Захарије Орфелин: ДВА ПИСМА ПЕТРА ВЕЛИКОГ СРБИМА

Након пропасти у Полтавској битци, шведски краљ Карло XII се склонио у Турској, у (данас придњестровском) граду Бендеру. Петар Велики у томе види опасност за своје јужне границе и прѣти Турцима ратом уколико не испуне договорено удаљавање шведског краља са своје територије. Турска, са своје стране, жели да из Азовског мора нестане руска флота, која се тамо појавила након руског заузећа Азова 15 година раније, и крајем 1710. године сама објављује рат Русији.

Већ 6. марта слѣдеће године, Петар I са будућом супругом креће из Москве ка Молдавији како би стао на чело своје војске у војни која ће у историју ући под називом Прутски поход. Тај поход ће значити један од највећих неуспѣха у читавој владавини Петра Великог, али и нововѣковни почетак руско-српског војног савезништва. Темељи том савезништву постављени су понајвише заслугом грофа Саве Владиславића.

У редовима који слѣде видѣћемо како је ову занимљиву епизоду српско-руске историје видѣо Захарије Орфелин, једна од најзнаменитијих личности српског барока, у својој књизи „Житије и славна дѣла господара императора Петра Великога, самодршца сверусијскога“, печатаној у Венецији 1772. године. Ову изузетну Орфелинову монографију је већ 1774. године приредио и штампао у Петрограду руски историчар Михаил Шћербатов у издању Императорске академије наука.

Књига је врло занимљива и с језичке стране. Стога се приређивач старао не толико да словеносрпски текст изворника „прѣводи“, колико да га осаврѣмени те данашњем читаоцу приближи дух, лѣпоту па и мане оригинала, односно Вуковом језичком реформом запретаног српског високог стила у књижевности, држећи се, колико је то могућно, ауторовог устројства реченице, рѣчника, тона приповѣдања, па донекле и правописа. Неке лѣпе, а заборављене изразе смо радије задржали и кратком напоменом појаснили, него да их замѣнимо саврѣменим.

Догађаји који нас занимају описани су најпрѣ у XIII глави II тома поменуте Орфелинове књиге, стр. 22-30:

---

(…)Уистину сви, како једноплемени словенски, тако и грчки и других језика источног јерусалимског благочашћа народи, који кроз тако дуго врѣме стењу под игом отоманским, почели су већ замишљати Петра Великог тачно као израиљског од Бога посланог Анђела, који ће их избавити од плѣна мухамеданског, тачно као египатског. Пророчанство, у гробу грчкога Императора Константина нађено, увѣравало их је да Турци имају свеконачно[1] изгнани бити из Цариграда народом риђим или русим (то јест црвенкастим), којим Русијане препознају. Па и сада исто мисле, и сви једновѣрници, премда у невољи[2] не јавно, него тајно, и штавише срдачне своје молитве к Богу за успѣхе оружја благочастиве Државе над злочестивима и човѣкопоклоницима, ради ослобођења својега и својега угњетеног благочашћа непрестано узносе.

У то исто врѣме када је Порта отоманска зготовљала војну против Русије, случило се некоме Србину, Сави Владислављевићу, урођенцу[3] херцеговачкому, прећи из Цариграда у Москву због неке важне услуге коју је он у Цариграду при тадашњим шведским и турским смицалицама царском посланику учинио. Овај Сава, бивши примљен од Цара Петра весма милостиво, прѣдложи одмах – ако би Његово Царско Величанство изволѣо писати к Црногорцима, и к другим тамо сусѣдним народима, и подстакао их узети са своје стране оружје против Турака, то би сви они весма доброхотно ступили у службу Његовог Царског Величанства, и тѣм би била учињена не мала диверзија турској сили. Ова прѣдставка получи такав успѣх, да Господар посла тада у Црну Гору писмо слѣдећег садржаја:

„БОЖИЈОМ МИЛОШЋУ МИ, ПЕТАР ПРВИ, ЦАР И САМОДРЖАЦ СВЕРУСИЈСКИ, и проч. и проч. и проч.

Преосвећеним Митрополитима, благородним и прѣвасходетељнѣјшим[4] Кнежевима и прочој Господи духовног и мирског[5] чина, особито Црногорцима, Зећанима, у Албанији Дукађињанима, Климентима, Кучима, Пиперима и иним, како православног грчког, тако и римског закона, здравље и свако благополучје од Свевишњег да буде.

Знано Вашим благородним особама да буде и свѣм народима, почитатељима Распетог Христа Бога нашега, кроз кога се сви надамо у Царство Његово ући, потрудивши се добросрдачно за Цркву и Вѣру.

Пошто су варвари Турци, Христове Цркве и православнога народа гонитељи, многих држава и земаља неправедни завојеватељи и многих светих цркава и манастира разоритељи незадовољени посѣдовањем Грчке Империје и иних многих области – не освајањем, но неправедним отимањем, варајући сироте и убоге и удове склањаху најпрѣ на своју протекцију, а потом их као вуци овце грабише и стадо хришћанско разараше и толике хришћанске провинције у поданство неправедно приведоше, као што их и до данас тиранством и мучењем разарају и у поганску мухамеданску вѣру насилно привлаче.

А сад видѣвши они нечастивци Нас, Наше Царско Величанство хришћанском народу доброжелѣћих и заможних, и милошћу Божјом у војним пословима прѣуспѣвајућих, стадоше подозрѣвати како смо тобоже намѣрили одузимати од њих неправедно захваћене земље и хришћанима под њиховим игом стењућим помагати; те они, Турци, свезавши се с јеретиком Краљем шведским (који је с Божјом помоћју оружјем Нашим побѣђен, и војска Његова до ногу потучена, и у плѣн узета, и државе његове не мали дѣо је завојеван, а преостали у крајњу ништету и разорење праведном Нашом војном доведен, и одузете су не само Наших блажене памјати Самодржаца земље и градови од неправедног шведског запосѣднућа, него су и три прѣвелике провинције с многим градовима, укруг мора Балтичког завојеване, и тако је Божјом милошћу оружје наше прослављено, што је, надамо се, Вашим особама познато) Нашем Царском Величанству неправедно, без икаквог од нас датог им повода војну објавише, и Посланика Нашег у Константинопољу прѣбивајућег у тамницу посадише, намѣрени да прѣостало стадо Христово у поданство своје приведу.

Тога ради Ми, видѣћи такве њихове неправде и посматрајући прогоне хришћана, призивајући Бога у помоћ, принуђени смо сабирати не само Наше војске, но и проче владаоце, савезнике Наше позвати, и ове године с пролѣћа намѣру имамо да не само нађемо моћи противу непријатеља, онога бусурмана[6], отпор пружати, него и са силним оружјем у срѣдину посѣда Његових ступити и потлачене православне хришћане, ако Бог допусти, од поганског Његовог тлачења и ига ослободити, на који рат полажемо послѣдња наша срѣдства и с љубезновѣрним и искусним Нашим војскама и сами лично ступамо против врага вѣре: јер, свѣм добрим, чистим и одличним хришћанским срцима ваља, прѣзрѣв страх и тешкоће, за Цркву и православну вѣру не само војевати, но и послѣдњу капљу крви пролити, што ће од Нас по могућности нашој и учињено бити.

Притом, пошто је Нашем Царском Величанству позната храброст древних Ваших владалаца и дубина добрих Ваших хришћанских срдаца, и вѣштина коју сте раније по дужности својој прѣко храброг оружја за вѣру у ратним приликама показивали, као што се удостовѣрисмо из књига какве су напечатане у цѣлом свѣту, величајући војне вѣштине ваших народа, те је велики Александар Македонски с немногим војскама тамошњих народа многе Цареве побѣдио и многе империје завојевао и тѣм бесмртну славу у војничком држању за собом оставио. Ђурађ Кастриот, сирѣч[7] Скендербег, сав свој живот с немногим војскама Вашег народа не само љутом поганском зубу нѣје допуштао себе уједати, него је још у шездесет и три главне битке непријатеља до ногу тукао: да су се други ваши Деспоти и Владаоци с таквим срцима трудили, не би себе довели у невољништво, а потомке своје у поданство.

Стога у данашње од Бога послано врѣме пристоји Вам древне своје славе обновити, сјединивши се с Нашим снагама скупа на непријатеља војевати за вѣру и отаџбину, за част и славу вашу, за слободу и вољност вашу и ваших потомака: но ако се ко из вас у овој праведној војни потруди, тај ће најпрѣ од Бога получити свако добро уздарје, а од Нас милост и награду, и свак ће према услугама и жељама повластице Наше и плату имати. Јер, ми за себе друге славе не желимо, само да смогнемо тамошње хришћанске народе од тиранства поганскога ослободити, православне цркве опет украсити и животворни крст узвисити; и тако, уколико се будемо заједно свак по својој могућности трудили и за вѣру војевали, то ће се име Христово прославити више, а поганини, Мухамедови наслѣдници ће бити прогнани у стару њихову отаџбину, у пѣшчаре и степе арапске.

Ова Нашега Царскога Величанства доброжелатељна грамата Вашим благорођима уручена биће од посланика Наших. Дано у Москви, лѣта Господња 1711. године, 3. дана марта.“[8]

Почетком маја мѣсеца сабрала се русијска армија код Браслава и отуда се отправила даље у поход. С главном армијом сјединио се и находећи се у Пољској русијски корпус, при чему је командујући оним корпусом генерал Јанус фон Еберштат савѣтовао осталом Генералитету да се на Дњепру изграде магацини; али ову толико потрѣбну прѣдострожност сматрали су тада за излишну, уздајући се у велика обѣћања влашкога Кнеза Бранкована. Генерал-фелдмаршал Гроф Шереметјев био је послат напрѣд с једним дѣлом армије, ради благоврѣмене изградње моста преко Дунава. За њим је слѣдовао Његово Царско Величанство са свом армијом и утаборио се код Чучоре на реци Прут, гдѣ се и Кнез Кантемир са својом молдавском војском прикључио армији. Отуда је пошао Цар с неколиким генералима ка прѣстоном у Молдавији граду Јашу, очекујући од влашког Кнеза Бранкована обѣћани провијант. Но како је онај Кнез поступао у свом обѣћању весма споро, и савршено му вѣровати разлога нѣсу имали, већ супротно томе, у провијанту се недостатак већ јављати почео због тога што, уздајући се у њега, провијантом су се обезбѣдили само за 20 дана, и притом су скакавци у Молдавији сву траву појели, то се Његово Величанство двоумио даље да пође.

У међуврѣмену генерал Рене и Гроф Тома Кантакузин бѣху послани у Влашку да провијант од Бранкована, ако се не буде могао добровољно добити, силом узму. И тако прѣшавши молдавске горе атаковаше Браилов и узеше овај град Турцима на капитулацију. Кад су почели већ у влашку земљу проходити, бѣше им послат указ да оставе Турцима Браилов и врате се назад к армији. Јер, при њиховом отправљању тамо из логора, прѣдузела је русијска армија поход свој ка Дунаву, желѣћи прѣ Турака до те рѣке доћи. Но једва се планини Рабју приближила, кад стиже вѣст да је Врховни везир с 200 тисућа људи прѣшао Дунав и да се његов логор простире до Фалчија. Тога ради отправљен бѣше генерал Јанус са седам тисућа људи Русијске војске и с 500 Молдаваца и неколико стотина козака ка Фалчију ради задржавања непријатеља. Дошавши тамо, видѣ он турски логор покрај села Барсени на источној страни рѣке Прут и обавѣсти о томе Његово Царско Величанство преко курира. Но, будући да он док не добије одговор не хтѣде одступити назад, то га непријатељ, прѣбацивши се ноћу преко рѣке, окружи са свѣх страна. У врѣме највеће узнемирености дође му Молдавац с указом да се врати у логор[9]. Тога ради построји он свој корпус у батаљон-каре[10] и поче помало одступати, одбијајући свагда храбро бесчислене непријатељске нападе. Недалеко од логора учини на њега непријатељ жестоки удар, али онда је послан к њему на помоћ Кнез Кантемир с Молдавцима, помоћу којих је непријатељску коњицу од 60 тисућа људи цѣла три часа задржавао и, прогнав је благополучно, стигао у логор код Станисбеста. Кад је потом Његово Царско Величанство увидѣо да је мѣсто на коме стоји армија неодговарајуће за ваљано постројавање цѣле војске за битку, спаљен је сав сувишни пртљаг, а армија је одступила назад ка планини Рабју. Непријатељ, угледавши у свитање повлачење армије, погна за њом у стопу сву коњицу; ипак, будући од ње снажно уздржан, нѣје могао одвратити њен долазак на назначено мѣсто. Турци поставише одмах свој логор са обѣ стране рѣке Прут, и читавог дана су имали многе мање окршаје с русијском коњицом.

Слѣдећег дана стиже и Врховни везир с јаничарима и с 444 топа, из којих одмах поче паљба по русијском логору, а јаничари такође по свом обичају на исти учинише жесток напад. Истина је да седам пута одбијени бѣху они весма храбро, премда се при русијској армији находило не више од 69[11] пуковских топова, но који су весма полезно употрѣбљавани: па ипак, не могаше се надати добром исходу. Турци су прѣвасходили числом русијску војску шестоструко, и окружили су је са свѣх страна. Са друге стране, појавио се унутар логора такав непријатељ, који је много силнији био од вањског, и то крајњи недостатак у залихама хране. Околности, које су очевидно за русијску војску прѣдстављале или смрт или заробљеништво.

Цар Петар Велики, коме је сва она бѣда прѣд очима била, доспѣ најзад у неисказану пометеност. Тужио је због тога што је допустио да буде обманут од влашког господара и дође са својом војском у тако удаљену, непознату земљу без провијанта. Сѣтовао је што толики његови прѣдузети трудови на просвѣћивању народа и прослављању Отачаства имају сада због само његове неопрезности одједном ишчезнути, и што ће најодличније његове трупе, које је он сопственим својим трудом, разумом и добром управом учинио таквим да најбољим у Европи трупама нѣсу уступале, сада морају пропасти заједно с њим.

У тако худим околностима и таквој већ крајности, не остаде Његовом Царском Величанству ништа више до да се без губљења врѣмена пробија са свом својом силом кроз непријатеља, закључив да уколико се не извуче, то му је боље с оружјем у рукама умрѣти, неголи таквим варварима, на вѣчну своју и своје државе срамоту, у плѣн здати се. И тако даде он указ свѣм грнералима да сутрадан буду готови на то, а притом заповѣди оставити себе током наступајуће ноћи на миру, који пак никако нѣје могао имати, скрушавајући се непрестано због свог и државе своје стања, што га је одлучило да се сутрадан преда тако сумњивој одважности.

Генерали, добивши такав очајнички указ, припремаху се учинити све оно што се тиче њихове дужности. Господарица Царица Катарина, која исто бѣше ту, упознавши се с намѣром свога Господара, држала је исту за не мање одважну, колико и за весма опасну. И тога ради сабра она неодложно војни савѣт, на коме је за потрѣбно нађено да се Турцима учини мировни прѣдлог. Овај полезни закључак ваљало је обѣлоданити Његовом Царском Величанству и тражити његово саизволѣње. Али ко се могао осмѣлити прѣступити указ којим је забрањено сваком, ко год он био, к њему оне ноћи долазити? а притом, како ће онај благородни дух моћи склонити на то да тражи мир у оних клетвопрѣступних варвара, који сами бѣху узрок тог похода? Господарица, знајући колико власти она има над срцем свога дражајшега Господара и супруга, уђе сама у шатор његов и, павши прѣд њим, прѣдстави му све ово тако дирљиво, да је он не толико због разлога, колико због суза њених имао најзад на све дати сагласност.

Весма рѣтко се дешава да се код турских министара новцима нешто не може постићи. Ово је Царици Катарини било познато, а она је и скупила колико је више могла червонаца[12] и придавши још свој накит од драгог камења, којег је при себѣ тада имала, послала све то по Шепељеву, подофициру Царске гарде к Врховном Везиру и савѣтнику његовом, ћехаји. Том истом официру по указу Његовог Царског Величанства је од генерал-фелдмаршала Шереметјева било уручено писмо, у коме је он објављивао Врховном везиру „да Цар, Господар његов, никада нѣје имао ту намѣру да војује против Порте отоманске, но да је у овом случају принуђен био иступити тек у самоодбрани; а што је ступио у границе турске, узрок тому је Господар влашки Бранкован, који га је сам позвао туда, обѣћав да ће прѣдати себе и сву своју Кнежевину: стога Његово Царско Величанство, зарад одвраћања даљег крвопролића с обѣ стране има склоност ступити у мировне прѣговоре и проч.“[13]

Врховни везир Балтаџи Мехмед, видѣћи с каквом храброшћу и мужаством су Расијани у чињеним турским налетима отпор пружали, прими тај прѣдлог генерал-фелдмаршала Шереметјева тѣм радије, што ни сами јаничари више нѣсу хтѣли наступати. И тако он одмах објави у својој армији примирје оружја, а у међуврѣмену ступи у мировне прѣговоре с царским, к њему присланим министрима вицеканцеларом Бароном Петром Шафировим и генерал-мајором Грофом Михаилом Шереметјевим, сином генерал-фелдмаршала. Услови на којима је мир закључен били су слѣдећи: да Његово Царско Величанство уступи Турцима Азов у стању у каквом је био до заузећа, разорив прво све утврђене грађевине и извевши своју артиљерију и војничку опрему; такође да на Азовском мору и Дњепру новоизграђена утврђења с таганрошком луком разори, и тако је сву земљу од Самаре ка југу лежећу уступио Турцима и Татарима, а послѣдњима и право заступништва над Запорошцима оставио. Поврх тога да се не мѣша више у дѣла Републике Пољске, те да стога изведе своје војске отуда; а притом да допусти Краљу шведском слободни пролазак у државу његову ако он усхтѣдне ићи кроз русијске и пољске земље.

Правда је да је Врховни везир најпрѣ трѣбовао предају молдавског Кнеза Кантемира; Његово Царско Величанство је пак наредило да му се на то одговори како му се може дати све до самог Курска, но таковог Кнеза, који се ставио под Његову заштиту, он никада неће оставити. Због чега Турци, у осталом весма захтѣвни, смѣста оставише то трѣбовање да се ово толико полезно мировно дѣло због тога не би пресѣкло[14].

[pullquote]Сада ова књига штије[15]
Да се Москов с Турци бије.
Христјани се Богу моле
Када свому Цару воле.
А сада Те, Боже, мољу,
Ти испуни нашу вољу
За велико Име Твоје:
Ђаволи се тебе боје,
А камоли неће Турци,
Кои ходе како вуци.
Пошљи, Боже, силна вѣтра
Да довѣје Цара Петра
Константину равном пољу.
Допусти му Твоју вољу
И по суху и по мору.
Освободи Свету гору
И по гори монастире
И остале све пастире:
Да се Твоја слава поје,
Нек се од нас Турци боје
И слава се твоја чује
Како може Бог помоћи
И у дневи и у ноћи.
Бѣдни Србљи и убоги
Остали су у неснаги,
Вапијући и дан и ноћ,
Те од Бога ишту помоћ.
Опрости нас, мили Боже!
Ако хоћеш, то се може,
Опрости нас турске силе,
А за Твоје Вишње Име.
Плачемо Ти свиколици
Како сужњи у тавници.
Док је нама славне Москве,
Гдѣ находе многе војске,
По црквама будет служба,
Додијаће наша тужба.
Док је нама Божје воље,
Христјаном ће бити боље,
Христјаном се праве свѣће,
Те с’ пред њима чини вѣће,
А многа се душа стара
И поглéда Петра Цара.
Пројти хоће по краина
Да протѣра поганина,
У Цариград, славно мѣсто,
Хоће доћи он доисто:
Јер не лаже пророчество,
Искати ће отечество,
Потрошиће многе новце
Да искупи своје овце.
Жели сваком своје дати
И христјане миловати,
Пак ће с њима на Турчина
Војевати поганина,
Клати Турке и Татаре
Док протѣра и сатаре
сѣћи хоће и кадије,
Докле дође до Скадрије.
К Соф’ји хоће полазити
И Турке ће погазити.
Турци на наш закон хуле,
Мухамеда бољим чине,
А от црквах и олтари
Праве џам’је и мунари,
На мунари хоџа виче,
Пак се с њиме Турци диче.
Хоџа виче, стоји хука,
Била њему вѣчна мука,
И тко га је научио
Довѣка се с њим мучио.
А нејаку дѣцу носе,
Како младу траву косе,
Нејаких их Турци турче,
Те их сваком злу науче.
Знате сада што ће бити,
Сада ваља вино пити;
Сваки чашу право пуну
За Цареву свѣтлу круну,
Силна Цара Московита,
Господина основита.
От истока до запада
Многа му је душа рада
Да пошаље своје слуге
Да христјаном није туге.
Помози нам, Боже мили,
Ти нам Твоју милост пошљи,
Сваком, Боже, ти помози,
А невѣрним не помози.[/pullquote]

---

О томе како је горе наведено писмо Петра I одјекнуло у Црној Гори, најбоље говори пѣсма тѣм поводом испѣвана, за коју Орфелин каже да је народна и прилаже је нешто даље, у  XV глави II тома своје књиге, на стр. 81-84, а ми је у цѣлини прѣносимо. Овдѣ је уопште занимљиво укрстити (не само народну епску) поезију, са погледом који нам на исте догађаје даје историјска наука. Догађаји о којима Орфелин пише одигравају се у доба које описује и Његошев „Горски вѣнац“ – у редовима који слѣде срешћемо се и с неким јунацима највећег српског спѣва.

А какве је послѣдице овако неповољан расплет догађаја имао по Србе? О томе нас Захарије Орфелин обавѣштава у тој истој XV глави на стр. 85-86. Али најпрѣ да видимо како је у Црну Гору стигла повеља Петра Великог. У томе је важну улогу имао родоначелник будуће чувене руске племићке лозе Милорадовића (стр. 78-81):

---

У тадашњим околностима весма лако је било Сави Владислављевићу склонити Цара да пише Црногорцима и другим околишним србског језика и колѣна народима, и тѣм их покренути на узимање оружја против врага хришћанског имена. Ипак, те исте околности постављаху не мање и тешкоћа у начину којим би се оно писмо отправило. Сава је био човѣк проницљив и прѣпреден, а такође и такав који је не због васпитања, већ од природе умѣо придавати рѣчима својим важност и вѣродостојност, па узе ово дѣло на себе. Иван Лукачев од Подгорице, који је недавно прѣд тѣм дошао у Русију и обдарен рангом капетанским, по Савином упутству пусти браду и одене се у хаљине монашке, па тако пође с поменутим писмом кроз Молдавију. У Букурешту, кнежевском граду у Влашкој, нађе он једног од босанских и херцеговачких предѣла трговца, управо Михаила Милорадовића, који је у Влашкој и у Венецији воловима трговао.

Капетан Иван, упознавши се с тѣм трговцем, замоли га најпокорније – пошто је он намѣрио ићи у Црну Гору ради поклоњења тамошњим светим манастирима, а пута којим му ваља ићи не зна – да му нађе човѣка који би га до Црне Горе безбѣдно провести знао; а том човѣку платиће он колико пожели. Поменути трговац Милорадовић, будући не мање прѣпреден, слушао је понуду овог тобожњег монаха стрпљиво, али обѣћавање тако велике плате проводнику пробудило је у њему некоје љубопитство. Посматрао га је он од главе до пета, и не мање из ухватки[16] него из његових очију нахођаше причину расуђивати да овај црноризац, макар и био прави, ипак не иде у Црну Гору једино тек ради поклоњења манастирима: он свеконачно за то има важније разлоге.

Милорадовић обѣћа нашем тобожњем монаху наћи потрѣбног проводника. Сутрадан рано, будући с њим насамо, преклињао га је Богом и свѣм светима да му без тајења открије ко је, откуда и за каквим тачно послом иде он у Црну Гору; напротив тога обавеза он себе исто клетвом да ће ту изјаву сачувати у најдубљем ћутању, и поврх тога, уколико је његово предузеће од велике важности, то ће му он сâм бити проводником. Капетан Иван је имао разлог обзнанити Милорадовићу као хришћанину све то што је он тражио, додавши томе да, уколико он усхтѣ ићи с њим у Црну Гору, то ће му измолити код Његовог Царског Величанства милост каквој се само надати може; па га одмах наименова пуковником, а ми ћемо доцније видѣти да га је Цар и признао за такова. Могућно је себѣ прѣдставити весма лако како се Милорадовић сагласио на ово тѣм благохотније, што му се бољим чинило бити пуковником, нежели трговцем говедским; и тако не губећи врѣме пођоше обојица пут Црне Горе.

Познато је да су у Црној Гори до тог врѣмена управљали Митрополити дѣлима не само духовним, но и свѣтским, или кратко речено: бѣху они скоро самовласни Господари свѣтски и Црквени, и народ им је ово тѣм доброхотније дозвољавао, што је другоме то повѣрити било немогуће, зато што слѣдоваше словеносрбском обичају: кад нѣсам ја, нек нѣси ни ти; а то је Митрополитима баш згодно послужило. Тога ради капетан Иван и Милорадовић, дошав у Црну Гору, јавише се с писмом код тадашњега Митрополита Данила Стѣпчевића[17] Његуша. Митрополит се прочитавши писмо удивио како су то Господару Петру Великому дошли на ум Црногорци, с којима притом Русија никада знанства нѣје имала. Судио је да, с једне стране, овај случај јесте најугоднији за ослобођење од ига турскога толиких хришћанских, источнога благочашћа нáрȏдā; са друге стране, расуђивао је он, ако Цар русијски протѣра Турке и завлада свѣм тѣм земљама, то ће он, дабоме, бити и владарем Црне Горе; и тако ће власт коју Митрополити у Црној Гори над народом имају већ потпуно да пропадне. Ово послѣдње размишљање погрузи га спрва у велику замишљеност. Ваљало му је оно царско писмо саопштити народу; али се бојао народног пристанка на то: јер, премда су Црногорци њему у свѣм другим случајевима послушни, ипак се може десити да милост коју им Цар обѣћава надвлада код њих његове поуке; поврх тога, народ, коме грађанска правила, или штавише лукавства његових Митрополита бѣху непозната, можда такође пожели ослобађање од толиких турских напада на себе и од употрѣбљаваног суровства над благочастивим црквама и народима.

Тадашњи црногорски Сердар, или по садашњем Гувернадур, Сава Петровић, био је Митрополиту нећак, коме је Митрополит намѣрио прво саопштити царско писмо у нади да ће овај, као нећак, све на његову вољу и благонахођење оставити. Сердар је позван, и нѣје му писмо толико брзо прочитано, колико брзо је он испољио своју савршену, па још и радосну сагласност на исто. Митрополит му је, насупрот томе, прѣдочавао разне тешкоће за прихватање царског захтѣва; између осталог, говорио је он њему да, уколико Црногорци сада устану с оружјем на Турке, то ће у случају неповољног војног исхода запасти у крајњу невољу; јер, за то их Турци никако не би оставили без одмазде и проч. Глас који је о успѣху Царева оружја и о тако многим његовим над Швеђанима одржаним славним побѣдама већ свуда пронешен, нѣје допустио сердару сагласити се на прѣдлоге свога Митрополита. Он, бивши због тога доведен до прѣвелике срџбе, учини му жестоки приговор:

„Ево нам сâм Бог шаље благочестивог Цара за ослобођење толиких хришћанских цркава, манастира и нáрōдā, и ми смо у таквом случају њему животом и имовином помагати дужни, а ти ли иштеш такву од Бога нам пружену добробит одметнути, па тако велико на славу Божју и ползу толиких хришћанских благочестивих народа управљено дѣло разорити? Какав си то човѣк? Какав архипастир? У случају да се ми сами, као људи прости, не разумѣвајући важности оваке ползе не би хтѣли сагласити на то, тебѣ би приличило да нас за то још и посавѣтујеш, а ти се умѣсто тога стараш да нас задржиш. Ми благодаримо Бога што нам дарова такова Цара, који о спасењу душа и тѣлеса наших старање носи, и хоћемо сви једнодушно узети оружје наше и заједно с њим војевати против поганина Турчина, а тебе, ако ли се не сложиш, у томе већ богме више нећемо ни слушати“.

Не мину много врѣмена а Црногорци, наоружавши се, под прѣдводитељством својих Сердара и Војвода с уобичајеном својом смѣлошћу ступише на границе турске и, завојевавши многа мѣста, рубише Турке беспоштедно. Ово су могли тѣм несметаније чинити, пошто је сераскѣр тамошњих земаља Ахмед-паша од Порте, која се покрету црногорском најмање надала, получио указ да пође ка границама Влашке против Русије; но како је у међуврѣмену мир с Русијом био закључен, то Порта отправи тог истог сераскѣра са шездесет тисућа турске војске да казни ту црногорску дрзновеност. Сераскѣру је по Султановом указу ваљало бити у Црној Гори још те јесени; но зимска погода, која се рано јавила и у коју Турци војевати нѣсу баш обикли га омете, па он тек слѣдеће, наиме 1712. године стиже до Црне Горе. Како у Црну Гору брзо дође вѣст о приближавању Турака, то неколико корпуса најодабранијих Црногораца под прѣдводитељством Војвода Мандушића и Рогана[18], одмах иступив, атаковаше на турску прѣтходницу код мѣста званог Острог и потпуно је разбише. У међуврѣмену иступише и остали црногорски корпуси који дочекаше сераскѣра с тако приличним мужеством да се он једва могао бѣкством спасти, а остали, који не бѣху порубљени, разбѣжаше се с великим поспѣшењем.

Порта отоманска, получив тако худу новост, и знајући да с Црногорцима се носити значи само људе губити, а ползе нема никакве, заповѣди учинити с њима примирје. Ово бѣше 1713. године. Али Црногорци посланицима одвратише да они мира с Турцима неће учинити све док за то не добију дозволу од Цара Русије. Султан због такве тврдоглавости Црногораца западе у прѣвелику јарост и посла Везира Нуман-пашу Ћуприлића с армијом која је бројала сто двадесет тисућа људи[19] на њих. Ћуприлић је у Црну Гору стигао 1714. године, мѣсеца маја; па како дознаде да су Црногорци готови да ступе с њим у битку ако им само повод за то дадне он, знајући бесполезност борбе с њима, бѣше принуђен употрѣбити лукавство, које му је и пошло за руком. Он посла главарима црногорским прѣпоруку да не буду више узроком толиком крвопролићу с обѣ стране, већ да се боље склоне к миру, који Висока Порта свеконачно с њима жели. И тога ради, ако су сагласни, нека дођу к њему зарад изистинског закључивања мира. Себе је притом обавезао заклетвом да долазницима никакова зла неће учинити. Црногорци, који још прѣ тога бѣху дознали да је Цар с Турцима мир одиста закључио, имађаху такође тежњу ка миру; те стога, уздајући се у заклетву везирову, одоше седамнаесторица главних главара црногорских у логор турски без икакве бојазни. Тек што стигоше, везир нареди да се одмах ставе под стражу, а потом са свом својом војском намах упаде у Црну Гору, гдѣ то ни најмање нѣсу очекивали, пети дѣо земље огњу и мачу прѣдаде и одведе у ропство двѣ тисуће душа, људи оба пола и различитог узраста, а потом заповѣди да се и прѣтпоменутим посланицима главе одрубе.

Црногорци по таквом плачевном страдању отправише у Русију свога Митрополита Данила к Његовом Царском Величанству с изјавом о свему томе што се у Црној Гори случило. Петар Велики је весма саосѣћао с њима због те њихове несреће, те им посла од себе, у знак благодарности због таквог њиховог усрђа према њему, дар и писмо слѣдећег садржаја:

„БОЖИЈОМ МИЛОШЋУ МИ, ПЕТАР ПРВИ, ЦАР И САМОДРЖАЦ СВЕРУСИЈСКИ, и прочаја, и прочаја, и прочаја.

Преосвећеним Митрополитима, превасходетељнѣјшој и поштенњејшој господи Гувернадурима, Капетанима, Кнежевима и Војводама и свѣм хришћанима православног грчког, као и римског исповѣдања духовног и мирског чина [у Србији, Македонији][20], Црногорцима и Приморцима, [Херцеговцима, Никшићанима, Бањанима, Пивљанима, Дробњацима, Гачанима], Зећанима[21], Кучима, Бѣлопавловићима, [Пиперима, Васојевићима, Братоножићима], Климентима, Граховљанима и Рудињанима нашег Царског Величанства благоволѣније.

Будући да је Нама, Великому Господару, Нашему Царскому Величанству познато да сте, како је прошле 1711. године против нас Султан турски без икаквог од Нас датог повода војну започео, Ви по Нашој жељи и писменом подсѣћању к вама через пуковника Михаила Милорадовића и капетана Ивана Лукачевића од Подгорице уручених [преосвећеному] Данилу Стѣпчевићу Његушу, који својом и вашом христјанском ревношћу, зарад једновѣрја и једнојезичности с нама и подражавајући древној слави прѣдака ваших, словенског једноплеменог с нама народа, наоружавши се свенародно, показа против тог хришћанству заједничког непријатеља храбра и славна дѣла, због чега доцније, кад онај Султан турски с нама мир обнови, посла у покрајине ваше турске своје војске које многе из ваших народа порубише и мучитељски умртвише, а ине по каторгама разведоше; манастире и цркве попалише, а црквене утвари и вашу имовину разграбише, о чему смо како из постраних извѣштаја, тако и од ваших изасланика на двору нашему обавѣштени, и по хришћанској дужности саосѣћамо, те заповѣдисмо да по свом Нашем православном Царству у Божјим црквама и манастирима за оне пострадавше за вѣру хришћанску и вѣнчавше се мученичким вѣнцом саборно Бога моле и помене творе; а вама, у животу оставшим ратоборцима Ми, Велики Господар, Наше Царско Величанство усхтѣдосмо путем ове Наше грамате онај ваш од почетка војне ревносни по хришћантву и једновѣрју с нама подвиг и показана војна дѣла свемилостивејше похвалити и за показану тѣм поводом Нама, Великом Господару и цѣлој нашој Империји подршку заблагодарити. И мада због садашње дуготрајне војне с јеретиком, Краљем шведским, принуђени на велике издатке, да би је најскорије окончали, не можемо достојно и по заслугама вашим награду вам дати, ипак у знак Наше милости к вама шаљемо сада по преосвећеном Данилу Његушу [Стѣпчевићу], Митрополиту Скендеријском и Приморском, чиноначелнику вашем, сто шездесет златних медаља наших и новаца пет тисућа рубаља као потпору разореним људима и онима што су велики [труд] онда понѣли; дајемо преосвећеном Митрополиту за исплату дугова тѣм поводом насталих и зидање разорених у Митрополији његовој цркава и манастира исто пет тисућа рубаља. А убудуће, када мир срећно получимо и од прѣтешких издатака се ослободимо, нећемо пропустити да вас за ту вашу вѣрну службу Нашом царском милошћу обилатије наградимо. И како Ми сада имамо с турским Султаном мир, желимо га и с наше стране ненарушиво држати. Стога савѣтујемо и вама имати с њима мир; ако би они снова на Нас и Државу Нашу војну почели (што у садашњем тренутку не очекујемо), у таквом случају од вас желимо изнова зарад једновѣрја и једнојезичја оружју нашему помоћи, па вас обнадеждујемо[22] сваком Нашом царском милошћу и наградом, а Наша милост од свѣх вас ће и унапрѣд свагда неразлучна бити. Уосталом, објавиће Нашу к вама милост бивши овдѣ, при двору нашем, преосвећени Данило Стѣпчевић, Митрополит Скендеријски. Дано у Царствујућем Нашем граду Санкт-Петербургу, лѣта од Рождества Христа Спаситеља нашега 1715. године, јула 9. дана, царствовања Нашег 34. године.“

Од тог доба давана је Црногорцима непрекидно од Русијског Императорског двора једнака годишња накнада. Но како је то давано через руке њихових Митрополита који, не дозољавајући другима, сами ради тога иду у Русију, то је рѣтко ко од мирјана од тога штогод могао добити. Тако је било и са горе поменутим царским медаљама. Дато је од њих само немногим Војводама, све прѣостале су остале код тог истог Владике Данила, а за њим – код његових наслѣдника, док најзад Митрополит Василије Петровић, који мање неголи прѣци његови часне крви је имао, не узе све оне медаље и прѣкова их, из чега изиђе 12 фунти злата, па их преко попа Марка Мирковића из села Маина замѣни у венецијанској ковници за цекине. Уистину Двор русијски држи Црногорце у изузетној милости и веома се старао о њиховом благостању. Високославне памјати, Господарица Императорица Јелисавета Петровна хтѣде утемељити у Црној Гори славна училишта и учитеље о свом сопственом и Државе своје трошку, да би се тамошња младеж учила духовним, политичким и војним наукама; али прѣтпоменути Митрополит Василије то никако допустити нѣје хтѣо, без икакве сумње стога што би народ кад почне учити свеконачно увидѣо обману својег вишег духовништва, те Митрополитима не би више допустио да њиме управљају и владају[23].

---

Читаоцима на крају још једном прѣдлажемо да горе научно изложени историјски опис сравне с народном пѣсмом Милорадовић, посланик Петра Великога, први пут објављеној у Његошевом „Огледалу српском“, која говори о истим догађајима. Извођење закључака остављамо вама.

---

[1] По нашем осѣћају много природније и милозвучније од данас раширене туђице дефинитивно; у другом контексту свеконачно може значити и несумњиво, неоспорно – прим. прир.

[2] Тј. неслободи – прим. прир.

[3] Још један осаврѣмењени израз: домородац, старосѣделац, мѣштанин – прим. прир.

[4] Наставак –ејши прѣдставља још један начин грађења суперлатива у старом језику – прим. прир.

[5] Тј. свѣтског, свѣтовног чина (у старом језику мїр=свѣт) – прим. прир.

[6] Погрдан назив за човѣка друге вѣре, обично муслимана – прим. прир.

[7] То јест, наиме – прим. прир.

[8] Повеља је написана само три дана прѣ Петровог одласка из Москве к својим трупама у Молдавији – прим. прир.

[9] Приређивач руског издања Орфелинове књиге Михаил Шћербатов на овом мѣсту даје слѣдећу напомену: „Истина је то да је генерал Јанус послан био напрѣд к Фалчију зарад супротстављања турским покретима; но он тек што је дознао за њихово приближавање је рапортирао Господару како је непријатељ тобоже рѣку Прут већ прѣшао, иако је он још нѣје прѣлазио; и тако му је, добивши овим лажним рапортом дозволу за одступање, дао да се заиста лако преко Прута прѣбаци, што би он могао весма омести да је дужност своју испунио; и у врѣме његовог кретања ка главној армији Господар нѣје кнеза Кантемира у помоћ њему послао, но је сâм са дѣлом пѣшадије у помоћ њему дошао и Турке што су га опкољавали гађао.“

[10] Фр.  bataillon de carré – Постројавање у облику четвороугла с артиљеријом и комором у срѣдини; прѣстројавање коњице (прим. прир.).

[11] При пуковима је било 69, али при артиљерији пољској 28 топова – прим. Михаила Шћербатова.

[12] Червонац – руски златник (прим. прир.).

[13] Влашког кнеза Константина Бранкована је, иначе, покушај сарадње с Русима скупо стајао: 1714. је са синовима спроведен у Цариград, гдѣ ће им, послѣ сурових мучења, свѣма одрубити главе, након што су одбили примање ислама. Најпрѣ су посѣкли кнежеве синове, од којих најмлађи имађаше тек 12 година, па на крају и самог кнеза. Румунска православна црква их је 1992. године унѣла у календар светих мученика и исповѣдника отачке вѣре – прим. прир.

[14] По архивским документима тог доба, које је истражио саврѣмени руски историчар Јарослав Водарски (1928-2007), Турци су поред кнеза Димитрија Кантемира тражили да им се изручи и Сава Владиславић, на шта је главни руски преговарач Шафиров одговорио да молдавски господар не може бити прѣдат, јер је већ три дана у бѣкству, а да им је Сава „непознат“ – прим. прир.

[15] То јест, Царска грамата објављује – прим. Захарија Орфелина.

[16] Ухватка – гест, манир, начин кретања и држања тѣла – прим. прир.

[17] Орфелин овдѣ и даље презиме којим се владика Данило првобитно потписивао погрѣшно бѣлѣжи као Слѣпчевић (можда и зато што нѣје знао да је оно изведено од иначе веома рѣтког имена владикиног оца – Стѣпац (по некима Шћепац) – па је оно т „исправио“ у много распрострањеније л) – прим. прир.

[18] Обојица јунаци Његошевог „Горског вѣнца“. Многи истраживачи овог Мандушића поистовѣћују с ускочким харамбашом Вуком Мандушићем, који је четовао у Далмацији око Шибеника и погинуо 1648. Тако Бошко Десница у својој књизи Стојан Јанковић и ускочка Далмација пише: „Владика Раде учинио је нама, далматинским Морлацима, једну неправду: отео нам је Вука Мандушића и поцрногорчио га. Он је, несумњиво, наишао на то име у народној пѣсми и, очаран његовом пуноћом и звонком лѣпотом, узео га отуда и њим крстио оно микеланђелски силно оличење мушкости у свом Вѣнцу. Владичино крштење избрисало је завичајну припадност далматинског Влаха и везао га за тло, средину и догађаје који су врло часни, али нѣсу његови“. Да у питању ипак нѣсу исте личности не наговѣштава само ово Орфелиново помињање Мандушића поред кнеза Рогана; у Његошевом „Огледалу српском“ је објављено неколико народних пѣсама у којима се помиње Вук Мандушић. Тако изнад пѣсме „Удар на Вука Мандушића“ стоји напомена: „1713 год.“, која означава да су се опѣвани догађаји збили те године, што је још једна потврда томе да је Његошев Вук Мандушић дѣловао пола вѣка послѣ смрти свог ускочког имењака. У Хрватској, иначе, Вука Мандушића проглашавају Хрватом – прим. прир.

[19] Историчари бројност те војске процѣњују на око 30.000 – прим. прир.

[20] У угластим заградама су дате рѣчи које је Орфелин у својој књизи испустио, а наводи их руски историчар Сергѣј Соловјев (1820-1879) у Допунама XVI књизи своје „Историје Русије од најстаријих врѣмена“ у XXIX томова“. Он тамо наводи да је прѣпис цареве грамате узео из Московског архива Министарства иностраних дѣла – прим. прир.

[21] Умѣсто Зећанима код Соловјева стоји: Требињанима – прим. прир. (в. прѣтходну напомену).

[22] Обнадеждивати – обнађивати, давати коме наду на нешто, обѣћавати коме што – прим. прир.

[23] Премда се чини да је Захарије Орфелин, као просветитељ, преоштар у својој оцѣни личности владике Василија, ваља подсѣтити да се нимало ласкавије о његовој личности нѣје изражавао ни Симеон Пишчевић (он је владику лично познавао) у својим Мемоарима, који ће доцније Милошу Црњанском бити подстицај за писање романа Сеобе – прим. прир.

Приредио и обрадио: Драган Буковички