Зоран Вуксановић: ГРАНДИОЗНО ДЕЛО ВЕЛИКОГ ПИСЦА 1 (На годишњицу рођења)

Очито да наш доживотни председник и највећи син народа и народности Југославије није делио  уверења великог де Гола, већ је експресно брже – боље стрпао младог Пекића на вишегодишњу робију!? Нажалост, и многе друге, знане и незнане.

Са осећајем велике нелагоде, разочарења, горчине и пелина, констатујемо тужну и поразну чињеницу, да се годишњице рођења Борислава В. Пекића (04. 02. 1930. Подгорица–02. 07. 1992. Лондон), једног од највећих српских прозаиста, ако не и највећег писца у нас, који је узгред буди речено преведен  на десетине светских језика, чије су се драме играле на многим светским позоришним сценама, и исте изводиле на многим светским радио програмима, није сетио нико из света културе, ни припадајуће министарство, ни културне редакције електронских медија и штампаних часописа, нити Одељење за књижевност САНУ, а посебно еснафска удружења, као што су разноразна удружења књижевника, књижевни критичари, универзитетски професори књижевности и сл!? (Sic!)

Питање свих питања, намеће се само од себе: Ако се тако односимо према једном од највећих писаца, тачније: највећем српском прозном писцу, како су га кодификовали академик Добрица Ћосић (“Пекић је један од највећих прозних писаца у нас у другој половини XX века, по својој поетици, а, по етици живљења је без премца највећи српски писац.“), као и проф. др Александар Јерков, на једном свом излагању на Цетињу посвећеном делу Борислава Пекића под називом: „Велика целина: Пекићева поетика отпора“ (где на самом крају истог вели: „…имам још 50 секунди, то је отприлике, као у оним рекламама, које кажу: ја не морам да журим да вам кажем све, јер имам довољно времена да вам кажем: да је најбољи писац на свету Борислав Пекић“), чему можемо да се надамо и шта уопште заслужујемо?

О  Пекићевом грандиозном књижевном делу, критика је углавном унисоно јединствена у похвалама, као на пример:

На нишану Пекићеве уметничке критике налази се увек један облик митског виђења света који  овај непоштедни критичар разобличава без икаквог компромиса. Борислав Пекић управо је један такав књижевни борац. У својој „митомахији“ не оставља он ни камен на камену од митских конструкција чијег се разобличавања латио. Позлату са митова отклања Пекић суштинским и рафинованим потезима. Једноставније је и лакше, рецимо, указати на неспорну колизију између моралних и хуманих захтева. Моралист је наиме, онај који осуђује, хуманист је онај који оправдава. Моралист је строг и искључив, хуманист је, насупрот томе, благ и пун разумевања. У свом роману првенцу „Време чуда“ аутор се дефинитивно обрачунава са једном врстом мита који бисмо условно могли назвати „хришћанским“.  Дакле, нико се у српској литератури није ухватио тако храбро у коштац са разобличавањем митова и „митомахија“ свих врста као Борислав Пекић. -Академик Никола Милошевић

Оживљавајући нам породицу Његован, у историјским суновратима и значајним догађајима од античких времена, преко Сулејмана Величанственог, до Другог светског рата, Пекић нас кроз овај роман води до крајње митске метафоре, пловидбе Аргонаута на Исток, по златно руно Живота.

Златно руно обележава читаву једну историјску епоху и стоји у самом врху књижевности написане на српском језику у другој половини XX века.(…) Роман је остварен као циклус од седам великих самосталних делова, који су изнутра повезани породичном судбином балканских Цинцара, помешаних са  српским становништвом и српском грађанском класом у њеном успону и распадању.“ -Академик Предраг Палавестра

„Златно руно је класик наше књижевне епохе и уџбеник за многе писце, алем-камен једне књижевности.“     – Анђелка Цвијић

Тамо где се чудесно сусрећу прошлост и будућност створен је један од најбољих романа српске књижевности…

Пекићево ремек-дело, роман-циклус „Златно руно“ не само што доноси једну велику и сложену породичну сагу, у чијем су средишту и судбина једне велике и разгранате породице и читаве серије историјских догађаја без којих се не може разумети прошлост Балкана и настојања да се кроз све то проникне у саму логику живота већ Пекићево „Златно руно“ треба видети и као остварење сна многих српских романсијера да напишу циклус романа у коме ће се историја и мит пресликавати једно на друго. – Радивоје Микић

Све  што је Пекић створио, одликује бритка памет, вансеријска ерудиција и иронија! –  Драган Великић

О  делима и животу Борислава Пекића речју стручне критике, крајње афирмативно и похвално говорили су и писали академици: Никола Милошевић, Предраг Палавестра, Иван В. Лалић, Мирон Флашар, Добрица Ћосић, Данило Киш, Матија Бећковић; књижевници и књижевни критичари: Борислав Михајловић-Михиз, Игор Мандић, Мирко Ковач, Драгослав Михајловић, Филип Давид, Радослав Братић, Гојко Божовић, Анђелка Цвијић,  др Јасмина Лукић,  проф. Др Александар Јерков, др Петар Пијановић, др Радивоје Микић, др Михајло Пантић, др Јован Делић, Јовица Тркуља, др Срђан Цветковић, др Петар Волк, Слободан Гавриловић, Владимир Стаменковић, Светислав Јованов и многи други…

Пекић је своје затворске дане описао у трокњижју „Године које су појели скакавци“, својеврсној хроници петогодишње робије у Титовим казаматима КПД Сремска Митровица и Ниш (иначе осуђен је као политички секретар Главног одбора илегалне антикомунистичке организације Савез Демократске Омладине Југославије, скраћено СДОЈ – насупрот СКОЈ-у, на казну строгог затвора с принудним радом у трајању од 15 година, 1948 године). С тим у вези једна дигресија: када је Жан-Пол Сартр оштро критиковао тадашњег легендарног председника Француске V Републике, генерала Шарла де Гола, из председниковог окружења је саветовано да га ухапси под хитно, на шта је председник одговорио: „Француска не хапси своје Волтере!“ Ето  између осталог зашто је Шарл де Гол био признат  за светског државника, иако војник по образовању, тачније генерал. Очито да наш доживотни председник и највећи син народа и народности Југославије није делио  уверења великог де Гола, већ је експресно брже-боље стрпао младог Пекића на вишегодишњу робију!? Нажалост, и многе друге, знане и незнане.

Комунистички терор огледао се и у току рата, где су борци олако били стрељани, практично низашта (тачније за неке ситне пропусте, али то се све покривало револуционарним моралом и гвозденом дисциплином), а посебно у виду беспотребне погибељи, углавном младих људи, на Сремском фронту, као и одмах после „ослобођења“, стрељањем представника грађанске класе у свим већим градовима, пре свега престоном Белом Граду, где се рачуна да је стрељано око 10.000 недужних људи, предратне истинске господе, затим у виду злодела и мучења људи на Голом отоку, где су највећу цену – гле случајности! – опет платили углавном Срби, до хапшења и тамничења интелектуалаца за тзв. „вербални деликт“, критику социјализма,  до фамозног Закона о заштити имена и дела Јосипа Броза Тита, који је штитио чак и мртвог диктатора, што је правни nonsens (бесмислица, глупост, оно што нема никаквог смисла)!? Што би се рекло: да се Власи не досете! Што је сигурно, сигурно је! Ето, зашто је било, између осталог часно живети са другом Титом!? И после Тита Тито, и ми ти се кунемо… и то тако траје до дана данашњег, а да се не назире крај тој бестрагији и пропасти рода српског!?

Још једна анегдота у вези са Пекићевим изласком са робије, или како он духовито констатује, да је његов живот саткан од анегдота: када је 29.11. 1954 г. „групно помилован“, сви затвореници су пуштени, сем њега. Три дана отац га чека испред капија затвора, чија управа није могла да поверује да је и он помилован и да га треба коначно пустити на слободу.

Обзиром да сам  и у затвору, као уосталом и животу говорио само истину, која ми је доносила само непријатности, тражили су да се то провери, тако да је  управу затвора назвао лично савезни министар унутрашњих послова Ранковић, са поруком – пустите сина старог Пекића. Хтео сам да скренем пажњу да у том затвору није све било у реду. Када сам ухапшен са стола су ми узели налив-перо, иначе мој поклон за рођендан. Стало ми је до пера, иако мало претерујем, није ми било стало до њега, обзиром да ја никад нисам писао налив-пером, већ искључиво оловком. Где је моје налив-перо, марке ‘Пеливан’, са њим сам ухапшен!? Нећу  да одем, да се макнем одавде,  док ми не вратите моје налив-перо.“ Видевши са каквим кретеном у најважнијем тренутку имају посла, где он тражи своје налив -перо, отворе фиоку од стола и понуде ми три налив-пера да изаберем, која су сва била боља од мога. Ја њих тиме, нисам хтео да оптужим за корупцију или за крађу, већ једноставно да се све ствари  ставе на своје место, како налаже грађански ред, тако да од три понуђена налив-пера ниједно није било моје, налив-перо нисам узео, али сам буквално избачен из затвора.

Ја сам правио питање од нечег од чега се не прави питање, али од чега се истовремено и мора правити питање, јер од тих ситних ствари Закон зависи. При чему је ово налив-перо наравно метафора. Али ако пристанемо на мале шикане, на сасвим, сасвим ситна укидања права, на арбитражу у питању ситног, онда смо потпуно спремни и бићемо натерани да прихватимо и све оно што иза тога логички следи.

Ето очигледног примера шта значи бити припадник грађанске класе, имати грађанско и породично васпитање и образовање, духовност, веру, морал, поштовање закона и сл, насупрот владавини  безакоња, примитивизма, „гомиле“, неуког народа и политичара, тачније „вођа“, лажних свезнадара, манипуланата свих врста, …

Конкретније док је господствени Пекић инсистирао на повратку свог налив-пера, дотле је свемогући Тито осуђивао судије, „који се приликом изрицања пресуде држе закона, као пијан плота“!?

Где би нам био крај да смо нешто научили од генијалног мудраца и писца Борислава В. Пекића, уместо што смо некритички величали доживотног самозваног председника, маршала и шта све још не, пошто је био незајажљив по питању власти, жена, раскоши, хедонизма…

Борислав Михајловић-Михиз о Бориславу Пекићу: „Личност по много чему необична: животом, делом, изгледом. Над мало повијеним раменима човека високог, ломног раста, оштро срезана аскетска троугласта глава. Строг поглед под јаком диоптријом наочара, којим као да више види но што гледа, тек оретко озари кратак и као мало изгубљен осмех. …Говори при том љутито, чак набусито, као да се унапред срди на саговорника, како то хоће да буде код људи који духовну нежност скривају у оклоп аподиктичности. Крвопилан раденик, један од најтврдокорнијих посленика које знам, увек је  међ светом помало одсутан, као да је најбољи део своје мисли оставио да и даље мучки послује над недовршеним рукописима. Пије ретко, али онда само тешка пића, упорно и оштро као козак. Горд, чак и некако племићки охол. Ретко греши и још теже прашта грешке људима и себи. Тврд човек од ставова и принципа, срећом без педантерије и ситничавости  које овакве карактере  често прате…

Не мазећи себе као писца, Пекић још мање мази свог читаоца. Он је оно што се обично зове ‘тежак писац.’ Пише широко и нашироко и читалац ће често водити унапред изгубљену битку са густом шикаром његовог штива….Али зато, ако читалац издржи у том, готово да кажем, концентрационом логору духовних захтева, биће штедро, расипнички обештећен.“

Али, човече божји, шта Вам би да напишете роман од три хиљаде страница? Ко ће то да чита? Код нас се пишу мале књиге, па и њих мало, давно смо ми смислили замку, у коју ватамо и у коју се вата наша докоњачка навика и неистрајност: шта има да се каже, може то и покраће, понајбоље анегдотом. А Ви запели, нашли па зашли, по десетине векова, па стотине персонажа, па хиљаде страница. Како ће то све и Ви такав да стане у наше књижевство и у нас?

Ето тако је зборио мудри и враголасти Сремац, Михиз о свом  великом  „љубезном, пријатељу, Бориславу“, који је имао ту  привилегију да све Пекићеве текстове први чита, поправља и даје драгоцене сугестије и предлоге.

Ево још једне анегдоте о њиховом заједничком летовању. Наиме, познато је да је Пекић породично летовао годинама у Ровињу, и изашли су у један ресторан на вечеру Михиз, Пекић и гост, преводилац Пекићев из Немачке. Претходно је Михиз добио  рукопис у фасцикли „Златно руно“, један од завршних томова на читање и  рецензију. Након добре и обилне вечере, после доста кафанске приче, дошло је време да се плати рачун-цех за вечеру. И ту почињу препирке ко ће да плати, Пекић каже да он има разлога и да зато он треба да плати. Михиз на то вели да не долази у обзир и да је у неку руку он ту као домаћин, а да су они двојица гости, да би се на  крају  у игру плаћања укључио и прави гост Немац, нудећи своје добре услуге, на шта су оба Борислава одговорила у глас, да тек то не долази у обзир, да је он прави гост итд. Да би Михиз у једном тренутку поново позвао келнера и затражио рачун, видео износ, па отворио фасциклу са текстом „Златног руна“, нашао страницу са бројем који је најприближнији био износу рачуна и елегантно разрешио проблем плаћања рачуна, тргајући ту страницу из фасцикле и дајући је келнеру, уместо правог новца. То може само његово величанство Михиз, „краљ“ кафане у „Атељеу 212“, према речима академика Душка Ковачевића, који је према сопственом признању многе животне, књижевне и ине ствари научио од Михиза за кафанским столом.

Related posts:

Зоран Вуксановић: ГРАНДИОЗНО ДЕЛО ВЕЛИКОГ ПИСЦА 2 (Цитати у част годишњице рођења) Драгош Калајић: НИСАМ ОД РАСЕ РОБОВА – КУРЦИО МАЛАПАРТЕ Миро Вуксановић: У ЗАВИЧАЈУ РАЈА ОД РЕЧИ Владимир Судар: ОТКУД У СИБИРУ ЗНАЈУ НИКОЛЕТИНУ БУРСАЋА Јована Добрић: ДА ЛИ ЈЕ АНДРИЋЕВА ЈЕЛЕНА ДУЧИЋЕВСКИ ТИП ЖЕНЕ? Мило Ломпар: ВЕЛИКИ РОМАН ЦРЊАНСКОГ Ђакон Ненад Илић: СА ПОВЕРЕЊЕМ ДЕТЕТА ЗАВОЛЕО САМ ХРИСТА Сава Росић: БЈЕЛКИН, ГРИЊОВ, ВИЖИГИН Тамара Ђермановић: ДИЈАЛОГ С ДЕЛИМА КЊИЖЕВНЕ КЛАСИКЕ У ФИЛМОВИМА АНДРЕЈА ТАРКОВСКОГ Владимир Меденица: ПОВРАТАК АНЂЕЛА (АНДРЕЈ БЕЛИ) Владимир Коларић: СОЛЖЕЊИЦИН И БУДУЋНОСТ РУСИЈЕ Виктор Николајев: СВЕДОК АВГАНСКЕ ГОЛГОТЕ