Драган Мраовић: ГЛОГОВ КОЛАЦ СРПСКОЈ КУЛТУРИ

Зоран Ђинђић је својевремено, као премијер, ударио глогов колац српској култури када је изјавио да „култура мора бити профитабилна“. Тако се кренуло у багателисање културе и у државном буџету, а један од показатеља значаја који и данашња власт придаје култури је и то да је на списку министарстава Владе Републике Србије Министарство културе и информисања пребачено на последње место

---

Aко власт жели да „уштеди“ на броју министарстава у влади, онда има других ресора које може скинути са тог нивоа и пребацити на омиљени европејско-амерички ниво агенција, рецимо онај који води Јадранка Јоксимовић намењен евроатлантским беспућима и бриселским безглављима и то са преко сто запослених. О 0,73 посто из буџета за културу и информисање заједно, дакле ни пола процента за културу да се и не говори. Али се зато олако иде на градњу скупих фудбалских стадиона, иако је наш фудбал, нажалост, за разлику од наше културе на веома ниским лествицама квалитета.

Резултат Ђинђићеве „филозофије“ јесте ширење разних скаредних садржаја у мас медијима, супкултуре на „крокодилским“ и „егзит“ фестивалима, буљење у магарца Марине Абрамовић, издавачке делатности женског пера на нивоу ТВ водитељки упоредивим са Сузаном Тамаро, под изговором да „то људи траже“. То је бескрупулозни удар на културу, а иза свега се крије искључива тежња да се оствари што већи профит и „познатост“ са што мање мозга. Тако се уместо културе инсистира на шоу бизнису, на ријалитијима, на бацању и то мало новца на комерцијалне манифестације, као „Егзит“, на проглашавању американизованих перформанс егзибиција у Музеју савремене уметности за величанствени догађај и људску потребу, за путоказ куда треба да иде наша култура, како рече премијер Ана Брнабић.

Шекспир се неће више штампати, јер није профитабилан. Филмови ће се сводити на собне ракурсе са неколико глумаца. Опера превише кошта, не може да опстане на улазницама, па ће свако ко се јаче продере бити певач каквима нас обасипају са малих екрана. Поезија ће бити проглашена за манијакални поремећај, јер треба дати новац дугиним бојама. Све за што је потребан напор ума, уз стваралачки дар, нестаће у култури.

ЗАБАВА УМЕСТО УМЕТНОСТИ Већ одавно се забава подмеће као кукавичије јаје. Улична уметност, циркус и перформанси су убачени у Закон о култури. Репродукција се представља као креативна уметност, па је зато било разних певаљки које су добиле и национално признање, углавном на предлог и притисак председника српских влада и министара, што открива одакле дува ветар у багателисању српске националне културе.

Председник Владе Републике Србије, два министра и председник Скупштине нападају министра културе зато што је тражио да се скаредни садржаји емитују преко кабла, а не преко националних ТВ фреквенција. Зато није чудо што је баш тај сазив власти бацио културу на последње место на списку министарстава. Такво стање је и резултат промене свести као последице петооктобарског пуча, јер у Ђинђићевој профитабилној култури опстају само кич и забава.

Изгледа да је имао неког ефекта бриселски програм уништавања Србије који је један високи италијански дипломата пренео 2001. године тадашњем југословенском конзулу у Барију да ће после бомбардовања бити на удару Српска православна црква, САНУ и Удружење књижевника Србије, јер су они „темељ националног идентитета и самим тиме препрека за анационални неолиберализам“.

Никада није било горег односа према култури, него у последњих двадесет година, јер је на сцени деловање власти Србије према њој у складу са речима италијанског дипломате. Очигледно је да има у нашој политици, странкама и влади, оних који, по налогу својих страних ментора, гуше аутентични српски културни израз да би Срби изгубили свој национални идентитет, који је и највећа сметња неолибералном економском и духовном поробљавању, јер када се сломи култура једнога народа, газе се лако и његов идентитет, његова самосвесност и самим тиме његов отпор усмерен на достојанствено самоочување које води ка неприхватању оног што не служи националним интересима свога народа и што није истинска вредност у светској култури.

Проблеми у нашој култури имају извориште у анационалној државној политици отуђеној од грађана, у ниском нивоу интелектуалности политичке „елите“, а не у стваралачком потенцијалу уметника. Не оскудевамо у талентима и врхунским уметницима који немају шта да завиде никоме на свету, нарочито не ономе отуђеном од себе и природе. Дакле, државна политика која се залаже за неолиберални приступ у коме култура постоји само ако је вреднује тржиште, први је и прави узрок невоља у нашој култури. У „профитабилној култури“ не може да опстане ни Миланска скала, нити штампање Дантеа може да донесе материјалну добит која је у неолиберализму изнад свега, а нарочито изнад духовности. Човек мора бити потрошач, а не стваралац и мислеће биће. Он не може бити продуховљен, јер онда размишља, а када размишља прави проблеме властодршцима. Зато су код нас на удару култура, просвета и религија.

Мислећи људи не пристају на садашњост. Они користе искуства прошлости и садашњости, али на основу њих промишљају будућност као једино место промене постојећег стања. Неолиберализам тежи унисекс моделу егоцентричног и атомизираног човека, дакле удаљеног од његовог друштвеног бића, јер је оно опасност за банкстере на власти, пошто само друштвено биће, а не појединац, може да угрози овај нехумани светски поредак. Глобализација је параван за насиље над људима које врше банкстери, мегакомпаније и њихови политички трабанти, укључујући и наше српске. То је вандалска американизација Европе којој је једини циљ профит.
Глобализација настоји да све сведе на робу, човек није више „кадар“, већ „људски ресурс“, ученици су сада „потрошачи образовања“, дакле они су сви роба! Зато глобализација и мондијализам нападају идентитет нације и појединца, јер само обезличени можемо бити „људски ресурс“, слепи потрошачи. У том смислу је Европска унија криминални пројекат неолибералне касте, као извршилац њених налога. Она је декадентна мочвара у којој нема места за темељну културу, већ само за еврократију којој су недоступна небеска славља ума. Јер, аутентична култура, национални идентитет, традиција и језик изражавају комунитарни карактер у националној држави и у цивилизацији у којима је могућ развој појединаца код којих је идентитет темељни услов како за њихове интерсубјекатске односе, тако и за њихову заједничку историјску судбину. Европска унија директно угрожава тековине европске културе и цивилизације. Она не дозвољава прожимање српске са европском и светском културом у коме настаје светско заједништво и обогаћивање и националних културних садржаја. Она намеће искључиво идеолошки модел свођења културе на забаву, а људска бића на „потрошаче“ такве „културе“.

КУЛТУРНИ ИМПЕРИЈАЛИЗАМ… Уклањање националног идентитета и културе, први је корак, ако се жели наметнути тотална политичка, економска и војна хегемонија, уз коју иде културни империјализам. Саучесници у овом антихуманом процесу су такође интелектуалци и културни посленици, јер већма не пружају отпор томе стању. Први пут у целокупној историји, знање и култура су саставни део власти, а интелектуалци и уметници су већма пуки тумачи и заговорници постојећег, пси чувари властодржаца. Уметност следи „политичко коректни говор“ неолиберала, па код академског и уметничког клера претежу кодекси неолибералног тоталитаризма и делегитимизација националне државе, чиме се намеће мистичност нужде садашњег стања, односно уметници и интелектуалци легитимизују одсуство политичке алтернативе.

Прихватајући постојеће стање, култура се одриче креативности и прелази у супкултуру, што и јесте циљ владара чија умност није у стању да се избори са креативношћу која је у бити идентитета, али су они свесни да без креативности нема ни отпора њиховој моћи и зато је дискредитују материјално сводећи је на пола процента српског буџета, а медијски нападају најпримитивнијим средствима и то са нивоа извршне власти као у случају ријалитија. Идентитет се мора чувати отпором евроатлантској послузи на власти која нема добре намере према грађанима. Уметници треба да се критички односе према стварности својим делима и да не подлежу утицајима само зато што неолиберална пропаганда проглашава за стваралаштво перформанс на нивоу уличне уметности.

… И КУЛТУРНО КОМПРАДОРСТВО Данас власт користи насиље над културом у економској форми. Континуирано смањење финансирања за културу у Србији представља само по себи политички напад на њу маскиран законима економије. Гушење било какве критичке перспективе не постиже се данас употребом директног насиља над уметницима, већ медијским игнорисањем и укидањем ресурса потребних за преживљавање уметности и уметника. Али се зато даје, мимо свих законских процедура, искључивом вољом премијера који има, очигледно, сужене видике у култури, милион и по евра за јефтини кич Марине Абрамовић, док се нема ни за испомоћ уметницима у време вирусне кризе која се користи као изговор да се смање или бришу фондови за откуп књига, финансирање уметничких манифестација, часописа, капиталних дела, филмова.

Нашим политичарима су уметници потребни једино као икебана у предизборним кампањама. Они не схватају шта значе наступи, рецимо ансамбла „Ренесанс“ у свету. Италијани су написали да нису знали, док га нису чули и видели, да је ренесансна музика у Србији настала пре италијанске ренесансне музике! То је промоција наше културе у свету, али она захтева државну потпору које нема.

Али, данашњи уметници су најчешће апологете постојећег стања, јер свесно или несвесно, потпомажу опстанак такве власти, уз напомену да је и српска опозиција једнака у свом багателисању српске културе, покушавајући да се ускладе са успостављеним поретком, са владаоцима и тајкунима, којима морају и углавном једино и могу да продају свој „културни капитал“. Међутим, тај капитал има прођу само ако је строго подређен очувању постојећег стања, односно подршци властима. Уметници углавном иду на руку нашим евроатлантским режимима, уместо да у њима идентификују главног противника културе који настоји да угуши ширење културних видика и развој националног аутентичног културног израза. Они треба да се боре за укидање тог политичког клијентелизма у култури, јер је то нека врста културне проституције. Та уметничка проституција је видљива у чињеници да писци, филмаџије и организатори уметничких манифестација одређене политичке оријентације коло воде у нашој култури и у бенефицијама Владе Србије, па је тако могуће да извесна Аја Јунг, експонент кич (не)културе, добије само у једној години 14 милиона динара од Владе Србије, више него Удружење књижевника за двадесет година, а финансирање капиталних пројеката културе у целој земљи ни десетак. Председник државе необазриво промовише такав ниво „уметнице“ тврдећи да је она учинила што нико није, као да никада није чуо за Битеф, Белеф, Бемус, Фест, Међународне београдске сусрете писаца, Смедеревску песничку јесен…

Финансирају се превасходно уметнички кланови који славе монотеизам неолибералног културног кича, а нарочито они који промовишу културу противну српским националним интересима и српско „самопорицање“. У тај корпус спадају управо Аја Јунг, Марина Абрамовић, Егзит и сличне комерцијалне забаве које се проглашавају за културу и то са нивоа власти.

У тај корпус спада и неки Савет за креативне индустрије у коме су перјанице Биљана Србљановић, СтартИТ, Мокрин хаус, Егзит, Српска филмска асоцијација, Београдска културна мрежа. Председник Владе Ана Брнабић је то формирала, као неко страно тело у српској култури, аутократски, јер није консултовала уметничка удружења. Изгледа да је за њу култура „индустрија“, што се сасвим уклапа у неолиберални концепт презира према стваралаштву које она назива „креативном индустријом“.

Културе нема у речнику српских власти. Ни опозиције. Није је било ни у предизборној кампањи партија. Наравно, није премијер једини гробар српске културе, јер било их је и раније тушта и тма, али то показује куда је она усмерена када се овако односи према сектору без кога нема, уз просвету и здравство, ни људског друштва. Рекло би се да премијер, свесно или несвесно иде на разарање српске културе и наметање идеолошких модела према којима је и она обликована. Ту је и председник Скупштине, ту су и неки министри, Нарочито они који су бранили културни „пројекат“ ријалитија.

Наравно, треба мењати и кључеве расподеле. Не могу уметничка удружења, Народни музеј или Народно позориште, да зависе од „пројеката“ односно воље министра културе или Владе. Минимум је да те институције културе морају бити законски стабилно финансиране најмање за такозване фиксне трошкове. Зато је потребно хитно усвајање „Стратегије“ како би се омогућила темељна измена Закона о култури у складу са њом и потребама српске културе.
Било како било, уметници треба да се заложе да наша легитимација у свету буде национална култура створенa у прожимању са светским културним кретањима, а не кич копија американизоване и дехуманизоване антикултуре неолиберализма која уништава простор за изворно стваралаштво наших уметника који не пристају на духовну уцену. Српска национална култура и светска искуства треба да се прожимају, а не да нам се насилно намеће супкултура анационалне догме монокултурализма Европске уније и америчког хамбургер обрасца.

Изглед и претежна опрема текста: Словенски вѣсник

. . .

Изворник: ПЕЧАТ