Иља Сургучов: ГОРКИ И ЂАВО

Сматрам га једним од најбољих људи које знам: он бѣше добар, благ према људима, необично уман, лако је праштао и заборављао уврѣде, безумно волео руску књижевност, бодрио младе писце-почетнике, раздавао новац, кад га је имао, и десно и лѣво, а често сâм седео без гроша. Знам да ће се многи људи смѣјати мојој наивности, али ћу ипак сада рећи да је пут Горкога био страшан…

---

А. М. Ремизову

― Избави мя от стрѣлы, летящея во дне; от вещи, в нощи преходящея; от сряща и бѣса полуденнаго[1]…

― Природу су заједно стварали Дажд-Бог и грозни Црнобог.

На нѣком прѣдстављању „Дна“ Горког већ овдѣ, у иностранству, сѣдѣо сам поред покојног Зензинова. Зензинов бѣјаше социјалиста-револуционар и у партији је заузимао генералска мѣста. Та храбра партија је у доба Цара побијала стотине позорника, но при бољшевицима је видно подвила реп и постала мирна као бубица. Генерали су изгледали као умировљени, без мундира и пензије.

Заглéдао сам се искоса у Зензинова: припросто лице јарославског сељака што по сељачки, с лукавством у зѣници гледа на позорницу и очито нѣ вѣрује да је у Василисином ведру кључала вода, да су кончићи трули и да је у Лукиним рукама ― Псалтир.

Обично су руски социјалисти били невѣроватно надмени: уколико се нѣ држите њихових мишљења, они би вас отворено прѣзирали и нѣ би сѣдали да с вама пију чај. Истина се налазила у њиховом бочном џепу. И шта сте ви, ништавна индивидуа, у сравњењу с њиховом просвѣћеношћу, нарочито марксистичком? Буквани су већим дѣлом били неотесани, али сви заједно су чинили снагу, понекад упечатљиву. На тој ограничености и фанатизму су бетовени „централних комитета“ изводили своје симфоније. Они, међу којима бѣху и азефи, гонили су стада тѣх божјих овчица у пакао и тѣрали их да пуцају у позорнике, који су регулисали само улични саобраћај. И „стварали терор“ користан напрѣтку и „прогресивном кретању“.

Зензинов је био јарославски сељак. Отац његов трговао је у Москви чајем, и чај нѣ бѣше лош. Вѣроватно је било и парица, чији дѣо је јарославском социјалисти успѣло да изнесе у емиграцију, па је овдѣ имао чак и сопствени аутомобил. Отмени социјалиста.

Све је то било, штоно глумци веле, натегнуто: сељак по својој природи нѣ може бити социјалиста, и спреман сам да се кладим да ће бољшевичка власт пропасти нѣ због концентрационих логора, него због колхоза. Колхоз је за марву, а сељаку је потрѣбна лична парцела, као пѣснику парче хартије, на којој ће написати своју пѣсму.

А најбитније је што ја све ово пишем мимо теме. Потрѣбан ми је мој разговор са Зензиновим, када послѣ прѣдставе изађосмо на улицу. Осврнувши се и приметвши да Вишњака нема, Зензинов се најзад одважи, па рече слѣдеће:

― Запањујућа разлика утисака. Сѣћам се оне московске вечери кад сам први пут гледао „Дно“. Оно вече и данашње… Тада сам имао утисак што се може назвати потресним. Данас бих само да испијем чашу пива пошто сам за доручак ѣо рибу. Сад јасно схватам да је комад осрѣдњи, којегдѣ и рђав.

― Можда је ствар у игри? ― упитах ја.

― Нѣ ― одговори Зензинов ― онда сам имао неко привиђење.

Осѣтих да је јарославски сељак рекао праву, менѣ потрѣбну рѣч.

― Да можда свратимо и испијемо по криглу?

Зензинов се уплаши.

― Нѣ, нѣ ― ужурбано рече он и, стиснувши ми по социјалистички руку, шмугну у подземље: негдѣ промаче тамнокоса сѣнка.

Блажен социјалиста, иже не иде на совѣт нечестивих. Алилуја.

***

Из влажне париске вечери прѣнѣћемо се на блистави Тиберијев Капри. Играчка што је пала с јелке Господа Бога.

Рајско вече. Тишина. Никаквих ватара. Тамно море по коме се некад са својим чуновима шуњао довитљиви Одисеј. А ено, тамне и каменови које на њега бацаше разјарени Полифем и које сада називају фараљонима. Да, данас је задувао вѣтар који се овдѣ назива четрдесеторица браће и чујно је како су по шпиљама отегле своје пѣсмице саблажњиве пуногруде нимфе. Ех, да ми је сад прошетати брѣжићем, али је опасно: пѣсме су магнетичне, а постеље у шпиљама дубоке; Одисеј је то знао… Знам то и ја. Зна и Алексѣј Максимовић Горки, мој домаћин и чазбеник.

У даљини на мору свѣтли рибарска вршњача.

― Буњин једаред рече: „као свѣћица“ ― сѣћа се Горки ― и боље се не може рећи. Просто и јасно.

Сѣдимо у сламеним, пуцкетавим наслоњачама и пијемо божанствено капријско бѣло вино ― оно исто што нѣ подноси прѣлазак преко мора, јер му се врти у глави.

Тако тврде капријски винодѣлци.

***

Горки веома цѣни занимљиве разговоре и у том суодносу је увѣк добро наоружан. Он има одређени разговорни репертоар, одлично разрађен: неких десет-петнаест прича. Ја их све одлично знам, јер живим у његовом дому не први мѣсец и чујем кад разговара са својим посѣтиоцима. Увѣк једно те исто, све до интонације. Само је за Ситина дао неколико умѣшно изведених варијација:

― Ех, што бих се избањао, па онда на свеноћницу: да се прислоним ево овако уза зид у куту и послушам „Хвалите“.

Ситин се топио, али се држао за џеп: радило се о куповини дѣла.

***

Једном се повела рѣч о запрѣстолним фрескама Гирландаја у фирентинској цркви Санта Марија Новела. Расуђивали су о томе што су све сцене Старог Завѣта насликане у одѣћи саврѣменој том умѣтнику.

― Већ никако нѣ могу замислити да Стари Завѣт буде насликан у одѣћи саврѣменој, рецимо, нама. Авраам у мундиру, Исаак у фраку, а Јосиф ― у огртачу? 

И постепено пређосмо на разговор о иконопису.

― А знате ли, ― рече Горки ― ја сам се учио том занату. Али ми нѣје ишло: нѣ бѣше вере. А то је најглавније у том послу. Велика соба. Сѣди двадесетак богомаза и пише иконе. А ја сам ступио као растрљивач боја и крао занат, наравно. Пишу Богове, Божију Матер и Николу. Газда мрачан, плаћа надницу и надгледа нас да не задуванимо. Чамотиња једна, а не смѣш пѣвати пѣсме. Пробали смо божанствену: „Крсту Твојему‘ ― нѣ иде. Ја бѣјах вртирепаст деран. Приђем једном, другом, па шапнем: „Нацртај му рожиће!“ Тако су ме и прозвали: „ђаволак“. 

Газди се то није свиђало, извадио је из џепа четрдесет копѣјака и рекао: „Купи своје прње и до вечери прочисти атмосферу“. И ето, увече, кад сам дошао да се опростим с друговима, један од њих извади из стола двѣ мале иконице и рече: „Ово сам нарочито за тебе насликао, бирај“. На једној је био насликан мој анђео Алексѣј ― Божји човѣк, а на другој ― ђаво румени и с рожићима. „Ево, бирај шта ти је по души“. Изабрах ђавола, из мангупирања. „Ну, баш сам то и мислио, ― одговори богомаз ― да ћеш ти ђавола да узљубиш. Ти си од ђаволске материје саздан. И мамица твоја путује сигурно једино на Лису Гору[2]“. ― „Па да, па да ― одговорих ја смѣјући се ― и сâм сам не једном с њом путовао“. ― „Ну, ево ти, па се моли свом образу: он ће да те води, али ― додаде богомаз ― чекај конац“. Нешто ме у души лецну, али ― не смѣм се прѣдавати паници! Било је у томе нечег од „Пана Твардовског“, којег сам ишчитавао: и занимљиво и језиво.

Горки заћута, погледа на пламичак у мору и понови Буњинове рѣчи:

― Као свѣћица.

― А гдѣ је сада та стварчица?

― Код мене, ― одговори Горки. ― Никада се нѣсам могао с њом растати. Чак је и у Петропавловској тврђави са мном био. Све су ми ствари одузели, а њега ми оставили. Дођите сутра код мене, у кабинет: показаћу Вам га.

Горки је унајмљивао невелико имањце-цвѣтњачић, на коме којекако бѣху подигнуте двѣ мале куће. У једној је он сâм живѣо, а у другој бѣше трпезарија, кухиња и соба за госте. Као кабинет му је служила велика, на читав етаж, соба, у коју су посѣтиоци позивани рѣтко и само зар због нарочито важних послова. Ја сам подуже живѣо код њега, али у кабинету сам био само два пута. Светилиште.

Овог пута био сам позван, и Марја Фјодоровна, која је радила на машини код степеништа најпрѣ крете да ме спрѣчи да се попнем, али кад сазнаде за позив ― пропустила ме.

Велика соба; издужени прозор с огледалским стаклом на море. Библиотека. Витрина с рѣткостима што их Горки прикупља за нижегородски музеј. Стол ― олтар.

Дошао сам у подне, прѣ доручка. Горки је радио од јутра, лице му бѣше уморно, очи помућене, „испијене“. Знао је да сам дошао да погледам ђавола и показивао ми га је, очито, нѣ лака срца. 

Ђаво је био запретан међу књигама, но Горки је тачно знао његово мѣсто и смѣста извуче дашчицу. И он и ја ― обојица смо, незнано због чега, осѣћали неко непојмљиво узбуђење.

Ђаво је, напокон, у мојим рукама, и ја видим да је човѣк што га је писао био човѣк талентован. У њему је било нечег од ђавола из „Ноћи пред Рождество“, но било је и нешто друго, и то „нешто“ било је тешко себѣ одмах ујаснити. Као да је имао у себи живу, и при окретању на свѣтлу чинило се да се он сад мрдао, сад смѣшкао, сад шкиљио очима. С неком пожудом он се, кроз моје очи, упијао у мој мозак, овладавао у мозгу неким мѣстом, да га никад нѣ напусти. Одмах се изједначио с оним утисцима које сам имао од Коређове циганке, од Тицијановог човѣка с рукавицом, од Ван Гогове собе… Том руском ђаволу се усхтѣло да се усели у мене и ја сам осѣћао да то без свете водице неће проћи, да је потрѣбно у првом слободном тренутку стрчати до саборне цркве, па макар и католичке. 

― Допада Вам се? ― упита Горки, који је неуморно мотрио на моје утиске.

― Изузетно ― одговорих ја.

― То ти је оно: ој, Русијице, мати, хајд’ краву ми одрати. Да Вам је поклоним?

Ту се осѣтих као поливен кључалом водом.

― Ама, шта Вам је, Алексѣје Максимовићу? ― замуцах ја. ― Зар да Вас лишим такве ствари?

Осѣтио сам да у мом гласу одјекују исте ноте које су одјекивале код Гогољевог богослова у „Вију“ када нѣје хтѣо да се омрси.

― Нипошто, нипошто ― муцао сам ― а затѣм, признајем, ја га се и прибојавам…

Горки је, изгледа, допръо до мојих скривених мисли, насмѣја се и рече:

― Да, опасан је он, Налетник Ивановић.

Горки га поново склони међу књиге и пођосмо на доручак. Кувар Горкога Каталдо је спремао све укусно и примамљиво, али ја сам изгубио апетит и често се грѣшком дохватах бутељке бордоа коју Горки обично гостима нѣје нудио. И само ме је разлика између бордоа и вина италијанских враћала у стварност: дан је врео, али с пријатном, пожељном врелином, разблаженом четрдесеторицом браће; море ― као тек створено, наливено лењом, густом водом ― и рашта се узрујава човѣк што сâм себе страши?

Но, менѣ се чинило да то нѣје кућа и нѣје кров, него мост, и да ја сѣдим под мостом и ѣдем не овнујски бут, него блато, и да преда мном сѣди матора вѣштица што се прѣтвара да је лѣпотица Марја Фјодоровна са злобним, танким, жабљи стиснутим уснама…

Света вода у катедрали, у мермерном умиваонику, бѣјаше хладна, и када покропих њоме чело, ја осѣтих да се заиста нешто свето, макар и католичко, папско, коснуло моје душе.

Но, било је у свему томе нечег од „Фауста“, од „Пана Твардовског“, од неколиких страница „Вија“.

***

Смрћу се завршава сваки животопис. И увѣк постоји послѣдња рѣч коју је човѣк рекао, и послѣдња рѣч коју је човѣк написао. Са висине смрти, као из аероплана, видан је читав пут човѣков.

Знам да ће се многи људи смѣјати мојој наивности, али ћу ипак сада рећи да је пут Горкога био страшан: као Христа у пустињи, ђаво га је подигао на гору, показао му сва земаљска царства и рекао:

― Поклони ми се, и све ћу дати тебѣ.

И Горки се поклонио.

И њему, уопште осрѣдњем писцу, бѣше дат успѣх какав за свога живота нѣсу знали ни Пушкин, ни Гогољ, ни Лав Толстој, ни Достојевски. Имао је све: и славу, и паре, и лукаву женску љубав.

А све то је било, како је правилно рекао Зензинов, само привиђење.

И тѣм путем привиђења он је чврстим кораком ишао ка чаши с кукутом, коју му је зготовио искусни апотекар Јагода.

Начелници ванредне комисије не воле да се фотографишу, али сам негдѣ ипак једном видѣо Јагодин портрет. Е, ту ћете се, ваљда, мање смѣјати: Јагода је као јаје јајету сличио ђаволу, пророчки нацртаном од талентованог иконописца.

***

― На свѣту, драги мој Хорацио, има много тога што се нѣје ни снило нашим мудрацима.

Скинимо капу: то је рекао Шекспир[3].

---

[3] У петој сцени првог чина, устима Хамлета – прим. прѣв.

---

 

Иља Сургучов је до данас и у Русији недовољно познат емигрантски писац – сатиричар, прозаиста и драматург, чија дѣла до поткрај ХХ вѣка нѣсу штампана у домовини. На српском језику је досад објављена његова приповѣст Детињство Цара Николаја II (2009.) 

Једна од послѣдњих Сургучовљевих приповѣдака Горки и ђаво је објављена на стр. 20-25 октобарског, 46. броја руског емигрантског часописа Возрождение (Прѣпород), у Паризу 1955. године.

Посрбио Драган Буковички