Занимљиво свѣдочанство руског лѣкара о црногорским наравима и догађањима за врѣме Српско-турског рата 1877. године. Нарочито је упечатљив и драгоцѣн опис околности везаних за погибију чувеног јунака попа Мила Јововића, којима је др Шћербак непосредан свѣдок био: задивљујуће је како је његов опис налик ономе што о истом догађају пѣвају гусларске пѣсме.
Александар Викторовић Шћербак (1848-1894) је иначе био пријатељ Антона Павловића Чехова, и у Црну Гору је дошао у одреду Црвеног крста да би у српско-турском рату учествовао као добровољац. У једном окршају био је и контузован. Брзо се показао као умѣшан хирург и организатор ратне медицине. Из Црне Горе извѣштавао је за лист „Голос“ („Глас“), а своје ратне утиске изложио у књизи „Црна Гора и њена војна с Турцима 1877-78“, штампаној у два издања у Петрограду 1878. и 1879. године. Из ове књиге су и узети одломци који слѣде. У Руско-турском рату који је убрзо услѣдио се налазио на челу лѣкарско-санитетске станице друштва Црвеног крста при одреду прѣстолонаслѣдника Александра Александровића (будућег цара Александра III Романова).
Др Александар Викторовић Шћербак је умръо 5. октобра 1894. године у Нагасакију од послѣдица срчаног удара.
Д. Буковички
Стр. 68
Човѣку мало упознатом с црногорским животом отпрве је у очи падало нарочито груписање батаљона у засебне кружоке, од којих једни бѣху већи, а други мањи. Сретали су се и кружоци од два или три човѣка. Та дѣоба за своју основу ипак имађаше сепаратистичко начело њиховог животног становишта. Сваки кружок чинио је друштво, то јест чланове једне фамилије – најближе и даље рођаке. Група фамилија образовала је племе, а неколико племена – нахију (округ). Степен узајамних односа, почев од најближих и даљих рођака, слабио је по узлазној линији ка нахији.
У прошло доба крваве распре дешаваху се не само међу племенима, него чак и међу фамилијама. У случајевима кад су оне погибале, и остајали самци – послѣдњи се стараху да пронађу исте такве, а кад их не бѣше, придруживаху се малобројној фамилији.
Друштво за Црногорца, како у рату, тако и у миру, има огроман значај. Рањен ли је – друштво ће га извући и допремити на донекле безбѣдно мѣсто. Гладан ли је – подѣлиће с њим хлѣб и воду, дати му крв итд.
Стр. 119
Враћајући се послѣ јутарњег превијања ка свом биваку, бѣше ме привукла у кружок окупљена гомила Црногораца, из које се разлѣгаху очајани вапаји с једноличним нарицањем. То бѣше нешто као помен Барјактару, погинулом 9-ог на Острогу. Овамо су данас донѣли само његову опрему, тѣло су предали земљи на бојном пољу. На разастртој струци су лѣжали капа покојника, његове медаље и пиштољ с јатаганом. Тѣсни кружок сѣдећих покрај ствари Црногорки састојао се од блиских рођака покојника. Најстарија од њих, узимајући по реду једну од медаља, приповѣдала је запѣвајући када и гдѣ их је задобио јунак. Историја јатагана, колико је турских глава посѣкао, бѣше најдужа. По свршетку сваке епизоде, слѣдила су громка ридања и нарицања, која бѣху прихватана од хора других Црногорки. Старица је неколико пута подгуркивала у леђа младу што сѣђаше поред ње с рѣчима: „Немој тако“ и показивала јој како треба ридати и нарицати. Млада је спочетка испадала, па најзад погодила тон и стала кукати у такту с осталима.
Стр. 120
Три Херцеговца су кривила једног Црногорца за то да је он убио и одрезао нос њиховом другу – такође Херцеговцу. Одрезани нос, са ожиљком који је убијени добио у прѣђашњим биткама, нађен је код обличеног. Осѣм тога, двојица од тужитеља су видѣла, издалека, како је тај Црногорац докрајчивао рањеног сабрата. Када се они погнаше за њим, убица стиже да се скрије и допаде овдѣ. Херцеговци се већ ухватише за јатагане, Црногорци такође. Ствар се могла завршити крвавим расплѣтом да се они што стајаху около – а прѣ свега Деко, који је играо улогу званичног чина – енергично не умѣшаше. Одлучише да о свему извѣсте кнеза.
На моје питање, да ли се то међу Црногорцима и Херцеговцима често догађа, Деко је узвраћао категоричном фразом: „Богами, ја сâм још ниједанпут не посѣкох нос Херцеговцу“.
Овакав случај, који карактерише сву необузданост дивљих инстинката Црногорца, када се ствар дотицала његовог личног самољубља, има у својој позадини обичај, по коме онај ко одреже извѣстан број непријатељских носева с горњом усном (горња усна, свагда с брковима – служи за доказ тога да није од жене) стиче право на медаљу. А медаља за себељубивог Црногорца, ако није све, онда је веома много – то је његова дика, слава, почаст итд. Не једном у отвореним разговорима с Црногорцима имађах прилике да чујем како тај и тај има медаљу за толико и толико носева, и тешко да је половина њих права, то јест с Турака, а не с убијене сабраће, или горе од тога. У горе наведеном случају, како се по причама ускоро показало, Црногорцу је недостајао само један нос за добијање медаље, те га је без дугог размишљања и одсѣкао…
Стр. 130
Породица Иличковића је већ много година у Црној Гори на гласу „најлѣпших“ лѣкара. То су народни видари, давно и давно оставивши „ханџар и пушку“ зарад подвижништва на ескулапском пољу, преносећи с колѣна на колѣно, под најстрожом тајном, све тајне лѣчења. Унутрашња медицина њихова ограничена је невеликом количином разних врста маховина и других трава. Главна, пак, струка им је – хирургија: вађење метака, намѣштање ишчашења и прѣлома, видање рана. Ово послѣдње је значајно напрѣдовало са доласком лѣкара у Црну Гору. Тако је, на примѣр, употреба овнујских кожа за омотавање рана од њих већ напуштена. Што се тиче њиховог умѣћа вађења метака и намѣштања ишчашења и прѣлома, – оно је засад још на првобитном ступњу, и далеко заостаје за народним костоправима Осетина у Закавказју. Осѣм горе изложених раздѣла хирургије, у њих постоји још и шароњање (трепанација), које се ради скоро мимо сваког реда. Једном је код Иличковића био болесни Црногорац, патећи од јаких главобоља. Послѣ бесплодне употребе разних травних одвара Иличковић му је, кратко размисливши, просвирао лобању. Болесник истог дана умре, а Иличковић се дадне у бѣг, у други округ, гдѣ се дуго бавио, бојећи се да сад он не буде просвиран оловним куршумом, док се рођаци умрлога не помирише са свршеним фактом. А неопходно је помирити се: других „лѣпих“ лѣкара нѣје било. Тај случај ипак не научи црногорског доктора да буде опрезан, и ваљало му је да се, по милости Иличковић такође да уради и ампутацију. На његову срећу, као објекат му је служио бездомни Васовић, коме бѣше размрскано стопало. Оператор га је једним замахом јатагана откинуо до глежња, и патрљак смѣста ожегао другим, до црвеног усијања ужареним јатаганом. Рањеник је умръо после неколико минута. Сав тај поступак он је обавио понајпрѣ из знатижеље, пошто Црногорци не пристају скоро ни на какве операције, мимо вађења метака…
Стр. 152
Током једне од шетњи по логору, Кнез, примѣтивши попа Мила окруженог свитом, призва га к себи, и рече, с лаким подсмѣхом у гласу: „О тебе се, попе, нешто не чује у ови рат, ти, како виђу, постаде баба“. Присутни се насмѣјаше. Поп Мило се, не изустивши ни рѣчи, одмаче на страну.
Тај приговор јунаку, из уста представника црногорског народа, био је скоро исто што и овера смртне казне. Само необична заслуга или нека изванредна храброст могла га је поништити.
Сутрадан се од црногорског шанца разлѣже повик „вѣра“. За услѣдившим одговором изађе поп Мило, само с јатаганом за појасом, и приближивши се непријатељском утврђењу, гласно повика: „Изазивам на мегдан, један на један, – у мене је јатаган. Противник може имати пиштољ!“
Одговор бѣјаше мртва тишина.
Почекавши око минут, Мило кликну по други пут:
„Позивам двојицу! Ја сам сâм. Залупајте, јуначка срца! или сте ви глуви?“
Исто ћутање.
„Излазите тројица! Мýчите, нѣме псине! Тројица! Ја сам сâм! Кукавци!“
Услѣдио је одговор – паљба из непосредне близине.
Неколико Турака, искочивши из шанца и притрчавши к Милу, брзо му одрубише главу, а труп одвукоше код себе. Погубљење је извршио непријатељ, путем стрѣљања с одсѣцањем главе.
Увече се у црногорски шанац јавила Туркиња, донѣвши главу попа Мила.
Ујутру врнуше труп, код мене дођоше по покров. Ја им дадох комад платна, приставише главу, умоташе мршаво тѣло и спустише га у гроб…
„Бѣјаше велики јунак“ – тихо су говорили Црногорци приликом погреба. Херцеговци су их само гледали и ћутали…
Стр. 69 – други дѣо
Из дневника подофицира царске гарде коњичко-гренадирског пука Пељгунова:
Никако да се навикнем на народ, зато што Црногорци – Бог ће знати, шта о њима рећи – тако новац љубе, да су спремни на све, и виде ли да сам Рус, једноставно без стида прилазе, и кажу: дај ми новац. Упиташ ли: шта ће теби новац? – Ја сам, каже, сиромашан, немам шта јести. – Ја испрва стварно бѣјах ганут, а онда, како познах да су они страшне свиње, стадох их слати подаље. Замислите само да се никада не захвале, колико год им дао, све им је мало, дешавало се, када замолиш кога да шта учини, дај му што он хоће, ако ли не даш, он смѣста заплаче. На примѣр, да купиш нешто, храну за коње или себе, ђаво ће га знати како ће да те одеру! Зелена трава за 15 фунти – један гулден, буренце воде – један гулден и 50 крајцара, и плаћај за бутељку 10 крајцара, другачије је никако нећеш измолити макар да умреш, и веле: Рус има пара доста, треба добро да плати, а Црногорци су сви сиромаси, ништа немају.
Они су хришћани, живе у својим планинама и празнике Божије не знају, на подобије звѣровима; Црногорац живи сав одрпан, као страшило, а позовеш ли га да нешто уради, он каже: ја сам јунак, радит не могу, идем у битку.
Припремио Иља Горјачев
Прѣвео Драган Буковички
Related posts:
ЗАБОРАВЉЕНИ РУСКИ ЈУНАЦИ
Др Владимир Станојевић-Трнски: О РУСИЈИ И РУСИМА
Драгана Мрђа: ПРИЧАЈ МИ РУСИЈУ (из три угла)
Андреј Ткачов: О ПОСЛЕДЊЕМ ЦАРУ
Сергеј Плотњиков: ФИЛИП МАРКИШИН ПЛАМЕНАЦ – ЦРНОГОРАЦ МЕЂУ КОЗАЦИМА
Драган Крсмановић: НЕГАТИВНЕ ПОСЛЕДИЦЕ ОКТОБАРСКЕ РЕВОЛУЦИЈЕ ЗА РУСКУ ДРЖАВУ И РУСКИ НАРОД
Интервју: Дејан Мировић – ЈАЗ ИЗМЕЂУ СРПСКЕ „ЕЛИТЕ“ И НАРОДА
Николај Малишевски: РУСИ СЕ НЕ ПРЕДАЈУ – ТВРЂАВА ОСОВЕЦ
Ранко ГОЈКОВИЋ: ЛАЖНИ САВЕЗНИЦИ
Војислав Шешељ: ВЕЛИКА СРБИЈА ИЗМЕЂУ ВИСЛЕ И ЛАБЕ
Милош Милојевић: ЖАРКО ВИДОВИЋ, „ЧОВЕК ВЕК“
Интервју: Милослав Самарџић – СРБИЈА: ТЕЖИНА ПРОШЛОСТИ (за француски часопис Commentaire)
