Јован Попов: ДОСТОЈЕВСКИ, ТОЛСТОЈ И ШВАЈЦАРСКИ КОНОБАРИ

САЖЕТАК: У тексту се разматра паралелизам мотива у Тол­стојевој приповеци „Луцерн“ (1857) и романима Бедни људи (1846) и Записи из подземља (1864) Фјодора Достојевског, као и могући уплив једног његовог доживљаја са пута по Швајцарској, о којем су у различитом светлу реферисали Николај Страхов и Ана Достојевски. Пратећи исказе кнеза Нехљудова, наратора-протагонисте „Луцерна“, односно Достојевског као аутора путописа Зимске беле­шке о летњим утисцима (1863) и његовог „парадоксалисте из под­земља“, увиђамо да су, упркос томе што се нису лично познавали и што су били умногоме различити, два руска великана имали сличне, критичке погледе на савремену западну цивилизацију, њен морал и обичаје.

КЉУЧНЕ РЕЧИ: Ф. М. Достојевски, Л. Н. Толстој, Н. Н. Стра­хов, А. Г. Достојевски, однос Русија–Европа, критика Запада, швај­царска демократија.

Русија је велика земља. Толико велика да се у њој за живота никад нису срела два њена највећа романсијера, иако су припадали практично истој генерацији, а своја најзначајнија дела стварали и објављивали упоредо. Док је Толстој писао Рат и мир и Ану Каре­њину, Достојевски је објавио Записе из подземља, Злочин и казну, Идиота, Зле духе, Младића, Кротку и Сан смешног човека, а Браћа Карамазови уследили су тек коју годину касније. Упркос томе, као и изузетном узајамном уважавању, о чему сведоче чланци Досто­јевског и Толстојева писма, две славне животне путање нису се непосредно укрстиле.

Уместо писаца, упознале су се и зближиле њихове жене, не­колико година после смрти Фјодора Михајловича. Ана Достојев­ски испричала је Софији Толстој како је њен муж жалио због једи­не неискоришћене прилике за упознавање са колегом по перу и угледу, да би се потом њој самој указала срећа да посети генија из Јасне Пољане. У зиму 1902. године он ју је, иако болестан, позвао у своје московско пребивалиште. И мада јој је филозоф и књижев­ник Николај Страхов претходно показао писмо у којем је, непо­средно по смрти њеног мужа, Толстој исказао свој велики пијетет према њему, Ана је позив прихватила готово невољно, страхујући да ће се осрамотити пред великаном. Но, његов срдачан пријем одмах је одагнао стрепњу, а она није оклевала да му се захвали на лепим и топлим речима из писма Страхову. Толстој је потврдио њихову искреност, додавши како и он жали што није дошло до познанства између Достојевског и њега. Растали су се после дужег разговора, а Ана Григорјевна отишла је опчињена. У белешци коју је касније сачинила стоји, међутим, и обећање које је дала себи: да се никада више неће срести с Толстојем. Тога се чврсто држала све до пишчеве смрти, не желећи да евентуално поквари непоновљивост првобитног утиска.

Зазирући од Толстојеве ћудљивости за коју је сигурно знала, интелигентна и искусна жена вероватно је слутила да би се неки следећи разговор поново морао водити о њеном покојном „Феђи“, а да можда не би био тако пријатан као онај први. Том приликом, писац ју је, наиме, отворено питао какав је човек био Фјодор Ми­хајлович. Одговорила му је без оклевања да је њен муж био „идеал од човека“, пожуривши да такво виђење поткрепи примерима ње­гове човекољубивости, великодушности и привржености породици. „’Увек сам о њему тако мислио’, рече некако замишљено и увере­но гроф Лав Николајевич Толстој. ’Достојевски ми је увек изгледао као човек у коме је било много правог хришћанског осећања’.“[1] Сенка замишљености у одобравању није промакла удовици и мо­жда ју је баш она навела на одлуку да се више не сретне с Толсто­јем. Легендарна женска интуиција показала се на делу, јер у том часу није могла ни сањати о писму које је, скоро двадесет година пре тога, Толстоју упутио исти онај Николај Страхов, интимус обојице великана. Са његовим садржајем упознаће се тек у лето 1914, девет месеци пошто је објављено у часопису Савремени свет.

Контроверзна посланица упућена је 28. новембра 1883, убрзо по изласку из штампе првог тома сабраних дела Фјодора Достојевског, који је обухватао и нацрт пишчеве биографије. Уз сагласност Ане Достојевски, сачинили су га Орест Милер и сам Страхов, чији се избор природно наметао, будући да је био дугогодишњи близак пишчев пријатељ, аутор текстова о његовим романима, сарадник у часописима и помоћник на многим пословима, чак и сведок на венчању. Ипак, њихов однос није био тако хармоничан како је са стране могло изгледати. Још 1864. године Страхов је писао свом брату: „Што сам дуже с Достојевским, тим се више с њим разила­зим. Фјодор је страшно самољубив и егоиста, мада то и не приме­ћује…“[2] И Достојевски је, са своје стране, имао резерви према Стра­хову. Тако га у писму супрузи од 12. фебруара 1875. године назива „бедним богословом” који га је „већ једном у животу напустио, онда када је пропала Епоха, а вратио се тек после успеха Злочина и казне“.[3] Биограф Достојевског Леонид Гросман нагађа да је „неки нерасветљени догађај“ у то време заувек покварио њихове односе. Обострана нетрпељивост остала је, међутим, притајена за пишче­вог живота, а Страхов му је, на први поглед, остао дубоко привржен и после смрти. То се очитовало и у биографском тексту који је по­слао Толстоју одмах пошто је објављен, а који је, сходно прилици, обиловао суперлативима и био лишен ма какве амбивалентности. Али чир фрустрације тиме је само наставио да буја и морао је кад-тад да прсне. Тако је Страхов убрзо Толстоју упутио и приватну еписто­лу у којој је дао својеврсну допуну свог виђења почившег великана.

Страховљево писмо прика-зивало је Достојевског у сасвим другачијем светлу, тоновима достојним Рембран-тових платана. „Он је био зао, завидљив и развратан“[4], „истински несрећан и лош човек, који је уображавао да је срећник, јунак, и нежно је волео искључиво себе“.[5] Упоређујући писца са чувеним негативцима ње­гових романа, Страхов понегде залази у појединости и наводи кон­кретне ситуације, међу којима нас, у овој прилици, посебно занима једна, непосредно ве-зана за нашу тему. Реч је о једном доживљају са заједни-чког путовања по Европи из године 1862. „У Швајцарској, преда мном, он је тако кињио слугу, да се овај увредио и пребацио му: ’Ја сам такође човек!’ Сећам се како је за мене већ тада било поразно што је то речено проповеднику хуманости, и што су се у томе одазвала схватања слободне Швајцарске о правима човека.“[6]

Ана Достојевски се, као што је познато, у завршном делу својих Успомена с горчином осврнула на ово писмо, настојећи да систематично демантује дисквалификације дволичног породичног пријатеља. Поводом инцидента у Швајцарској, она бележи: „Мој муж је због болести био понекад напрасит, и могуће је да се изви­као на келнера који је отезао са доношењем нарученог јела (јер у чему би се другоме могло изразити ’кињење’ келнера?), али то није означавало злобу, него нестрпљивост.“[7] Несумњиво је да у њеном расуђивању има логике, али и нагађања, па и супружничке при­страсности, због чега га морамо узети са извесном резервом. Ипак, посебну пажњу заслужује завршни део коментара поменуте епи­зоде, будући да износи једно опште запажање. Ауторка, наиме, сумња у вероватност келнерове побуне, али не зато што јој она делује претерано смело, већ из сасвим супротног разлога: „У Швај­царској је прости свет тако груб, да се слуга у одговор на увреду не би ограничио на жалосне речи, него би умео и усудио се да одговори двоструком дрскошћу, потпуно се уздајући у то да неће бити кажњен.“[8] Вероватно поучена личним искуствима, Ана До­стојевски указује на неке мање истакнуте аспекте тадашње швај­царске демократије, односно швајцарског менталитета. И мада јој, по свему судећи, компликована дијалектика односа роба и госпо­дара из Хегелове Феноменологије духа није била позната, могло јој је бити познато једно савремено дело руске књижевности у којем је на сличан начин тематизован начин опхођења швајцарске послуге.

Иако је у свом писму Толстоју Николај Страхов поменуо и Свидригајлова и Ставрогина као ликове са знатним аутобиограф­ским елементима, стиче се утисак да је, оцртавајући портрет До­стојевског, у свести највише имао јунака Записа из подземља. На појединим местима његове интроспекције готово се подударају са Страховљевим дисквалификацијама, а перманентни сукоб са слугом Аполоном, његовим „мучитељем“ и „рак-раном“, индика­тиван је у многим погледима. Описујући инцидент са швајцарским конобаром, критичар је можда имао и неке друге призоре из Записа. Тамо се, наиме, поред доминантног Аполона, појављују још неки ликови из света услужних делатника, споредни али од извесног значаја за наш контекст, који такође стављају на пробу интегритет главног јунака. Рецимо, кочијаши којима увек треба платити, каткад и последњим преосталим новцем, а чији поглед уме да буде непри­јатно љубопитљив. Или баш конобари, чија улога у сцени банкета са некадашњим школским друговима није безначајна. Протагонист, који се сам наметнуо да учествује у свечаном испраћају Зверкова, стигао је много пре осталих, јер га нико није обавестио о поме­рању термина. „Сео сам; келнер је почео да поставља; у његовом присуству осетио сам се још више увређен. Око шест сати, сем упаљених лампи, унели су и свеће. Келнер није ни помислио да их унесе чим сам ја стигао.“[9] А кад се остали најзад појаве, огорчени „парадоксалист“ ће се напити и направити скандал, очајнички се трудећи да скрене на себе пажњу и постане јунак вечери, макар и негативан. Његова хистерична монодрама бива, међутим, игнорисана, осим што се послужитељ, који повремено улази у просторију, зауставља да би га радознало посматрао. Чињеница да се та поје­диност помиње два пута показује колико је и конобарско опхођење доприносило општем осећању унижености човека из „подземља“.

Будући да су Записи из подземља написани неке две године после путовања са Страховим, могуће је да је случај са швајцарским конобаром имао утицаја на компоновање поменуте сцене. Остаје непознато да ли је сам Страхов те две ствари довео у везу, али је за нас још занимљивије једно друго питање које се тиче критичара и његовог писма: да ли се, док га је састављао, сећао једне давне приче самог Лава Толстоја? Претпостављамо да није, јер да јесте можда би садржај писма изгледао другачије. Погледајмо зашто.

*

Приповетка „Луцерн“ настала је 1857. године и још увек спада у Толстојева младалачка дела, мада је у то време он већ увелико афирмисан писац, захваљујући трилогији Детињство, Дечаштво, Младост и потоњим Севастопољским причама. Иако не улази у канон пишчевих врхунских остварења, ова прозна творевина при­влачи нашу пажњу не само својом темом него и извесним тачкама додира са стваралаштвом и преокупацијама Фјодора Достојевског. Написана после првог Толстојевог путовања по Европи, она изра­жава разочарање западном цивилизацијом, донекле слично ономе које затичемо у нешто каснијим Зимским белешкама о летњим ути­сцима његовог колеге по перу.[10] С друге стране, „Луцерн“ својим приповедањем у првом лицу и дводелном композицијом подсећа на Записе из подземља[11], с тим што у њему наративно-фикциони део претходи рефлексивно-филозофском. Аутобиографски моменат овде је још видљивији, мада је између пишчевог и приповедачког „ја“ повучена јасна дистинкција у наднаслову који гласи Из беле­жака кнеза Д. Нехљудова.

Шетајући швајцарским гради-ћем, млади племић наилази на уличног свирача чији низак раст и црна, похабана одећа готово да антиципирају буду-ћег Чаплиновог скитницу. Ње-гова песма и свирање на гитари били су, међутим, пријатни, па се на улици, балконима и прозорима хотела убрзо окупило стотинак људи. Ипак, када је уметник, после свог получасовног наступа, зашао међу слушаоце са испруженим качкетом, понављајући три пута учтиве, духовите фразе којима је тражио награду, нико му, осим Нехљудо­ва, ништа није дао. Напротив, „све гласније и гласније чули су се жагор и ругање“.[12] Постиђен таквим исходом – „стидео сам се због малог човека, због гомиле, због себе“[13] – кнез одлучује да позове човечуљка на пиће, што овај прихвата, предлажући оближњу, „про­сту“ кафану. Али реч проста у Нехљудову буди пркосну реакцију. Не, неће водити свог госта, ма како неугледан био, ни у какву опскурну крчму, него баш у луксузни „Швајцерхоф“, хотел у којем су одсели и он и сва она неосетљива публика.

Овде је потребно додати да је унутрашњи конфликт младог руског аристократе са гостима „Швајцерхофа“ почео још раније, а да по неким појединостима подсећа управо на сукоб јунака Записа из подземља са својим окружењем. Млади руски племић је, наиме, од почетка индигниран конформизмом и блазираношћу богатих Енглеза у којима као да нема живота. То је било приметно наро­чито за обедима, где је владала „строга, законом освештана при­стојност, недружељубивост, која се није заснивала на гордости већ на одсуству потребе за зближавањем, и штуро задовољство у удобном и пријатном подмиривању својих потреба“.[14] Ту атмосфе­ру приповедач пореди са својим претходним боравиштем, париским пансионом у којем се, „под утицајем француског дружељубља“, дванаесторо гостију „окупљало око заједничког стола као на за­баву“, а свако је, „не хајући за то како ће то испасти, трућао шта би му пало на ум“.[15] Насупрот овоме, отмени људи из „Швајцерхофа“ описани су као некакве брижљиво дотеране лутке које се крећу ла­гано и говоре тихо, од којих многи имају чак врло лепа лица, али се на њима не очитује никакво душевно узбуђење, већ „само свест о сопственом благостању и потпуно одсуство пажње за све што их окружује“.[16] Уочљиво је да пишчев приповедни алтер его овде успо­ставља две врсте вредносно дефинисаних опозиција: интернацио­нални миље из пансиона надређен је хотелском окружењу у којем доминирају Енглези, док је, нешто дискретније, француска дома­ћинска дружељубивост претпостављена швајцарској уздржаности.

У Толстојевој причи постоји и карактеристичан детаљ који као да наговештава једну од фикс-идеја човека из подземља. У кне­зу Нехљудову, који се у Луцерну осећа усамљено, све више почиње да се гомила срџба, да би избила на видело после уличног концер­та. Док покушава да сустигне свирача, он наилази на једно од оних „мртвих“ лица, Енглеза кога је већ био запазио по лењости с којом је изговарао речи, јер је „тако добро живео на свету да му се није ни говорило“.[17] Та појава у њему распирује гнев и наводи га на агре­сиван гест: „Двапут сам прошао тамо-амо поред Енглеза и, с бес­крајним уживањем, оба пута га, не уклонивши му се с пута, мунуо лактом.“[18] Очигледна је сличност са епизодом из Записа из подземља, у којој се јунак опсесивно устремио на неког официра, но Толсто­јев јунак не залази у интроспекцију поводом овог случаја нити исказује било какав психопатолошки порив. У том часу он је усред­сређен на маленог свирача и на своју жељу да у његовим очима некако искупи бездушне слушаоце.

Нехљудовљева импулсивна одлука да за позорницу своје ху­маности одабере „Швајцерхоф“ довешће, међутим, до нових повода за фрустрацију и гнев. И ту на сцену ступају конобари. Исти они који су претходно описани као „невероватно учтиви и веома фини“[19] док послужују за вечером и, „потчињавајући се и несвесно општој ћутљивости, шапатом вас питају какво вино желите“.[20] Тако је бар било док је седео међу богаташима. А када се на улазу хотела по­јавио праћен скитницом, ствари су се драстично промениле. Нај­пре их конобар у предворју игнорише, а затим их, посредством вратара, старији келнер упућује у скромно намештену пивницу, намењену обичним гостима. Тек тада следи оно главно:

Келнер који дође да нас послужи, поглéдајући нас с кротким, подругљивим осмехом, с рукама у џеповима, ћаскао је с грбавом судопером. Он се, очито, трудио да нам покаже како њему, иако се по друштвеном положају и по достојанству осећа неизмерно вишим од певача, не само што није криво него га то што нас послужује чак истински забавља.[21]

Гомилајући детаље, Толстој минуциозно мотивише психоло­шку реакцију свог јунака, што је већ блиско омиљеном поступку Достојевског. Физички хендикепирана жена за шанком уклапа се у неугледни амбијент пивнице, контрастан спрам раскоши других хотелских дворана, а конобаров лежеран став, осмех и руке у џе­повима представљали су истинску провокацију. Када дрзник још и намигне свирачу, питајући да ли желе „обично пиће“, млади кнез прихвата изазов и наручује најбољи шампањац. Ни то, међутим, као ни његов напор да задржи што мирнији и достојанственији став, не импресионира конобара. Доносећи поруџбину, овај доводи и двојицу колега, који седају недалеко од њих, посматрајући их „као што родитељи посматрају са уживањем своју милу децу кад се љупко играју“.[22]

Насупрот парадоксалисти из подземља, Нехљудов није неу­ротичан лик, па успева да остане прибран упркос овим искушењи­ма, али ће на крају и он бити избачен из равнотеже. Томе је допринео разговор са музичарем, чије га је одсуство поноса запрепастило. Читалац може само да претпостави да ли је помирљиво трпљење увреда плод урођене снисходљивости, колективног менталитета, дуготрајног потуцања или свега тога заједно, тек уметникова не­угледна спољашњост била је, испоставило се, у потпуном складу са унутрашњом инфериорношћу. „Њему ни на ум није падало да се љути на њих; напротив, он је у мојој опасци видео омаловажа­вање свога талента који их није побудио да га награде и настојао је да се оправда преда мном.“[23] Штавише, понижени свирач оправда­ва и своје увредиоце, а у једном часу чак почиње да сумња у кне­жеве добре намере: „хоћете да ме опијете, да видите шта ће онда да буде са мном“,[24] каже му он, мада се одмах затим постиди своје подозривости.

Иако се није наљутио на ове речи, приповедач више није мо­гао да задржи хладнокрвност, поготово пред наметљивим и све дрскијим понашањем кафанског особља. „Један од њих устаде, приђе омаленом човечуљку, загледа му се у теме и стаде да се сме­шка.“[25] Чаша ће бити преливена када се појави и вратар који, „не скидајући качкет, уђе у одају и, налактивши се на сто, седе поред мене“.[26] У том тренутку из Нехљудова проваљује с муком обузда­вани бес који се таложио још од доласка у „Швајцерхоф“:

Какво право ви имате да се смејете овом господину и да сед­нете крај њега кад је он гост, а ви лакеј? Зашто се нисте смејали данас за ручком мени, зашто се нисте укметили покрај мене? Због тога што је он бедно одевен и што пева на улици? Због тога, а на мени је лепо одело. Он је сиромах, али је хиљаду пута бољи од вас, убеђен сам. Јер он никога није увредио, а ви њега вређате.[27]

Бележећи ово, кнез каже како би се радо потукао са конобаром и вратаром да нису устукнули, тобоже зачуђени жестином његове реакције, али се он више није дао зауставити. Његов гнев окреће се и према Енглезима, свакако услед још свежих успомена на кримски ратни пораз, па би „млатнуо штапом по глави беспомоћну енглеску госпођицу. Да сам у том часу био у Севастопољу, са уживањем бих јурнуо у енглеске ровове да бодем и сечем“.[28] Али социјална моти­вација овде претеже над националном. Нехљудов инсистира да њега и његовог госта пребаце у бољу салу, позивајући се на демо­кратске принципе грађанског друштва: „Зар нису сви који плаћају равноправни у гостионицама? Не само у републици већ и у целом свету. Јадна је ваша република!“[29] И пошто је раскринкао вратаре­ву лаж да је свечана сала затворена, он постиже шта је хтео. А кад је видео да тамо вечера енглески пар, младић одлучи да у својој побуни иде до краја: „И поред тога што су нам понудили засебан сто, ја седох с прљавим певачем уза самог Енглеза и наредих да нам овамо донесу боцу с преосталим вином.“[30] После овога, енглески пар демонстративно напушта салу, а кнез се убрзо опрашта од ужа­снутог свирача, указујући му на растанку највеће уважавање.

*

Иако се радња у „Луцерну“ одигравала неколико година пре реформи Александра II, дакле у тренутку када је у Русији кметство још на снази, испоставило се да руски племић мисли и осећа хума­није од британских ари-стократа, па и од обичних грађана хелветске републи-ке, још тада виђене као узорне правне државе. Буквица коју је одржао конобарима враћа нас, такође, и Записима из подземља, односно тренутку Лизине посете протагонисти. Постиђен не само због сцене са Аполоном него и због свог бедног стана, њен несуђени спасилац јој тада каже: „ја са поносом гледам на своје сиромаштво. Сиромах сам, али племенит… Јер може човек бити сиромах и племенит“.[31] Занимљиво је да сличне опсервације код Достојевског затичемо још много раније, већ у роману Бедни људи (1846), његовом првом објављеном делу. У нашем контексту још је занимљивије то што се у једном од писама главног јунака поми­ње верглаш који свира у монденској Гороховој улици, покушава­јући да измами неку копејку од богаташа који тамо купују. С тим у вези, Дјевушкин пише како овај „више заслужује поштовање него они. Иако цео дан хода и мучи се, чека плесњиви, бедни грош да би се прехранио, он је ипак свој господар, сам себе храни“.[32] Паралела са свирачем из „Луцерна“ више је него очигледна. Осим тога, називајући верглаша „племенитим просјаком“ јунак Бедних људи већ изражава мисао која ће бити још прецизније формулисана у Записима из подземља.

Идеју о племенитости у сиромаштву код Достојевског су за­ступала два убога грађанина. Код Толстоја је заступа имућни ари­стократа. У другом делу приповести, у којем преиспитује своја искуства, он ће се реторски запитати да ли је више човек онај лорд који је љутито побегао од стола видевши похабано певачево одело и није му дао „ни милионити део свог иметка“, а за чији се рачун чине злочини у некој далекој Кини, или сироти музичар који са франком у џепу крстари светом, не чинећи никоме зло. Запитаће се, такође, како се овако нешто могло десити овде где су цивили­зација, слобода и једнакост достигле највиши степен, где се оку­пљају намерници, најцивилизованији људи најцивилизованијих нација. Зашто ти образовани, хумани људи, способни у целини за сваки частан, хуман чин, немају племенитог људског осећања за лично доброчинство?[33]

На ова и друга постављена питања Толстојев алтер его неће експлицитно одговорити јер сматра да човек не треба да „даје одговоре на питања која му се постављају једино да би заувек остала само питања“[34], уздајући се у исправност недокучиве Божије про­мисли. Уместо њега, понудиће их, неку годину касније, Фјодор Достојевски, пошто се, једнако резигниран, врати са свог првог путовања по Европи, управо оног на којем му се беше придружио Николај Страхов. Једино писмо које је са тог двоипомесечног пу­товања написао било је упућено почетком јула 1862. године из Париза и то баш Страхову. У њему писац разрађује начине како да се нађе са пријатељем када се и овај отисне на пут. Он, такође, објашњава зашто других писама није било: „За пристојно писмо из иностранства треба ипак једно три дана рада, а где овде да на­ђем три дана? Нека буде шта буде!“[35] И било је тако да је тек наредне године, у часопису Време који је издавао са братом Михаилом, објавио Зимске белешке о летњим утисцима, текст који и темат­ски и жанровски превазилази конвенције путописа и креће са ка есеју. Мада је на свом путовању обишао и Италију, Швајцарску и Немачку, забележивши понеки утисак и из тих земаља, поготово из Немачке, Достојевски се у свом осврту највише бавио Француском и Енглеском, тачније Паризом и Лондоном. Више од свега другог, поређење ове две престонице наводи на помисао о унутрашњем сагласју између „Луцерна“ и Зимских бележака.

Иронично интониране похвале париском реду, трезвености и комфору показују да Достојевски није био импресиониран гра­дом светлости. Још у писму Страхову он се жалио: „Ах, Николаје Николајевичу, Париз је веома туробан град, и кад у њему не би било веома много заиста предивних ствари, стварно би се могло умре­ти од досаде.“[36] За формирање његовог утиска нису, дакле, били пресудни архитектонски подвизи, споменици културе, цивилиза­цијска достигнућа или забавни садржаји, већ нешто друго. Гросман наводи да су за Достојевског градове и земље чинили пре свега њи­хови житељи, а да га туристичке атракције нису много занимале. „Приликом њиховог првог сусрета у Женеви писац је ватрено почео објашњавати Страхову ’како презире обичан, баналан обичај да се према водичу разгледају знаменита места’. Он је само пажљиво посматрао људе и много читао.“[37] Очигледно, није случајно списа­тељску вокацију претпоставио занимању инжењера. Тако ће у Зим­ским белешкама посведочити како се већ у возу, а онда и у хотелу, сусрео са полицијском присмотром, да би му се потом згадили гра­ђанско лицемерје, грамзивост и лукавство трговаца, чувена фран­цуска слаткоречивост, као и атмосфера ужурбаности, гомилања капитала и владавине новца. „Француз је миран, одмерен, пажљив, али лицемеран и новац му је све. Идеала нема никаквих“[38], писао је Страхову. А у каснијем путопису, он, попут Толстојевог припо­ведача, преиспитује идеје просветитељских филозофа на подлози захукталог капитализма, нижући питања и одговоре:

Шта је то liberté? Слобода. Каква слобода? Подједнака слобода да свако може чинити што му је воља, у границама закона. А кад можеш да чиниш што ти је воља? Кад имаш милион. Даје ли слобода свакоме милион? Не даје. Па шта је човек без милиона? Човек без милиона није онај који ради шта хоће, већ онај са којим други чине шта хоће.[39]

Из овога следи закључак да социјализам у Француској није могућ, а ако уопште јесте онда је то на неком другом месту. Ипак, у поређењу са Лондоном, Париз је у очима Достојевског добро и прошао. У опису енглеске престонице таленат писца удру­жио се са инжењерским образовањем,[40] а најупечатљивија су два контрастна приказа – Кристал паласа и Вајтчепела. На једном полу је монументални дворац од стакла, подигнут ради одржавања Светске изложбе, исти онај који ће бити поменут и у Записима из подземља, а који већ овде добија симболично значење какво је код Милтона имао пандемонијум – величанствене грађевине у којој је оличена праисконска гордост духа, храм модерног идолопоклон­ства у који се „покорно сливају“ милиони Ваалових поклоника приспелих са свих страна света. „То је некаква библијска слика, нешто као Вавилон, некакво пророчанство из Апокалипсе, које се испуњује наочиглед свију.“[41] Али Ваал је демон разврата и то је оно чему стреми ово безбожно ходочашће. Зато је, као супротан екстрем, подастрт језив опис сиромашке четврти у којој се суботом увече забавља пролетерски и лумпенпролетерски Лондон, „мили­они људи, напуштени и прогнани са људске гозбе“[42], који божанству благоутробија приносе на жртву „своју недељну уштеђевину, све што су зарадили тешким трудом и проклетством“.[43] Ту слике по­стају дантеовске,[44] антитетичке како спрам кристалне палате тако и спрам Горохове улице или раскошне трпезарије Толстојевог „Швајцерхофа“. А на самом дну велеградске каљуге приказан је Хај-Мар­кет, кварт проституције у којем се, раме уз раме, тискају лепотице и туберкулозне алкохоличарке, укључујући и малолетне блуднице које мајке лично подводе муштеријама. „Девојчице од дванаестак година хватају вас за руку и моле да идете са њима.“[45] Ове жанр-сцене евоцирају, с једне стране, опсесивни мотив дечије патње, чије се небројене варијације код Достојевског јављају од првог до последњег романа, док, с друге стране, наговештавају садржај мо­нолога који ће јунак Записа изговорити пред Лизом у јавној кући.

Посматрани упоредо, запажања и судови изнети у Толстојевој приповеци „Луцерн“ и у Зимским белешкама о летњим утисцима Фјодора Достојевског не само да су усаглашени него и задиру у срж вечитог неспоразума између Руса и Западњака. Притом, оба писца врло добро знају да његов виновник нису само ови последњи. Руска књижевност је и пре њих указивала на многе несавршености Руса, а на једну од њих, коју назива „господским нерадом“, скре­ће пажњу и Достојевски: „Ми не волимо рад, нисмо навикли да идемо корак по корак, боље је једним кораком стићи до циља или се огрешити о закон.“[46] Упркос овом самокритичном тону, не треба сумњати у то да су писцу биле познате речи кнеза Нехљудова из „Луцерна“ и да се у основи са њима слагао: „Та зар се читав људски живот збива у духу закона? Тек је један хиљадити део живота под­вргнут закону, све остало збива се изван њега, у духу обичаја и назора друштва.“[47] На једној страни право и закони, на другој осе­ћање човечности; на једној новац и материјалне вредности, на дру­гој метафизичке и духовне – то је опозиција која обојицу руских мајстора пера удаљава од западњачког материјалистичког друштва. То је уједно вододелница која и данас опстаје између Истока и За­пада, Русије и Америке, а која и нас саме, овде, на међи двеју цивилизација и два погледа на свет, опредељује на једну или на другу страну.

А што се тиче троугла Достојевски–Страхов–Толстој, ту неке ствари можда изгледају јасније. Иако не знамо поуздано да ли Тол­стојева приповетка почива на неком стварном пишчевом доживља­ју, као ни то да ли је писац, стварајући лик уличног свирача, имао у виду верглаша из Бедних људи, „Луцерн“ ипак баца светло под којим и Страховљево оцрњивање Достојевског, а посебно инцидент са швајцарским конобаром, добијају друге нијансе. Можда је, под тим светлом, лакше разумети и то што се Толстој на његове опту­жбе није обазирао. Можда је, најзад, разумљивији и онај његов загонетни осмех приликом сусрета са Аном Григорјевном.

_______________________________

[1] Ана Достојевски, Успомене, 2, прев. Петар Вујичић, Просвета, Београд 1977, 179.
[2] Нав. према: Николај Насеткин, Достојевски. Енциклопедија, прев. Неда Андрић Радојевић, ЦИП, Подгорица 2004, 693.
[3] Фјодор Достојевски, Писма: 1832–1881, том III, прев. Маја Јончић и др., Логос–Графичар, Београд–Ужице 2015, 72.
[4] Нав. према: А. Достојевски, Успомене, 2, 181.
[5] Исто, 183.
[6] Исто, 181.
[7] А. Достојевски, „Одговор Страхову“, Успомене, 2, 185.
[8] Исто.
[9] Ф. М. Достојевски, Записи из подземља, прев. Милосав Бабовић, БИГЗ, Београд 1984, 65.
[10] На ову сродност указао је, у једној фусноти своје монографије Досто­јевски, немачки славист Максимилијан Браун.
[11] Јасмина Ахметагић у својој Књизи о Достојевском (2013) назива Зим­ске белешке „платформом“ за Записе из подземља, јер је у њима већ присутан „онај тон и начин приповедања који је потом шире и доследно развијен у Запи­сима“. Испоставља се да ова два прозна дела имају извесно јединство и да, као таква, успостављају однос према Толстојевој причи, што је и за нас било под­стицајно. Додајмо и то да је причу „Луцерн“ анализирао и Љубиша Јеремић у својој Малој књизи о Толстоју (2007).
[12] Лав Николајевич Толстој, „Из бележака кнеза Д. Нехљудова. Луцерн“, прев. Марија Стојиљковић, у: Три смрти и друге приповетке, Просвета–Рад, Београд 1983, 17.
[13] Исто, 18.
[14] Исто, 9.
[15] Исто, 11.
[16] Исто, 10.
[17] Исто, 18.
[18] Исто,19.
[19] Исто, 9.
[20] Исто, 10.
[21] Исто, 20.
[22] Исто.
[23] Исто, 24.
[24] Исто, 25.
[25] Исто.
[26] Исто, 26.
[27] Исто.
[28] Исто, 27.
[29] Исто.
[30] Исто, 28.
[31] Достојевски, нав. дело, 106.
[32] Фјодор М. Достојевски, Бедни људи, прев. Јован Максимовић, Ferniks libris, Београд 2010, 107.
[33] Толстој, нав. дело, 32.
[34] Исто, 34.
[35] Фјодор Достојевски, Писма: 1832–1881, том I, прев. Мила Стојнић и др., Логос–Графичар, Београд–Ужице 2015, 409.
[36] Исто.
[37] Леонид Гросман, Достојевски, прев. Лидија Суботин, СКЗ, Београд 1974, 244.
[38] Достојевски, Писма, I, 409.
[39] Фјодор Достојевски, „Зимске белешке о летњим утисцима“, прев. Ми­лосав Бабовић, у: Приповетке, I, Рад, Београд 1979, 253.
[40] „Тај и дању и ноћу ужурбани и као море непрегледни град, писак и завијање машина, железнице проведене изнад кровова кућа (а готово и испод кућа), та смелост предузимљивости, привидни неред који је у суштини најса­вршенији буржоаски ред, та отрована Темза, ваздух пун дима од каменог угља, ти велелепни скверови и паркови, они страшни крајеви и јазбине града, као Вајтчепел, са својим полуголим, дивљим и гладним становништвом. Сити са својим милионима и светском трговином, кристални дворац, светска изложба…“ (исто, 238).
[41] Исто, 239.
[42] Исто, 241.
[43] Исто, 240.
[44] „Све је пијано, али није весело, већ, напротив, мрачно, тегобно и све некако чудно, ћутљиво. Једино псовка и крвава туча наруше покаткад ту сум­њиву тишину која у вама изазива тугу. Све се жури да се што брже напије до бесвести. Жене не изостају иза мужева и пију заједно с њима, а деца трче око њих и пузе међу њима“ (исто).
[45] Исто, 243.
[46] Исто, 225.
[47] Толстој, нав. дело, 33.
_______________________________________

(Изглед, прилагођавање и опрема текста Словенски вѣсник)

Изворник: Летопис Матице српске
(Књига 501, свеска 3, стр. 268-281, март 2018)

Related posts:

Јован Попов: ИДЕОЛОШКИ СПОРОВИ ДОСТОЈЕВСКОГ И ЊИХОВ ДАНАШЊИ ЕХО Мирослав Максимовић: ЗБОГ ЧЕГА СРБИ, ПОСЛЕ РУСА, ИМАЈУ НАЈВИШЕ РАЗЛОГА ДА СЕ СЕТЕ ПИСЦА ЗЛИХ ДУХА Јован Попов: ДОСТОЈЕВСКИ КАО ИДЕОЛОГ И КАО ПРОРОК Марко С. Марковић: СРПСКА АПОКАЛИПСА ПО Ф. М. ДОСТОЈЕВСКОМ Протојереј Андреј Ткачов: НАЦИОНАЛНЕ ХИМНЕ НАШИХ ДОБРИХ И ТОЛЕРАНТНИХ ПРИЈАТЕЉА Александар Дугин: ЧЕКА ВАС ОКУПАЦИЈА, АКО НЕ УЂЕТЕ У ЕВРОАЗИЈСКУ УНИЈУ Срђан Старчевић: САВЕЗ КОЈИ БИ ПРОМЕНИО СВЕТ Сава Росић: БЈЕЛКИН, ГРИЊОВ, ВИЖИГИН Тамара Ђермановић: ДИЈАЛОГ С ДЕЛИМА КЊИЖЕВНЕ КЛАСИКЕ У ФИЛМОВИМА АНДРЕЈА ТАРКОВСКОГ Интервју: Емир Кустурица – ПОМНО ГАЈИМО ЉУБАВ ПРЕМА МРЖЊИ Милорад Вукашиновић: САКРАЛНА ГЕОПОЛИТИКА Иван Наумов: РУСИ СУ КРОЗ СРБИЈУ СХВАТИЛИ КО СУ И ВРАТИЛИ СЕ НА СВОЈ ПУТ