Кад су кнезови по обичаіу и сувише темена правили и клањали се, окрене се іедан од даиіа Іанку и рекне му: „Како си, кнеже?“ То іе био Аганлиіа. Іанко пољуби му скут од бињеша, и од страа іедва проговори: „Фала Богу“. Но онаі му заповѣди да му послѣ у његов конак дође.
Ко не зна како су Србљи прѣ године 1804-те страдали. Турци су ишли по земљи четама, глобили, зулуме чинили, а раіа се већ привикла била приімати такве госте и блaгимa поступцима, или поклонима, умекшавати насилиіа зулумћара и своіу невољу.
Іедном, кад іе такова іедна чета одила пo смедеревском окружиіу, догоди се да се іедно момче у селу Коњској разболи, и дружина његова не могући дочекати доклѣ не оздрави, остави га онако болесна у меани.
У овом селу био іе тада кнез Іанко, човѣк врло добар и поштен, при том тих и разборит, који іе због своји одлични својстава достојан био доцније избран бити за члена Совѣта србског. Њемy, дакле, као мѣстноме кнезу іаве како неко момче турско у меани лежи болестно. Зна се како сy Турци радо тражили крвнинy, не само за оне кои сy навластитo убиіени, него и гдѣ іе смрт од Бога била. Кнез Іанко отиде, дакле, сâм у меану и ту y yглy једном нађе младо и лѣпо момче, гдѣ сасвѣм изнемогло на слами лежи и маіку своіу спомиње. Кад му се кнез пpиближи и нешто му проговори, почне га оваі Богом прѣклињати да га не остави пропасти него да га надгледа.
Кнез Іанко, који іе и онако милостива срца био, особито се сажали на његову молбу и преклињање. Одма дозове из села бабе коіе су умѣле лечити; сâм га іе често обилазио, шиљао му понуде од куће своіе, и за неколико дана Турчину боље буде.
Кад се толико опорави да је одити могао, отиде у кућу свог благодѣтеља и благодарећи му на његовоі доброти, замоли га да му брат буде; изљуби му дѣцу, и благодарећи наново, како њему тако и његовоі жени коіу іе своіом снахом називао, опрости се и оде.
Човѣк добро кад чини, чини по внутрењем чувству, нити тражи да му се за то благодари; тако и кнез Іанко не полагаше много што іе учинио, и послѣ неколико дана сасвѣм заборави на Турчина, нити іе више о њему мислио.
На неколико година осиле се у Бѣограду дахиіе и својим свирѣпством сву земљу у ужас поставе. Колико су зла починили, овдѣ нѣіе мѣсто описивати, іер су пуне повѣстнице од тога.
У іедан дан стигне заповѣст да се сви Кнезови у Бѣограду скупе, те да им се неки ферман прочита. У Бѣоград прѣд даиіе ићи и главу изгубити било іе све іедно; али се на ино не може. Кнез Іанко опрости се са своіом породицом као да се неће више вратити, сѣдне на коња и на уречени дан нађе се са осталим Кнезовима у конаку даиіа. Но несрећа се никаква не догоди. Кад су кнезови по обичаіу и сувише темена правили и клањали се, окрене се іедан од даиіа Іанку и рекне му: „Како си, кнеже?“ То іе био Аганлиіа. Іанко пољуби му скут од бињеша, и од страа іедва проговори: „Фала Богу“. Но онаі му заповѣди да му послѣ у његов конак дође.
Кад се ферман прочита и кнезови одпуштени буду, Іанку іош іедан камен на срдцу остане да Аганлији отиде. Рѣч „како си кнеже“ нѣіе му истина никакво зло прорицала, али стра, кои іе ушо био у људе, нѣіе могао ни овим поздравом да одступи од кнеза. Око подне іави се у конаку Аганлиіе, и буде одма пред њега пуштен. Дуго га гледаше даиіа ништа не говорећи, и Іанко осѣти ладно око срца. Наіпослѣ рекне Аганлиіа: „Познаіеш ли ме, кнеже?“ Оваі опет почне правити темена, и у здравље његово рекне да га не познаіе.
На то прихвати први: „Опомињеш ли се прѣ четири године кад бѣјаше неко момче у Коњској болесно, коіе си ти нѣговао; то сам момче био іа, и ти знаш да смо се побратимили“. Со тѣм га посади до себе и повиче момке да донесу чибуке, за овима іе слѣдовало по обичају слатко и кафа, и Аганлиіа разговараше са своим побратимом врло љубезно, питаіући га како іе на дому, опомињући онаі случаі кад іе болан у Коњској лежао како га іе нѣговао и он и цѣла његова кућа.
Кад буде врѣме да кнез полази, Аганлиіа извади дарове за своіу снау, за дѣцу, и наручи Іанку да га увѣк у конаку пооди, кад год би га пут нанѣо у варош. Тако се задовољни растану, и кнез са новим познанством, и Аганлиіа што іе свога добротвора могао почастити.
Много іе пута тако кнез Іанко Аганлиіи долазио, и доносећи дарове од куће, и веће приімаіући од даиіе за своіу чељад. Па и сâм Аганлиіа, кад би Смедереву ишо, нѣіе мого пропустити да у Коњску не сврати, своіу снау не види, и по неколико сати сасвѣм приіатељски не проведе.
Іедном кад кнез Іанко свога побратима посѣти, нађе га намрштена и зловољна какав нигда нѣіе био. Он стане смѣрно, жалећи у себѣ, што іе тако у неврѣме дошо, и не смѣіући га за узрок питати, док Аганлија не прѣкине ћутање и запита: „Шта іе ново, кнеже?“ Сама ова рѣч „кнеже“ кадра іе била довести Іанка у бригу и он одма врати се к обичној турскоі учтивости, коіу іе досад по жељи Аганлиіноі оставио био, правећи темена и учтиво одговарајући да не зна ништа. Аганлиіа рекне на то: „Море, твои се буне. Неки Карађорђе устао да одметне раіу од цара, и у Шумадиіи чине се велике припреме“. Іанко одговори да он у здравље његово ништа не зна, да іе смедеревска 〈нахиіа〉 мирна, нити мисли нити жели да се немир гради. Аганлиіа опет ућути, чело му се већма набере, наіпослѣ рекне: „Чуіеш кнеже Іанко, ти си мене од смрти избавио, сад дође врѣме да ти вратим. Одма сѣдаі на коња па бѣжи кући, али не иди обичним друмом, него узми други пут!“ Со тѣм ђипи на ноге и увати га за руку: „Хвала ти опет на нѣги; одма бѣжи и у напрѣдак нит’ ми вѣруі, нити ћу ти вѣровати!“ Кнез послуша свога побратима и скоро га нестане из Бѣограда.
Нѣіе прошао сат како се Іанко од Аганлиіе растао, а овоме дођу у конак друге даиіе и запитаіу: „Іе ли овдѣ кнез Іанко?“ Аганлиіа одговори да іе био код њега, но да іе већ отишо своіоі кући; на коіе даиіе одма пошљу потѣру за њим да га или жива или мртва у град доведу, іер су се већ согласили били да трѣба све кнезове и поглаваре сѣћи, како се неће моћи раіа бунити.
Турци, кои су за Іанком послати били у потѣру ударе обичним путем и, наравно, не нађу га, и Іанко се тек онда о свом избавлѣниіу са трепетом срадуіе, кад чуіе доцниіе колико іе кнезова и други отмениіи Срба у Бѣограду погинуло.
Прошло іе и од то доба доста врѣмена. Побуна о коіоі іе Аганлиіа кнезу Іанку говорио дошла іе и у окружіе смедеревско, и оваі сâм, с іедном четом момака, отишо іе тамо куд га іе заповѣст главнога вожда позивала. Аганлиіа чује то и од муке поблѣди, али му опет лакше би што іе дуг одужио. „Сад Іанко – рекне сâм себѣ – сад да ми паднеш у руке, не би те нико избавио. Реко сам ти да ми више не вѣруіеш, и од то доба прѣстасмо бити приіатељи, іа опет Турчин а ти Србин, а Србина трѣба по врату гдѣ се год нађе!“
Међутѣм су делиіе по Србиіи особито око градова тумарали, плѣнили и убиіали. Тако се іедна чета намѣри на Коњску. Кнез Іанко, као што смо казали, нѣіе био дома, него са борцима око Тополе. У селу су остали само старци, слабомоћни, жене и дѣца. Кад глас пукне да се Турци приближуіу, нагну сви из села у шуму с іедном голом душом, оставивши пуне куће за собом. У Іанковом конаку било іе наігоре, іер му іе баш у то доба жена родила мушко чедо, и породиља лежаше у постељи. Кад глас пукне да су Турци већ у селу, улете неки сусѣди у кућу и породиљу однесу, но у ст〈р〉ау забораве дѣте у колѣвки. Тек кад су у шуми били, повиче мати гдѣ іоі іе дѣте, али нико не имаде срца да се у село врати и дѣте избави. Турци међутѣм, на пљачку готови, заиђу од куће до куће, и кад Іанковог сина нађу, подигну мачеве, да га исѣку, но іедан га избави, и понесе да га потурчи и одрани.
Љубов материна не познаіе страха. У воду, у ватру скаче за своіим породом! Кад Іанкова супруга види да іоі іе дѣте остало код куће, заборави и на своју слабост и на опасност; нити су іе сродници и приіатељи могли задржати да се у село не врати. Како іоі буде. Кад у путу види своіе чедо у наручіу Турчина, она полети к њему и са запѣвком стане молити да іоі дѣте поврати. Но при своі молби, при свем запѣвању и вики остане Турчин неумолим, и мати у очаіаниіу клекла и загрлила му колѣна, не пуштаіући га да се даље макне.
Доклѣ іе оваково срдцепробиіаіуће позоріе траіало, укаже се іедан великаш на бѣлцу, и Турци стану с почитанѣм темена правити. То іе био Аганлија. Чим се жубор распрострѣ „Аганли“, мати му без душе притрчи и, како іоі іе боље стра допуштао, искаже побратиму мужа свога невољу своіу. Аганлиіа позна своіу стару снау и, дуго поћутивши, наіпослѣ овако проговори: „Снао, іа нѣсам више с Іанком побратим. Ми смо у кавзи, и іа га другчиіе не сматрам него као сваког другог Србина. Но іа сам њему што ми іе учинио довољно благодарио, али тебѣ іош дугуіем за оне понуде коіе си ми шиљала док сам био болестан. Зато узми своіе дѣте и иди с милим Богом, ми и тако са женама не воіуіемо“. Со тѣм узме дѣте од Турчина и преда изумљеноі матери, пак іошт до пута испрати, одкуд іе могла безбѣдно у шуму к своіима отићи. Сви іоі се срадуіу и рекну да ће то дѣте среће имати. Њему іе име Паун, и велику ролу игра у земљи отечества свога.
Изворник: Јован Стерија Поповић, Кнез Јанко из Коњске и дахија Аганлија, Историјски музеј Србије / Народна библиотека Србије, Београд, 1981. Припремио Милорад Радевић.
Дата, у изворнику ненасловљена прича, један је од пет Стеријиних рукописа сачуваних благодарећи пензионеру из Бѣограда Михаилу Дамјановићу, који их је 1973. године поклонио Архиву Србије. Овдѣ је задржан наслов који је причи дао и објавио је у малој књизи приређивач Милорад Радевић 1981. године, заједно с прѣсликаним изворним Стеријиним рукописом. У књизи је прича прѣнѣта саврѣменим правописом; ми је објављујемо са словом і умѣсто јоте и с „јатом“, ближе оном правопису којим се Стерија, као противник Вукове реформе и сâм служио, с тѣм што смо писање „јата“ спровели дослѣдно до краја, у складу с етимолошким начелима писања рѣчи.
***
Главни јунак приче – кнез Јанко Ђурђевић из села Коњске (данас Михаиловац) у Смедеревској нахији – био је, по рѣчима Константина Н. Ненадовића, из редова првих совѣтника, „који је изабрат на скупштини у Борку 1805. кад је Совет установљен, и био је од 1811. до 1813. и члан великог земаљског суда“. Послѣ слома I српског устанка завршио је у Русији, гдѣ је, у Хотину, 1828. и умръо.
Спасено дѣте из приче, што „велику ролу игра у земљи отечества свога“ је Паун Јанковић-Баћа – истакнути уставобранитељ и обреновићевац, ВД прѣдсѣдника владе Кнежевине Србије (април-мај 1840.), затѣм попечитељ правде и просвѣте и прѣдсѣдник Друштва србске словесности, потом и попечитељ финансија и учесник завѣре против кнеза Александра Карађорђевића. Писац је „Устројенија јавног училиштног наставлѣнија“ из 1844. године – првог школског закона обновљене Србије, у чијем писању му је помагао и Јован Ст. Поповић.
Паун Јанковић се у Србију вратио још за очева живота, на позив кнеза Милоша, од кога му је остао надимак (Баћушка-Баћа) по коме ће бити познатији него по крштеном имену. Умръо је 25. (13.) јула 1865.
Паун је по свѣм доступним биографијама рођен 1808. године. Ако узмемо да је причу прѣд нама Стерија свакако чуо од њега као дѣо породичног прѣдања, и да у догађајима о којима она приповѣда има неке истине, излази да Паун Јанковић никако нѣје могао бити рођен 1808, већ неке четири године раније, вѣроватно прѣ јуна-јула мѣсеца 1804, јер је већ почетком августа те године Аганлија с осталим дахијама убијен на дунавском острву Ада-Кале. Или дѣте које је овај вратио својој „снахи“ нѣје био потоњи попечитељ Кнежевине Србије, већ неко од његове старије браће?
Драган Буковички
Related posts:
Иља Сургучов: ГОРКИ И ЂАВО
Милоје Дончић: ПАНИКА У РЕСАВСКО-ЛОПОВСКОМ КАРТЕЛУ илити ЈЕДНА ЗАУСТАВЉЕНА ПОЛЕМИКА
Вадим Кожинов: О ПУШКИНОВИМ „СТИХОВИМА ЗАПИСАНИМ НОЋУ У ВРѢМЕ НЕСАНИЦЕ“
Драгана Мрђа: ПРИЧАЈ МИ РУСИЈУ (из три угла)
Лариса Черкашина: ПУШКИНОВИ ПАРТИЗАНИ – СУДБИНЕ И ЈЕДНА СЛИКА
Раде Јанковић: ПОХВАЛА РУЦИ
Борисав Станковић: НАШ БОЖИЋ
Брана Црнчевић: ЈУБИЛЕЈ
Горан Петровић: ДОДАТНА НАСТАВА ИЗ ПОЗНАВАЊА ПРИРОДЕ И ДРУШТВА
Драган Буковички: УНУТРАШЊИ РАЗГОВОРИ И ИСКАЗИ
Виктор Николајев: ЦРНЕ РОДЕ
О ОДЛУЧЕЊУ ЛАВА ТОЛСТОЈА ОД ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ
