Тања Антић: ПОРЕКЛО И ИДЕНТИТЕТ ЗМАЈ ОГЊЕНОГ ВУКА

Сажетак: Рад се састоји из четири делa: Историјска личност, Митска транспозиција у народну епику, Поетско порекло и Семантички потенцијал имена. Сачувани историјски подаци реконструишу слику владара сa „титулом деспота без деспотовинe“. Услед специфичних животних околности и захваљујући тежњи усмене књижевности дa истакне значај појединих епских јунака, у кругу песама о Змају Огњеном Вуку проналазе се елементи митског почевши од порекла и идентитета. Семантизација троделног личног имена садржи низ елемената из народне културе Словена и словенске митологије, чиме се усложњава већ постојећи историјски прототип.

Kључнe речи: Змај Огњени Вук, порекло, идентитет, историјска личност, епски лик, митологија, поетика усмене књижевности.


Историјска личност

Након пада Деспотовине под турску власт у 15. веку, наде српског становништва су биле усмерене ка Срему, где су потомци последњих владара српске Деспотовине носили номинално титулу деспота Срба. Међутим, идеје о обнављању српске државе биле су илузије. Срем је био угарска државна територија на којој су Бранковићи добили само одређене поседе, обавезујући се на војну службу и верност угарском краљу као врховном господару земље и укључујући се у угарски феудални поредак.

Змај Вук Бранковић, деспот српски.
(Новинска ксилографија, око 1880)

Вук Гргуревић Бранковић је први од сремских Бранковића, који је понео „титулу деспота без деспотовине” (Димић-Кнежевић, 1975: 15). Поред многобројних помена, историјских извора и модерних историографских теза (Јаков Лукаревић, Мавро Орбин, гроф Ђорђе Бранковић, Јован Рајић, Андрија Змајевић, Иларион Руварац, Стојан Новаковић, Раде Михаљчић, Томо Маретић, Душан Ј. Поповић, Алекса Илић, Константин Јиречек, Сима Ћирковић, Душанка Димић-Кнежевић), релативно је мало релевантних чињеница о њему сачувано до данас. Углавном су то оскудни подаци, неретко и противречни. Питање Вуковог порекла и младости је још увек неразјашњено. Три су претпоставке о његовом пореклу:

1. законит син деспота Гргура Бранковића, мада се у историји не спомиње Гргуров брак, као ни име његове супруге, што би опет довело до нагађања,
2. ванбрачно дете, што се спомиње у једном писму из 1458. године,
3. дете из мезалијансе о чему није остало сведочанство у тадашњим документима.

По свему судећи, Вук је, ипак, ванбрачни син Гргурев, чиме би се објаснила чињеница да историјска сведочанства ћутке прелазе преко питања порекла једног од највећих српских јунака или га коментаришу произвољно и неосновано.

Есфигменска повеља. Гргур, Ђурађ, Јерина и Катарина (Мара) Бранковић.

Зна се да је Вук рођен најкасније 1439. године. Са оцем је углавном боравио у Смедереву и присуствовао сукобима у породици око прерасподеле политичке власти у Деспотовини. Имао је сасвим довољно година да упозна деду Ђурђа Бранковића (умро 1456), сећао се повратка Маре Бранковић у Србију (1451/2), а морао је бити присутан и при повратку оца из турског заточеништва, где је са братом Стефаном ослепљен (1444). Извесно је да је пребегао у Турску са Гргуром и Маром (због сплетки на српском двору), одакле је Гргур покушао да се домогне деспотског престола упражњеног након Лазареве смрти уз помоћ турске војске, која је провалила у Деспотовину 1458. године. Како је Вук био способан ратник, то га је султан Мехмед II задржао у својој служби. Следећих неколико година ратује на турској страни и то врло успешно. Претпоставља се да је био у служби румелиjског беглербега Иса-бега, где је заузимао прилично утицајан дипломатски положај. Године 1465. се помиње у неким писмима, али у служби угарског краља Матије Корвина носећи титулу деспота Рашке, коју је, по свему судећи, узео након Гргуреве смрти (октобар 1459). Посредовао је у преговорима између Турске и Угарске што сведочи о стеченом угледу, иако не треба губити из вида да је Вуково порекло ишло наруку угарском краљу у циљу придобијања што већег броја Срба као војне снаге. Вук је у почетку учествовао више у борби против суседа хришћана – Немаца, Чеха и Пољака, него против Турака. За заслуге у ратовима добио је од краља Матије следеће поседе: тврђаву Белу Стену у крижевачкој жупанији, Беркасово, Купиник, Ириг, Сланкамен, Каштеле, тврђаву Космогојно, Градису са трибутом и припадајућим поседима, Костајницу. Краљ Матија му је званично доделио титулу деспота 1471. што је био више политички, него суштински потез угарског двора. Тиме се отворио јачи прилив избеглица из Србије, које су бежале у Угарску и биле мобилисане у чете на граници. Није познато да је Срем, где је боравио деспот Вук, икада био више од једне области у Угарској и да је по било чему подсећао на некадашњу Деспотовину.

У историји су остали забележени Вукови походи на Шабац (1476), Сребреницу, тврђаву Кучлат, Зворник, Смедерево, Јајце, Врхбосну, Травник, са упадима дубоко у Србију, до Крушевца, одакле је селио хиљаде људи на угарску територију.

Умро је 16. априла 1485. године, при чему није познато да ли је то било у боју, због рана, или неке болести. Сахрањен је у Купинову, у Срему. Био је ожењен Барбаром Франкопан (1495. се удала за хрватског властелина Фрању Бериславића), са којом није имао порода.

Митска транспозиција у народну епику

Управо оно што је нудио историјски прототип (статус незаконитог сина, ослепљеног јунака, поседовање вештине ратовања, дипломатска улога у посредовању између две моћне царевине и то што је један од последњих наследника лозе Бранковића), утицало је на „увођење” Вука Бранковића у свет народне епике као погодним носиоцем натприродних својстава.

Љиљана Пешикан-Љуштановић разликује три веће групе песама о деспоту Вуку у зависности од времена бележења: „Старији (средина 17. до краја 18. века), средњи (прва половина 19. века) и новији слој (друга половина 19. и 20. век)” (Пешикан-Љуштановић, 2002: 13–16). Приближавањем савременијим записима запажа се преовлађујући утицај митологије. Недостатак факата у песми попуњава се аналогијом или митским садржајима полазећи од неизвесности око идентитета Вукове мајке, преко инверзијом створене недоумице у погледу оца, до тога да је змај јунаков отац.

Он није усамљена појава у српској народној епици што се тиче митског порекла. Песма „Милош Обилић змајски син“, из збирке Драгољуба Петрановића, експлицитно помиње српске јунаке:

Што гођ има Србина јунака,
Свакога су одгојиле виле,
Млогога су змајеви родили, 
Свакога ћу ти по имену казат:
Ево првог тебе, Обилићу,
А другога Змај-Огњеног Вука,
А трећега Рељу Бошњанина,
Змајева је и он породица;
А четвртог Бановић Секулу,
И њему је змај огњени бабо;
А петога Бановић Страхила,
И њему је знај огњени бабо;
А шестога Љутицу Богдана,
И њему је змај огњени бабо;
А седмога Краљевића Марка (Петрановић, 1989: 54).

Свакако не треба заборавити још Стефана Лазаревића, Сибињанин Јанка, Јанковић Стојана, војводу Момчила, а у неким песмама су то и Југовићи.

По мишљењу Сретена Петровића, у њима се кроз историјску форму динамизира космогонијска структура, то јест кроз националну митологију се пробијају универзална космогонија и теогонија које се, иначе апстрактне, сада први пут историјско и национално индивидуализују. „Јастребац се утврђује као епицентар српског Пантеона” (Петровић, 2004: 560) захваљујући змају од Јастрепца који оплођује жене и тако се рађа мушко потомство, које има способност да штити и брани своју заједницу. Овакво романсирано виђење националне историје о судбинској повезаности јунака – змајевића са судбином народа, као и читаве земље, довело је до стварања „патриотског дракулизма” (Пешикан-Љуштановић, 2002: 18). У питању је (ре)митологизација народне историје, јер се сматра да чување и поштовање јунака – змајевића, пресудно утиче на опстанак читавог народа. Међутим, митско порекло јунака је пре интернационални мотив него diferentia specifica српске јуначке песме. На пример, забележено је да су неки од знаменитих античких владара и јавних личности античке Грчке и Рима (4. век пре нове ере) пореклом змајеви/змије (Аристомен, Александар Велики, Арат, Август, Аполоније из Тијане, цар Јустинијан).

У „Јастребачком пантеону“ (Петровић, 2004: 552), Вукова појава „представља изданак другог генеалошког стабла које се фиксира на митскога Змаја од Јастрепца“ (Исто: 573).

У песмама које бележи Вук Караџић веза деспота Вука са змајем није успостављена према пореклу, већ према идентичном станишту и чињеници да се противници знају из детињства:

Јер ја Вука одавно познајем:
Кад смо били ђеца у лудости,
У Јастрепцу високој планини,
Свагда би ме надиграо Вуче;
Њега с’ бојим на земљи јунака (СНП II, 1988: 43).

Такође, евидентна је и физичка сличност изражена у речима царице Милице, при препознавању ратника, која се своди на идентичност њихове природе:

Oно јесте Змај-Деспоте Вуче:
Онаки је змаје од Јастрепца (Исто: 44).

У варијанти песме, коју је забележио Никола Кашиковић, ова веза је директна – када га царица Милица пита кога се плаши, змај помиње Змај-Огњеног Вука, именујући га као свог оца: „И бојим се мила баба свога, свога баба Змај-Огњена Вука“ (Кашиковић, 1951: 152), што води ка закључку да и Змај-Огњени Вук мора бити змајског порекла. Још један пример из збирке песама са Косова показује чување мита о деспотовом пореклу од змаја:

Љубио сам деспотову мајку,
То баш мајку тог деспота Вука (Бован, 1980: 5).

Пошто је историјски Вук син слепог Гргура према митском кључу, феномен слепила је божји знак митског јунака. То је, по легенди, обележје змајевитог јунака понео још рођењем. Ако га уз то, Марко Краљевић крсти како би га спасио Јеринине сплетке, јавља се двоструко потврђено змајевито порекло. Наследио га је од слепог оца и задобио га чином светог крштења, будући да му је кум змајевити јунак Марко Краљевић (који, такође, води порекло од змајевитог ујака, војводе Момчила):

Кад ујутру зором уранише,
Доведоше попа свештеника,
Мила кума Марка Краљевића,
Принесоше од злата синију,
Принесоше оно чедо лудо,
Марко куму име одобрио,
Змај Огњени Гргуревић Вуче (Шаулић I/1, 1929: 327).

У другој варијанти Вук добија нови живот – постаје змајевит захваљујући вили од чијих рана му је и претила опасност након сукоба на путу у планини:

Тако стаде цио месец дана.
Једно јутро прије жарког сунца,
Шеташе се Вуче по ризници,
Студен камен у руке узима,
Те облази својега живота
И са собом сам је говорио:
‘Боже мили, на свему ти хвала,
Сад сам живот бољи задобио’ (Исто: 236).

Дакле, Вук је добио змајевитост не при рођењу и крштењу, већ према еротској заслузи стеченој у доба инкубације.

У прозном запису из збирке Новице Шаулића под насловом „Царица Милица и Змај од Јастрепца“ налази се мотив оцеубиства и Вуковог порекла: „Тада рече Вук оцу својему – Не могу ти живот оставити, јер је заповијед од цара Лазара” (Исто: 78).

Питање змајског порекла враћа на остатке тотемизма и архаична веровања у змаја доброчинитеља и даваоца плодности, као и на шире заступљене мотиве о изузетном пореклу и чудесном рођењу јунака, љубавној вези људског и надљудског бића из које се рађа изузетно потомство.

Конкретни разлози за везивање предања о змајевитости, уз име деспота Вука, могли би се наћи и у његовом статусу ванбрачног детета, имену, изузетном јунаштву, вероватном припадању витешком реду змаја (1408. год. установио је угарски краљ Жигмунд као одликовање за хришћанске витезове, који су се истакли у борби против Турака), веровању да је ванбрачно дете попримало својства натприродних бића.

Поетско порекло

Статистички подаци кажу да „35 пута од 65 разматраних примера” (Пешикан-Љуштановић, 2002: 26) постоји информација о Вуковом пореклу, посредно или непосредно изреченом. Епске народне песме углавном памте чињеницу да је Вук син Гргура Бранковића и Ђурђев унук. Осим тога, негде је опеван као брат Ђурђев и Лазарев, син Јерине и Ђурђа, отац Лазарев, брат Стефанових синова (Максима и Јована), син Гргура и Маре (сестре девет Југовића) или безимене мајке, или само безимене мајке. Најчешће је у функцији заштитника породичног наслеђа у виду оружја, коња, земље и градова. Као легитиман наследник деспотског статуса, негде је чак и номинално обележен као Деспотовић (СНП VI, 1899: 59). Својим делом заслужује тако достојан статус. Срамоту на имену Бранковића, потеклу од прадеде, истоименог великаша, недвосмислено пориче оданом службом сизерену и успесима на бојном пољу.

Владислав Тителбах: Краљевић Марко и Муса Кесеџија, уље на платну, око 1900.

Песме које певају о Вуковом незаконитом пореклу иду у два смера: или га идентификују по ујаку Марку Краљевићу (у неким македoнским и бугарским песмама му је отац), чиме се потврђује његова јуначка изузетност и оживљава змајевитост, или га именују матронимом Анђелић или Јеринић, чиме се наглашава одсуство оца. У песми „Змај Огњени и госпођа Милица“ (ХНП I/1, 1896: 54) змај истиче лик Анђелића Вука као јединог којег се плаши:

Него само један има јунак,
По имену Анђелића Вуче,
Јер он има тешку топузину,
Гдје удара, у двоје раставља (Исто: 54).

Христијанизовани и митолошки змајеви су опоненти при чему се назире надмоћност другог, чиме народни певач покушава да христијанизује сруктуру новог змајевитог јунака, не само победом на мегдану, већ и поступком након ње (топузином удара Милицу док не испадну три змајевића из ње). Очигледно је настојање да се затре митолошко семе предупређењем даљег рађања змајевитих јунака. Занимљиво је да у варијанти из Вукове збирке (СНП II, 1988: 162-166), Милица, из односа са змајем од Јастрепца, рађа Стефана Лазаревића, од кога заправо почиње „генеалогија змајевитих бића у српском пантеону“ (Петровић, 2004: 558).

Семантички потенцијал имена

Претпоставља се да су до данас сачуване и објављене песме о деспоту Вуку само сегмент некадашњег разуђеног певања и усменог предања о њему. У корпусу песама доступном данашњој публици, сем мањег броја оних у којима је Вук именован детопонимним Јајчанин/Јајћанин или матронимом Јеринић/Анђелић, углавном је његово име троделно: Змај Огњени Вук. Бременито значењем ово име могло је пронаћи основу у словенској митологији.

Змај је „митско биће, углавном представљено као змија или гмизавац са магијским и другим моћима” (Ален, 2008: 34). У структури змаја су хтонски елементи будући да, по митолошко-генетском кључу, потиче од хтонског демона змије. У првом издању Вуковог Рјечника пише: „За змаја пак мисли се да је као огњевит јунак, од којега у лећењу огањ одскаче и свијетли“ (Караџић, 1818: 45). О вези имеђу змаја и ватре говори и Сретен Петровић: „Први ступањ више, антрополошка форма српског змаја, показује змаја као чувара сеоских поља… Други ступањ, као највиша форма у којој се змај појављује, јесте „небески“ или „Огњени змај“, који симолизује Бога, божанство Сунца“ (Петровић, 2004: 219). Пресликано на епски фон, Змај Огњени Вук је чувар граница земље чијег владара служи, а огњевитост се најчешће манифестује у различитим облицима у опозицији са противником. „По веровању, важна функција змајева била је борба са алама, које воде градоносне облаке и изазивају непогоду“ (Зечевић, 1981: 66). У народној књижевности су Турци представљани као але, тако да је могућа имплицираност Вукових мегдана и бојева. „Змај је био добар демон чија је дужност била владање атмосферским појавама у корист људи. Замишљало се да је диморфан, получовек-полуживотиња. То је ватрена птица дуга репа, која при лету око себе баца варнице. Када је међу људима, змај може узети људски облик“ (Исто: 67). Чајкановић истиче змајеве као особеност српске митологије и пореди их са патуљцима у германској митологији. Због свог диморфног облика, способности метаморфозе и животињског порекла, сматра да је у генези заступљена тотемистичка компонента. Убрајао их је у „митске представнике српског народа“ (Чајкановић, V 1994: 267) заједно са вуцима и вилама.

Вук је у имену, као и у читавом низу белега, јасно сачувао везу са овом словенском тотемском животињом. С друге стране, на змајско порекло указује и читав низ елемената: недостатак оца, често погрдно маркирање са „копиле“ и „копилан“, сама чињеница да је у улози змајеборца (а он је најчешће други змај), све до директног разоткривања змајске природе при двобоју где Вук лети или пушта ватру и дим. Кореспондирањем лика с различитим животињама, Наталија Николајевна Велецкаја објашњава јунакове белеге причом о преображајима: „С аспекта изучавања узајамне везе идеја претварања, метаморфоза и космичког света предака – битну важност има не потпуно јасан лик југословенског епоса – Змај Огњени Вук. Мада се у његовој основи налази реална историјска личност, а име се третира као остатак тотемизма, његов епски лик садржи, по свему судећи, рудименте старог лика који се трасформисао, у коме је сконцентрисана идеја консеквентних преображавања духа умрлог (или предака његовог рода): змај – орао – вук – херојска личност“ (Велецкаја, 1996: 35).

Атрибут Огњени је срастао с именом Вук сигурно и захваљујући митским импликацијама. Змај је огњено биће, те се у фолклору повезује с ватром. Чак постоји и народна загонетка „Усред куће змајево гнездо“ (СНПос, 1836: 175), чија је одгонетка огњиште. Можда би било занимљиво поменути још култ ватре код Старих Словена (касније је прешао у култ огњишта), чији је заштитник био Дажбог (бог Сунца, огња и кише). Благонаклоност огња била је пресудна у преживљавању, па су многи људи повезивани с њим. Пратилац Дажбога био је вук, који је заправо његова животињска инкарнација, односно првобитни облик, постојан и кад је бог постао антропоморфан. Вук је постао слуга, а често и изасланик. Дажбог је често мењао свој облик. Могуће је да је Дажбог, као врховни бог Срба по Чајкановићевом мишљењу, сублимисан у лик Змај Огњеног Вука као ратника и наследника владарске лозе Бранковића и Немањића (чукунбаба, кнегиња Милица, била је из династије Немањића).

У античкој митологији налазимо паралеле, тј. да огањ чисти и тако чини бесмртним: мит о Ахилу, кога мајка Тетида држи над ватром да би га заштитила од смрти, или мит о Демофону, сину Калејевом, кога Димитра хоће да учини бесмртним, такође, држећи га над ватром. Управо одлика огњевитости чини деспота Вука, ако не апсолутно непобедивим, оно бар у већини случајева, надмоћнијим у односу на супарника. Делује застрашујуће, па врло често противник напушта бојно место и пре почетка мегдана.

Вук је заузимао најзначајније место међу животињама у народној митологији Срба. Поседовао је натприродну моћ, тако да су људи настојали да је уклоне или да дођу с њом у додир контролишући је и користећи. Отуда амајлије као различити делови његовог тела: очи, срце, длака, нокти, зуби. Својствена му је медијаторска улога као посреднику између овог и оног света, људи и Бога, људи и нечисте силе. Има „хтонску симболику” (Гура, 2005: 59). Име Вук je истe моћи као животиња; поседовати га значи поседовати својства вука, његову отпорност према болестима и злим утицајима сваке врсте.

Изузетност јунака је наговештена већ самим именом, од чега сваки члан почива на фолклорној и митолошкој основи. Давање имена је свечан чин, којим је новорођено дете постајало легитимним чланом заједнице. По општем уверењу, лично име било је више од друштвеног обележја појединца. Третирало се као његов нераздвојни део, alter ego, његов еквивалент.

Деспот Вук добија име на крштењу чиме се додаје сакралност самом имену:

Доведоше и попа и кума,
Те крстише оно д’јете лудо,
Дивно су му име изабрали,
Дивно име Змај-Огњени Вуче (Пјеванија, 1837: 158).

Слично је и у песми „Змај-Огњени Вуче и цар од Стамбола“, само је наглашенија сакрална нота лоцирањем кретања у цркву и именовањем кума свештеног лица. Не треба губити из вида активну улогу Вуковог оца, слепог Гргура, који планира да спасе дете:

Носи њега у бијелу цркву
И крсти ми чедо пренејачко,
Нек’ га крсти игумане Саво,
Кум крштени ђаче самоуче,
Надиј име: Змај-Огњени Вуче (Петрановић II, 1989: 217).

Своју изузетност Вук показује у песми „Марко Краљевић и Огњанин Вук“:

Ја сам момче соја опакога,
По имену Змајогњени Вуче,
А сестрић сам Краљевића Марка (Исто: 207).

Позивањем на ујака, великог јунака, он поткрепљује свој идентитет.

Закључак

Теме порекла и идентитета погодне су за анализу укрштања митског и историјског као суштинских извора народне епске песме, која се уласком у одређене сижејне матрице моделује по усменопоетским узусима. Овим се постиже дијахронијска и синхронијска димензија предмета истраживања, тј. анализира се епски лик Змаја Деспота Вука, његов однос према историјском прототипу и степен змајевитости у поређењу са његовом људском егзистенцијом. Уједно се скреће пажња на људску димензију Вуковог рођења, јер сматра да је незаконито порекло могло утицати на породични и политички сукоб Бранковића док је у домену обликовања поетске биографије могло условити приписивање натприродних својстава јунаку.

Као сегмент поетике епског лика поменуте теме представљају важна питања епског усменог песништва. Због змајевите природе јунака, студија трага за митским, обредним и религијским аспектима, као и за изучавањем историјске основе. Потребно је сложено и прецизно укрштање различитих равни истраживања: књижевно-историјске, теоријске, аналитичке, антрополошке, културолошке, лингвистичке, али и оне засноване на изучавању мита и митског мишљења, чиме се постиже интердисциплинарност приступа.

Овај рад се не зауставља на компаративном виђењу епског јунака и историјског прототипа, већ заступа мишљење да се историја, усмена књижевност и мит морају посматрати као целина, мимо полемичких крајности, са свешћу да су све три компоненте заслужне за формирање представе о епском лику. Јасно се истиче закључак да се песма налази између митских древних представа и историјског памћења, тј. преплићу се, међусобно условљавају и преобликују обе сфере у оквиру народне песме. Слојевита слика Вука Гргуревића у културној историји резултат је узајамног односа три елемента: митских представа дубоко укорењених у народној свести, историјског памћења (често непотпуног и противречног, које се умногоме ослања на усмену традицију) и двојства истрајног памћења и сталног заборављања у песми (која сваки пут док пева чини од познате приче јединствену и непоновљиву форму). Пажљивом анализом грађе долази се до основног закључка да се поетски деспот Вук открива као биће двоструког порекла (људског и надљудског) у граничним животним ситуацијама рођења, борбе и смрти. 


Литература
Ален, Џ. (2008). Енциклопедија фантастичних бића. Београд: Логос.
Велецкаја, Н. Н. (1996). Многобожачка симболика словенских архајских ритуала. Ниш: Просвета.
Гура, А. (2005). Симболика животиња у словенској народној традицији. Београд: Бримо – Логос – Глобосино ,,Александрија“.
Динић-Кнежевић, Д. (1975), Сремски Бранковићи. У Истраживања VI, Нови Сад: 5 – 44.
Зечевић, С. (1981). Митска бића српских предања. Београд: ,,Вук Караџић’’ – Етнографски музеј.
Петровић, С. (2004). Српска митологија у веровању, обичајима и ритуалу. Београд: Народна књига.
Пешикан-Љуштановић, Љ. (2002). Змај Деспот Вук – мит, историја, песма. Нови Сад: Матица српска.
Чајкановић V, В. (1994). Стара српска религија и митологија. Сабрана дела из српске религије и фолклора, књ. V. Прир. Војислав Ђурић. Београд: СКЗ – Београдски издавачко – графички завод – Просвета – Партенон М.А.М.

Збирке и извори
Бован, В. (1980) Народна књижевност Срба на Косову, Јуначке песме. Приштина: Јединство.
Кашиковић, Н. (1951). Народне пјесме. Сарајево: Свјетлост.
Петрановић II, Б. (1989). Српске народне пјесме из Босне и Херцеговине. Епске пјесме старијег времена, књ. II. Сарајево: Свјетлост.
Петрановић II, Б. (1989). Српске народне пјесме из Босне и Херцеговине. Јуначке пјесме старијег времена, књ. III. Сарајево: Свјетлост.
Пјеванија, Сарајлија, С. М. (1990). Пјеванија црногорска и херцеговачка. Прир. Добрило Аранитовић. Никшић: Универзитетска ријеч.
Српски рјечник, Караџић, В. С. (1818). Српски рјечник истолкован њемачким и латинским ријечма, Сабрана дела Вука Ст. Караџића – књига друга, Београд, издање о стогодишњици смрти Вука Ст. Караџића 1864-1964. Београд: Просвета.
СНП II, Караџић, В. С. (1845). Српске народне пјесме. Књига трећа у којој су пјесме јуначке најстарије, у Бечу, у штампарији јерменског манастира, 1845. Сабрана дела Вука Караџића, књ. V. Прир. Радмила Пешић. Београд: Просвета.
СНП VI, Караџић, В. С. (1899). Српске народне пјесме, Књига шеста у којој су пјесме јуначке најстарије и средњијех времена. Прир. Љубомир Стојановић. Београд: Државно издање.
СНПос, Караџић, В. С. (1849). Српске народне пословице и друге различне као оне у обичај узете ријечи, у Бечу, у штампарији јерменскога манастира, 1849, Сабрана дела Вука Ст. Караџића, књ. IX. Прир. Мирослав Пантић. Београд: Просвета.
ХНП I/1 (1896). Хрватске народне пјесме, одио први, Јуначке пјесме, књ. I . Ур. др Иван Брос и др Стјепан Босанац. Загреб: Матица хрватска.
Шаулић I/1, Н. (1929). Српске народне пјесме, књ. I, свеска I . Београд: Народна мисао.

(Изглед, коректура и опрема текста редакцијски)

 

Изворник: Зборник радова – Прва међународна научна конференција: ЈЕЗИК, КЊИЖЕВНОСТ И МИТОЛОГИЈА (стр. 123- 134) /Алфа универзитет – Факултет за стране језике/ 

(Visited 47 times, 1 visits today)
ГЛАВНА

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *