Миро Вуксановић: ЈЕГДА, ПЧЕЛА И ОТАЏБИНА

Миро ВУКСАНОВИЋ

Миро ВУКСАНОВИЋ

Миро Вуксановић (1944), писац, академик, директор Библиотеке САНУ. Дипломирао књижевност на Филолошком факултету у Београду 1969; обављао професуру до 1975, био управник Сомборске библиотеке и Библиотеке Матице српске. Дао велики допринос као члан и председник више одбора при САНУ. Члан Српског књижевног друштва и Друштва књижевника Војводине; потпредседник Матице српске (2004-2008), потпредседник Вукове задужбине (2003-2008). Иницијатор оснивања и главни уредник Издавачког центра Матице српске (2008-); покретач и главни уредник Антологијске едиције Десет векова српске књижевности (2008-) и Едиције Матица (2008-);  члан Уређивачког одбора Српске енциклопедије (2004-) и Српског биографског речника (2003-). За књижевни рад добио: Награду „Политике” за причу (1975); Награду „Мирослављево јеванђеље” за најбољу прозну књигу у Југославији за период 1997-2000; Награду за уметност Вукове задужбине 2000; Просветину награду за прозу 2000; „Борбину” награду за књигу године 2001; Награду за књигу године Друштва књижевника Војводине 2002; Награду „Лаза Костић” за приповедну прозу 2005; НИН-ову награду критике за најбољи роман на српском језику у 2005; Награду „Меша Селимовић” за најбољу књигу на српском језику у 2005; Златни хит либер 2006; „Статуету Бранка Радичевића” Бранковог кола 2010, Повељу за животно дело Удружења књижевника Србије (2012) и „Вељкову голубицу“ за свеукупно приповедачко стваралаштво (2015). Добио  Вукову награду (2004), републичке награде: „Милорад Панић Суреп” (1996), „Запис” (2007), „Ђура Даничић” (2009), „Стојан Новаковић” (2012) и „Јанко Шафарик” (2014). Романи: Клетва Пека Перкова, 1977, 1978; Градишта, 1989; Далеко било, 1995; Семољ гора, 2000, 2001; Точило, 2001; Кућни круг, 2003; Семољ земља, 2005. Приповетке и записиГорске очи, 1982; Немушти језик, 1984; Вучји трагови, 1987. ПоемеМорачник, 1994; Тамоони, 1992.


 

До два сата после поноћи, подстакнут разговором с пријатељем, на прескок, ужурбано, прочитавао је Аврам своју тек објављену књигу. Није му се допало када је видео да се неке речи често понављају, а нема неких које би за укупно штиво биле права светлост. Потом је о свом брзоплетом поступку пажљивије размислио и стигао у закључак: није лоше, кадикад, писати у круговима ако су спојени; и могло би се, у исти мах, из само једне речи, с једног местa, развити друго казивање, на другом месту. Било би то успешно ако би се свуда препознавала рука која ствари доводи у природан поредак, за доказ да се писац који уме с речима не може од себе одаљити.

Међутим, скрајнуо је објашњења која су проврела. Као да су без сврхе. Оно мало читајућег света нерадо прима поетичка тумачења. Запазивши да тако, у мудровању, врти реч око речи, дошао је пред дванаест Вукових одабраних књига, усправљених на четвртом реду полица и узео је средишну, највећу, недочитану. Та књига се увек за циљану помоћ отвара. Из ње се за обнављање узимају осамљене и истумачене речи. То је најлепши расадник што га имамо. Такав, јер носи дражи почетка.

M. Vuksanovic

(Из књиге СЕМОЉ ЗЕМЉА – Азбучни роман о 909 планинских назива; Филип Вишњић/Политика, 2006)

Кренуо је Аврам да тражи женска имена у Вуковом Српском рјечнику. Аврамова сестра звала се Даница. Име су јој дали по звезди. Зато је отворио сто десету и наредну страницу фототипског издања основне књиге у послевуковској српској књижевности, објављене у Бечу 1852. Тамо је Аврам, с немачким и латинским тумачењима, испред готичких за њега и достину нечитљивих слова, нашао цело данично јато, по оваквом реду: даник, данити, Даница, даницка, даницкиња (даничкиња), „Даничину богом посестриму”, „На даништу беше крај Салаша”, „И ту ћемо данас дановати”. Могао је још ноћгубити и прикупљати речнички данак, али му је жеља била испуњена. Погледао је и дан, изреке под њим и примере како се та реч у којем говорном крају умножава. Он понавља, у разним приликама, да су речници најпотребније и темељне књиге у свакој култури, да се по њиховој целовитости мери цивилизацијски домет. Зато је одвишно приказивати Аврамово задовољство у проматрању како се око једног облика, из средишта, на све стране, зракасто, отварају друга и друкчија значења, како се језик, по природним правилима, расцветава. „И речи имају своју матицу која их роји”, говорио је гласно, сам у соби, испред укљученог телевизора, одакле су долазили изувијани глас, врела музика и позната песма.

Ту, у слушању познате песме, сетио се Аврам да у књигама и сродним списима стоји да је мати Вука Караџића од Зрнића, искрај Никшића, а он је још као свршени ђак мале гимназије (како су звали разреде после четворогодишње основне школе), као радознали подстанар, на неколико места чуо да је Вук од одиве озринићких Николића. После студија књижевности, окуражен дипломом, обнародовао је своју претпоставку која отприлике каже: Вук је негде нечитко, на брзу руку, тако некако, написао да му је мајка од Озринића (за које се често говори и пише да су: Озрнићи), то је прочитано као што је и писано, немарно, и тако је Вукова ујчевина добила презиме каквог уз Никшић Аврам није чуо. Написао је о томе и сићушну расправу, објављену, али још прибира доказе и фусноте. Прича се из научног посла преселила, овде и оваква, јер се верује да писци могу како хоће.

На новобеоградском четвртом спрату, у књигу с четврте полице, на њену 249. страну, у доњи део десног ступца, стигао је Аврам преко никшићких (млађих) Озринића до стихова „Ти нијеси друма погодио, то не иде Јегру бијеломе”, па из Јегра, „некаквог мјеста”, до речи: јеге, јеглен, јегленисање, јегленисати, јегленџе, јегленџија, до стиха „Чисто злато, Јегрелија Мујо!”, до вежбе за ломљење језика „Јегуба уз букву, јегуба низ букву, јегуба к земљи паде, јегубићи прионуше”, испред напомене у загради „ко може више пута застопце изговорити да се не помете”, до јегубића и јегуље на самом дну странице. Аврам је притом  узалудно тражио: нема у Српском рјечнику из 1852. имена Јегда. Тако се звала николићка одива за коју пишу да је Зрнић. Дакле, Вук у речник није унео име своје мајке. А јесте доста женских имена.

šestotomnik MSСтрпљиви Аврам, у свом малом истраживању, још више збуњен када је видео да осим имена мајке Јегде Вук у Српском рјечнику нема ни имена свог оца, није ништа учинио осим увијања раменима. „И мајстору понекад испадне алатка из руке”, написао је на маргини Рјечника, однео га на полично место, окренуо се према високом орману у којем, иза стакла, држи лексиконе, енциклопедије, библиографије и два речника Матице српске, шестотомни и најмлађи, из 2007, једнотомни, у обилатој књизи за коју је потребна снага. Ноћном ловцу на заборављене речи  појавило се и сећање како су Матица српска и Матица хрватска, у доба братства и осталих усклицаја, после Новосадског договора о јединственом језику који се касније, неко је злобно написао, „у јужнословенском растакању амебисао”, по ондашњем задатку, не само лингвистичком, почеле да припремају и објављују речник српскохрватског књижевног језика, у шест књига, али је српска рука, сама, негде од половине и даље, посао довршила, под недирнутим именом језика.

Одатле му је „упала међу трепавице” реч матица. У шестотомнику је лако пронашао њена значења, с првом летилицом: „пчела што леже јаја из којих се излегу младе пчеле и стварају нови ројеви”. Иста реч има још осам значења. Кренуо је Аврам да их покупи, нарочито треће: „(Матица) назив низа наших књижевних друштава основаних у XIX в. у циљу неговања националне културе”. Авраму је било јасно зашто се помиње низ (иако није отегнут као што се наговештава) и било му је јасније зашто се каже наша друштва, књижевна и културна, а притом се не истиче да је такво српско друштво прво, најстарије у словенству. Прибојавао се да ће га то одвести у политички плићак, па је самом себи казао да погледа под реч од које прича о матицама почиње, да скочи, с речи на реч, до пчеле.

Помислио је да су српски лексикографи (после измицања хрватских) реч пчела разнолико, дословно и метафорично, обрадили. Сама рука је на правом месту отворила пети том, из 1973, на крају слова П, где су речи од пушче до пшено, али је између њих некуд одлетео читав рој. Нема у Матичином речнику, шестотомном, ни пчеле, ни пчеланика, пчелара, пчеларења, пчеларине, пчеларице, ни пчелињака, нити било које речи која се, до пчеломорца, излегла од пчеле. Пустила се пчела из Матичиног речника и нашла зимовник у Матичиној кошници на грбу.

medne pčeleУ поновљеном издању, Матичином, фототипском, вратила се чудном случајношћу изостављена пчела, са својом фамилијом, у допунама, где се лепо и курзивом тумачи да је пчела „инсекат, кукац из реда опнокрилаца, са отровном жаоком, који живи у заједници, скупља сладак сок и цветни прах неких биљака и ствара од њих мед и восак”. Унето је, дабоме, да се пчелом зове „вредна, марљива особа”, да су беле пчеле, у покрајинским говорима, „пчеле које се исте године по трећи пут изроде из истог роја” и да су тако названа чукунунучад.

Упорни Аврам, у четири сата после поноћи, у двосатном трагању за Јегдом и пчелом, „изуједан”, хтео је да одмотава чија је отровна жаока, ко је однео цветни прах, кога ће помињати потомци, „беле пчеле”, али је себе затекао, опет, пред вратима истине о раздвајању и осипању. И ту је стао. Потрчале су му биле низ перо две речи истовремено: домовина и отаџбина. Није хтео да их обе одједном пусти. Он их је увек, по искуству и начитаности, одмицао од именице: држава. Истовремено је, као и сваки просвећени родољуб, своју матичну земљу звао отаџбином или домовином, а југословенску заједницу државом, па је с радошћу отворио Речник српскога језика, Матичин и једнотомни, први после Вуковог под српским именом (ако се не рачуна Московљевићев који је у време комуниста ликвидиран). Хтео је Аврам да своје ноћно тражење зачини финим објашњењем речи отаџбина, романтичарски понет стихованом паролом Ђуре Јакшића:

Отаџбина је ово Србина!

Георгије Ђура ЈАКШИЋ (1832 - 1878)

Георгије Ђура ЈАКШИЋ
(1832 – 1878)

Копкало га је да ли су састављачи узели тај пример, јер су уклоњене стеге и на свакој страни постављене рампе за пренос речи. Чуо је препоруку „да уносимо само домаће”. Међутим, у мноштвеном речнику с осамдесетак хиљада објашњених речи, у стручно и по научним (институтским) мерилима урађеном речнику има: домовина, има: домовница, али нема: отаџбина, нити било које речи која долази из именице отаџбина.

Аврам је, затечен, у срџби прибележио да „то није једнотомник но једнотамник”, а потом је написао и мали извештај о свом ноћном раду, о претраживању речника српског језика, помислио шта би о томе ко рекао, извештај у целини пренео на интернетску мрежу, отворио поље за дописивање коментара, заспао, а сутрадан прочитао десет првих мишљења о ненамерним празнинама у речницима, о превидима каквих мора бити у сваком покушају да се преброји сваки мрав у мравињаку (а још више ако то хоће неко за кога се не каже вредан као мрав). Нашао је, дакле, Аврам овакве интернетске коментаре:

(1) Вук је прелетео своју матицу, Матица пчелу, а пчела отаџбину. (2) У три досад завршена и доступна речника Србима су се измакле кева, трутица и отаџбинче. (3) Три речника у три века, а све већи губици. (4) Ништа није тако озбиљно као посао с речима. (5) Да ли су такве лексикографске омашке последица подсвесне муке с идентитетом? (6) Јесмо ли толики трутови да ни своје речи не умемо да попишемо? (7) Сваки народ брине о себи онако као што брине о властитом језику. (8) Најскупља је штета коју сами себи наносимо. (9) Не треба се поливати врелом водом; буде и радилица понекад као трут. (10) Наставите да шаљете коментаре на адресу: nisutujegdapcelaiotadzbinaaliceihbiti@recnik.rs.

(Опрема текста и додаци редакцијски)

Изворник: Политика

(Visited 97 times, 1 visits today)
УМѢТНОСТ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *