Јеромонах Нектарије (Соколов): АПОКАЛИПСА „ТИХОГ ДОНА“ – Скривена религиозност у стваралаштву М. А. Шолохова

Овај младић с догматском свешћу неодређеном за совјетског писца је геније. Или је самозванац који је свој роман украо од непознатог аутора

---

У историји књижевности ХХ века вероватно нема дела које би изазивало више спорова од „Тихог Дона“ М. А. Шолохова. Оно је заиста постало „знак против којег ће се говорити“, не само у време у којем је било објављено, већ и у наредним деценијама, све до данас.

За то је постојало много разлога. С првим публикацијама романа било је недаћа у његовом доживљају од стране најразличитијих читалаца. Нико није сумњао у генијалност и потпуну припадност овог дела истинској руској класичној књижевности. Међутим, скандал се састојао управо у томе. Роман, као и његов аутор, доводио је у незгодну ситуацију, као што у ову ситуацију може довести истина која је изречена у погрешно време у пристојном друштву.

Књижевни мајстори новог совјетског друштва су услед непозване појаве у својој средини младог дошљака са Дона у похабаној кубанској капи и с рукописом у коферчету били осуђени на муке достојне Салијерија. Свима, почевши од А. С. Серафимовича, очигледан таленат и истинитост романа тим су теже пали, што су се јасније у поређењу с њим откривале размере њихових књижевних експеримената и што је скромније изгледао аутор „Тихог Дона“. Зар је то заиста могао бити дечарац једва старији од двадесет година, за којег се чинило да је тешко игде и икад могао стећи књижевно искуство које је потребно за овакво дело? Тешко се могло и помислити да има бар систематско образовање. Преостајало им је да признају чињеницу која је била врло незгодна, како за искусне, тако и за младе, али „правоверне“ служитеље који су били позвани да одрађују револуционарно потчињавање музама: овај младић с догматском свешћу неодређеном за совјетског писца је геније. Или је самозванац који је свој роман украо од непознатог аутора. Овакав излаз би био врло пожељан и зато се прича о рукопису убијеног официра који је на крајње нејасан начин доспео у прљаве руке пробисвета-Шолохова стално појављивала као обавезни симптом још једног у низу напада зависти према аутору најграндиознијег дела руске књижевности из совјетског периода.

Лица која су била убеђена у то да је Шолохов починио књижевни плагијат на чудан начин нису примећивала сву фантазмагоричност претпоставке о томе да постоји „прави“ аутор епопеје. „Тихи Дон“ није књижевна „ситница“ која се може неприметно „мазнути“ од непажљивог генија. Што се каже, „птица се препознаје по лету“, а на књижевном хоризонту епохе није се видела више ниједна таква птица. Поред све жеље једноставно нема другог човека којем би се могло приписати да је аутор романа: ниједан кандидат не би могао да претендује на ову улогу због неупоредивости њиховог стваралаштва с размерама дела. Верзија о непознатом убијеном официру је такође потпуно фантастична, посебно ако се има у виду да су трећа и четврта књига епопеје писане у штампане неколико година после Грађанског рата. Не може се замислити да је Шолохов у току свих ових година тајно држао закључаног белог официра који је код њега таворио и да га је приморавао да свом затворском чувару зарађује незаслужену књижевну славу!

А и сам „Тихи Дон“ је врло незгодно и ризично дело за каријеристу на књижевном попришту. Ако се претпостави да је петнаестогодишњи младић био у стању да у незавршеном рукопису запази генијално дело, да је успео да се не уплаши и да га развије управо на овакав начин, па да се још осмелио и да га објави – значи признати у Шолохову у најмању руку изванредан таленат и смелост. Међутим, све то тешко да се може повезати с унутрашњом снагом самог дела: ситничави и лукави лоповчић нипошто не би могао да напише такву ствар.

Чудан је начин за покушај добијања признања од власти: писање дела које тешко да ће им бити угодно. Јер, да није било случајности и покровитељства Стаљина у чију политику је спадао план „припитомљавања“ управо талентованих писаца, уз приморавање да својим талентом служе новој држави – и лична, и стваралачка судбина Шолохова се могла одвијати потпуно другачије, ни издалека тако успешно. Роман је засигурно изневеравао очекивања читалаца својом двосмисленошћу. У доба непомирљивих конфронтација различитих табора он је изгледао превише неодређено и чинило се да упорно измиче политичком ангажману.

Нема сумње у то да је главни јунак Григорије Мелехов. Али зар се он може сматрати позитивним јунаком за било коју од страна? Читалац из иностранства од њега очекује верност идеји белих – али узалуд, он се држи по страни. Совјетски читалац ишчекује кад ће Мелехов напокон свом душом прихватити револуцију и сложно се улити у чврсте редове црвених бораца за народно дело. Међутим, Григорије поново и изнова политички несвесно прелази из табора у табор, као и између две жене које воли. Друштву, које је навикло на црвено-белу одређеност „Прозора РОСТА“ („Прозори сатире РОСТА“ представљају низ плаката које су у периоду 1919-1921. године створили совјетски песници и сликари који су радили у систему Руске телеграфске агенције (РОСТА), прим. прев.) и на „оптимистичке трагедије“ идеолошки стерилних песника новог уређења није било лако да главном јунаку романа совјетског писца опрости овакву идејну непостојаност.

Шолоховљев савременик, М. А. Булгаков, је као циљ својих стваралачких амбиција одредио стварање епопеје о Грађанском рату која би се могла упоредити с „Ратом и миром“ и која би омогућавала да се „непристрасно стане изнад црвених и белих“. Често се сматрало да овакву епопеју представља „Бела гарда“. Сад се са сигурношћу може признати да ова замисао Булгакову није пошла за руком. У сваком случају, није му пошла за руком у оној мери у којој ју је остварио много млађи и мање образовани Шолохов. Заиста, у поређењу с размерама „Тихог Дона“ „Бела гарда“ изгледа као јахта за излете у поређењу с прекоокеанским крузером.

Поред стихијске и органске истине „Тихог Дона“ чак и тако талентована ствар као што је „Бела гарда“ изгледа неприродно и извештачено. И небо изнад донске степе је шире и више, истинитије и дубље, чак и од неба Аустерлица, а тим пре од његовог одраза у „Белој гарди“ с њеним „ратоборним Марсом“ и „пастирском Венером“.

Како је овај гигантски задатак успешно обавио онижи и не превише образовани син бившег трговачког путника и козакиње – нико не зна и то је тајанствено, као и свака појава истинског талента у овоме свету. Мислимо да му је то дато Одозго, као што је сељацима била нејасна тајанствена снага и лепота пророчанских речи која се некада слала млађим и неугледним синовима: „братија моја добри и велици: и не благоволи в њих Господ“ (Пс. 151). Као и у стара времена, на необјашњив начин је деловала изабраност коју не одређују људи и која полаже камен истине ради разобличавања путева савременика који иду кривим путем.

Тело од тела руске класичне књижевности у „Тихом Дону“ се огледа управо у његовом пророчански-поучном заносу. Роман ће заувек остати појава управо велике руске, а не неке тамо „совјетске“ књижевности захваљујући истини која је у њему изречена. И чак није „изречена“, већ је „објављена“ – као што истини и доликује. И ова истина коју је Шолохов можда могао да објави само зато што је био млад, дакле, још увек стамен, зато што се није савио под околностима жеље за опстанком, придаје карактеру звучања његових речи пророчански значај. Јер пишчева тежња да искаже праву истину чини га служитељем речи Истине.

Нека то и није у оној мери и са достојанством правих пророка који су испуњени светлом смелошћу благодати Духа, ипак доноси својим сународницима и савременицима хлеб Откровења који је животно неопходан. А то значи да ће стваралаштво таквог човека увек постојати у религиозној равни битка и да ће у њему самом бити присутна религиозност – чак и ако је скривена и ако је сам творац не схвата у потпуности.

Није нам познато много тога о верским ставовима Шолохова. То није било време кад је човек могао отворено да изражава своје погледе. Иконе су се увек налазиле на полици у ормару куће у Вешкима, али ко се и кад молио пред њима – заувек је остало између оних који су се молили и Онога Коме су се молили. У самим Вешкима је у току свих „безбожних“ година стајао храм који је сачуван захваљујући заступништву Шолохова на молбу верујућих припадника козачког села. Међутим, више и тачније од оскудних биографских сведочанстава говоре странице романа.

Сад кад нема потребе да се текст „Тихог Дона“ цепа између табора и идеологија, са свом очигледношћу се у њему може прочитати откровење о којем совјетска наука о књижевности и наставници у школи нису могли да говоре. Напокон, у њему се може прочитати скривена, али дубока религиозност која га прожима. И прва ствар која мора пасти у очи јесте понекад намерно, па чак и очигледно моралисање, што је обележје и наслеђе хришћанске књижевности. Цео роман је некаква неумољива и неминовна у својој доследности казна која сустиже сваки злочин. То је „Злочин и казна“ Достојевског развијен у епско платно. Уосталом, постоји нешто што више личи на старозаветну казну за грех која је неумољива и неизбежна, као антички фатум који прогања моралне падове јунака. Суд Божији је калвинистички строг и нелицемеран, он не оставља јунацима наду у опроштај. Док јунаци Достојевског доживљавају унутрашње васкрсење душе, јунаци „Тихог Дона“ су уроњени у безнадежну безизлазност унутрашњег и спољашњег умирања као кажњавања за своје страсти и грехове.

Овде нема ликова „који васкрсавају“, јер нико од њих не стиче истинску веру. Да ли се аутор може окривити за то? Зар није он, попут огледала, одражавао време у којем је живео, и зар му није оно диктирало сурову реч о људској погибељи?

Уверимо се у постојање идеје неминовног суда Божијег за злочине који чини окосницу романа на примерима главних ликова.

Григорије Мелехов је главни јунак епопеје – човек необузданих и силних страсти. Он без размишљања чини злочин у име потпуно неограниченог самољубља. Он није злочинац из оперета, он једноставно живи онако као што му заповеда страствена природа, и живот га баца на све стране, при чему пати сам, приморава друге на патњу и постепено уништава све око себе. Преотима туђу жену разарајући у име егоистичне среће туђу и сопствену породицу, фактички доводи до самоубиства своју закониту жену која му је потпуно одана и која га воли (барем на почетку). И на крају губи све што је имао или што је могао имати осим сина у наручју. Очекује га потпуно непозната будућност и највероватније смрт у точку црвеног терора од којег је страшнија опустошеност живота спаљеног страстима.

Аксиња је лепа и грабљива, годинама се бори за своју срећу која је за њу толико драгоцена, али је украдена од других – да буде поред вољеног човека. Она сурово исмева Наталију која је дошла код ње у Јагодно, немилосрдно је гађа у најболније место – руга се због сакатости за коју је у суштини сама крива. Казна је одмах уследила. Смрт детета и пад с Листницким за дуго времена одвраћају Григорија од ње враћајући привидну породичну срећу одбаченој Наталији. Време пролази и Аксиња супарници задаје тежак ударац, овога пута – разорног дејства. Али неће успети да искористи плодове своје победе. Григорије ратује, затим се она разболи од тифуса приликом повлачења и он је приморан да је напусти на прагу среће, поново следе дуге године чекања и кад се учини да ју је срећа поново позвала са собом – случајни метак прекида њен живот.

Наталија је један од најсветлијих и најтрагичнијих ликова у роману. Њој у удео пада тако тешка, и наизглед незаслужена патња. Она је најкроткија, најчистија и вероватно најдирљивије пати од свих људи из своје околине. Али и она ступа у жестоку борбу за срећу, у борбу која очигледно превазилази њене снаге. И увређено женско самољубље које више није у стању да поднесе гура је у два покушаја самоубиства од којих је други успешан. Не само то, овај покушај се сједињује са убиством нерођеног детета које су починили она и Григорије. Треба ли рећи да је и једно и друго тежак грех и у Наталијиној трагичној судбини злочин је опет сједињен с казном?

Пантелеј Прокофјевич је вредан козак, његова промућурна домаћинска везаност за земаљску имовину долази до одлазака у села „црвених“ козака где без имало зазора пљачка куће црвеноармејаца. Да ли је случајно што је, јурећи целог живота за јачањем и умножавањем сопственог газдинства, смрт дочекао у повлачењу – сам, без породице и имовине, далеко од родног дворишта?

Дарја је толико природна у повлађивању жељама женске природе да не преза ни од кокетирања с четрнаестогодишњим дечацима, ни са Григоријем, братом свог мужа, ни са својим свекром. Сифилис и самоубиство је тужан, али у контексту романа логичан завршетак њених развратних љубавних похода.

Мишка Кошевој је најјачи и најдоследнији бољшевик међу становницима салаша. Његова несаломива верност новој власти доводи га до убиства сељана, између осталог, старца Гришаке, и до подметања пожара на сопственом салашу. Управо његова непомирљивост поново гура Григорија Мелехова с којим се у међувремену ородио на пут очајничког и унапред осуђеног партизанског рата против „совјета“, премда овај рат за њега већ одавно нема идејни значај, нити је за њега лично заинтересован. Али и за Мишку, који је ожењен Дуњашом, сестром Петра Мелехова којег је убио и Григорија којег мрзи, живот је већ припремио казну. Сопствена непомирљива „идеолошка“ злоба трује његов породични живот који напушта како би наставио борбу – или да би побегао од безизлазних односа са женом Дуњашом која воли свог брата. Његова судбина остаје непозната, али знамо да је тешко, а можда и смртно болестан и тешко да му предстоји дуг и срећан живот у „праведном“ друштву које је сумануто градио.

На сличан начин је идеја казне за злочине присутна и у другим причама других, другостепених ликова. Подмукли господичић који саблажњава Јевгениј Листницки је осакаћен, а затим се упуцао пошто није имао снаге да поднесе женину неверност. Подтелкова који је стрељао заробљенике погубили су сопствени борци, своју сурову судбину налазе Штокман, Бунчук и Котљаров који су сејали ветрове револуције. Не само то, пред нама се развија широко платно заслужене патње целог козаштва као дела руског народа осакаћеног револуцијом.

Премда пристрасно, Шолохов у неколико јарких црта показује како су козаци изгубили монархистички поглед на свет. Посебно јарко су означена сепаратистичка расположења, погубна по козаштво: од туча с „Тавричанима“ до одбијања да се боре за „смрдљиву Русију“. Управо овај кратковиди сепаратизам који се испољио у годинама Грађанског рата послужио је као разлог за успостављање на Дону совјетске власти и црвеног терора који је довео до масовног уништавања козаштва. Козаци су због тога што нису желели да улазе у борбене сукобе ван граница Донске војске лишили успеха цео бели покрет. Уместо да воде правилна и велика организована ратна дејства они су се задовољавали стихијским нападима на разним местима своје земље и на њеним границама, сводећи отпор редовним јединицама Црвене армије на ниво партизанског рата засебних формација. Ово расположење козака Шолохов убедљиво повезује с тешким поразом који је задесио Дон.

Покаткад се стиче утисак да Михаил Александрович намерно претерује приказујући неугледне црте козачког живота с почетка ХХ века. Превише су густо и рељефно наведене чињенице насиља, инцеста, разврата, пијанства и бесмислено окрутних обрачуна са заробљеницима. И нехотице се стиче утисак нужности предстојећег плаћања цеха за нагомилана одступања од хришћанског живота. Притом су ова одступања приказана у њиховом муњевитом историјском развоју. Петро Мелехов на путу на фронт заједно са другим мобилисаним војницима коначи код старог козака, ветерана турског рата. Старац им даје поуку излажући својеврсну козачку ратну етику.

„Имајте једно на уму, – поучава он, – ако хоћеш да будеш жив, и да изађеш читав из смртног боја, треба да чуваш људску правду.“

И објашњава у чему се она састоји:

„Не узимај туђе у рату – то је прво. Не дао Бог да дираш жене, и јоште молитву треба знати.“ 1)

Младим козацима се чини да ова „правда“ превазилази њихове снаге и да је сувишна. Они можда и могу да сматрају да је насиље грешно, али ако је грех учињен „по доброј речи“, чини им се да то није нешто забрањено. Чедност старог козака изгледа као снажан контраст у поређењу са сценом групног силовања Пољакиње Франи и показује сву дубину пада хришћанског морала у средини козаштва нове генерације.

Узрок оваквог пада састоји се у хлађењу религиозног живота, ширењу отвореног неверја и понашања у складу са сопственим страстима, а не са заповестима Христовим. И М. А. Шолохов то недвосмислено показује у свом делу. Григорије отворено говори о расположењу свеопштег одступања од Христа и међу црвеним, и међу белим козацима, због трулежног духа рововске пропаганде који се међу њима посебно проширио:

„Ја сам на фронту од четрнаесте године, па све до сада, с малим паузама. Дакле, што се тиче овог прста… Какав може бити прст ако ни Бога нема? Одавно сам престао да верујем у те глупости. Од петнаесте године, како сам се нагледао рата, тако сам и помислио да Бога нема. Никаквог! Кад би постојао, не би имао права да дозвољава људима овакав неред. Ми, људи на фронту смо укинули Бога и оставили смо га само старцима и снашама. Нека се забављају.“ 2)

Међутим, по изражајности најснажнију епизоду, наравно, представља предсмртни дијалог деде Гришаке и Мишке Кошевоја. Овај дијалог се гради на разобличавајућим стиховима пророка Јеремије на које има алузија и у „Апокалипси“. Мишка пуца у старца зато што интуитивно осећа опасну истину његових речи. О томе касније говори и Василиси Иљиничној одговарајући на њен прекор због убиства безопасног и мирног старог човека.

„Знам ја такве мирне! Такав мирни седи код куће, држи гаће у рукама, а зла начини више него неко други на положајима… – каже он. – Баш такви као што је деда Гришака су хушкали козаке против нас. Због њих је и сав овај рат почео! Ко је пуштао агитацију против нас? Управо ови најмирнији.“ 3)

Деда Гришака је заиста по нечему опаснији од свог имењака Мелехова. Мелехов нема такав ослонац истине као што има старац. Изгубивши веру он не може да се определи између црвених, белих, зелених, па опет црвених, као лист на ветру. А у речима деде Гришаке постоји сталоженост вере и карактерног погледа на свет у којем Кошевој и њему слични имају одређено и не претерано угледно место. Не само то, у њима звучи пресуда читавом њиховом подухвату и Кошевој који у души нејасну осећа снагу ових речи, одмах јасно чује сигнал смртоносне опасности. Притом ова опасност не прети само њему лично, већ и свему ономе што је драгоцено његовом фанатизму.

Али у којој мери су ова „апокалиптичка“ осећања била блиска аутору „Тихог Дона“? На чијој страни је сам био? Ко му је био ближи – деда Гришака и други весници погибије и разарања козаштва рукама „црвених“ или Мишка Кошевој и његови пајташи?

Чинило се да је одговор очигледан. Шолохов је посланик, носилац ордена, веран присталица нове власти који опева „узорану ледину“, изградњу новог живота, радничког и војничког подвига совјетског народа. Ипак, мислимо да одговор на ово питање није тако једноставан.

Шолохов је доживео најдраматичније године руске историје ХХ века. Дотакао га се Први светски рат. Видео је Револуцију и Грађански рат, уништавање козаштва, колективизацију и Други светски рат. Његов живот је више пута био у опасности. Кад је писао Други део (Трећу и Четврту књигу) „Тихог Дона“ већ је могао да види шта је нова власт донела донској земљи и козаштву. Ова власт је у „Тихом Дону“ приказана без икакве идеализације. Сад, данас, роман се у принципу може читати као антисовјетско дело. Међутим, и то ће бити пристрасан читалачки „суд“ о ширини ауторског става.

Ипак ће бити тачније ако кажемо да Шолохов приказује заблуделе људе који чине судбоносне грешке – независно од тога у којем табору се налазе.

Он се притом труди да у свакоме покаже нешто живо, људско, што завређује разумевање и саосећање. И без обзира на све њихове грешке, а понекад и морално распадање и суровост, аутор не доноси никакав сопствени суд о њима осим пресуде коју доноси развој саме нарације, односно живот. А за читаоца с религиозним схватањем света – Бог.

Став Шолохова изгледа као својеврсна „књижевна јуродивост“. Он поприма обличје „совјетског писца“ како би имао могућност да иде својим путем, да напише главно дело свог живота. Због тога су били потребни „Узорана ледина“ која је била лојална партијској линији (узгред речено, и ово дело је сумњиво у том смислу), хвалоспеви на конгресима и сав остали полузванични живот у књижевној средини. Није случајно што је Василиј Макарович Шукшин који је посетио Шолохова за време снимања филма „Они су се борили за домовину“ и који је пре тога имао сумњи поводом тога ко је аутор главног Шолоховљевог романа, изразио осећај после сусрета речима: „Тамо, у Вешкима, седи Мудрац!“ 4) Заиста, морао је имати довољно мудрости да у совјетској држави напише дело које је обилује истином, изузетно опасном у то време, па да за њега још добије све могуће награде, укључујући и Нобелову.

Оставимо по страни питање личне религиозности Шолохова. Довољно је то што религиозно начело присуствује у његовом стваралаштву за „оне који имају уши да чују“. Тежња да изрази истину која је живела у њему и његов искрен бол за човека нашли су одраза и у књижевним делима и у свакодневном раду – како овде да се не сетимо његових смелих писама упућених влади у заштиту руске културе! И у једном, и у другом се открива, премда и скривено, али стварно и делатно религиозно начело. Данас, кад је суд историје већ расудио спорове јунака и савременика о путевима козаштва и Русије „Тихи Дон“ са строгошћу апокалиптичког пророчанства открива узроке пада Империје и уништења традиционалног живота козаштва. До овог пада доводи, како низ личних и друштвених злочина који је у њему приказан, тако и губитак истинске религиозности који је практично заједнички за све слојеве народа – и у томе је дубока истина романа и његов пророчански занос.

Са руског Марина Тодић

1) Шолохов М. А. Тихий Дон. Т.1. Кн.1. – СПб.: Амфора, 2006. С. 280.

2) Шолохов М. А. Тихий Дон. Т.2. Цит. изд. С. 836–837.

3) Исто, с. 708–709.

4) Ово је Л. Н. Федосејева-Шукишина поменула у личном разговору с аутором чланка.

Изглед и делимична опрема текста: Словѣнски вѣстник

. . .

Изворник: ПРАВОСЛАВИЕ.RU