Др Владимир Станојевић-Трнски: О РУСИЈИ И РУСИМА

Занимљива размишљања др Владимира Станојевића-Трнског (потоњег капетана 1. класе, командира првог лазарета (војне болнице) Српског добровољачког корпуса у Русији 1916-1917. и најзад санитетског ђенерала) уочи Првог балканског рата (почетак књиге)


Владимир Станојевић-Трнски у друштву медицинара испред управне зграде војне болнице (Ниш)

Владимир Станојевић-Трнски у друштву медицинара испред Управне зграде Војне болнице (Ниш)

БЕОГРАД, 1912.

Још у незапамћена времена Скити беже, палећи све за собом. Остављају само пепео Персијанцима. И потомци Скита тако исто, пре сто година: беже, и остављају Наполеону само пепео; и хајдуци беже „врх тимора“, јер је равница смрт.

Душа не гори, не претвара се у пепео као материја. Чак ни кад гори тело, у коме је: Хус, Саванарола… Огањ, шта више, прекаљује. Огањ и Голгота су преко потребни, јер кропе. Душа не само што не сагорева, већ из пепела, као Феникс, ускрсава: препорођена, светија, силнија… Душа Народа, као и Душа Спаситеља, носи и спасава Националну Мисао само на Голготи, на Крсту. За то је, једино је стога и Христос страдао. Да није баш Страдања, не би било Христове Мисли.

Не бојте се Националне Голготе. Не бојте се Наполеона, нe бојте се тимора, већ само равнице: Кане.

Тело дајте, нека гори. „Бацајте сами у огањ децу“, али Душу „врх тимора“. Национално су тело палили и Турци и Татари. Светог Саву су не само спалили, већ му пепео и „на ветар изнели“, али је пепео сејао Националну Идеју.

Кад се, најзад, Демон Парода уверио, да не исчупа, да не уби Душу, даде се на други посао: да ју намами у равницу. Демон тада узе на нишан Ахилову пету Народне Душе.

Исток пали материју, кад ју не може, да освоји. Запад опседа само Душу. Запад не тражи толико утврђење у коме јенепријатељ, колико непријатеља без утврђења. Ту само може да поклизне Народна Душа. Да поклизне кобно и судбоносно: да је нестане.

Али Душа и ту располаже непобедним оружјем: Националном Културом. Само Националном. Ако пође, тако оружана, путем Прогреса и право ка Националним Идеалима, – Душа неће ни наићи, неће се ни сусрести са Демоном својим. Он ћe ју вечито само јурити и тражити. Али је неће наћи. И још нешто, још ово:

Скити су једно племе, једног порекла. Једна иста је Душа код свију. Логика сродства расне психологије извешће их све на један исти пут: Скитске Културе, ка заједничким Расним Идеалима. А већ на том друму, браћа ће се познати, ма како их векови и простор раздвајали. Познаће се, прво и прво, по гласу, по песми. Звуци ће се сливати у хармонији толико, да ће хор личити на соло. Сливаће се звуци, јер су и сви фибри грла, и сви фибри Душа свију Скита истоветни, исти. Братство порекла води преко Братства Националне Културе ка Братству Националних Идеала. Са тог ће пута једино и да узлети под небеса Национални Геније. Одвоји ли се од сродника, од родбине своје Душе, залутаће, и пропашће као измећар.

Дванаеста Руска је Триумф Слободе и Идеје.

И Тринаеста Српска је Триумф, ма и на Крсту. Pacпeћe и Страдање и јесте Победа.

Кроз Трње, и са Крстом, смело и одлучно и даље тим истим путем, тим истим правцем и у будуће векове: ка Великој Словенској Националној Култури. Ка Прогресу.

УВОД
Држава и Литература.

Руси су до сада унели у човечанску културу само два нова елемента. Они су до сада створили само два дела: Велику Државу и Велику Литературу. Кад је реч о руској национално-политичкој, и културној прогнози, о мисији руској у човечанству, треба та два дела увек имати на уму. То су прожектори философско-историјски. Наведите их на мрачну будућност, они ће растерати таму и помрчину. И читајте будућност, читајте ту руску „књигу староставну“. Књига каже…

Атлант је држао на леђима целу куглу земљину. Он је био Бог. Обични смртни веровали су, да само божанско порекло даје оваке натприродне силе… Само богови могу да држе на својим леђима такве терете, огромне земље. Историја је забележила и наследника Атлантовог.

Руска Империја обухвата, по простору, шести део целокупне земљине површине. Европска Русија је, по простору, већа од целе остале Европе! Покорити и Природу, и народе на таком пространству! И столећима држати на леђима! И столећима стојати на ногама! Ни поклизнути, ни погрбити се, ни остарети! – И стихије су, у дивљем беснилу, толико пута потресале, и дрмале земљу, да му је исчупају… И ништа… све узалуд. Огорченим стихијама одговара Пушкин: „И рат, и помор, и побуна. Потресле су је и навале спољашних бура, беснећи. –Гледајте: ипак је на ногама“.

Руси имају и Велику Литературу. Она је победила не само „сто језика“ покорених и оружјем руским. Руска Литература је освојила цео свет. У историјама литература европских народа већ је написана глава, под насловом: „Утицај руске литературе на нашу“. Читајте Француза de Vogue, он то каже у Le roman russe.

Писмо је израз душе, која га пише. Писмо је река. Душа је врело, извор одакле је потекло писмо. Пођите уз реку руску, доћи ћете до големог руског врела. Видећете голему душу. Истина, једним погледом нећете прегледати то руско врело, ализадржите се подуже: Погледајте, удубите се, и проштудирајте.

Свети Кирило и Методије стварају црквенословенску азбуку. Минијатура из Раѕивиловског лѣтописа, XV вѣк

Свети Кирило и Методије стварају црквенословенску азбуку. Минијатура из Раѕивиловског лѣтописа, XV вѣк

Голема руска литература је права књига откровења. И једино у њој, само у њој је до сада нашла израза та велика руска душа. Једино се у њој огледа та цела џиновска душа. Логично је, и појмљиво је, да гигантска душа може да се огледа само у гигантском огледалу. Иначе се не би сва видела.

Једино Велика Држава и Велика Литература дају вере у Велику Будућност. Остало наводи на ужас, вапај, на сумње. „У дане тешких размишљања о судби моје отаџбине, како да не паднем у очај, видећи шта се ради на дому?“ И веру, непоколебиму веру, даје Тургењеву велико оруђе литературе, руски језик. „Ти ме само одржаваш, ти си ми нада и вера. О! моћни,силни, велики, слободан руски језик! Да није тебе, како да не паднем у очајање! И ја верујем: ти си језик Великога Народа“.

Словенски сусед на Западу.

Немци су, можда, најреалистичнији народ, а, међутим, баш међу њима круже најфантастичније легенде о Словенима, у опште, а о Русији нарочито. Реална је политика код њих узнета на степен вештина, а, међутим, о Словенима све фантастично, легендарно. До смешног. Чак, немачка штампа је легендом заражена! Али, у штампи легенда добија са свим један нов, одређен колорит. Место добродушног и безазленог смеха наивних анегдота, штампа легенде ствара и црни из разлога национално-педагошких. Leit-motiv је: Slavenhass… И „шеста сила“, огромна, и свесилна, упливом на масе, немачка Штампа, врши један страховит, по последицама, посао. Потпирује огањ, сеје страшна семена, разорава, руши, и цепа словенску свест… Цепa, јер реална политика диктује: divide et impera.

Нѣмачка карикатура из 1914. године, на којој пѣшадинци из Аустрије и Нѣмачке воде укроћеног руског медвѣда. Између медвѣдових ногу је Србија, оличена у краљу Петру I Карађорђевићу. Натпис на карикатури: ЗА НАШ ЗВЕРИЊАК

Нѣмачка карикатура из 1914. године, на којој пѣшадинци из Аустрије и Нѣмачке воде укроћеног руског медвѣда. Између медвѣдових ногу је Србија, оличена у краљу Петру I Карађорђевићу. Натпис на карикатури: ЗА НАШ ЗВѢРИЊАК

И у Бечу, и у Пешти, и по целој Германији, Штампа не испушта ниједан моменат, ниједан догађај у животу Словена, да га не прокоментарише, да га не облије жућу, злошћу, и мржњом. И да га не изврне. Добар, и миран Шваба не може да појми, зашто да се налази у таквом суседству: дивљачком и варварском, где је вечити неред, анархија; где је по земљи опасно ићи, јер по њој иду само зликовци и разбојници; убијају у масама Јевреје: а већ die Kosaken… У Берлину, у центру вароши, у редакцији Lokal Anzeiger-a, у локалу, по зидовима, вешају се последњн телеграми и илустрације уз последње новости. Зa време анексије, изложен је један од многобројних немачких журнала. где су босански ландшафти, босански quasi-сељаци, и ношња тамошња. Одмах поред њих, са таком ношњом, са истим утиском други људи и жене. Разлике готово никакве. Bosnier и Herzegowiner под првом, Abissiner под другом натпис. О Русији да не говоримо. И цела се покољења тако васпитавају. Створена је цела национално-политичка идеологија, са својом терминологијом, пуштене су у свет крилате речи: „Drang nach Osten“. „Slavische Düngervolk“. „Kulturträger“. „Inferiöre Rasse“.„Staatsunfähige Rasse“.

Германска културна хегемонија.

Велика германска раса данас је на предњим позицијама човечанске културе. Готово се може рећи, да та раса држи данас хегемонију европске културе.

Латини силазе полагано са светске позорнице. О Шпањолцима да не говоримо. И о Талијанима тако исто. Французи певају закључни акорд своје лабудове песме… Завеса ћe скоро да падне. Већ се то примећује: и стајање, годинама, на тачки замрзавања једног истог бројног људског стања, и чувено „Zweikindersystem“, и национални компромис с недавном прошлошћу, са срамотом француског оружја (Седан и Елзас), и Republique, коју још непрестано, и дању и ноћу, чувају од буре и непогоде…

Велики кинески зид

Велики кинески зид

Велики друм човечанске културе.

Велики човечански пут Културе, почевши од зидина „непокретног Китаја“, пре 10–15 хиљада година, описао је огроман полукруг по Старом и Новом Свету. Ударивши преко Хималаја на обале Гангa, он је водио преко Персије, Мале Азије и Сирије на обале Нила. Одавде се пут расплинуо преко Средиземног Мора. Прво је прокрчен пут у Јелади, па се продужио преко Рима на Хиспанију и Галију. Теутобуршке шуме су сметале, с тога је тај пут дошао само до Рајне. Шуме су данас Немци расчистили, велики пут се завршава данас у Берлину. Велики пут је описао не само јужни полукруг, од зидова постојбине Конфучијеве до Kaнтова града, него се „заковрчио“, узео правилан правац ка С. И., да преко Москве опише и другу, северну, половину… Да опише круг по Старом Свету, и да се врати одакле је и пошао, али северним путем. – Припреме се чине огромне. На грандиозном су историском раду сви, који имају мисију, да заврше велики посао: и Словени и Жута Раса. 1905. год. је отворила епоху. Над Русијом је грмнуо силовит гром, и словенско се море узбуркало. Eхo се још страховитије, још грозније чуло иза Великог Зида, на обалама Тихог Океана: Жута се раса пробудила.

Германско-Словенско суседство.

Сав национално-политички трагизам Словена, лежи у незгодном суседству: Германска је раса дошла до врхунца развитка свију својих духовних и физичких особина. Сва национална сила је уложена у велики, систематски, упоран и немачки – истрајан рад. Напори, огроман напон и резултати рада имају психолошке последице: експанзивност постаје логична и главна одлика таке расе, Ако, пак, казан с огромним напоном не добије одушке, не нађе locus minoris resistentiae, распрштаће се у парам парче… Ово је физички закон и историјски, ако се примени према раси. Овако на једној страни. На словенској, пак, страни: Културна засталост, неуређеност, неорганизованост, дар-мар у националној и словенској свести… И кавга…

739635Одушке, дакле, има. Казан остаје цео…

Тако се на једној страни ствара, на другој руши, и обара. И стварање иде пропорционално с рушењем. Ствара се један circulus vitiosus, једно врзино коло, из кога се не испуштају ни Словени, ни коловође.

Много је пута речено, да Турци убијају тело, Немци душу. Ова велика психолошка истина има и историјски резултат и последице.

Резултати културне борбe између Германа и Словена.

Кад је реч о културном утицају, о психичкој зарази, да се прецизније изразимо, психологија је утврдила неколико јасних и одређених закона. Улога хипнозе и сугестије је огромна, какo у животу појединаца, тако и у животу народа. Народ се састоји из појединаца. Сви слабовољни људи, људи ниже интелигенције и културе духа, силом психолошких закона потпадају под утицај воље силних, и одарених већом индивидуалном духовном културом. Човек је прво под утицајем учитељица и гувернантки, до извесног духовног развића; доцније могу на њега да утичу само људи са факултетском спремом, професори; а јаке интелектуалне индивидуе намећу своју вољу то политичкој партији (вође партија), то оружаним масама (војсковође), то дају религију целим милионима (Христос, Мухамед и др.). Свуда, где се год влада над масама, и диктује им се туђа воља, conditio sine qua non je: индивидуална духовна надмоћност над свима, над целом гомилом.

Чеси.

Кад иде борба двеју раса, двеју разних култура, подлеже слабија. Млада, свежа и некултурна раса је tabula rasa за културни утицај. Што год је већа духовна празнина, то се брже и лакше да попунити. Али са трагичним резултатима. Удахнута душа убија његову властиту, јер стаје на њено место. А по физичком, као и психолошком закону, два тела не могу заузимати једно место. Комбинација може да буде друга: не потпуна tabula rasa. Ако је до удахнућа туђе душе било нешто своје, сопствене душевне садржине, онда борба, па ко победи. Ево чиме се објашњавају речи: „Чеси су Немци, који говоре чески“, Чеси су имали ту историјску несрећу, да падну у прву категорију. Да видимо како је са осталим Словенима.

За Чесима, на етнографској и политичкој германској периферији налазе се: Српско-Хрватска раса на југу, на северо-истоку Пољаци, и у источној Галицији, око Лавова, Словени, којима Немци дају разна имена: Рутени, Русини… Остали Словени налазе се у срећнијим географским приликама, ван ветрометине, и у залеђини. На њих још није дошао ред. Али су зато у жестокој ватри Србо-Хрвати, Пољаци и Рутени (последње ћемо, за сад, под таквим псевдонимом звати).

940f54

Словенска лађа из Ралсвика (Мекленбург-Западна Померанија). Ископине из 1993.

Пољаци и Рутени.

Пољаци су уз припомоћ своје старе, национално пољске културе ступили у културну борбу. Осим тога налазе се иза Чеха, и бројно су довољно јаки, близу 20 мил. Њихови суседи, Рутени, да су ближе географски, постигла би их судбина Чеха, можда гора. Увек некултурна, непросвећена маса, без јаке националне свести. Сад се буде, и међу љима иде један судбоносан покрет, једна национална peнесанса, која може да потпадне под утицај немачки. Није задаћа ових редова ући дубље у тај интересантан покрет. Засад ћемо нагласити само толико: национална неодређена маса тражи излаза, хоће да се национално одреди. Боре се две струје. Струја једна зове се Русофилском, верује и тражи духовно и културно јединство са Русима. Т.ј., она вели, да је народ у источној Галицији, као и народ на југу Русије, око Кијева, део великог Руског Народа. Друга, противничка струја су Украинци. Њихово је национално-политичко credo негирање прве струје, и признавање засебног, оделитог словенског народа, Украинаца. Синови Украине, а не Русије. Кијев духовни, културно-политички центар, а не Москва. Колики саблазан за Немце! Како да не узму узде од овог покрета у своје руке! Готово иста слика, и иста политика „Kultur-träger”-a, одиграва се и на југу, на земљишту Српско-Хрватског Народа.

Cpбo-Хрвати.

Историјска судбина је тако хтела, да се једно национално тело, српско-хрватско, готово распадне на две половине. Наука је то питање безповратно решила: и етнографија и филологија говори за национално срп.-хрв. јединство. Један народ. Али је историја најкуриознију иронију и експерименат учинила над нашим народом. Од једне физиономије почела је да прави две… Религија и Политика су биле оруђе у рукама те зле Судбине. Религија и Политика су копале амбиз. Отуђивале, завађале, гурале у странпутицу, и крхале врат целом једном народу. Напослетку га у наше дане завеле у такав ћор-сокак, у такав теснац, кад су најбољи људи с обеју половина јасно увидели, да се треба враћати натраг. На пут широки, велики пут Националног Јединства; на пут Културно-Националног Прогреса. Али су ти бољи и далековиди синови одмах приметили, колико је, у исто време, и тешка оваква задаћа! Колико је на томе путу препрека, и колико је непријатеља! Непријатеља сваке врсте и феле. И клерикализам, и мађарско-немачки ортаклук, и традиције, и реминисценце историјске, и предрасуде. Тек се на раду опазила утва златокрила, и аждаја са сто глава. Опазили се одједном, и показали се најрељефније резултати тог дугог и систематског културног, и политичког утицаја немачког на психику народну. Она је била до тла разорена, изопачена, нагрђена…

2zastaveСвест се народна помрачила, поцепала… Нaционални компас пропао; заблудели народ се осетио од једном сам на свету, један без помоћи“. –Грозна и трагична слика националне психастеније и психопатије. Сујеверни би овде видели прст Божји. Јер quos Jupiter castigat, prius dementat.

Dementia Nationalis.

Психијатрија изучава поремећену психику појединаца. Ergo, нема сумње, да и народ као скуп појединаца, може да буде предмет студије неке будуће народне психијатрије. Иначе се понеки историјски догађаји не би могли друкчије објаснити. Као год што се код појединаца појави стање, када се сфера интелекта потпуно паралише, тако исто и код целог народа. Dementiа nationalis–могли бисмо гa назвати. Аналогију би смо могли видети чак и у узроку, етиолошку. И народу, као и појединцу, ако систематеки, кроз покољења сугерирате идеју, да је „Inferiöre-Rasse“; да му је прошлост дивљачка и мрска; да су му национални идеали вечна химера, утопија, и да узалуд цео народ кроз векове подноси за њих непрестане жртве… Ако га још осени виша култура својим спољашњим блеском, и непрестано му бљешти пред очима, то се резултати морају појавити: Народ изгуби оно, што му даје националну физиономију: губи националну вољу. Он постаје слепо оруђе туђе воље. И интелект његов пропада: не оријентира се у историском животу. Губи историски критеријум, Парализа националне свести, oceћaja, памети… Потпуна деменција.

Посвета В. Станојевића-Трнског у књизи

Посвета В. Станојевића-Трнског у књизи

Када бисмо се дубље упустили у анализу савремене националне психике срп.-хрв. народа, то би зашли у сферу пространу и дубоку. То је већ оделита, интересантна и велика тема. Овде се на њој нећемо заустављати. Али ћемо указати на неке конкретне национално политичке факте, који су карактерни за поменуту форму разорене психике.

Симптоми посрнуле словенске културе.

Једна категорија таквих факата може да носи наслов: Триализам; друга: Велика Србија у новом оквиру. Ово би биле прве две главе једне књиге, коју пише тевтонски витез у панциру, чија глава држи in spe толико круна и алем-каменова. Tpeћa, и четврта глава завршују ту књигу. Tpeћa глава имa наслов : Бечки ћесар, наследник и Јагелонове идеје, цар Пољске „од мора до мора“. Четврта глава: Бечки ћecap још Хетман целе Украине, од Карпата до обала тихог Дона и Црног Мора. Књига је писана па латинском, јер су је штампали уз благослов Папин. А наслов су дали тој шареној књизн: Austria Slavica, илиаустрославизам. Изнад наслова црна орлушина, под њом написано: Ad majorom Austriae gloriam, a још доле, у загради, ситно написано на француском: pour le roi de Prusse.

Под хипнозом je, дакле, све католичко Словенство, поунијаћено, и део Срба. Копа се провалија између Словенства, деле га на два табора непријатељска. Православни Исток и Католички Запад. Аустрија треба да буде скупљач католичких словенских земаља. Па не само католички Словени, том психичком заразом је заражен и део српских интелигентних људи. Ствара се једна нова, сасвим нова национално-политичка струја, истичу се нови национални идеали, разрађује се нова идеологија… Почиње нова проповед на нашој земљи…

9536ba6f95Шта казује прошлост?

Од досељења на Балкан, па све до наших дана, Српски народ је имао само једну једину звезду водиљу; увек један исти национални идеал; увек један те један смисао националног живота. Кроз целу прошлост своју, Народ је носио у души неоскрвњену и светлу само једну идеју: Идеју Националне Слободе и Националног Државног Политичког Јединства. Ни муке на Крсту; ни мрачно ропство, ни огањ, ни гвожђе, – ништа није могло да ишчупа ту Велику Идеју. Народ је слагао из костију својих величанствен Пантеон. Целе „пиpaмиде костију, славних наших предака“. А муке на крсту кроз целу дугачку прошлост, само су га духовно подмлађивале, давале му силе Богова. Из пораза, из страшних катастрофа Косовских, он је, као Феникс из пепела, још силнији, још божанственији ницао… И крв своју проливао… До истраге… Увек готов, да се бије…

Садашњица.

Малаксали, млитави духом потомци, посустали су… Али не у борби. Њихова размрскана у парам-парче српска душа, отрована је националном скепсом. Они више не верују у своју земљу, у свој народ, у славну прошлост… „Они су спалили све чему су се клањали, и поклонили су се свему, што су спалили…“ „Нема више Богова, они су умрли“ – проповедају… Дошло је оно, што је неминовно морало наступити: васпитано покољење у сфери туђе културе, одрасло духовно у атмосфери туђинској, – оно се одродило, отуђило се духовно. Обневидело на своје очи, добило је туђинске, „те га воде сад по свету туђи“…[1]

Аустрославизам и неославизам.

У Словенству је расцеп. Боре се две идеје: „Аустро-словенска“, са Аустријом на челу, и „словенофилска“, „неословенска“ са Словенством на челу. Разрађене су до појединости и две супротне, непријатељске једна другој, идеологије.

Аустро-Славизам је чак дао васпитање будућем Императору: Пољски граф Водзицки је васпитач наследника аустријског. Последњи је тачно и јасно појмио идеју Лагелонову, и узео је на себе мисију, да васпостави Велику Пољску. Васпитан је зa Великог Хетмана целе Украине до Дона. И зa Тријализам.

Као оно из митологије: свирка и песма Сирене примамљује у мрежу убајукане и наивне, а после, кад се у обор утерају заблуделе овце, лако је. Заблудели део Словенства живи у трагичној и големој историјској илузији, коју чак ни прошлост те саме Аустрије, не може да расеје. Толика је сила хипнозе!

Шта говори Историја.

Ево како им Историја довикује: Ви заблудели! Историју човечанства учите, и поучите се. Упамтите законе Историје. „Ви нисте ништа заборавили, и ничему се нисте научили“ – рекао је давно Пољацима Наполеон. И данас, то исто треба понављати. Пољској се руској, на међународном конгресу (Св. Алијанција), свима силама гарантује национална аутономија, „у оквиру Русије, Велика Пољска“. Где је сада, Пољаци, тај оквир? А ви се још једнако позивате на, прашином покривене, хартије. Где је круновина Св. Звонимира, Хрвати? Где је Војводина, „у оквиру Аустрије“?.. А гарантија Берлинског конгреса Ерцег-Босни? Где је? Где?…

Тако неумитна cилa историјских закона. И каква трагичност порушене народне психике, када их види, и чита на скрижалама историје, те законе, али им смисао, садржину не разуме. У психиатрији постоји аналогија: т.з. сензорна афазија. Болесник види и чита, али не разуме смисао, не разуме шта значе речи.

Заблуда нових идеолога.

Идеолози „Србије у новом оквиру“, не у старом историјском, говоре о националној српској аутономији, потпуној. Аустрија ће се заклети на вечиту верност, и до смрти ће одржати parole d’honneur. Ми ћемо за то време, да стварамо на нашој земљи нешто у виду парадиза: свињама се броја не зна, колико ћемо извозити! Колико опет грла говеди! Богатство, како не памти свет… Душаново царство, али без напора, боја и крви… Просто само се створи, или боље рећи, просто створе га туђини, и даду нам га.

Материјализам и егоизам груби су симптоми декаданса душе, и дегенерације психичке. Они су симптоми парализе духа. Оног духа, који кpeћe човека напред, и у висину. Дух без крила је кртица, што живи вечито под земљом, жив закопан дух. Јер „оно што навикне да пузи, не може да лети“ – вели Горки. Богатство фантазије, висок, и широк полет мисли, и идеја, непрестана култура и савршавање духа за таке „кртице“ су за навек изгубљене: Пута нема ка Истини, Добру и Лепоти. Горки њима добацује: „А ви ћете на земљи проживети, као што црви слепи живе. – И бајка о вама неће поћи, u песме о вама неће спевати“.

Тако је и са народом. За народ су богови ово измислили као најжешћу казну. За Јудеје већу казну нису могли да измисле. Или за Цигане. На те је идеологе – Србе, вероватно М. Гарашанин и мислио, и циљао, кад је рекао у „Доколицама“: „да није Цигана, ми бисмо били последњи народ на свету“.

Prognosis.

Али прошлост наша историјска није ћутљива. Она нам сва говори. Ако су одређени кнежеви, у дослуку са „изелицама“, клонули, и неће да замећу кавгу, раја је ту. Још она иста, какву је зна цела наша историја. Силни, мушки и јуначки дух, са пређашњом младошћу кличе… и тражи кавгу… „Ту кнезови нису ради кавзи, нит су раде изелице – Ал` је рада сиротиња раја“. – Она је готова, до последње капи крви, „да се бије, и крв своју пролива, до истраге“ – – – До истраге! Народ је кроз целу своју прошлост говорио само те речи. Читајте му јуначка дела! И вратите се у народ, међу своје! – – –

Шта говоре cpпcкa бојна поља?

Читајте прошлост народну, тамо је забележено још нешто. На светлим странама су исписана дела браће, и пријатеља по оружју, другова на бојном пољу. Упознајте праве, и верне пријатеље у невољи, и одликујте од лажних, лукавих пријатеља! Бојна поља ваша, почев од Карађорђа пa до Черњајева, натопљена су братском крвљу. Нова Србија лежи и на братским руским костима. Брат се брату налазио у невољи. У благодарној српској народној души урезала је историја неизгладиме, и светле успомене на братску помоћ у мучне дане… У души српског благодарног народа пламен те благодарности букти. Загледајте у душу народну…

1812 и 1813.

1912 година је и зa српски, и за руски народ пуна силних и великих успомена. Она силом гони на дубока философско-историска размишљања. Она, велика осам стотина Дванаеста Година је показала, колико је судбина Нове Србије чврсто везана за судбу Москве. Колико је органске везе између Русије и Младе Србије! Велики Наполеон је видео не само Москву запаљену, – горела је пред његовим очима и Карађорђева Србија. Од Москве је и онда, као и сада, спроведен неки невидљиви фитиљ, који је једновремено запалио и нашу кућу.

Наполеон и Александар I у Ерфурту

Наполеон и Александар I у Ерфурту

И што даље размишљате, то је све већа аналогија: Провиђење склања из ватре и лебди над животом обојице словенских Вожда. Остављају сав у пламену дом, бацају у огањ све тековине, и отступају оба – – – И Александар Благословени, и Кара-Ђорђе.

Колико ствари још на свету, које човечији ум не може, да постигне! Где су велики философи, да нам протумаче овај феномен историјски? А, „ништа не бива на свету случајно, ни длака са главе не пада без воље Свевишњег“. Можда је воља Божја, или историјска (да узмемо термин историчара) диктовала, један исти поступак: и у Москви, и на Морави? Али зашто?

Загонетка Историје.

Да приђемо овој аналогији – загонетки са нашим скромним силама ближе, можда ћемо у магли бар контуре разгледати. Тома Карлејл би нам дао кључ, добацивши нам речи: „душа покрета“, „spiritus rector“, „обожавање хepoja“. И одгонетајте. Наша би нам историја, тако исто, могла на нека факта оком намигнути: „за све време првог Устанка, Султан је уцењивао само једну главу. Плаћао велико злато само за главу Црног Ђорђа. Чак за главе истакнутијих кнежева није ништа давао, а вeћ да не говоримо о великој гомили шумадијских сељака“. Бојали се само једне главе. Тако историја пише. Да консултирамо још науку, што се зове Психологија гомиле. Oна учи: Гомиле имају вољу, али безсвестну. Имају енергију, али неорганизовану, недисциплиновану. Имају нежне и осетљиве жице, на којима играју само Велики Појединци. Познато је, како је ударао у те жице Наполеон, и како су звучале – – – „Војници, 30 векова гледају на вас с врхова ових нирамида. Памтите, да вас на победу води Наполеон“. Психологију своје гомиле знају само Велики Избраници, и она само њих разуме, њихове речи и њихов глас.

Карађорђе Петровић

Карађорђе Петровић

Карађорђе је дао националну вољу гомилама шумадинским; он је скупио националну енергију, организовао је, и дисциплиновао. И само је он могао да око свог имена купи масе, без њега је гомила шумадијска труп. Он је душа. Исчупати из тела душу, значи угушити га. Кад смрт за време агоније лебди над човеком, она чека само душу. Остало „је земља, и у земљу иде“.

За то се, можда, онолико бринула Историја за своје Избранике. То је, можда, смисао Провиђења. За то су, можда, и један и други словенски Вожд све бацили у плам. То исто Провиђење је, можда, и кроз уста песникова говорило, кад је он целом народу свом довикивао: „Бацајте сами у огањ децу, остав’те села нек’ гори плам“.

Провиђење је склонило своје штићенике, чекало је да стихија престане да бесни, па да поново удахне душу. Чекало је док настану боља времена – – –

Шта је доцније било?

Вратимо се на згаришта. Србија се опет помаља из пепела, Русија је чврсто стала на ноге. Ми смо у 1876 год. Од Невесиња је шара-пушка пукла, Ерцеговина букти. Из Србије су пушке саме почеле говорити. Бој ce већ бије. Седамдесет Шеста утврђује на вечна времена истину дванаесте године, и освештава принцип руско-српских односа. Даје смисао тим односима. 76 година још једном наглашује и објашњава, на каквом је железном фундаменту засновано братство. 76 год. објашњава и узрок српске катастрофе после Дванаесте Године. Москва већ у 76 год. не гори, глас руски сад већ чује Султан. Не, као дванаесте. Орде турске у 76 год. немају савезника, као дванаесте године. Замахнута турска ђорда над главом Србијином за трен ока се нашла у канији. Довољна је била реч само Белог Цара, не рат.

Последице међусобног непознавања u резултати упознавања пpeкo тумача.

Записала је, истина, историја и црна слова… Био је „Рајхштадт“, илуминација Београда после пада Севастопоља. Трагизма је било… Људи су грешни. Нека буде благословена воља: ка савршенству.

Да се до савршенства дође треба једно: познај. Познај људе око себе: и браћу и злотворе. Последњи су код нас више штудирани. О њима има читава литература. Мало се зна само о Русији и Русима. А и оно мало што се зна, дошло је из врло сумњивог извора: Прошло је кроз немачку цензуру. И чудновата је, заиста, та ствар. Испречио се међу Словене немачки зид, и не види се од њега ништа. Што год Словени кажу један другоме, све преко тог незваног немачког тумача. А он не дрема. Конкретно, ствар стоји просто: српске се новине не читају у Русији, Срби не маре за руске. А и Србија и Русија пуне свакојаке немачке штампе. Деси ли се у Србији, etwas interesantes, то Блат-ови оцрне. И Руси метнувши те немачке наочаре разочарани у нацрњену браћу. Дешава се и обратно: Срби цакћу од руског чуда. И затварају новине, увек у чуду, и недоумици. „Колико се бомби, и динамита баца по улицама! Каква је то земља! Какви људи! Нихилисте, анархисте, бомбисте, Павлова, Козаци, Верешчагин, Государственаја Дума, „погроми“ Јевреја, Гапон, Вите, Куропаткин, Москва, Волга…“ И шта ти се још не премеће по глави! Чудновата земља!

Колико је наметљив тај немачки поклисар, види се по Словенским Конгресима, кад се састану Словени. Прво о чему сви у један глас говоре то је: како да се избаве од услуга тог тумача. Један је Конгрес једногласно решио, да се оснује Телеграфска Агенција, која ће бележити и саопштавати Словенима словенске ствари. Али, на жалост, практичних резултата још никаквих, јер Агенције још нема.

Пут ка Истини.

Познајмо сами! Нашим рођеним очима загледајмо у велико словенско море. Оно је, истина, и дубоко и широко, и често узбуркано, те загонетно, али оставља јаке, и неизгладиме утиске. А утисци су фотографија живота. Проанализирајте само те утиске, и примените критеријум логике и науке, па сте дошли до истине. Куцните и отвориће вам се. Тако долазе до Истине сви велики уметници пера, сви драматурзи. То и јесте права Уметност. Они не дају публици у позоришту суд, и готове закључке и решења. Не. Они само сликају, они износе у строгом реду факта, и сиров материјал. На позорници само игру видите, не критику. Великим је уметницима критика излишна. Критика је међу редовима. Употребимо ту методу и према руском мору. Прикажимо само игру, али историјски истиниту игру. И судите сами, кад праву, руску игру, својим словенским очима, видите. Нека отпочне игра! Да дигнемо завесу!

[1] За време штампања ових редова, долетео је из Сарајева још један излишан докуменат, да и он потврди и нагласи наведено. – Уневши пометњу и дар-мар међу наше духове, поливши гасом душу народну, да лакше букне, – Аустрија иде са буктињом, са Југословенском Смотром. Опробани Велико-Аустријанац, Бернрајтер, добија налог да ствара терен за решење Југословенског Питања, али „у оквиру Велике Аустрије“. Да Аустрија створи Велику Србију и Велику Хрватску. – После застајкивања и прекида, Аустрија полази у онај бој, који ћe испунити ову најближу будућност Српско-Хрватског Народа. Заметнута борба је неизбежна, она ће бивати свe жешћа и oгорченијa, јер су се ухватиле у коштац две крвничке, једна према другој, Идеје: Словенска, Национална Српско-Хрватска, и Аустријско-Тријалистички Југославизам. Битка ћe се бити „до истраге“, јер је „једна земља, а два господара“. И свршиће се: или као на Кенигрецу и у Ломбардији, или на новом Косову. Главно je: мира неће бити. – Треба се спремати, али се најпре тpeбa оријентисати тачно и беспогрешно:

Југословенска Смотра није болест, већ је то смотра, огледање нспријатељских трупа и њихово кретање. Та је смотра само симптом горе поменуте болести. Југословенска Смотра казује, да постоји нека невидљива болест саме наше земље, да је земља нечим нађубрена, што даје маха и сокове оваквим пакосним биљчицама, које сеје Аустрија. Ово треба јасно и чврсто држати у глави, и само на овом оснивати начин отпора и борбе, јер је ту победа и успех. Свака друга тактика отеже у недоглед победу, јер помаже непријатеља. Истргнемо ли из земље то ђyбpe, онда нећемо ни чистити „губу из торине“ из простог разлога, јер не ниче више. А Смотре остав’те, оне, шта више, указују услугу, јер су то куле светиље које осветљују правац пута, по коме газе непријатељске ноге. По тим Смотрама једино и видимо куда и како се крећу непријатељске чете.

Изворник: Српска.ру

 

 

 

(Visited 179 times, 1 visits today)
ПАМЕТАРНИЦА