Драгош Калајић: НИСАМ ОД РАСЕ РОБОВА – КУРЦИО МАЛАПАРТЕ

Када чујем да неко за себе каже како је „интелектуалац” – ја поуздано знам да се дотични лажно представља. Као што је незамисливо да прави светац или истински херој себе назива свецем или херојем – тако је једнако немогуће да веродостојни интелектуалац истиче своју улогу, јер њу само они други, којима несебично служи, имају право да препознају и ословљавају. Реч је о особитој улози живе и непоткупљиве свести и савести, какву свака заједница изискује, особито пред најтежим изазовима и искушењима.


Драгош КАЛАЈИЋ
(1943-2005)

Интелектуалац је изнад свих партија јер припада целини заједнице, стојећи, по цену и највећих личних жртава, на најистуренијој осматрачници, одакле мотри појаве унутрашњих слабости и спољних претњи да би на њих благовремено упозорио и предложио спасоносне одлуке. Реч је о ванредно тешкој а често и веома опасној мисији, за коју су спремни само интелектуално најспособнији и морално најсмелији духови.

Ако би из галерије интелектуалаца наше Европе, који су обележили најгоре столеће њене повести, ваљало истаћи само један узор за будућа поколења – онда би то морао бити, бар према мом скромном суду, Курцио Малапарте, писац чија дела, од трактата Техника државног удара до романа Кожа и Kaputt, високо сведоче о врлинама и трагедији европског човека.

Како је наљутио Хитлера

Његова Техника државног удара толико је разљутила Адолфа Хитлера да је Бенито Мусолини морао пружити свом идеолошком сабрату задовољштину пославши Малапартеа у конфинацију, на острво Липари, у Еолском архипелагу.

Курцио МАЛАПАРТЕ (1898 – 1957)

Из званичног лимба проскрибованих, „политички некоректних” – како данас гласи превод израза „морално-политички неподобни” на мондијалистички језик – Малапартеа је извукао директор миланског дневника Corriere della serаАлдо Борели, успевши да умилостиви Мусолинија. Сведоци тог залагања за милост тврде да је Борели уверавао Мусолинија како ће се Малапарте „поправити” ако у својству специјалног извештача миланског дневника добије прилику да оде у Абисинију и да се тако лично увери у „ванредне моћи фашизма, чуда организације и величину обновљене Империје”. Сведоци кажу да је Мусолини, указавши милост, ипак зловољно упозорио:

„Тај је способан да се тамо стави на чело неке банде побуњеника с намером да освоји Италију!”

Малапарте није испунио Мусолинијева пакосна очекивања, али је својим новинским извештајима – од Абисиније, преко балканских ратишта до Источног фронта – пружио најдубља па и најпотреснија сведочанства о европском човеку на најтежим испитима урагана историје. Малапарте је поседовао непоткупљиво око свести и савести што је умело да прозре истину кроз све магле званичних обмана али и самообмана, којима је обично склона слабост људске природе.

Фотографије које изазивају стид

О истини освајачког похода на Абисинију – којим је фашистичка Италија настојала да покупи колонијалне мрвице, каскајући, с великим закашњењем и неупоредиво мањим силама, за Великом Британијом – сведоче и Малапартеове фотографије где је достојанствена лепота младих Етиопљанки, мобилисаних да пружају сексуалне услуге италијанским војницима, морала посрамити сваки иоле савесни поглед са тачке гледишта самозваних „цивилизатора” афричких „дивљака”.

Већ у свом првом допису са европског фронта, објављеном 1940. године, Малапарте исказује најдубљу спознају поразног исхода Другог светског рата по све Европљане:

„Ово је мој први допис са фронта, или, како би други рекли, мој први ратни извештај. Мобилисан у чину капетана регименте алпинаца, пишем ова разматрања под шатором, пред призором Мон Блана… Сасвим је извесно да ће овај рат дубоко и ненадокнадиво изменити свет. Преображај извршен ратом 1915-1918. изгледаће као игра кад се буде поредио са овим који се припрема. Свет, а особито Европа, биће посејани лешевима идеја, осећања, предрасуда, философија, моралних концепција, традиција. Вратићемо се кући једва на време да присуствујемо најневероватнијим и најчудеснијим погребима.”

Додуше, већ током тог рата, Малапарте је имао прилике да присуствује доиста најневероватнијим погребима свега људског, попут оног описаног на страницама романа Kaputt, у канцеларији поглавника Независне Државе Хрватске, где му се Анте Павелић похвалио даром усташке оданости, који је имао облик котарице од плетеног прућа пуне српских, камом незамисливог злочинства ископаних очију.

Достојанственост Београђанки међу рушевинама

Како сведочи Kaputt, исписан у првом лицу једнине, 6. априла 1941. године Малапарте се обрео у Панчеву, на путу из Румуније ка Београду. Увече је ушао у Београд, у рушевинама. И на том делу путовања кроз Европу захваћену великим пожаром стратегије divide et impera, Малапарте је носио фотоапарат, утискујући у негатив призоре који су привлачили његов поглед, односно његову ванредну моћ да у појединачном препознаје знаке и знамења општег. С обзиром на то да за живота те фотографије никада није показао јавности, можемо основано претпостављати да су оне Малапартеу служиле као нека врста подсетника на угледане призоре које је потом, с одговарајућим мислима и осећањима, преводио у речи.

Низ фотографија снимљених на путу од Панчева до Београда сведочи да су му пажњу посебно привлачили призори погинулих коња, којима су посвећене неке од најпотреснијих страница романа Kaputt. Али то нису више коњи који свечаним касом проводе по путевима историјске славе кочије с фигуром Победе. На кланицама братоубилачког рата Европљана они су постали метафоре страшног пораза Европе.

На путу кроз Југославију у пламену, око Малапартеа угледало је и овековечило поучни призор тужне склоности малог човека да се пода искушењима улоге моћника и насилника: десном руком придржава кундак пушке као да хоће дати до знања да располаже правом да лишава живота сваког ко се учини „политички некоректним” погледу његове ослобођене и самозадовољне зловоље. На десном рукаву војног капута, набаченог преко цивилног одела, с машном, истиче се повез с кукастим крстом, као знамењем нове „политичке коректности”. У левој руци гори цигара, као знак ужитка у сврстаности на страну победника те у одговарајућој, претпостављеној моћи лишавања непријатеља или противника сваког достојанства, па и самог живота. Како меланхолично сведочи искуство европских грађанских и међунационалних ратова, у временима великих преокрета нишчи добијају ванредне прилике да ликују над узвишеним, којима преостаје само смелост да остану усамљени и да то покажу.

На супротном полу тих Малапартеових сведочанстава стоји призор рушевина у Карађорђевој улици, крај којих пролазе Београђанке кораком достојанствене одлучности, упорности и несаломљивости женског елемента у његовој вечној борби за победу оптимизма над малодушношћу, вере над безнађем, живота над смрћу.

„Ја нисам од расе робова”

У столећу које срећом напуштамо, Малапарте је увек био и остао на страни поражених, на страни Европе. Био је увек сам, често против „свих”, и умео је да ту усамљену постојаност на изгубљеним положајима смело свима покаже. Сведочи, веома поучно, његов разговор вођен с мајком у Европи после Другог светског рата, исписан на страницама недовршеног и постхумно објављеног романа Трула мајка (где реч мајка ваља читати као Европа):

  – Зашто не радиш као што то чине други? – рече моја мајка. – Никада не пишу нешто што може да буде опасно, пишу љубавне приче, никада не исказују свој суд, своје мишљење. Зашто се не угледаш на друге?
– Ја нисам од њихове расе – рекох – они су од расе робова… Већ су свикнути на ропство. Ја то не могу, нисам од расе робова.
– Не, рече моја мајка, – ти не припадаш раси робова.
Била је срећна, гледала ме је осмехујући се, поносна.
– И потом, они се страше… Али још горе је, још срамније, што су увек на страни оних који нападају и вређају слободне људе. Срамота је шта завист може да учини од човека у сиромашној земљи без слободе, каква је Италија, каква је Европа. И у Француској је исто, а и Немачкој. Цела Европа је постала једна прљава и гадна земља. То је царство кукавица, бедника, имбецила и злобника.

Роман Кожа Малапарте је посветио „узалуд мртвим за Европу”. Парафразирајући ту посвету данас, с накнадним искуством, могли бисмо закључити да Малапарте није узалуд сведочио за Европу јер његова дела истрајно покрећу мисли и снове најбуднијих Европљана.

За низ послератних европских поколења Малапартеова дела – попут романа Кожа, Kaputt  и Трула мајка – била су и остала велика учила европске самосвести и смелог устанка духа слободе против духа ропства. Ево једног примера Малапартеовог сведочења из послератне Фиренце.

Драгош Калајић

 

Трула Европа

– Како је лепа Фиренца ноћу, – рече моја мати. Била је срећна у Фиренци кад беше млада, пре него што је срела мог оца. Никад ми није говорила о својим младалачким годинама, била је то забрањена област за мене, за све, једна тајна област где је моја мајка волела да повремено сама свраћа како би прошетала стазама на којима је била срећна, пре много година. Биле су то њене тајне године, и сада, по први пут, открива ми мистерију тих година, негдашње њене среће. По први пут пред очима ми се појављује непозната слика моје младе мајке.
– Била сам тако лепа, – говорила је моја мати – тих година свет је био мали, чистији. Све је било мање, тих година. Ето, ако сад гледам Брунелескијеву куполу, изгледа ми огромна, скоро да ме страши. Онда је била мања, а и Ђотов звоник био је тананији, све је било творено по мери човека. 
– Људи су били добри, тада, – рекох, – данас су зли и ниски. 
– Не, – рече моја мати, – тада људи нису познавали страх, глад, мржњу. Био је то срећан свет. 
Моја мати поче да се смејуљи, као девојчица.
– Никад није било виђено толико много нискости – рече. – Стара сам и у мом животу видела сам нискости. Али не памтим да су се људи икада толико упињали да испадну јунаци као сада. 
И смејала се, развесељена помишљу на напоре које су људи чинили да би испали јунаци, остајући и даље кукавице. Повест последњих година изгледала јој је смешна, забавни спектакл. Никад се није толико забављала као сад. Виђена тим очима, већ без вела, Европа је морала изгледати веома различита од оне што се указивала младом и снажном бићу. Изгледала је као вазда накићени континент, крцат мегафонима који су извикивали уобичајене пароле: отаџбина, слава, слобода. У међувремену, људи се нису бунили, нису се бринули ни о слободи, нити о правди. Била је то утакмица ко ће више и боље красти, и сви, од дна до врха, изгледали су јој као гомила лопова и кукавица. Причала ми је о болницама и смејала се. Причала ми је како су је одвели у болницу Santa Maria Nuovа, у Фиренци, и смејала се. Ја сам је тражио по целој Фиренци, уз помоћ пуковника Каминга, и коначно смо је пронашли у одељењу за старе, опружену на прљавом кревету, окружену групом старица које су се смејале на њене речи, мислећи да је луда и у делиријуму. 
– Сећаш се? – говорила је мати. 
Болница је била на два корака од мраморне статуе, од слика Сандра Ботичелија, Филипа Липија, на два корака од Ђота, Микеланђела, Брунелескија. Изгледало је немогуће да тако близу Крстионице, Уфићија, Сан Марка, може да постоји једно такво место прљавштине и бола. И нико није примећивао то место ужаса. И ако би неко подигао глас да каже „То је срамота!” – одмах би скакали на њега, оптужујући га за издају отаџбине. Отаџбина су биле прљаве игле за инјекције, вате натопљене гнојем, разбацане у гомилама по поду, заразни завоји око рана, лавори с прљавом водом у којима су лекари и болничари прали руке, нокшири препуни смрдљиве мокраће, коју нико није журио да испразни. Током ноћи, смрад устајале мокраће се ширио ходницима; магла гнусних задаха је застирала ноћне лампе. И болнице, касарне, школе, казамате. Прљавштина, и ништа друго до прљавштина, и простачка понашања, и надменост, вазда она магична парола, увек она глупа и јуначка парола: Ћутите! И то је била Италија, то је била Европа, то је била европска цивилизација, слава, слобода, отаџбина. Читави народи управљани од стране шачице прљавих, ниских, корумпираних, препотентних, злих, спремних да показују своју храброст и силу против сиромашних људи, слабих, против читавих нација робова, којима се даје, као задовољење, илузија да су велике, цивилизоване, херојске. Моја мати смејала се благо и ја сам разумео да се ништа друго није могло чинити до смејати се.
– Сећаш се, – рече моја мати, – оног што је говорио Пуковник? Да би се стидео живети како се живи у Европи, да би се стидео да је Италијан, Француз, Немац, Белгијанац, Шпанац, Пољак, Југословен, Рус? Да би се стидео да је херој с таквим болницама, школама, касарнама, затворима, иза себе? – и смејала се. Јер све јој је већ било јасно, већ је и она почињала да схвата, и смејала се, као дете, блага и разонођена.
– Да се човек уплаши, – рече моја мати, – од помисли да се разболи у земљи као што је ова. 
Да, да се човек уплаши од помисли да се разболи у Риму, у Напуљу, у Фиренци, у Болоњи, у Прату, у Перуђи, да се разболи у Италији, у Европи. И смејала се мислећи на ону имбецилну, ниску, прљаву господу што су ме оптужили за издају и прогнали из града зато што сам се усудио да напишем да су „време и запуштеност учинили смрадном” напуљску болницу. И смејала се мислећи на оног подетињеног имбецила који је плачући и урлајући устао против увреде нанесене Напуљу – граду хиљадугодишње цивилизације, најцивилизованијем граду, где је небо увек ведро, и тако даље, и тако даље – само зато што сам се усудио написати како је напуљска болница срамно место прљавштине и запарложености. И већ сви тако, у Европи. Маса сиротих, понижаваних људи, којом влада банда похлепних и корумпираних ниткова што се гоје новцем Маршаловог плана и добро пазе да нико не каже истину, да не подигне вео прљавштине што покрива толике срамоте, толике жртвоване доброте, толика болна лишавања, толике жртве умилних робова Европе. 
– Немој да пишеш неке ствари, – рече моја мати изненада, – пази се, они су способни на све. Опасно је рећи истину. Пази се.
– Не бојим их се, – рекох, – они су банда кукавица.
– Да, али пази се, – рече моја мати, – спремни су на све. Када не могу да те погоде на други начин, они те клевећу, а клевета је опасна у земљи као што је ова. Судије, полицајци, тужиоци, увек су спремни да ти суде због једне клевете. Имају такве наредбе. Плаћени су за то. Пази се.
– Шта ми могу? – рекох, – сад је за то већ прекасно, морали су на то раније мислити. Сад би то сви знали.
– Зашто не радиш као што раде други? – рече моја мати. – Никада не пишу ништа што би могло бити опасно, пишу љубавне приче, али никада не исказују неки суд, неко мишљење. Зашто не радиш као други?
– Ја нисам од њихове расе, – рекох, – они су раса робова…већ су свикнути на ропство. Ја то не могу, нисам од расе робова. 
– Не, – рече моја мати, – ти не припадаш раси робова. 
Била је срећна, посматрала ме је осмехујући се, поносна.
– И, потом, плаше се. Њихова је судбина да постану државни службеници, или полицајци, или судије, или адвокати. Не зна се зашто су се определили да пишу. Можда зато што је у њима природа писца била јача од атавистичног страха. Не знам. Чињеница је да се боје. Али бедно је, одвратно, што се увек слажу са оним који напада и вређа слободне људе. 
– Икс* не, – рече моја мати, – мени се свиђа Икс… Уосталом, он је твој пријатељ. 
– Икс, не, – рекох – али и он је као и други, није ми пријатељ. Пати због мог успеха, дао би сто лира, што је огромна свота за њега, дао би сто лира да ме види онаквим какав сам изгледао кад сам изашао из конфинације. Икс не, али и он је као и други. 
– Он је Јеврејин, – рече моја мати. 
– Да, он је Јеврејин, – рекох – и Јевреји, после рата, понели су се нечасно према онима који су их помагали, бранили их, штитили. 
– И Икс?
– Да, и Икс. 
– Жао ми је, – рече моја мати, – штета, јер ми је био драг. Веровала сам да ти је пријатељ. 
– Да, штета, – рекох, – штета, али други? Срамота је шта завист може да учини од човека у једној земљи сиромашној и без слободе, каква је Италија, каква је Европа. И Француска је иста ствар, И Немачка такође, већ цела Европа је једна гадна, одвратна земља. То је краљевство кукавица, слабића, имбецила, злих. 
– И Немачка? – рече моја мати.
– Да, и Немачка.
– Чудно, – рече моја мати вртећи главом, – чудно, а ипак су добри војници. 
– Да, добри су војници, али има томе већ седам година како се рат завршио и било је довољно времена да и добри војници постану као и сви остали. Одвратно је видети на шта се срозала Немачка. Већ цела Европа је гомила слина и измета. Ето шта је Европа: земља којом владају кукавице, имбецили и зли. 
– Увек је то била лепа земља за богате, – рекох, – за оне који не познају глад. Она је отаџбина богаташа, моћника. То није отаџбина сиромашних. Сиромашни су увек били несрећни у Европи. Када хоће да покажу шта је била Европа пре педесет, шездесет година, дају ти да видиш фијакере на Јелисејским пољима, на Via Korso у Риму, на Кашинама у Фиренци, излаз из миланске Скале, шеталиште у Визбадену, у Карлсбаду, у Баден-Бадену, у Пломберију, у Бату, у Риyент парку, у Довилу, у Остендеу; не показују ти ћумезе, болнице, школе, затворе Европе, сиротињске четврти Европе. Показују ти како Едвард VII стиже у Париз, Едвард VII у Оперу, Едвард VII у Бијариц; али не показују slums Лондона, сиротињске четврти свих европских градова. Да, људи нису били свесни толике неправде, веровали су да су срећни. Али сад већ сви у Европи знамо да смо несрећни. 
– Али тада је постојала слобода – рече моја мати – могао си да пишеш шта хоћеш, без опасности.
– Да, било је више слободе за писце, тада, али уметност је тада била за богаташе, за моћнике. Мало је било оних који су писали за робове, и на њих се лоше гледало. Сви су писали на китњасти начин, опевали руже и љубав, и пороке друштва. Али данас није више тако. Данас је мало оних који пишу за богаташе и моћнике. Ето зашто богаташи и моћници мрзе писце, и праве се да их презиру.
– Штета, – рече моја мати, – веровала сам да је глад довољна да ослободи народе. Веровала сам да је глад моћни лек. Штета.
Моја мајка заћута и окрете се на бок. Мало касније сам опазио да је склопила очи. Била је уморна, имала је потребу за сном.
Глад. Била је велика ствар, глад. Имала је право моја мајка. Било је времена када су слободни, храбри људи полагали сву њихову наду за слободу у глад. Ја никад нисам мрзео глад. Била је то прелепа ствар, глад; била је много лепша од речитости Алфијерија и Виктора Игоа; био је то прелепи разлог, ужасни аргумент против богатих и моћних, против злих, против хипокрита. Многи су се надали да ће глад коначно пробудити народ. Нису знали да је глад средство доминације а не средство слободе. 
Глад чини од народа кукавице. Али многи су веровали у супротно. Птичији пој је дивна ствар за оног који је гладан; много дивнија него за богате. Само онај који је гладан зна шта је стабло, река, боја листа, жубор потока, дрхтај траве под ветром, пламен сунца на заласку. Само онај који је гладан зна каква је лепота часа и годишњих доба. Сваки звук је најмилија музика за оне који су гладни. А тек очи оних који су гладни! У њима су море, шуме, реке, земља, цела земља, и боја ствари, истинска боја ствари; у њима је цео свет, са својим истинским бојама, са својом тугом, која је туга шума, равница, јесењег неба, са својом пролећном радошћу, са оном најмилијом музиком што стално прелази по свету, с оном високом поезијом што расте у свету као огромно, недељиво стабло. 
Целокупна уметност Европе је уметност народа који су били гладни. Кад кажем глад, мислим не само на потребу за хлебом већ и на потребу за поштовањем, за правдом, за слободом, на потребу за љубављу. Може се јасно видети да ли је нека слика, нека статуа, нека катедрала надахнута мржњом или љубављу, глађу или ропским духом. Микеланђело је сит човек, човек који није имао потребе за хлебом. Живео је за трпезом моћника, није знао шта је глад. Али погледајте Мазаћа и видећете страх, стрепњу, побуну, глад што су у очима Адама из цркве Деле Кармине, у Фиренци. Погледајте неке главе Донатела, или Нанија. И готска уметност је рођена из глади. Цела Ренесанса је села за трпезу моћника, за трпезу Дела Ровере у Урбину, за трпезу папа, за трпезу Медичија, око великог педераста Лоренца, окруженог његовим великим педерастима што су производили уметност за разоноду и у част Лоренца. Била је дивна ствар, глад. 
Глад је осећање, она није потреба, физичко или друштвено зло. Она је осећање, припада поретку осећања али је и умна ствар, као и све што се рађа из дубине човека. Они који осећају глад, само глад, потребу за хлебом, ничему не служе, некорисни су за правду, за слободу, за достојанство човека. Али тешко теби ако осећаш глад. Тешко теби ако си писац и ако допустиш да ти диктирају изнутра твоја глад и глад других! Само ако си засео за трпезу богатих и моћних можеш да говориш о слободи и правди, јер тада они постају предмет смеха. Али, ако си гладан – онда не; ако осећаш глад сметаш, узнемираваш, страшиш.
Током многих година слушао сам глас глади у свим земљама Европе. Био је то диван глас, очаравајући глас, пун нечег дубоког, тајанственог, што је можда била љубав. Чудесно је како је глас глади глас препун љубави. У почетку сам мислио да је глас глади пун мржње, побуне, суровости. Не. Чуо сам глас Јевреја у ужасним јамама Кијева, Варшаве, Јасија; чуо сам како глас Јевреја пева и био је то глас пун љубави. Није то био глас пун наде, не, нада је била умрла тих дана, тих година, већ је то био глас пун љубави, глас глади, ропства, агоније… Ми, Италијани, нисмо могли да га чујемо а да не задрхтимо. Војници су говорили, с њиховим тврдим калабријским, сицилијанским, ломбардијским, пијемонтским акцентом, говорили су: „Није могуће да људи треба да толико пате, ужасно је тако мучити људе, доста, доста, доста!” Певали су као птице у кавезу. Не, нису певали као птице у кавезу. Глас ропства је другачији глас. Певали су као слободни људи, о дивној слободи и извесно су били једини слободни људи у Европи, они који су тако певали, са дна њихових ужасних јама. Био је то последњи глас слободе; и слобода је умрла, у свету, након што се глас тих људи угасио заувек. Данас је глас слободе, у Европи, промукао глас, очајнички глас, глас мржње. Није то више онај глас љубави. То је сад глас мржње и освете. Глас који изазива одбојност. Понекад је то глас који засмејава, смешан глас. Попут гласа песника који опевају данашњу слободу, у Европи. Глас Арагона, Елијара, Фадејева. То је смешан глас: опевају слободу света пуног концентрационих логора, промрзлих Сибира, застрашених и ућутканих маса. Засмејава глас који опева слободу у Европи. 
Жид, мало пре смрти, смејао се кад би чуо тај глас што опева слободу, у Европи. Глас Арагона, Елијара, Фадејева, и тако даље, и тако даље. И педерасти певају слободи, и Сартр, немачки мињон од 1940. до 1944. певао је слободи у прашњавим огледалима кафане Флора. Смрад прљавог тела што базди од Сартра певао је слободи. Моја мајка није познавала ту трулу Европу, ту смрадну Европу… Европа је за њу била земља њене младости, отаџбина њених осамнаест година. Није могла ни да замисли да је Европа остарила. Да сам јој рекао истину, да је већ цела Европа трула, пуна црва, можда ми не би поверовала.


* Судећи по сличним исповестима на страницама Дневника једног странца у Паризу, реч је о Алберту Моравији. (Примпрев.)

(Из романа Трула мајка, 1959)

(Изглед и опрема текста редакцијски)

Изворник: Магазин P.U.L.S.E

(Visited 70 times, 1 visits today)
ГЛАВНА

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *