Горан Петровић: ПРСТОХВАТ

Писац и академик Горан Петровић добитник је „Велике награде Иво Андрић“ за животно дело за 2018. годину. То је на конференцији за медије одржаној 21. јануара 2019. године саопштио жири Андрићевог института у Вишеграду, који додељује ово високо признање.

Петровић је, по образложењу жирија (Мухарем Баздуљ, Желидраг Никчевић и Јован Делић, председник) – награђен „за целокупно прозно стваралаштво које је доживело изузетну рецепцију у земљи и свету.“

Председник жирија Јован Делић је на конференцији за новинаре рекао да су књиге Горана Петровића објављене у 119 издања, од чега 67 на српском језику, а 52 у преводима на 13 језика и да он данас припада светској књижевности. Према његовим речима, Велика награда „Иво Андрић“ јавно промовише Горана Петровића као „планетарну књижевну чињеницу“.

---

Мада је тек новембар, сипкање првог снега се претвара у вејавицу. Није пријатно излазити напоље. Али, жена се спрема да управо то учини. Није јој тешко. Уосталом, раздаљина између две куће у дворишту износи свега двадесетак метара. Жена живи са супругом у  новијој кући, недовршеној. Њена свекрва, односно његова мајка, живи у старој кући, необновљеној. Жена и муж живе сами у оноликој, спратној кући, ћерка се удала у граду, а син је, неожењен, отишао у иностранство. За старицу је пак и приземна кућа превелика. Одавно је удовица. Осим тога, она је слабо покретна, време углавном проводи у кревету.

Жена се спрема да изађе из спратне куће. Још једанпут проверава шта је у шерпи, па је покрива поклопцем. Не, то није шерпица у којој свекрви свакодневно односи оброк. То је велика шерпа, она у којој се ручак кува за два-три дана, малочас је у њу ставила што је потребно. Динстала је лук и комадиће јунећег меса, додала купус исечен на режњеве, затим и мало брашна, алеву паприку, неколико зрна бибера, суву паприку и крупно млевени парадајз из флаше са широким грлићем. На крају је све налила водом. Да „огрезне“.

Жена је врсна домаћица. Не само да одлично кува већ и све у кући и око куће држи у најбољем реду. Што значи и оближњу башту, стају са три краве, обор и тор с нешто мањег блага, кокошињац… Њен муж је такође добар домаћин, али су његов посао њиве, а оне нису тако близу. Приде и одржавање трактора који све чешће застајкује. Ипак, без обзира на то што обрадиве земље имају довољно, они живе на самој ивици опстанка, окрећу им леђа час Бог, час држава… Тако је то на селу. Уосталом, зато се њихова ћерка и удала у граду, а преклане је и син отишао. Још даље. Ћерка се ретко појављује, а син засад није долазио, чека папире с којима би могао, када посети родитеље, да се и врати тамо где ради на грађевинама, завршава куће за неке људе у иностранству.

Жена се спрема да велику шерпу однесе до мале куће. „Не мораш и данас. Уради то други пут. Видиш да пада снег…“, каже муж. Тај снег је добрано прекрио земљу, па он не може да изађе  на њиву, трактор би се заглавио… Зато залудно проводи време у великој кући, љут што је беспослен… Љут на Бога, који је са снегом поранио… Али, љут и на државу која стално касни, телевизију гледа без тона, на екрану се смењују људи, безгласно отварају уста, попут риба, као да нешто заиста поручују…

Жена ништа не одговара. Довољно дуго је у браку да зна: све што жели, може и да уради, али ћутке, не супротстављајући се мужу… Она подиже тешку шерпу с полуприпремљеним јелом и стоји испред кухињских врата. Супруг оклева, али ипак устаје, отвара јој врата. И он је довољно дуго у браку да зна: кад његова жена ћути, боље је одустати, пустити је да то нешто уради по своме… Затим, кренувши испред ње, отвара и улазна врата спратне куће. Једва носећи тешку шерпу, жена силази низ степенице и пажљиво, корак по корак – уском стазицом, окруњен бетон би ваљало обновити, све између старих шерпи са цвећем које се у новембру лагано претвара у стрњику – креће ка старој, приземној кући. Снег баш пада. Топи се у додиру са њеним лицем.

Жена некако, лактом, притиска кваку улазних врата мале куће, улази, затим на исти начин отвара и врата собе. Њена свекрва лежи на кревету. Лежи и ћути, гледа урамљене фотографије на зиду, гледа „висећи“ календар, окренут на новембар, али ко зна које године… Видевши снају са оноликом шерпом у рукама, старица се споро кобеља из кревета, постељине, све јој је теже да устане. Тај јорган и то ћебе се све чешће и све више заплићу око ње, једног дана јој неће допустити да се подигне из кревета, у њему ће, извесно је, и умрети. Ипак, свекрва стаје на ноге и наводно строго каже: „Опет! Па дете, показала сам ти хиљаду пута!“ Снаја спушта шерпу на оближњи сточић, наводно се извињава: „Јесте, мајко… Показали сте… Али само ви можете потаман да посолите јело… Вашом руком, мајко…“ Старици је ово мило. Тај чин сољења јела, готово једини посао који и даље може да обави, једини је доказ да је још увек „од користи“, да домаћинство и од ње зависи. Она дрхтаво посеже ка сланику на сточићу, снаја подиже поклопац на шерпи, старица узима добар прстохват соли. Бели кристали сипкају по недовршеном јелу. И док то чини, док соли будући ручак, на њеном лицу се помаља осмех.

Жена се на исти начин, истим путем, окрзаном бетонском стазицом, између старих шерпи са цвећем-стрњиком, по снегу што добрано пада, враћа у спратну кућу… Једва носећи тешку шерпу. Врсна је домаћица, дабоме да је знала да посоли ручак који ће сада у великој кући довршити, кувајући га око пола сата на тихој ватри. Међутим, онако како је сваком јелу потребан зналачки одмерен прстохват соли, тако је и свакоме од нас неопходно макар толико, прстохват пажње. Обзирности.

Изглед и опрема текста: Словенски вѣсник

Изворник: Вечерње новости, штампано издање, петак 25. јануар 2019. (КУЛТУРА, стр. 17)