Миро Вуксановић: У ЗАВИЧАЈУ РАЈА ОД РЕЧИ

Мирослав Егерић је био оштрорек и правичан, афирмисан у времену кад је критика била утицајна и честа, посебно наклоњен сатири и полемичности, веран традицији и модеран у исти мах, пробирљив и опрезан док одваја књигу за похвалу, пола века хроничар важних датума у нашој књижевности, понајбољи тумач и следбеник Добрице Ћосића, да не идем даље, да останем у „малом моравском човечанству“, којем је искрено и до последњег дана припадао.


Миро ВУКСАНОВИЋ

Доиста верујем да је истинита вест коју сам добио пре неколико месеци. Та вест каже да сте овде, у Трстенику, као домаћини веома цењених скупова под именом „Савремена српска проза“, годинама померали портрет овог писца, пажљиво ослушкујући ко би могао на примеран начин да портрет обликује и да су за такав племенити посао одабрани професори универзитетски Љиљана Пешикан Љуштановић, Јован Делић, Александар Милановић и књижевни критичар др Марко Недић. Захвалан сам што сте тако поступили. Учинили сте ми част и задовољство, тим више што се то десило у времену које није баш пажљиво према писцима и њиховим књигама.

А мислим, и овде је погодно место да то кажем, да смо ми, писци српског језика, као и остали, прилично немарни, јер не истичемо довољно уверљиво и довољно често како су нам за успех заслужни људи који су наше књиге приказима, огледима, расправама и сличним прилозима подржали и читаоцима показали пут према њима. Могло би се чак рећи да су књижевни историчари и критичари добровољно пристали да буду у служби књига које су други написали, да таквим, свесним, самозаклањањем претварају себе у примере вишег реда и важења. Тако, јер они писцима обезбеђују живот, углед и утицај њихових књига. То је изузетно важан посао за сваку националну културу.

Мајда Курник: ПЕЈЗАЖ СА БУНАРОМ, уље на лесониту, око 1954.

Пре четрдесет година, 1977, у Матици српској, у дуговекој Едицији „Прва књига“, објављена је моја прва књига – роман у целовитим поглављима „Клетва Пека Перкова“. Пре тога сам објављивао литерарне саставе, углавном кратке приче које су добиле неколико награда, али сам сачекао да са својих тридесет и три године објавим прву књигу. У то доба књиге нису биле честе као данас и није им био тако пронтно отворен пут за објављивање. Уредници и рецензенти су били строги и без њих није ништа објављивано. За мене је књига била нешто непостижно, толико огромно да и данас памтим како сам утрнуо кад сам своје име прочитао на корицама. Свакоме бих пожелео такав тренутак, али ми се чини да то више не може да се деси. Све лако примамо ако до њега брзо и лако долазимо. То је природни ред ствари. Ми смо усред њих. О томе је сувишно и оволико.

Не бих, разуме се, истицао годишњицу своје „Клетве“, то нисам нигде, да нисам овде, близу Риђевштице, где је рођен Мирослав Егерић, који је и пре изласка моје прве књиге и дуго после ње био међу водећим српским књижевним критичарима, недостигнут са петокњижјем „Дела и дани“, са „Срећном руком“ и другим књигама о српским писцима. Био је оштрорек и правичан, афирмисан у времену кад је критика била утицајна и честа, посебно наклоњен сатири и полемичности, веран традицији и модеран у исти мах, пробирљив и опрезан док одваја књигу за похвалу, пола века хроничар важних датума у нашој књижевности, понајбољи тумач и следбеник Добрице Ћосића, да не идем даље, да останем у „малом моравском човечанству“, којем је искрено и до последњег дана припадао.

Мирослав ЕГЕРИЋ (1934-2016)

Мирослав Егерић је био први говорник о мојој првој књизи. Па јој се посрећило као и онима што су стигле касније, о којима је писао похвалито, као о „животним гнездима“, пре петнаест година на овој смотри о њима и говорио, по свом обичају, сједињеним мисаоним и лирским начином. Он је понављао: „Људи су уметници“, знао шта је „нега ризика“ и „живот на оштрим висинама“. Он је записао да му је „рај од речи: таван, брег, Присоје, Рудине, вино, хлеб, њива, извор, брат, мајка“. Објавио је две збирке лирских есеја, „Молитву на Чегру“ и „Извор“, а на другој од њих написао: „Књигу посвећујем Миладији, њеном последњем погледу“. Био сам са њим на споменику Сремском фронту док је дланом покривао једва нађено име свог брата међу погинулима, касније читао како је он читао последње братово писмо у чијим рукама „луч се гаси“, слушао како издваја мајчине речи да нико не може да буде успешан ако „нема терача у срцу“, потом читао да му је мати „једна силуета, у сва годишња доба, на врху родног брега, крхка као вејка, брижна“, сама са децом. Слушао сам га како као природни закон наводи стихове из „Горског вијенца“:
………………………………………….Ђе је зрно клицу заметнуло,
………………………………………….онде нека и плодом почине.“

И слушао сам га, често, како ужива себе да слуша и говори Скерлићев приказ Борине „Коштане“, напамет, као што је говорио читаве прозне деонице писаца које је волео.

Мајда Курник: КАМЕЊЕ НА ОБАЛИ, уље на платну, 1963

Егерић је писао да би могао „бити једно, са извором, белутком и звездом“. Осећао је како дише сури, његов, завичајни, камен „са брегова чија су имена: Ковиљевац, Камила, Рудине, Равниште, Горњевац, Селиште, Гротљивац, Пољана, Церјак, Главица“. Додавао је чесму Здравковац коју је подигао Аврам Егерић, председник општине велућке. Подрхтавале су му реченице док је описивао присојску стазу, поред цера, одакле не долази нико, куда су православне душе ишле „у сан који ни снови не буде“, у пренасељено гробље у Присоју где на једном споменику стоји: „почину у 75. години, умро пре времена.“ Тамо је с мало дужим животом, где се, ипак и увек, одлази „пре времена“, починуо и Мирослав Егерић, професор који је успешно извео четрдесетак студентских генерација, остављен крај мајке коју је описивао као „сенку сенке од живота“, која ће, каже, „бити за мене увек ту, у венцима брегова“.

Нама остаје да замишљамо њихов немогући разговор у Присоју, крај цера, где нисам могао да дођем и кажем опроштајну реч, сличну овој што сте чули као одјек пријатељства и оданости, као присојски цвет који сам са захвалношћу донео.

(Из беседе: „Савремена српска проза“,
Трстеник, 10. новембар 2017)

(Изглед и опрема текста редакцијски)

 

Изворник: Штампано издање листа „Вечерње новости“, додатак Култура, петак, 17. новембар 2017.

(Visited 80 times, 1 visits today)
ОСВРТИ, УМѢТНОСТ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *