ЋИРИЛИЦА: ПРОШЛОСТ И ПЕРСПЕКТИВЕ (Интервју са Синишом Стефановићем)

Упркос чињеницама које су пред очима сваком ко хоће да гледа, српска дебата о стандарду писма не води се о кључном питању: о суверенитету српске државе-културе, које је утемељио Св. Сава.


Синиша Стефановић (1966) је историчар, а поља његовог истраживања обухватају геополитику Блиског Истока и историју културе. Запослен је у Заводу за прочавање културног развитка. У Андрићевом институту недавно је штампана његова књига Успон и пад Вукове ћирилице. Oд Кримског рата до Кримског рата (Вишеград 2023). Ово је интервју поводом те књиге.
Синиша СТЕФАНОВИЋ

Како је изгледао пут ка средишту теме? Зашто је питање историје српске ћирилице толико дуго чекало на монографско уобличавање?

Рад на том проблему почео је 2013. године, када је било одобрено да се у Заводу за проучавање културног развитка о тој теми истражује и говори. Дужан сам да се још једном захвалим тадашњем директору, гђи Марини Лукић Цветић,  која је са великом заинтересованошћу примила предлог пројекта – који ће, надамо се, и даље бити одобраван – под насловом „Преглед положаја српске ћирилице у култури и јавној комуникацији”. Рад на том пројекту захтевао је, како са проблема општег увида тако и са становишта институције у којој радим, да пре свега буде урађен статистички преглед који се односи на употребу ћирилице у књигама и периодици од 1900. године. Колико год да би се такав преглед понекоме учинио беспредметним, он је са становишта некога ко претендује да се бави савременом историјом, неопходан:  те суве бројке, посматране у историјском контексту, од прворазредног су значаја. Било је могуће утврдити јасну корелацију између заступљености ћирилице и идеолошко-политичких промена. А њих није недостајало. Такав увид наметао је потребу да се дела, која за поље интересовања можемо посматрати као фундаментална, осмотре у исто таквом контексту. Историчар сва дела која у раду користи посматра и као плод времена у којем су настала: већ сама чињеница да су Српски народ и његов језик П. Ивића и Историја српске ћирилице П. Ђорђића биле објављене 1971. године (потоња вреднована Октобарском наградом града Београда), дакле у години врхунца хрватског МАСПОК-а, говори за себе. Из тог запажања, колико из пажљивог читања оба дела која јесу (била?) високошколског уџбеничког карактера, наметнула су се многа питања. Одговор на једно од њих написао је Мирослав Јовановић у књизи Језик и друштвена историја (2002), делу малом по обиму, али великом по значају. Белодано је доказао постојање вуковске митологије, тачније, тенденције домаће филолошке и историјске науке да Вука уздигну не само изнад његове личности и историјског контекста његовог дела, већ и сваке критике. Из тога је уследило питање: због чега, тачно?

Мирослав Јовановић (1962-2014)

Управо је изостанак реакција, опште ћутање ако желите да тако кажем, на ту књигу праћену хрестоматијом Против Вука, део одговора на друго питање. То дуго чекање се налази у идеолошки-политички постављеном оквиру из којега наши, у првом реду филолози, па за њима историчари, не желе да изађу. Вук се не преиспитује, он се слави. Мишљења према којима је његова реформа била штетна, или барем непожељна, потиснута су још током последње четвртине XIX века. М. Јовановић хрестоматијом упућује на значај тадашње расправе, ванредно богате у политичком и културном смислу, пошто је спор око његове реформе био део борбе за превласт између Аустрије и Русије у простору од Балтика до Црног мора. Ако бих могао да у неколико речи директно одговорим: временом је, из политичких разлога, успостављена норма коју наши интелектуалци не могу или не желе да крше. А норме су постављала велика имена: Љуба Стојановић, Александар Белић, већ поменути Павле Ивић, да наведем најистакнутије.

Из једног од тих (само)разумевања произилази и недостатак јасног разликовања између српске ћирилице (према Ђорђићу засебна од увођења знака „ђерв“ у XII веку) и њене Копитар-Вукове редакције, која се данас тако назива. Непрецизност у постављеном питању тај недостатак доказује. За ову другу, мени се адекватнијим чини термин модерна српска ћирилица. Алтернативно, стандардна српска ћирилица.

Српска филолошка, па и историјска наука, условљена је крилатицом „Писмо прати језик!“. Та дубоко нетачна и анахрона поставка Ђуре Даничића јесте мисао водиља колико домаћег интелектуалног естаблишмента толико и (псеудо)интелектуалне чаршије (понекад их је тешко одвојити, у овом случају готово немогуће) који одређују поље слободе истраживача. Ето, зато није било, нити има, монографија на које се ваше питање односи. Само неко савршено незаинтересован за академску каријеру, равнодушан према правилима домаће (и не само домаће) академске игре, слободан је да на основу грађе тврди, са свим импликацијама за национално-културни и идентитетски наратив: „Не одређује језик писмо, већ писмо одређује и језик и народ.“ Наравно, наишао сам на подршку људи који су омогућили да књига о којој овде и сад говоримо буде објављена у едицији Андрићевог института: уредника проф. Слободана Антонића те рецензената Горана Милорадовића и Јована Мирића. Али, да сведемо одговор на ваше питање. Наша филолошка наука не разуме, или не може да се стекне утисак да је склона да се пре сваког другог разматрања запита: шта је писмо по себи и за себе. Вуковски наратив јој не дозвољава, јер на њему је изграђена. Не само она, већ и свеобухватна, темељна идеолошко-политичка и културна свест савремених Срба. Стога, упркос изостанку политичке присиле, који данас преко обичаја уживамо, савремена  монографска дела о том предмету изостају. Најлепшу илустрацију тога налазим у анегдоти која је део настанка ове књиге. Приказавши двојици колега шта и како радим један од њих ме је, за моју благодет забринуто, питао: „Да ли ти, колега, знаш колико се школа у Србији назива по Вуку и Даничићу?“

Мурал на зиду ОШ “IV краљевачки батаљон” у Краљеву

Какав је био законски статус ћирилице у 19. и 20. веку у Србији и Југославији?

Овде, пре сваке расправе, морамо да се вратимо питању: које, тачно, редакције ћирилице? Предвуковска ћирилица предмет је закона уставне снаге који је књаз Милош донео (прогласио или наредио, то је сасвим друга врста дебате) децембра 1832. године. Суштина тог закона јесте да у подручју власти књаза постоји забрана за књиге које би биле штампане „с писменима љ, њ, и ј по ортографији познатога списатеља Вука Стефановића Караџића“ и „без малог и великог (дебелог) јера и писмена јери.“ Па и касније, када је Копитар-Вукова, укључујући и азбучну, реформа била најпре дозвољена, затим прихваћена, ћириличко писмо као такво остало је стандард за Србију.

Овде је неопходно да се задржимо на речима „дозвољена“ и „прихваћена“. Прва се односи на увођење аустријског правног модела. Он подразумева административни језик и писмо (званичан) за све, уз посебне језике (и писма, те њихове редакције) за поданике у крунским земљама, чији развој није спречаван. Књаз Милош је јануара 1860., после лустрације чиновника-интелектуалаца, у првом реду пречана, увео да се „стари“ (Исаиловећев речник из 1850. и Вујићева граматика из 1856. године) правопис употребљава у канцеларијама, „Србским новинама“ док се штампају о државном трошку, и у књигама за основну школу. Тада је, за кратко време, настао и постојао систем у којем су коришћене две редакције истог писма иако без јасне, како се то у лингвистици дефинише, поделе на језички/функционално „вишу“ и „нижу“. Премда је „стара“ била јасно ограничена на цркву и државу, у световним пословима подела између употребе те или „нове“ била је у првом реду идеолошко-политичке природе, са приметним током функционалне диференцијације. Тај пелцер се одржао. Данас буја, али не за исто, већ за два писма. Реч „прихваћена“ односи се на укидање сваког закона о писању у Србији. Закон кнеза Михаила од марта 1868. године не укида „последња ограничења“ употреби Копитар-Вукове редакције ћирилице, већ анулира свако претходно уставно-законско регулисање стандарда писања у кнежевини Србији. После тога никакав закон који би се односио на обавезност (службеност) ћириличког писма (подразумевано, у Копитар-Вуковој редакцији) није био усвојен све до јула 1991. године. Тај закон почива на истим основама као Милошев из 1860. године: ћирилица се ограничава на „у службеној употреби“, фактички државној, а у подразумеваном „у јавној употреби“ избор између ћирилице (Копитар-Вукове стандардне) и латинице (хрватске стандардне) није ограничен. Након бројних измена које му нису промениле суштину, и данас је на снази.

Хрватска стандардна латиница за српски језик уводи се тумачењима Крфског споразума, у том елементу дословце пренесеног у оба устава Краљевине, који декларише једнакост три језика и два писма. Новосадски договор из 1954. године то уставно-правно начело уводи као правописно. Из изворне формуле, искључујући словеначки језик, начињен је екавски српскохрватски и ијекавски хрватскосрпски језик, на шта јасно указују и Правопис (1960) и пратећи Речник. Све остало била је ствар идеолошко-културне политике, као и до тада. Статистика указује да је пад употребе стандардне српске ћирилице у Србији („вуковице“), тј. пораст употребе стандардне хрватске латинице, последица политика комунистичке диктатуре. Нагли пад почиње већ са преузимањем власти и прати ток политичких и уставних промена. Без обзира на све прокламације, на федералном нивоу било је подразумевано, па и прописано (Устав из 1963. године) као изузетак, „Скерлићево“ (у књизи доказујем: њему погрешно приписано) екавско-латиничко решење. Управо је наметање екавско-латиничког псеудостандарда узроковало да, убрзо по паду Александра Ранковића и чистки идеолошких југословена-интеграционалиста међу комунистима, реакција словеначке (Отворено писмо, фебруар 1967.) и хрватске језичко-књижевне јавности (Декларација о имену и положају хрватског језика, март 1967.) доведе до напуштања Новосадског договора (формално 1971). У Србији је одбацивање те платформе у корист ћириличког писма за оба изговора (Предлог за размишљање групе књижевника, март 1967.) довело до супротног ефекта. Власт тзв. „либерала“ Латинке Перовић и Марка Никезића такав је захтев прогонила као шовинистички, а избор писама прогласила слободним индивидуалним избором. Та политика није била напуштена по њиховом уклањању од власти крајем 1972. године, па такво схватање преовлађује и у данашњој Србији, с тим да је уздигнуто на пиједестал људских права. Пад употребе је ћирилице је настављен, веома нагло у САП Војводини са проширењем права према амандманима из 1972. и Уставу из 1974. године: тако је, октроисано и под претњом насиљем, настао данашњи “интеркултурални” узор целој Србији.     

Митрополит Стефан Стратимировић (1757-1836)

Могу ли се повући неке паралеле између спољног политичког контекста и динамике успона и пада ћириличног писма код нас?

Према мишљењу образложеном у књизи, ти су процеси неодвојиви, што се јасно види на примеру увођења Копитар-Вукове редакције. Милошева одлука из 1832. године није била мотивисана само нетрпељивошћу књажевом према Вуку, нити православно-феудалним конзервативизмом митрополита Стратимировића, како се то у литератури поред осталог понавља. Разлога забрани увођења те редакције било је више. У првом реду, очување руског покровитељства: правопис да буде према руском узору али у духу српског језика док Руси сами не уведу нови, или се учени Срби договоре да направе свој. Митрополит је одбацивао увођење народног језика, јер је то било средство однарођавања Срба у Аустрији, увек праћено наметањем латиничке редакције, као што се дало видети из едикта цара Јосифа II из 1781. године. Та неизвршена царска воља, којом је требало довршити постојећу верско-културну политику, долази убрзо по  Кучуккаинарџијском миру (1774.) којим је Русија, између осталог шта је стекла, постала и сила заштитница хришћана у Турској. Копитар-Вукова реформа је, на горе укратко описан начин, уведена после Париског мира (1856.) којим је окончан Кримски рат (1853-1856). Уместо руске заштите, Србија је била стављена под покровитељство европских сила, фактички Аустрије, из које већ крајем 1858. у Србију долазе Обреновићи.

Увођење латинице у српску језичку праксу у Краљевини, затим начелно у правопис у СФРЈ, било је у интересу државног јединства. За такву политику било је унутрашњих разлога (Хрвати су ћирилицу огорчено одбацивали), али и спољних: целовита Југославија у првом случају била је део санитарног кордона према Немачкој и СССР-у, у другом према СССР-у, јер је спречавала да Варшавски пакт изађе на Јадран, тј. да одвоји Грчку и Турску од средње Европе, угрожавајући Италију. Управо у периоду СФРЈ процес увођења хрватске стандардне латинице за Србе постаје, према једном америчком извору, део унутрашње политике спонзорисаног режима Јосипа Броза. По распаду СФРЈ она се, на плодовима тог, наметнутог, процеса посматра као сметња постизању „помирења“ и „међусобног разумевања“, тиме интеграцији тзв. западног Балкана у Европску унију. То се, наравно, не може доказати документом, већ самом чињеницом да све невладине организације и медији које уживају подршку ЕУ, САД, НАТО и других тамошњих организација, не само да промовишу латиницу, већ су и веома активне у спречавању обнове јединственог – ћириличког – стандарда у Србији. За њих је обнова тог стандарда у Србији и за Србе тзв. „Милошевићева политика“, националистичка, експанзивна, културно изолујућа, антимодерна, проруска. О квалитету њихових аргумената у том питању најлепше сведочи то што уопште нису свесни да је режим Слободана Милошевића инсистирао на наслеђеној диграфији: ако ништа друго, од 2014. године доступан је статистички преглед који то доказује.

Можете ли да сумирате однос државе и друштва према ћирилици током 90-их година и после 5. октобра?

Током деведесетих година, дакле у време национално-грађанског рата и власти режима Слободана Милошевића, настављена је и правописно кодификована политика двојног стандарда писања. Разлог томе било је очување Југославије, најпре целе, затим „смањене“. Пораст употребе ћириличког писма плод је либерализације издаваштва и штампе уопште и представља рефлекс широког и шароликог народног покрета који је у том питању тежио враћању на предјугословенско стање, а не културне политике Слободана Милошевића и Социјалистичке партије Србије. Континуитет са ранијим условима, у којима су донесена решења о положају модерне српске ћирилице, налазимо и у томе да су решења и тог режима била октроисана. Уосталом, СПС је настао спајањем Савеза комуниста Србије и Савеза социјалистичког радног народа Србије, а устав није изгласан у уставотворној, већ у комунистичкој скупштини. На врхунцу рата усвојен је Правопис Матице српске (1993) који је познавање латинице (не каже се које) одредио као културну потребу образованог света. Аутор који је у правопису одредио такав однос, Митар Пешикан, 1996. године је у реферату за међународни преглед постсовјетске славистике, под насловом „Актуална начела српске језичке и правописне норме“ стандардној (Копитар-Вуковој) ћирилици додао и „одговарајућу латиничку графију“ која у потпуности одговара хрватској стандардној латиници, иако је тако не назива. Не заборавимо да је у Црној Гори била задржана норма о равноправности два писма. Тиме се правописно образлагао смисао, назовимо га тако за ову прилику, „Милош-Милошевићевог“ Закона о службеном језику и писмима из 1991. године. 

Илустрација: Тошо Борковић

После преврата од 5. октобра 2000. године, процес легализације хрватског латиничког стандарда за српски језик, који је покренуо режим Слободана Милошевића, настављен је: захтеву Црне Горе за двоазбучним системом прикључила се и Војводина, захтевајући враћање на уставно-законски оквир наметнут 1972-1974. године (Србија, да поновимо, није имала никакав.) Не улазећи у детаље, може се рећи да је намера већине која је донела Устав од новембра 2006. године поништена немогућношћу да се усвоји нови, њему примерен закон о службеном језику и писму. У периоду власти коалиције окупљене око Демократске странке усвојен је, уз намерно избегавање јавне дебате о проблему писма, редигован Правопис Матице српске (2010). Њиме је, за разлику од оног из 1994. године, решено да „сигурно владање латиницом и у писању српским језиком постане наша свакодневан потреба“. То латиничко писмо било је „из времена српско-хрватског језичког заједништва“, тачније, оно је било хрватско стандардно писмо. Како ће то да буде спровођено, нек одлучује држава. Лингвисти су своје рекли.

Процес увођења двоазбучности и цементирања „Милош-Милошевићевог“ решења довршен је 2013. године под влашћу Српске напредне странке. У решењу Уставног суда којим се разрешује петогодишњи спор о предлогу Статута АП Војводине, у правну праксу је уведено – американским начином, преко врховног суда – „латиничко писмо српског језика“. Сва та гимнастика условљена је тзв. „европским интеграцијама“, тачније пристанком на примедбе Венецијанске комисије на устав из 2006. године. Чињеница да су те примедбе контрадикторне, никада и нигде не обзањене, противне слову и духу Лисабонског уговора, опозитне решењима исте те комисије у сличним случајевима, укратко речено схизофрене, није од значаја. Решење је још једном октроисано, на необичан али ефикасан начин: задржан је на снази закон усвојен за потребе другог времена, јер је толико лош да се свакако може тумачити, па и у смислу примедби Венецијанске комисије. Смисао је интеграција наше земље у Европску унију, а та међународна организација захтева прихватање и примену наведених примедби. Тиме улазимо у питања савремене демократије на глобалном нивоу, које је на локалном нивоу ближе теорији драме него политичкој теорији: суочени смо са необичним изданком каламбура и карађоза. Стога је о друштвеним и политичким основама, токовима и правцима у Србији савршено излишно писати. Уосталом, јасне назнаке о токовима налазе се оцртане, ако не и детаљније образложене (то је посао за координисан рад института, не за појединца који даје општи преглед токова) у књизи коју заинтересован читалац може да преузме без материјалне надокнаде. Закључимо, ипак: Србија је била и остала у културном рату, сада између суверенистичких и евроинтеграцијских друштвених и политичких струја. Статус српског ћириличког стандарда једна је од жртава.

У чему је субверзивност ћириличног писма?

Управо у закључној напомени на претходно питање, чиме се враћамо на сам почетак овог разговора: питање јединственог националног стандарда писања на Балкану јесте питање суверенитета већинског, државотворног народа и национално-културног опстанка где је мањински. Зрневље теоретских разглабања и практичних политика произлазећих из идеја мултикултуралности и интеркултуралности (које су, чини се, све мање примењиве и у просторима у којима су и због којих су настале) пада на специфично балканску салинизовану, суву земљу. Немала средства улажу се у неговање тог страног пелцера – интелектуална и политичка корупција наших невладиних организација трагикомичан је пример – али он не може да потисне аутохтону флору. Питање балканских културних суверенитета и стандарда, са или без обзира на било какве интеграције, јесте балканско. У сложеном појмовном систему идеологије (не само) евроинтеграција, да не залазимо у вековима дубље мотиве, свако инсистирање на засебности јесте непожељно. Управо у том склопу специфичност Копитар-Вукове, тј. модерне српске ћирилице као хибрида немачких просветитељских идеја израслих на пелцеру словенске ћириличке писмености, губи сваки значај. Међународна литература која се на то питање односи такав однос доказује. Упркос чињеницама које су пред очима сваком ко хоће да гледа, српска дебата о стандарду писма не води се о кључном питању: о суверенитету српске државе-културе, које је утемељио Св. Сава.  

Како видите будућност ћириличног писма код нас?

Као и сваки други историчар, могу да тврдим да сам лош у предвиђању будућности. Зато бих рекао да се одговору на то питање може прићи тек под условом да се разнолики проблеми садашњости српског ћириличког стандарда најпре јавно претресу, свеобухватно и хладне главе, укључивањем у процес широке културне и научне (историографске и правне, у првом реду) јавности. Тек после расправе лишене идеолошких мотивација, еснафских себичности и личних гордости, укратко, галаме која се диже сваком приликом када се ово питање покрене, може да се разговара о политичком деловању у неком правцу. Јер: писмо се везује за државу, ствар је суверенитета народа и његове културе.

Изворник: Stella polare 

Коректура, лектура и опрема текста: Словѣнски вѣстник

(Visited 157 times, 1 visits today)

Буковички

Learn More →

One thought on “ЋИРИЛИЦА: ПРОШЛОСТ И ПЕРСПЕКТИВЕ (Интервју са Синишом Стефановићем)

  1. Зоран Туцаковић 7. децембра 2023. at 12:35

    Кратак и ефектан приказ Стефановићеве капиталне књиге “Успон и пад Вукове ћирилице” од стране Слободана Антонића. Антонић устврђује да је ова књига од изузетне важности за српску културу, јер “даје историјски преглед културних борби око ћирилице, као и државне културне политике у последњих два века”. Антонић ствари зове правим именом, и помиње антићириличну хистерију овдашњих перјаница аутошовинизма и фанатичких идеолошких бојовника, страсних мрзитеља традиције и свега што има везе са православљем и Русијом, компрадора који воде културрасистичку политику…

    “Стефановић на конкретној грађи показује, рецимо, да су највећи падови у употреби ћирилице везани за ИБ (1948) и Седми конгрес СКЈ (1958), а не за Новосадски договор (1954) – што јасно означава политичку, а не лингвистичку позадину овог питања. Објашњава политичку дисквалификацију ћирилице као „шовинистичког писма“ и настојање Павла Ивића да, у изнудици, дефинише двоазбучност српске културе, како би одбранио њено јединство. Описује латинизацију широких слојева становништва у Србији (до 1990), те увођење „двоазбучности“ српског језика (после 1990) – при чему је „друго писмо“ стандардна хрватска латиница.”

    https://stanjestvari.com/2023/12/05/uspon-i-pad-vukove-cirilice/

    И тако, Латинкини идеолошки следбеници и даље предано раде у корист сваковрсне српске штете. А где је Латинка, ту је и латиница у функцији обескорењивања, преумљења и претварања у нешто друго, “савременије и напредније”. Но, Богу хвала, има још сјајних зубљи и преданих лучоноша у овом народу…

    Одговори

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *