Зоран Туцаковић: О ЗАГЛЕДАНОСТИ ДИМИТРИЈА ЈОВАНОВИЋА

Културни центар „Рибница“ у Краљеву је место где је првог дана новембра 2017. године одржана промоција књиге У ДАЉИНЕ ЗАГЛЕДАН Димитрија Јовановића, краљевачког писца философске провенијенције. Садржина књиге је на осетљивом прелазу између лирске прозе са повременим медитативним призвуком и поезије рефлексивног типа – таман када у појединим деловима неког поглавља препознамо ткање које нас упућује на једну од поменутих одредница, мало потом, већ у наредном делу истог поглавља, увидимо да садржај не подноси разврставање и границе одређења. У својству домаћина присутнима се обратио и учеснике најавио уредник књижевне редакције Миша Милосављевић. О књизи Д. Јовановића говорили су краљевачки ствараоци Живорад Недељковић (рекао да је поезија Димитрија Јовановића „дубоко проживљена, поезија искуства и културе, дубоко укорењена и у предачком и у митском, а непрестано реферише на савременост и појединца, који ту стварност несмирено преобликује“) и Зоран Туцаковић, а изабране делове из књиге окупљенима је надахнуто читао Предраг Павловић, глумац Краљевачког позоришта.


Зоран ТУЦАКОВИЋ

– Прочитано на промоцији књиге У ДАЉИНЕ ЗАГЛЕДАН

Јесу ли ово пред нама рефлексије Димитрија Јовановића на самозадату тему потврђивања себе и скупине којој припада у опстајавању пред животом и смрћу, добром и злом, земаљским и небеским? Не знам, можда јесу. Ако бих категорично устврдио, односно дефинисао овај знаковни распоред уобличен у књигу помоћу одреднице „рефлексије“, чини ми се да бих тако одузео суверенитет и аутономију души. Јер, душа је та која испотиха, тамо где воља нема лажно успостављени и притворно признати аутократски примат, плете приврженост човекову за оно што она, душа, налази као себи истоветно, или макар слично. Зато се претакање у слова обилније врши из врча наливеног душом него из оног са умствујућом садржином. Зато је душа у приснијој вези са језиком него ум.

Неуморни истраживач културе моравског белутка је, чини ми се, овог пута дозволио сопственој души неспутане узлете и дохватања до даљина недокучивих људском оку и уму. Често је наш путник и посвећеник у моравске плићаке и брзаке, по властитом признању, знао и да залута, и то баш онда када се трудио да све оно анализом издвојено и рашчлањено обухвати целином ума. Но, и тада је био одлучан да самога себе принесе на жртвеник путовања и пловидбе, дакле – онога што се наставити и треба и мора, за разлику од крхкога живота. Слутње и сновиђења указују на могућност спознаје, а од маште разбољене услед дејства вазда жедног ега разликују се управо по тајној вези са исходиштем. Душа је ту да засветли, не да би открила тајну која тајном треба да остане, већ да охрабри и путоказно подстакне све оне устрашене пред тамом и могућом коначношћу ишчезнућа.

Моравски ведогоња Димитрије духом узлеће над Моравом у коју се уливају сви преостали брзаци, речице и реке још неусахле Србије. Многи су водени токови – наизглед заувек – пресушили, и многа корита немају воде ни за једну тешку сузу да ожале оно што је из њиховог загрљаја ишчезло неприродним дејствима. Зато наш ведогоња заштитнички узлеће над Моравом, охрабрујући уливнице да наставе водохранилишно освећивање Мораве, јер тако, и само тако, чувају и себе. Повремено смалаксавање које наш узлетник доживљава и о чему нам се искрено поверава само је предах пред нове небеске окршаје са сивим војскама које хоће небо да замраче. Сêв палушине у крви окупане, којом гóре Јово Курсула узмахује летећи на белооблачној Стрини, даје му додатну кураж, баш као и жубор Мораве дóле. Дух се бодри оним што чува – душом мирисном и вишем смислу приврженом, душа се снажи оним што је чува – духом незамрлим и победи Добра устремљеним.

Они кукавни и будаласти међу нама, вођени геслом „пре нас ништа, после нас потоп“, спремни су да дарове предака огласе непотребним, а њихово јунаштво неразборитим и за потомке штетним. Ако нам је Морава претке даровала, а они нас даровима који су знамење и залог наше постојаности, откуда нам право да се дарова одрекнемо и, праћакајући се, пливамо час овамо, час онамо, вођени зломишљу уместо матицом? Зар мислимо да ћемо, чинећи неверу и опачину, досегнути лагодну смиреност и благостање?

Са промоције књиге: Предраг Павловић, Зоран Туцаковић, Димитрије Јовановић и Живорад Недељковић, слева надесно (Фото: КЦ „Рибница“)

Светињу коју је душа неимарски предано подизала краси мозаик сачињен од моравских белутака. Сваки камичак додатно је углачан, избељен и заобљен меком руком баба Ангелине и чврстом руком деде Новака. Лепотом коју је душа стекла и у коју се оденула лако се стиже до лепоте у природи, до Мораве. Међусобно препознавање тих лепота јесте сврха нашег путовања. У том чину врши се узајамно поистовећивање, па душа на крају налази одмор и смиреност у неком од моравских белутака. Остати без душе је бесповратан губитак. Али, лишити душу лепоте је губитак који се ничим другим не може надоместити, и ту је спасење једино у поновном успостављању чезнутљиве и снене окренутости Лепоти.

Димитрије нам саопштава да судбина свих кретања води мировању, али и да путовање Србијом јесте сан. Ако наду у опстајавање постојања налазимо у лутањима духа, можемо да помиримо мисли о илузији кретања и завршетку путовања, пошто у источнику налазимо подједнако извор и увир, а у исходишту истовремено полазиште и одредиште. Тако и у стварности може да се буде, али и не мора, па када страх због неизвесности и несигурности почне да потискује сва наша упоришта, пројāве нам се Љубав и Лепота сливени са охрабрујућим жубором Мораве. Деда ће свога унука, свога сокола, поучавати и упућивати у древну мудрост белутка, и световати га да Бајаџору избегава, довољно се са њим рвао дедин деда. То световање неће направити да унук пред тајанственим силником уздрхтава, окрећући му леђа и исказујући спремност на безглаво бекство, већ ће учинити да настављач лозе буде окрепљен дединим казивањем и ојуначен моравским каменом и жубором, свестан снаге којом је наливен, а онда ће и рвање бити лишено смисла, јер неће бити противника спремног за непоштедни мегдан.

Са промоције књиге (Фото: КЦ „Рибница“)

Однекуда, са оне стране месечине, нашег умировљеног уморављеника походе сећања на тренутке које су речју, мишљу, погледом, осмехом и подвигом осветлили људи који се туђих живота никада не дотичу као случајни гости и обични пролазници, већ утискују неизбрисиви траг. То су „два сјајна, црна, младалачка ока“ Јелисавете Багрјане која су млађаног заљубљеника у поезију запљуснула „као таласи Мораве“. Из тих очију жуборе таласи, у њима се скривају најлепши моравски белуци – драгуљи „избрушени до савршенства“, њихов поглед тајне разрешава а тајна остаје пружајући доказ о бесмртности душе. Ту је и смешак Јована Самарџића Срга, исти онај који прати предавање женама ноћи у хотелу „Бристол“, и који разрешава тешка питања душе у хотелу „Карпош“. Пројављује се и неки Димитрије кога вода доноси и односи, са гласом „као горски поток бистрим“ којим је у студентској соби нашег Димитрија певао прелепе песме посвећене Морави и свакоме Димитрију сину Митру. Или је то наш овдашњи Мито измаштао самога себе, као белогрлог моравског појца? Свеједно, песма живи, прослављајући себе и предмет певања, и надахњујући све који антене духа нису усмерили према бесмисленом звучном хаосу. Пòлазе нашег загледаника разговорни Илиа Ацески и трагалац за правом речју Ракоције, на смрт и на јуриш вазда спремни јунаци са Мачковог камена, душу му обгрева брат Милисав са дечачком и братском солидарношћу у спознаји моравских тајни, горењу најлепших ватри и слушању музике детињства.

Аутор књиге Димитрије ЈОВАНОВИЋ захваљује учесницима на крају промоције (Фото: КЦ „Рибница“)

Сећање је наше крхко и непоуздано. Сновиђења га додатно не расплињују, већ му дају вредност вишег смисла и безвремену везу са душом. Ум и сећање често чине међусобне преваре, а виђење у сну доживљено и душом потврђено сећању улива истинитост и истоветност са оним чега се сећамо. Те нити чине да сваки наш одлазак уједно буде и повратак.

(Visited 86 times, 1 visits today)
ГЛАВНА

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *