Јован Попов: ДОСТОЈЕВСКИ КАО ИДЕОЛОГ И КАО ПРОРОК

Основна теза „Злих духа“ је да фанатична опседнутост идејом води истом исходу као када ђаво уђе у човека: пропасти, лудилу, смрти – његовој сопственој или других људи, некада читавог мноштва


Др Јован ПОПОВ

– Сећање на једног од највећих руских и светских писаца и мислилаца поводом 200 година од његовог рођења


ПОШТО је одробијао четири године у Омску и одслужио још шест војничке службе у Семипалатинску, Достојевски се у престоницу и у књижевност вратио године 1859, идеолошки потпуно преображен. Одбацивши младалачке сањарије, фуријеризам и све идеалистичке теорије које нису уважавале вечне противречности људске природе, за своју идеолошку водиљу пригрлио идеју тзв. „почве“ (тла, груде). Септембра 1860. године, у позиву на претплату за часопис „Време“ који је покренуо са братом Михаилом, изложио је програм „почвеништва“, који се критички односио према наслеђу европеизације Петра Великог, оличеном у слепом преузимању туђих културних модела и отуђености интелигенције од народа. Достојевски је сматрао да је задатак самоосвешћене руске нације да из народног духа извуче „нове форме“ које ће јој омогућити да изврши своју историјску мисију: „руска идеја ће, може бити, постати синтеза свих оних идеја које са таквом упорношћу и одважношћу развија Европа код неких својих народа; да, може и тако бити, све оно што је непријатељско у тим идејама и што их сукобљава, смириће се и пронаћи ће путеве свога даљег развитка у руској нацији“.

Пишчев споменик у Москви, Фото ЕПА

„Записи из подземља“ (1864) означавају прекретницу у стваралаштву Фјодора Достојевског, његов улазак у етапу која ће донети низ ремек-дела. Иако је њихово тежиште на психопатолошким цртама главног јунака, и он има своју идеологију која се заснива на неприхватању западњачког рационализма као нужног предуслова цивилизацијског напретка Русије. Цивилизацијски прогрес сам по себи не доноси напредак хуманости, како се некима чинило. Јунак Достојевског мисли супротно: „човек је од цивилизације постао, ако не још крволочнији, оно сигурно горе и одвратније крволочан него што је био раније“. Он објашњава како савремена цивилизација није престала да чини зло тиме што га је идентификовала и декларативно осудила. Питање је да ли је писац рачунао на то да ће ова запажања бити на снази и век и по након што су формулисана. У тренутку настанка, она су имала сасвим конкретан повод и контекст. Први читаоци „Записа из подземља“ видели су у њима прећутну полемику са Николајем Чернишевским, чији је роман „Шта да се ради?“ изашао претходне године. За многе руске радикалне левичаре, између осталих и за Лењина, овај роман постаће света књига, значајнија чак и од Марксовог „Капитала“. За Достојевског је, међутим, то био пример лоше, неистините литературе. Поготово га је иритирала утопистичка визија будућности засноване на рационалности, секуларизацији и либералним тековинама. У том смислу је његов безимени, неделатни и усамљени јунак, са свим својим људским слабостима и противречностима, одговор на идеализовани аскетизам Рахметова.

Белешке Достојевског за роман “Идиот”, Фото ЕПА

Аверзија према идолопоклоничком западњаштву једног дела руске интелигенције временом ће код писца бивати све израженија, што ће га повремено доводити у конфликтне ситуације. Позната је његова свађа са Тургењевим у јулу 1867. године у Баден-Бадену.

„Грдио је Русију и Русе гадно, ужасно“, пише он Аполону Мајкову. „А ево шта сам ја приметио: за све ове либералчиће и прогресивце, углавном још из школе Бјелинског, представља највеће задовољство и уживање да нападају Русију. Разлика је у томе што следбеници Чернишевског просто нападају Русију и желе да пропадне (пре свега да пропадне), а ови, потомци Бјелинског, додају да они воле Русију[“] Тургењев ми је, између осталог, говорио да треба да пузимо пред Немцима, да за све постоји један заједнички и неминован пут – то је цивилизација, а да су сви покушају руског пута и самосталност свињарија и глупост“. После тога њихови односи били су прекинути пуних тринаест година.

У писму које је фебруара 1873. године упутио престолонаследнику Александру Алексадровичу Романову, уз примерак „Злих духа“ који му је том приликом поклонио, читамо и ово: „Чак и најталентованији представници нашег псеудоевропског развитка одавно су дошли до уверења да је апсолутно недопустиво да ми, Руси, сањамо о својој самобитности. Најстрашније је то што су они потпуно у праву, јер, кад смо једном са поносом за себе рекли да смо Европљани, ми смо самим тим порекли да смо Руси“. Како су настали „Зли дуси“? Новембра месеца 1869. године одиграло се у Москви мучко политичко убиство студента Иванова чији је инспиратор био револуционарни идеолог Сергеј Нечајев.

Дневна соба Достојевског у Санкт Петербургу, Фото ЕПА

За Достојевског је то био знак за узбуну. По његовом најдубљем уверењу, политичке идеје која су тих година заносиле један део руске омладине, усмерене ка насиљу и терору, гурале су отаџбину у крв и страдање. Ове појаве он је сматрао не само увезеним са Запада и суштински страним руском бићу него и сигурним путем у пропаст државе. Зато је са жаром прионуо да напише роман са нескривеном идеолошком тезом, макар и по цену уметничких вредности. Али, уметник остаје уметник чак и кад хоће да буде политички агитатор, па и „Зли дуси“, иако замишљени као романескни памфлет, својом религијском и филозофском димензијом далеко надрастају иницијалну пишчеву намеру.

Основна теза „Злих духа“ је да фанатична опседнутост идејом води истом исходу као када ђаво уђе у човека: пропасти, лудилу, смрти – његовој сопственој или других људи, некада читавог мноштва. Тако се миран провинцијски градић преко ноћи претвара у поприште трагичних збивања. За месец дана, колико траје време непосредне приповести, нижу се скандали, драматични догађаји, лудила, убиства и самоубиства. Достојевски је очигледно желео да драстичним примерима скрене пажњу својих читалаца на разорни потенцијал радикалних идеолошких концепција. Лик филозофа Шигаљева осмишљава модел тоталитарног „земаљског раја“ у којем се девет десетина људи одриче слободе и ставља се на располагање преосталој десетини одабраних како би доспели до „стања првобитне невиности“ – егалитаристичког друштва у којем ће, додуше, морати да раде и у којем ће свако сваког потказивати. Петар Верховенски са одушевљењем прихвата концепт „шигаљевштине“, а својим следбеницима даје рецепт како до таквог „раја“ довести: „Цео ваш посао састоји се у рушењу – све да се сруши: и држава и њен морал. Останимо само ми, који смо се унапред спремили да примимо власт: паметне ћемо са собом здружити, а глупаке ћемо узјахати“. Због оваквих визија, Достојевског ће, у каснијим поколењима, многи, осим психологом, сматрати и пророком, док ће совјетски критичари имати муке да га рехабилитују.

(Изводи из предавања којим је 9. новембра
отворен ауторски циклус “Достојевски пред тајном постојања”
у Задужбини Илије М. Коларца)

Изглед и делимична опрема текста: Словенски вѣсник

. . .

Изворник: Вечерње новости (штампано издање, 16.11.2021, додатак КУЛТУРА, стр. 20-21; електронско издање)

(Visited 79 times, 1 visits today)
ГЛАВНА, УМѢТНОСТ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *