: СРПСКИ КЊИЖЕВНИЦИ О ОКТОБАРСКОЈ РЕВОЛУЦИЈИ: СТАНИСЛАВ ВИНАВЕР И ДРАГИША ВАСИЋ
Драган М. Ћирјанић: БОЖАНСКИ НАЦИОНАЛИЗАМ
Интервју: Захар Прилепин – ПИШЕМ ПРОЗУ ТАКО ДА ЗВУЧИ КАО ПОЕЗИЈА
Александар Казин: РАЗМИШЉАЊА О КРАЈУ СВЕТА
