Милован Витезовић: ЗЛАТНИ ДАР И СТРАШНА СУДБИНА

БРАНКО Ћопић је, без сумње, био најпопуларнији и најчитанији писац друге Југославије. Он је то био и по дару и по остварењима, а не по прокламованој, односно диктираној владајућој вољи која је прописивала обавезну општу срећу коју ће комунистички систем за све грађане остварити. Књиге су му излазиле у тиражима без премца и издањима без броја


Њима је на духовит и непоновљив начин разгаљивао све писмене генерације. Ђаци су га читали са великом радошћу, иако су му књиге биле у обавезној школској лектири. И они разгаљени читаоци који са скепсом гледају на питање среће и они који нису пристајали на прокламације среће били су, уз лаковерне и остале, јединствено уверени да је Ћопић најсрећнији човек у Југославији, и то заслужено и са разлогом. У то су били уверени са искреном радошћу, без труна зависти, са жељама да такав међу њима поживи што дуже на радост општег живота, ма какав да је. Зато су сви били затечени и пренеражени вешћу о Ћопићевом одласку, као да је отишао драги укућанин. Нису ни слутили да је иза Ћопићеве претпостављене и ненатруњене среће деценијама био живот у великој драми.

Мој „Роман са Ћопићем“ је проза о човеку златног дара и страшне судбине, жртве опаког једноумног времена и осионе највише власти, још увек спремне на револуционарна поступања, са вођом револуције на челу.

Бранко ЋОПИЋ (1915-1984)

Како су Ћопићев дар и дело разматрани и књижевно процењивани и оцењивани, ја то узимам као књижевну датост, а роман је о његовој судбини, односно о великом стрмоглавом преокрету у њој, који се усудно остварује, јер се у том часу међу непогрешивим једноумним атеистима обоженим једном догматичном идејом појавио јеретик.

Ћопић се као тридесетогодишњак 1950. године, такорећи на самом комунистичком почетку, одважио да напише и објави „Јеретичку причу“ и да њом, наизглед безазленом, први доведе у сумњу комунистичко поштење, а тиме и светост њихових намера.

Идеја „Јеретичке приче“ је, писане из најпоштенијих и најискренијих намера човека прошлог револуцију, заиста била јеретичка да јеретичкија није могла бити, јер је посумњала у моралну чистоту оних који су се у поштење заклињали и то истицали као главну тековину своје револуције. Зато је и реакција на „Јеретичку причу“ била толико жестока да жешћа није могла бити. Први је на њу реаговао вођа револуције, што је подразумевало реакцију свих подређених и појединаца и институција, од Политбироа до комитета и рејонских партијских организација, чак је, према једном документу, и војна готовост била дигнута на посебан ниво.

Бранко Ћопић је, чувајући пријатеља и кума, коме је тај налог дат, био садистички перфидно принуђен да сам напише оптужницу против себе, која је потом ојачана и редигована, непотписана објављена као став вође и Политбироа на насловној страни партијског листа „Борбе“ под насловом „’Јунаштво’ Бранка Ћопића“. Осуда је била ту, само је пресуда требало да уследи.

Као што је Бранко Ћопић био принуђен да напише оптужницу против себе, по којој је од врха до дна осуђиван, тако му је „остављено“ да према њој и према осудама претпостави пресуду коју ће, неизречену, остатак живота издржавати за својим писаћим столом до прозора са погледом на Улицу Маршала Тита, у непрекидном страху када ће стићи и када ће постати извршна.

За тим столом, остављен у сталном ишчекивању, писао је своје величанствене књиге.

Писао их је са ведрином из очаја и под принудом да буду непосредне, неодољиве, неизмерно духовите и са искреним уверењем да су читаоци једини његови бранитељи.

Пријатеље су му проредили, да их ни за прсте руке није имао, а ни он им се није наметао – што да их држи у своме страху. Пратили су га и били у паници кад им је измицао.

Прислушкивали су му уличне, кафанске и телефонске разговоре. Једино се број читалаца увећавао да је, и кад је праћен пролазио улицама, ишао кроз шпалир раздраганих и одушевљених, толико да је у тим тренуцима заборављао и на страх од пресуде. Тада је помишљао да је пресуда доживотни страх и да је новом књигом одлаже.

Писци су остали затечени случајем Бранка Ћопића, али накратко. Значајан број их је одмах нападао. Једва да су најближи му покушали да га бране, нашавши се зато и сами на удару, а тиме и њему на савести. Остали су ћутали да не би били наредни. Таквима је био највише захвалан. Знао је да му све три феле писаца завиде на књигама, на издањима, на читаоцима, али им то није замерао: не били у његовој кожи.

Ћопићев случај првооптуженог међу писцима био је партијски непрестано отворен и стално допуњаван, па обједињаван новим осудама (и кад је дао интервју „Литературној газети“ и кад се заложио за литерарну рехабилитацију песника Радована Зоговића и кад је бранио младог писца Ђуру Дамјановића…), стално су одржавали осуду и терали га да претпоставља коначну пресуду.

И у времену тзв. демократизације друштва, до које се дошло бројним случајевима писаца, Ћопићев случај је остајао издвојен, као да је почастан. Нико се није усудио, а ни покушао да се заложи за његову рехабилитацију.

Једини покушај је био кобан. „Јеж“ је пожелео да обележи јубилеј деценија јеретичког приповедања. Поново је објавио „Јеретичку причу” са историјом случаја Ћопић и књижевним оценама. Уследили су поново жестоки напади, овога пута као одбрана вође од „Јежа“ и Ћопића, са питањем ко сме да поново објављује приче које је осудио доживотни председник републике. Осуђен је покушај ревизије и рехабилитације и приче и Ћопића.

„Мек као душа“, каже наш народ за добар и свеж хлеб. Бранко Ћопић је био човек хлебне душе. После овог напада, у души му се појавила плесан страха, која се свом њом раширила, да јој више лека није било.

Био је уверен како стиже пресуда. Као што је сам писао оптужницу против себе, сад је требало да је и сам изврши. То га је одвело на Бранков мост.

(Из предговора „Романа са
Ћопићем“, који је остао
у рукописној заоставштини великог писца

Изглед, повезнице и опрема текста: Словенски вѣсник

. . .

Изворник: Вечерње новости (штампано издање, 05.04.2022, додатак КУЛТУРА, стр. 17; електронско издање)

(Visited 147 times, 1 visits today)
ГЛАВНА, УМѢТНОСТ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *