Никола Танасић: СМРТ И БЕСМРТНОСТ У ПЛАТОНОВОЈ ФИЛОЗОФИЈИ ИЛИ „КАТАБАЗА“ И ЖИВОТ ВЕЧНИ ПРЕ ХРИСТА

О књизи Смрт и бесмртност у Платоновој филозофији проф. др Ирине Деретић (Феникс либрис – Невен, Београд, 2020.)

---

Још једна у серији одличних књига о Платоновој филозофији

Професор Ирина Деретић нас је већ навикла на раскошна и ерудитна дела о античкој филозофији, писана као вредан извор информација за студенте и истраживаче који се баве Платоном, Аристотелом, и њиховим савременицима, али која истовремено могу да се читају као прегледан и разумљивим језиком написан увод у хеленску филозофију за ширу и лаичку публику. Након значајног доприноса који су истраживању античке хеленске мисли код нас донеле њене књиге Логос, Платон, Аристотел и Платонова филозофска митологија (уз помена вредну, али херметичнију и на стручну публику у већој мери оријентисану Како именовати биће?, као и значајну збирку студија Из Платонове филозофије), Ирина Деретић нам доноси још једно херменеутичко-филозофско дело по истом, опробаном обрасцу. Књига Смрт и бесмртност у Платоновој филозофији, слично својим претходницима, прецизно дисектира један конкретан аспекат Платонове филозофије (конкретно – његово учење о бесмртности душе) за стручну публику, омогућујући истовремено лаицима и радозналцима да се преко ове теме упознају са ширим контекстом Платонове филозофије и хеленске цивилизације уопште, као и да се посведоче у њеној властитој  бесмртности и актуелности из перспективе нашег времена и наше културе.

Ова „наша“ културна рецепција не представља само провинцијални ехо расправа које се о Платону и његовој филозофији воде на катедрама за филозофију утицајних светских универзитета (иако их ауторка никада не испушта из вида), већ аутентично српско читање Платона које узима у обзир домаћу филозофску традицију, терминологију, и специфичности локалне културе, која – између осталог захваљујући традицији православног богословља са јаким коренима у античком платонизму – често има различите интуиције и увиде када је реч о античкој грчкој филозофији у односу на традиције великих европских језика. У том смислу ова најновија књига, баш као и две које су јој претходиле, наставља просветитељску традицију нашег славног хуманисте чика-Мише Ђурића – она истовремено представља релевантан савремени прилог академским студијама Платонове филозофије, али и дело које с правом претендује и на популаризацију античке филозофије и културе у Србији.

Књига, притом, тематизује једно од централних места Платонове филозофије, не само по значају које му филозоф придаје унутар свог опуса, него и по томе што оно представља једно од најдубљих Платонових филозофских (и религијских) уверења, које остаје скоро неизмењено од његових најранијих дела до самог краја живота. Њен концепт је такав да она истовремено, на основу пажљиво изабраних места у Платоновим дијалозима, настоји да реконструише целину слике о Платоновим личним убеђењима по питањима бесмртности душе и живота после смрти, али и да покаже како су ова учења еволуирала заједно са развојем Платонове филозофије. А будући да је у питању „вечна тема“ у јаком смислу те речи, блиска хришћанској есхатологији и психолошким учењима, и веома актуелна у наше време у коме је појам душе у великој мери постао колатерална штета „редукционистичког хибриса“ позитивистичког сцијентизма, оваква једна књига представља лепу вест за све заљубљенике у антику у Србији.

Аргументативни трокорак

Тема смрти и бесмртности душе код Платона је свеприсутна – онда представља једну од главних тема у великом броју филозофових централних дијалога, а појављује се узгред и у већем делу преосталих. Без икакве сумње, било би сасвим могуће да се целина Платоновог филозофског учења изложи само преко његовог учења о души, будући да ова тема има додирне тачке са практично свим осталим елементима његове филозофије – етиком, политичком филозофијом, теоријом државе и права, епистемологијом, онтологијом, естетиком. Ирина Деретић се, међутим, приликом илустровања ових учења фокусира на три основне тематске целине, и неколико помоћних.

Ове три основне теме су: (1) однос Платоновог Сократа према смрти у Одбрани Сократовој (иначе једном од Атињанинових најранијих списа); (2) анализа необичног мита о Зевсовој „реформи смрти“ након што је преузео кормило свемира од свог оца Крона у дијалогу Горгија; и (3) детаљна анализа четири славна доказа бесмртности душе из дијалога Федон. Уз ове централне теме, ауторка разматра и читав низ помоћних и короларних питања, као што су Сократова аргументација у прилог поштовања закона државе у Критону, расправа на још увек актуелну тему „да ли је Сократ извршио самоубиство“ (уз важне осврте на Платонову аргументацију против самоубиства из Федона и Закона), еротска и ентузијастичка психологија дијалога Гозба, као и мноштво важних и информативних осврта на шири контекст хеленске културе, религије, и књижевности, а пре свега на Хомера.

Уз овакав одабир тема, књига посвећује више од половине свог текста питању Сократовог суђења, осуде, утамничења, и погубљења, па самим тим тематизује и схватања живота и смрти која нису искључиво део Платонове филозофије, већ представљају устаљене религијске и филозофске погледе који су били актуелни у његово време. Користећи се, између осталог, и Ксенофонтовом  Одбраном Сократовом, као и његовим Успоменама о Сократу, као алтернативнима тачкама референце, ауторка покушава да реконструише Сократов однос према смрти као полазну тачку од које се развија Платоново учење о души, да би затим на њега полако придодавала различите чисто платонистичке елементе, укључујући и његову нарочиту варијанту орфичко-питагорејских учења о поновном рађању душа, његову филозофску митологију, као и његову теорију идеја, метафизику, и онтологију. Аргументација тако полази од Сократове оптимистичке дисјункције између „физичког нестанка“ и „одласка на боље место“ као двају релевантних тумачења смрти у његовом времену, наставља са различитим увидима у (орфичко) поимање загробног живота и богова који владају Хадом, да би се завршило са детаљним теоријским претресом чисто филозофских аргумената помоћу којих филозоф доказује да у самом појму душе, заправо, подразумевамо да она може бити само бесмртна и изједначена са животом самим.

На изворима хришћанског схватања душе и бесмртности

Оваквим одабиром теме, Ирина Деретић природно излази из оквира херменутике и историје филозофије, и читаоца баца директно у питања филозофске психологије која су данас актуелна ништа мање него пре два и по миленијума. А Платонова филозофија је сјајан увод у хришћанску теологију, поготово за људе који немају искуства са традиционалним богословљем, и који имају склоност ка секуларном, па чак и сцијентистичком погледу на свет. Уосталом, то су сматрали и сами оци Цркве, који су се обилато и успешно користили Платоновом (и платонистичком) филозофијом као логичко-методолошким оруђем у сопственим апологијским расправама са паганским мислиоцима свога времена. У том смислу, Платонови дијалози увек су били идеална пропедеутика за увођење у озбиљна религијска питања за људе који на ове теме нису никада размишљали.

У својим дијалозима Платон разматра становишта која су његово, баш као у наше време, имала ореол „савремених“ и „здраворазумских“ погледа на свет, а затим читаоца води на „пут низ зечју рупу“ (а у ствари управо уз зечју рупу) да би га – поступно и аргументовано – довео до закључака који, ако им се посвети, могу озбиљно да уздрмају његов поглед на свет. Овако протресен читалац може, а и не мора, да потражи неке од „готових одговора“ на ова питања о природи душе из теологије, али једно је сигурно – Платонови дијалози представљају савршену „филозофску припрему“ за искрено суочавање са овим питањима.

Ирина Деретић показује да и те како има слуха за ову актуелност Платонове аргументације у нашем времену и своју тему третира управо у складу с тим. Питању природе душе и њене бесмртности она не приступа из хришћанске, већ управо из секуларне перспективе. Она проблеме поставља у недвосмислено филозофским оквирима, детаљно разматра идеолошки различите интерпретације спорних чворишта у Платоновој аргументацији, али исто тако јасно указује на „хришћанске“ смернице и векторе који извиру из Платонових закључака. Њен приступ тексту је наглашено паидетички – она Платона не тумачи догматски, већ на начин који омогућава читаоцу да допре до изворних проблема и питања којима се бавио филозоф, а затим му омогућује да о тим проблемима донесе информисан, али и самосталан суд. Али и да, уколико је томе склон, повеже Платонова учења са неким од темељних веровања на којима и даље почива наша, још увек јудеохришћанска, цивилизација.

Платон као ванвремени вратар Хада

Позната је, и често цитирана, опаска из Платоновог II писма да „не постоји ниједан Платонов спис нити ће постојати“, него„само речи Сократа који је учињен млађим и лепшим“ (Ep. II, 314c2-4). Иако је, без сумње, реч о претеривању, Платонов филозофски подухват заиста се може посматрати као континуирана кампања правдања Сократа и доказивања његове невиности, не само пред грађанима и законима Атине, већ и пред судом каснијих поколења која су се увек враћала питању колико је био оправдан његов избор да се повинује суду који га је неправедно осудио. Ова апологија Сократовог животног пројекта и трагања за врлином свакако кулминира у дијалогу  Федон који, поред заиста револуционарних погледа на природу људске душе, истовремено представља и потресно сведочанство о Сократовим последњим тренуцима пред погубљење. Стога не изненађује што управо њему ауторка посвећује нарочиту пажњу, указујући на суптилне разлике између Сократових личних религијских уверења и Платонове филозофске и психолошке надградње.

У том контексту, ова књига се може читати и као одличан ресурс за све које занима тумачење и разумевање Сократове судбине, али она је ипак више од тога. Разматрајући судбину свог вољеног учитеља, Платон поставља филозофска истраживања на један, ми бисмо данас рекли, „егзистенцијалистички“ колосек, који након тога она никада више није напустила. Реинтерпретирајући Сократов пројекат трагања за врлином, Платон за сва времена проширује домен филозофског истраживања. Кантовским речником речено, ако су филозофи природе и софисти постављали питање „шта могу да знам?“, и ако је Сократ на то додао питање „шта треба да чиним?“, онда је Платон заокружио оквире класичне филозофије поставивши Кантово треће питање – „чему могу да се надам?“. Настојећи да и себи, и другима, докаже да Сократ није грешио када се определио за живот врлине и када је прихватио наметнуту смрт у складу са својом максимом „боље је неправду трпети, него неправду чинити“, Платон надограђује Сократова једноставна веровања и интуиције, и гради једну недвосмислено  религијску есхатологију, која даје ново утемељење појму душе, и филозофским аргументима доказује извесност апсолутно праведног суда који неумитно и незаобилазно чека сваког појединца након смрти.

Платон је, поред многих других доприноса филозофији, творац концепта филозофије као „навикавања на смрт“, а ову тезу он најјасније и најдиректније образлаже управо у Федону, и Ирина Деретић ту аргументацију педантно анализира, реконструише, и критикује, омогућујући читаоцима истовремено да је разумеју на аутентичан начин из контекста хеленског погледа на свет, али и да је вреднују из аксиолошких перспектива нашег сопственог времена. У том контексту, Платон остаје својеврсни филозофски „вратар Хада“, помажући, попут бога Хермеса, душама смртника да у загробни живот закораче у миру и спокојству. Истовремено, у духу парадигме о филозофији као „изокренутом свету“, он доказује својим ученицима да је оно што је вековима пре њега представљало „силазак“ (κατάβασις, катабаза) у подземни свет (онај исти који је подузео Одисеј у XI певању Одисеје), заправо „уздизање“ (ἀνάβασις, анабаза) из „тамнице“, односно „пећине“ телесне стварности, а у „стварни свет“ који је дат само боговима и другим бесмртним бићима, у која спадају и саме душе смртника. Ово „преокретање перспективе“ и „окретање света наглавачке“ биће кључно за касније утемељење хришћанског погледа на свет.

Сви ови културолошки, религијски, или чисто филозофски детаљи лако могу да промакну читаоцу који се први пут среће са Платоновом филозофијом у оригиналу. Смрт и бесмртност у Платоновој филозофији стога представља одличан начин да читалац закорачи у дубине (а у ствари – у висине) Атињанинове мисли, а да притом не захтева од њега да буде врсни и верзирани познавалац хеленске филозофије, цивилизације, и књижевности. А ако читалац  јесте врсни и верзирани познавалац и истраживач Платона, за њега тек ова књига представља праву посластицу.

Изглед и делимична опрема текста:  Словенски вѣсник

. . .

Изворник: НСПМ