Србољуб Којадиновић: ПУТ ОКО СВЕТА ЗА… 30 ГОДИНА

Клопали смо из дубоких посуда које смо крстили “ноше”. На различитим местима смо размењивали нож за свињу, или мајицу за рибу. Увек смо се трудили да знамо по неку реч језика народа са којим се трампимо. “Како сте”, “здраво”, “колико кошта”. На енглеском је све увек било скупље…

---

Наш једрењак

Након завршених студија и дипломирања на Грађевинском факултету у Београду, почетком седамдесетих година прошлог века отишао сам у Париз да видим мало света и упознам стручне параметре из области грађевине. Никада ми се није допадао тај брзинско-роботички начин живота у којем се дан састоји од улажења у метро, целодневног рада и гледања телевизије у вечерњим сатима са породицом и симулирања одмора и авантуре у неколико недеља слободног времена у току године. Све то сам и насликао на једној слици која данас виси на зиду наше куће у Београду. Предложио сам тадашњој мојој девојци Јелени да купимо корито брода, претворимо га у пустоловни једрењак и кренемо према хоризонту. Определила се за мене, ризик и авантуру, пристала на моју просидбу. У току прављења једрењака очекивали смо принову. Нисмо знали да ли ће бити клинац или клинка, и ето, прва три слова из обе речи дала су нам идеју за име брода. Тако смо га и назвали “Кли-Кли”. Године 1975. родио нам се сина Вања. Били смо млади, одлучни и жељни откривања нових обала и култура. Уместо конвенционалног брака грађевинског инжењера и професорке физике, изабрали смо путешествије по светским морима. Пошли смо на пут са малом уштеђевином, са 9000 долара, то смо потрошили до Реуниона, с тим што сам ја радио у Гијани три месеца и више од годину дана у Полинезији.

Нисмо кренули на отворено море без икаквог знања. Ишли смо на часове једрења, на часове астрономске навигације. У то време није било ГПС-а. Положај брода је одређивала справа по имену секстант са прецизношћу од 3 до 5 миља. Имали смо два, у случају да нам се један поквари. Тек осамдесетих година су се појавили први ГПС-ови. Тада смо га и ми набавили. Са ГПС-ом можете да пловите и ноћу, а са секстантом само по дану. Ипак, и поред тих обука били смо почетници.

Замало потонули

У септембру 1976. године уз негодовање фамилије кренули смо једрењаком “Кли-кли” према шпанској обали. Са једногодишњим дететом на броду два месеца касније неискусно смо у новембру провоцирали ветрове у Баскијском заливу и умало нас Атлантик није зауставио на почетку авантуре на истом месту где је 1901. године прогутао бокељски једрењак “Немири”. Крст наших једара додиривао је врх таласа који су од “Кли-клија” правили лифт. Његова класична конструкција нас је спасла, јер су одувек једрењаци грађени тако да их таласи, осим цунамија и ураганских, прихватају на свој спољни део у идеалној путањи. Таквом путањом смо стигли до луке Лакоруња на шпанској обали у којој су нас сачекали новинари запрепашћени што нас виде живе. Чак је један локални лист објавио вест да је једрењак “Кли-кли” потонуо заједно са посадом у Баскијском заливу, што је у Београду изазвало кошмарну панику све док поново нисмо оживели преко телефона јављајући се фамилији.

Пут на југ

Моја и Јеленина одлука да наставимо путовање запрепастила је све људе који нас знају, јер су веровали да је опомена у Баскијском заливу била уверљив знак да ризикујемо превише.

Преко Шпаније, Португала, Мадере и Канарских острва допловили смо до Зеленортских острва, па ишли на Бразил, па се вратили у Гијану, Карипским морем преко Галапагоских острва, па пловили месец дана преко Тихог океана до Маркиских острва, па на Тахити где се родила наша кћер Мила. Тамо смо остали две године, запослио сам се, радио сам као инжењер, градио аеродром. Затим смо наставили преко Тихог океана. На атолу Суворов наишли смо на бродоломнике. Ричард и Марта Милтон. То је ненасељено острво, видели смо дрвени чамац на коме је писало Дезертер, и искрцали се. Онда смо дошли до напуштене колибе у којој је некад живео Новозеланђанин Том Нил. Али смо знали да је он умро. Видели смо да се на шпорету нешто кува. Мало касније долази постарији човек, гура колица пуна кокосових ораха, запрепастио се кад нас је видео. Пловио је са женом, погрешили су у пловидби, изгубили брод и пристали овде помоћним чамцем. Правили смо им друштво, они су чекали пријатеља, знали су да ће да пристане на то острво, и стварно је дошао. Још се са њима дописујемо.

Онда смо пловили до Самое, тамо људи живе традиционално. Били су мудри и ограничили број туриста, 20.000 годишње је било у оно време, да не би пропали од загађења које доноси туризам. После Самое пловили смо на острво Валис, на Фиђи, на Нови Зеланд, тамо остали скоро годину дана, одатле до Нове Каледоније, па кроз Торесов мореуз између Аустралије и Нове Гвинеје, пловили смо Индијским океаном преко Индонезије, Божићних острва, до Маурицијуса и на Реунион. И ту смо остали. У први мах не зато што нам се ту допало, већ зато што је то била прилика да се ту школују Мила и Вања. Одатле смо често пловили, брод је остао активан, педесетак пута смо ишли на Маурицијус, често до Мадагаскара, до Африке, Сејшела…

Живот на броду

На броду су важне две ствари. Прва је – брод, мора увек да буде у реду, мора све да буде тако сложено да не може ништа да изненади. Енглески морепловац Хенри Вакелам рекао је – Брод је потонуо јер кутија шибица није била на свом месту. Друга важна ствар је капетан. Шта каже капетан, то је Библија. Не могу да буду два капетана на броду. Значи да мој син и ја више не пловимо заједно. Он је постао капетан и има своју посаду, а ја своју, пловимо истим бродом.

На броду је човек као у машини за веш, сјајно је за мршављење, сваки мишић вам ради. Увек сте у положају да једна рука тражи нешто док је друга ослонац, кува се на шпорету који је обешен као колевка, тако да ма како да је брод нагнут он остаје хоризонталан. То је срце брода. Једе се из чинија толико дубоких да их ми зовемо ноше, стално се маневрише на нестабилном простору, пеца се, дижу се једра, дежура се без престанка, спава се по четири сата… На све се човек навикне. Централно место брода је усед, ту се седи и ту је крма. Четврт је место за сто са седиштима где се једе у луци, на мору не може. Испод уседа су лежајеви, брод има резервоар са 600 л воде и 250 л нафте, има помоћни мотор, дизел, волво 25 коња.

Живот на броду је јефтинији од живота у кући. Пецали смо, ловили дивље овце, козе и свиње на ненастањеним острвима, правили смо конзерве од корњача, свиња, са експрес-лонцем можете да правите сјајне конзерве. Затим, размењујете се, ви неком дате нож, он вама овцу, ви мајицу, он вама рибу. Увек смо се трудили да мало знамо језик народа код кога долазимо, макар да кажемо добар дан и колико кошта, да бројимо, што одмах мења однос људи према вама, пријатељскије су расположени. На енглеском, све је скупље.

Реунион

Јелена и ја смо одлучили да нам Вања и Мила иду у школу баш на Реуниону јер је клима била одлична, наутичарске руте перфектне до Африке, Маурицијуса, Сејшела, Мадагаскара. Са неколико стотина долара у џепу нашли смо се на крстарењу локалном обалом са управником аеродромске полиције и његовом женом. Интересовали су се откуд ми на Реуниону и какве су нам намере. Заинтересовала их је прича о нашој авантури и после неколико дана смо добили боравишну и радну дозволу. На Реуниону су се Вања и Мила социјализовали у пуној мери, јер су се играли и учили са другом и другачијом децом. Неколико месеци ми је било потребно да направим пројекат за изградњу типских кућа на Реуниону и тај сам патент заштитио у међународним асоцијацијама за грађевинарство. Као у пословици “Живети се не мора, пловити се мора”, хоризонт нас је попут магнета привлачио, па смо често испловљавали и обилазили регион. Острво Реунион је у ствари био наш једини прави породични копнени дом, пун радости и живота.

Клопа из “ноша”

Трудили смо се да “Кли-кли” увек буде добро офарбан и да је свака ситница на броду на своме месту, јер у хаосу је теже брзо реаговати и доносити одлуке. Клопали смо из дубоких посуда које смо крстили “ноше”. На различитим местима смо размењивали нож за свињу, или мајицу за рибу. Увек смо се трудили да знамо по неку реч језика народа са којим се трампимо. “Како сте”, “здраво”, “колико кошта”. На енглеском је све увек било скупље… Клинци су на броду очврснули, изгубили страх од пучине и заволели море. Када смо им Јелена и ја говорили о Београду, питали су нас на ком се острву налази Београд. Једре и дан-данас. Свако са својом посадом, наравно.

Пуч на Сејшелима

Једном смо пристали на Сејшелска острва, где се без нашег знања управо догодио пуч. Официр нам је преко нишана пушке тражио пасоше и, када је видео одакле смо, насмејао се, рекао “харашо” јер се испоставило да је он танзанијски официр који је био у испомоћи председнику Сејшела. Студирао је у СССР-у и за њега је свако ко је долазио из Титове Југославије био пријатељ. Са Титовим пасошем се лако путовало. Једино када смо се затекли близу карипског острва Тринидад и Тобаго, официр са патролног брода нам је рекао да смо кубански шпијуни и да се удаљимо од острва. Много година касније у јеменској луци Аден, два дана пошто је “Кли-кли” у њу пристао , придружио нам се амерички разарач “УС кол”. Био је у званичној посети Армији Јемена. Све се дешавало у октобру 1999. године, када је искуство падања томахавака на Србију узнемиравало сваки нерв у мени, јер сам све време НАТО интервенције провео у Београду.

Камиказе

Сутрадан је “УС кол” експлодирао, јер су Палестинци-камиказе малим бродићем пришли разарачу и, правећи се да продају нешто америчким маринцима, дигли себе у ваздух и направили рупу од тридесет метара на бојном броду. У аденски залив су потом упловили амерички носач авиона, брод-радионица и цела логистика како би осигурали и поправили “УС кол”. Мимоишли смо се и њихова служба осматрања нас је снимала камерама и фотографисала апаратима. И дан данас се “Кли-кли” налази у документацији америчке војске.

Будућност

“Кли-кли” је тренутно укотвљен у Бококоторском заливу. Вања предаје примењену математику на Универзитету у Окленду на Новом Зеланду, а Мила ради у лабораторији Универзитета Оксфорд, пошто је докторирала биохемију. Обоје не могу без мора. Јелена предаје физику у једној београдској гимназији, а ја сликам. И опет ћемо на море… Грчка, Корзика, видећемо. Сигурни смо само да ће бити Европа.

---

Александар М. Ђурић – сликар, ликовни критичар

Ca којим искуством он улази y авантуру сликарства?
Са искуством „да зароњен прст y море, свет око прста врти!“
И то je оно што je фантастично на овим сликама!
Ја ћу вам сада скренути пажњу на НЕШТО што не мора да буде ИСТИНА, чак ce и не слаже са оним шго je Срба сам написао!
Ако послушате ЊЕГОВЕ приче о његовим сликама оне ће се битно разликовати од овога што ћу ЈА да кажем! Ако прочитате његове легенде Ви ћете видети да он мисли нешто друго…
Али, тајна сликарства и лепота сликарства je управо y томе што je свако позван да види своју слику и да je прочита на особен начин!
Дакле, моја сугестија и моје виђење, да кажем моје дивљење за ово сликарство je следеће (ја га само говорим као сугестију)…

Видите, класично едукован сликар, академичар, сви од реда, изузев оних маргиналних, наивних уметника, изузев деце, изузев Хијеримуса Боша, имају један приступ… Они користе y сликарству стилску фигуру „синекдохе…“’.
A „синекдоха“ гласи: „pars pro toto“, „део уместо целине“!
Или, на свим сликама Ви видите сликаре који узимају репрезентативан узорак света и кроз њега шифрују свет. Они постављају мртву природу као што је јабука и друго воће и кажу: „Ми кроз тај мотив говоримо о свету, о судбини света“!
Лубарда je 39-те године насликао заклано јагње и ми смо то прочитали као наговештај другог светског рата!
Е, тај поступак, то ce зове „pars pro toto“, део уместо целине, или „синекдоха“.
Све то код Србе Којадиновића нема. Он то не признаје!
Он каже: – Нећу „pars pro toto“!
Он каже: – Нећу део уместо целине!
Он каже: – Хоћу целину, хоћу све одједном, хоћу „паноптикум“ свега!
Како je то могуће?
Како je могуће насликати свет са пчелињим очима? Како je могуће видети оно што je y оквиру једне ликовне композиције неспојиво?
Како je могуће повезати овако различите мотиве као што су градови, овце, манастири, авиони, јужна мора, Ђурђевића Tapa и све остало што ћeте видети на овим сликама? Како je могуће повезати их y једну смисаону целину? Како je могуће довести их до нивоа ликовног дела, које ce не распада? Како je могуће направити слику света без „франкештајновских“ шавова?!
Јер, ово су колажи… али Ви нигде немате шавове на тим колажима, Ви нигде немате поцепане фрагменте који су уклопљени један y други!
Овде je све на неки начин претопљено, овде ce све осмозички држи! Овде ce говори о истим зонама ликовних и визуелних представа.
A како je то могуће?
Е ту je тајна! Ово je круна онога што хоћу да кажем.
Срба Којадиновић и не слика појединачне мотиве, њега и не занима све ово што сам ја навео као мотив сликарски… Зато je то тако „траљаво“ и сликано. Зато ту има тих „невештина“ које њега уопште и не занимају…

Зашто?
Зато што он слика ОДНОСЕ, РЕЛАЦИЈЕ међу предметима, стварима, људима.
Он не слика одређени мотив, он слика УОДНОШАВАЊЕ мотива, он слика РЕЛАЦИЈЕ. И зато je y овим сликама све тако фуриозно занесено, y вртлозима, све je y кретању, све je y магновењу, све je усталасано.
A знате ли зашто je усталасано?
Зато шго je то ЕНЕРГИЈА! Он слика „шрути“, ритам бесконачног…
Он слика храну, космичку храну!
To je оно што je суштина свега!
Зато њега не интересују фрагменти! И зато je Срба Којадиновић необичан, аутентичан, самосвојан и велики сликар.

Изворник: Којадиновић