Јована Добрић: ДА ЛИ ЈЕ АНДРИЋЕВА ЈЕЛЕНА ДУЧИЋЕВСКИ ТИП ЖЕНЕ?

Приповетка Јелена, жена које нема хибридно је дело, које спаја елементе есеја, исповести, лирске прозе и путописа, и управо се та разноврсност жанрова и Андрићев доживљај путовања, а самим тим и жене и љубави која је заправо нестварна, апстрактна, може довести у везу са стваралаштвом Јована Дучића, једног од највећих песника српске модерне поезије.

Већ и наслов приповетке Јелена, жена које нема, указујући на присуство и неприсуство, симболички одређује парадокс постојања књижевног лика, али и стваралаштва њеног аутора у простору некадашњих југословенских књижевности.[1] Почевши у доба модерне песмама, а затим лирским медитацијама у прози (збирке „Ex ponto“ 1918. и „Немири“ 1920. године), Андрић је у својој потоњој прози повезао традиционално и модерно. Између два рата писао је углавном приповетке, а након 1945. објављује своја четири романа и тако стаје у ред најзначајнијих наших, а и светских писаца XX века. Његове приповетке, а касније и романи, представљају највеће стваралачко достигнуће којим је обележена читава епоха.

Дакле, средишње подручје Андрићевог књижевног опуса чине приповетке. Веома је значајно уочити да се при обликовању најпре људских судбина у његовим приповеткама стапају у једно психологија и реализам, објективна и субјективна перспектива, хроничарско бележење спољашњих догађаја, са врло поетским дочаравањем помало иреалних стања. У његовим најранијим приповеткама има највише динамике, живости и разноврсности, а у каснијим приповеткама долази до стишавања једних, а појачавања других елемената. У њима се осећа извесна стилска редукција, стилско стишавање, удео хумора, шароликост призора, израз постаје збијенији, у сликању човека продубљује се психолошка анализа. Носиоци догађаја, јунаци, углавном су мушкарци, док су жене у том смислу на неки начин сакривене, споредне. Оне су претежно покретачи нагона, снаге, немира, страдања мушкараца, или се јављају као привиђења. Такво привиђење је управо Јелена, главна јунакиња његове антологијске и у архетипском смислу аутобиографске приповетке, о чему ће бити речи.

Андрићева исповест о имагинарној жени саткана је од три дела: Од самог почетка, На путовању и До дана данашњег, чији је први део настао 1934, други и трећи  објављени су 1958, 1959. и 1961, док поента додата у завршној верзији приповетке потиче из 1962. године.

Приповетка Јелена, жена које нема готово да захтева да се укрсте биографска и психолошка интерпретација овог текста јер управо она може да покаже потребу за књижевним тумачењем Андрићевог живота. Стога, прича о Андрићевој унутрашњој Аними и музи није само значајна за упознавање идеалне слике женског бића у њему, већ и за сагледавање архетипског изворишта Андрићевог стваралаштва.[2] Дакле, готово у читавом корпусу својих приповедака, па и овде, Андрић своју машту помно прати и контролише историјским подацима, такорећи строгошћу једног научника дисциплинује своју мисао да се уживљује у конкретна, стварна збивања. Међутим, оживљујући све те сакупљене податке, обнављањем психолошких снага које плету историјско збивање, он је сачуван од сувог бележења самих догађаја, тако да су и људска и историјска стварност дате у људској психи, у човеку као носиоцу духа, па је Андрић отуда првенствено психолог. Он Јелену, односно унутрашњу, идеалну слику женског бића пројектује у спољашњи свет. Мада је реч о жени „које нема“ и која се у психолошком смислу јавља као привиђење, Јелена је уједно присутна и у спољашњем свету. Њено имагинарно присуство у спољашњем свету Андрић објашњава на следећи начин:

Ја то зовем привиђењем због вас којима ово причам, за мене лично било би и смешно и увредљиво да своју највећу стварност називам тим именом, које у ствари не значи ништа… Та невидљива жена почиње да се уткива у моју сенку. Нестаје и умире као што нестају авети и присени, без знака и опроштаја. Никад није постојала. Сад је нема… А опет, потпуно исто као са женом од крви и меса, и са њом долазе на махове у мој живот сумња и немир и туга, без лека и објашњења.[3]

Дакле, његове мисли потврђују психичку реалност жене које нема, па стога она у психолошком смислу за њега и представља „највећу стварност“. Колико је његова моћ имагинације, повезана са Јеленом, била снажна и  богата, и колико он успева да је приближи читаоцу тако да заиста изгледа као „највећа стварност“, потврђују и следеће речи:

Једне ноћи седео сам у својој соби и радио… Одједном ми се учини да на никлованом затварачу видим плаву женску влас. Скочих. Уплетена чврсто у браву, то је била једна једина влас, плава, и тврда као откинута жица. Нисам смео да приђем и да је се дотакнем, јер у том тренутку протрнух истом оном језом од пре два месеца, у предсобљу алпског хотела. Дакле, ипак је неко морао лежати на тим коферима, са просутом косом и лицем у длановима!<[4]

Читалац ће овде приметити како Андрић врло прецизно и сликовито, након овог привиђења, нијансира своја психолошка стања, узбуђеност и немир, реченицама: „Било ми је још хладније“, „цела ова игра ме је срдила и мучила“, па и помало песимистичком изјавом да је живот заправо немир, смрт: „Ах, кад би лећи било исто што и заспати, живот не би био ово што јесте: смрт без мира и извесности“. Тежину и пометеност свог стања те ноћи он на изврстан начин поткрепљује чињеницом да је управо ноћ та која доноси сва искушења и патње које су се у човеку прикупљале током дана. Ипак се ноћу све јасно осликава, али и решава заувек:

Сва искушења, сва испаштања и све патње у животу могу се мерити снагом и дужином несаница које их прате. Јер дан није њихово право подручје. Дан је само бела хартија на којој се све бележи и исписује, а рачун се плаћа ноћу, на великим, мрачним и врелим пољима несанице. Али ту се и све решава и брише, коначно и неповратно. Свака пребољена патња нестаје ту као река понорница, или сагори без трага и спомена.[5]

Тако је Андрић сретао Јелену у различитим видовима и у различитим годишњим добима, али најчешће у пролеће и лето, када има пуно сунчеве светлости („Пре свега, привиђење је у вези са сунцем и његовим путем… И то, како сунце расте, тако њена јављања бивају чешћа и живља“), и на путовањима. Због тога ће се након констатације „Ето, тако се јављала зимус. Тако се јавила малопре, на прозору, са пролећним ветрићем“, он са разлогом и питати:

Куда ће ме одвести ово привиђење, драже од свега и опасније од сваке опасности стварног живота? Хоће ли, кад то време дође, и њу положити заједно са мном у гроб? Овог тренутка мислим да ће она тада, кад ја и моја сенка постанемо занавек једно, излетети из ње, као лептир из чауре, и отићи светом да обилази прозоре живих. Тако сада мислим.[6]

Најбољи одговор на ово питање дао је наш истакнути психотерапеут, Иван Настовић, у својој студији о Јелени, жени које нема, позивајући се најпре, као и у већини својих студија, на аналитичку психологију Карла Густава Јунга и његове концепте Аниме и Анимуса. На основу својих тумачења, Настовић ће потврдити Андрићеву мисао речима: „Тако је и било, а увек ће тако и бити, јер је Анима ‘архетип живота и креације’, па живи у људској психи све док постоји људски род и човекова неодољива потреба за својом другом половином, Анимом или Анимусом, који граде целину и чине човека потпуним у дубинско-психолошком смислу“.[7] Дакле, још једном се долази до закључка да је Јелена несумњиво Андрићева унутрашња Анима и муза, коју он, као што је већ речено, пројектује у спољашњи свет. За читаоца је она илузија, али за њега душевна стварност од изузетног значаја.

Тако ће он као стваран и нарочит разлог за своју љубав према путовањима навести управо то што је баш тада Јелена најчешће поред њега. Среће је већ на самом поласку на пут, у возу, у неком страном граду у продавници, али увек чудно и неочекивано.

Приповетка Јелена, жена које нема хибридно је дело, које спаја елементе есеја, исповести, лирске прозе и путописа, и управо се та разноврсност жанрова и Андрићев доживљај путовања, а самим тим и жене и љубави која је заправо нестварна, апстрактна, може довести у везу са стваралаштвом Јована Дучића, једног од највећих песника српске модерне поезије. Дучић ће у својој збирци путописа Градови и химере рећи следеће: „Ако не путујете сами, онда путујте само са женом коју волите. То је једини начин да се све уочи и све добија стоструку цену“ (Дучић 2005: 34). Андрић, заправо, путујући сам путује са женом коју воли: „Зато волим да путујем сам, и зато путујем често“ (Андрић 1963: 271).

Владимир Гвозден у својој студији истиче да Јован Дучић као путописац у Градовима и химерама изражава најпре своје представе о другом народу кроз слике, које најчешће могу бити привидне, неадекватне стварним  приликама, а то према имаголошкој теорији, са чијег аспекта он и тумачи дело, значи да је уствари у питању обмана, привид, химера, илузија, фатаморгана. Метафорички речено, Дучић заправо увек лебди између „градова“ (као нечег „стварног“) и „химера“ (као легенде или фантазије о „стварном“, којој нужно прети опасност да се исувише удаљи од „стварног“).[8] Химере читалац и доживљава као привиђења, односно оно што се писцу у варљивом часу учини да је свет и стварност, као што је Јелена привиђење, али за Андрића „највећа стварност“. И управо се то што човек у тренутку види и што заправо побуђује његову машту и креацију може сматрати предметом ових двају дела. Михал Гловињски то издваја као склоност ка „инсценизирању“/предочавању: Писца занима момент који човеку открива његову судбину. Тренутак у којем се живот догађа, у којем се човеку открива његова судбина, зауставља се и постаје „цео живот“, то је врста епифаније (Бајцар 2015: 29).

Дучићев однос према реалности је специфичан. Он одабира оне догађаје и искуства која најбоље одговарају његовом схватању сусрета са стварношћу других народа и култура и не даје исту важност свим детаљима и искуствима. Оно што чини напетост путописа јесте управо то што Дучић доводи у равнотежу интелектуалну и поетску функцију путописа, описује градове и истовремено ствара химере, а познато је да је симболизам у супротности са писањем путописа, који изискује стварност. Сходно томе, борба наглашеног естетицизма и симболизма и традиционалног путописања чини специфични извор напетости Градова и химера.[9] То се може рећи и за Андрићеву приповетку, нарочито у другом делу триптиха – На путовању. Он описује пределе док путује возом као што Дучић описује градове, швајцарске Алпе, Сену, али као да поетско и апстрактно надживљују ту стварност и употпуњују је, дајући јој смисао:

Гледам упорно у даљину и знам да се сви ти предели и предмети, које брзина претвара у течну, узвитлану масу, згушњавају у лик моје сапутнице. Гледам у даљину, у тамну црту храстове шуме у дну видика или у мајур који се оцртава пола на земљи а пола на небу, а у исто време знам да ту, према мени, већ седи и све стварније бива створење чије ми само присуство причињава неизмерну радост која расте у непрорачунљивој пропорцији, са сваким минутом.[10]

Читалац о Андрићевој сапутници Јелени не зна готово ништа, не зна ко је, колико има година, како и да ли постоји, сазнаје једино околности у којима се појављује њена слика, односно фантазма. Портрет (не)присуства Јелене предочава заправо самоћу, жељу, љубав и смрт. Она је неприсутност која се појављује као обличје у кратким, изненадним тренуцима илуминације и управо је то оно што Андрића чини потпуним у психолошком смислу. Говорећи о љубави, Дучић ће то потврдити у својој збирци путописа:

За љубав као и за религију треба пре свега имати имагинације. У религији су најпотпунији они који имају фантазије: они постају визионери, од којих су многи постали свеци и јунаци. У љубави су такви постали велики тумачи срца и рафинирани носиоци спола. Без велике маште нема велике љубави.[11]

У Градовима и химерама се поред укрштања али и сукобљавања двеју традиција књижевних путовања – просветитељске и романтичарске, приметно укрштају традиционални парови као што су ум / срце, интелект / осећања. Као главно просветитељско оруђе за овладавање објектом Дучић користи управо апстракцију (Horkheimer, Adorno 1989: 26). Он је овде пре свега импресиониста, алегориста и филозоф. Као импресиониста приказује различите доживљаје, необичне слике природе, субјективна запажања о обичајима других, еротске сусрете, звучне перцепције. Колико је Дучић симболизовао, задирао у суштине, у атмосферу, пливао у сенкама и мирисима и сасвим модернистички уживао у музици речи, користио синестезију, познато је и уопште у његовој поезији. Читалац ће пажљивим тумачењем приметити како и Андрић своју појаву ваздушастог, флуидног блеска, звука, додира опажа свим чулима. Он ће игру и замену својих појачаних чула, као и њихово умногостручавање упознати управо уз сунчев сјај и Јелену, чије име и етимологијом упућује на сунце, светлост, блесак (Хелена из грчког и арапског, hele јесте: „блесак“, „складност“ или helene – „буктиња“)[12]:

Тако сам некад, док сам, стојећи на висини од три хиљаде четири стотине метара, гледао изнад себе глечере […], одједном чуо како се из њих диже бескрајно танак шум, музика једна коју ухо тешко може да разабере а никако не уме да задржи… И док сам ослушкивао како тихо и оштро шуми и цвили трава коју ветар повија […] видео сам одједном на превојима тих бескрајних таласа неки сјај који око једва може да ухвати и примети, а који као да не долази од сунца. На оваквим путовањима са Јеленом такве, иначе ретке, замене чула биле су непрестано и потпуно могућне.[13]

Ова експресионистичка потреба за изражавањем стања надражености емоција и чула слуха и вида, која спајајући душу и стварност, попут фатаморгане даје визуелни светлосни ефекат привиђења, као и потреба за артикулисањем кроз именовање или призивање које се завршава ћутањем, остајући без одјека, ипак не омогућавају откривање Јелениног лика, већ постају једино одраз чежње. Јелена је заправо и петраркистичка драга. Како Петрарка кроз свој субјективистичко-рефлексивни поступак у први план ставља своја осећања, али његова Лаура ни у једном тренутку не ишчезава из тог света, тако је и Јелена стално присутна у својој одсутности и као таква подигнута је у метафизичке сфере. Љубав је, као код Петрарке, фатално и трајно присутна у овоземаљском животу, разапета између идеалног и стварног. Управо је таква визија жене и љубави и у Дучићевој поезији. Дучићева поезија о жени далека је од непосредног живота и стварности. Љубав за њега није игра, ни банална срећа или несрећа која долази и пролази, него судбина. Жена је у његовим стиховима извор бројних визија и снова. Она је мисао и симбол. Тако се, на пример, у песми „Залазак сунца“ изражава љубав према једној апстрактној, „бледој као чежња, непознатој“ жени. Лепота заласка сунца симболички уоквирује љубавна осећања и чежњу песника. Жена Дучићеве поезије најбоље је, међутим, приказана у „Песми жени“. И овде је љубав нестварна и дубока, а жена коју воли далека и недостижна, саткана од његових привиђења и снова, само њему знана, и слободно се може рећи да се стиховима Остај недостижна, нема и далека / јер је сан о срећи више него срећа, Од мог привиђења ти си цела ткана… и А ти не постојиш, нит’ си постојала најбоље осликава чврста повезаност са Андрићевом Јеленом као трајним сном о лепом, са његовим привиђењем и  реченицама: Уствари, она и не зна за мене, а ја знам само за њу. Тако је, и тако је – истину ваља признати – вазда и било. Могло би се рећи да сам увек живео од сећања на једно привиђење, а сада живим од успомена на та своја сећања.[14]

У „Песми сутона“ Дучић открива још један дубљи смисао љубави. Он чека жену без наде да ће доћи („Знам да нећеш доћи, а чекам“). Чекање на њен долазак изазива бројна осећања („маште непознате среће расту у ноћ нему“). Иако је жена одсутна, љубав према њој испуњава га потпуно. Исто тако, и Андрићеве фантазије везане за Јелену отишле су још даље, па он не само да је наслућивао њено присуство, већ је чак очекивао и њено писмо. У том смислу каже: „Да, било је једно време када сам очекивао њено писмо. То изгледа невероватно и потпуно бесмислено. И јесте. Па ипак је било тако. Као у сну. […] А у исто време сам у сваком од тих тренутака знао да неће доћи, да не може доћи“. У вези са писмом додаје затим: „То је једна од оних неодређених људских жеља-нада које многог од нас прате годинама и које се не остварују никад, само чине живот подношљивијим“. Јеленино писмо треба њему да учини живот подношљивијим и због тога у својим фантазијама одлази још даље управо онда када примети да се она јавља све ређе и нејасније и када је, како каже, Јелене нестало из свих његових годишњих доба. Због тога размишља о писму као стварном писму одређене личности, са одређеном садржином, онако како је сама Јеленина нестварна појава за њега највећа стварност. Сходно томе, у својој богатој имагинацији додаје даље: „Борим се с њеним писмом. Чујем како шушти хартија, осећам га под прстима, напрежем очи и видим, чини ми се, и слова, али речи једне не могу да разумем. Онда се питам да ли би она уопште могла да пише овим нашим људским писмом. […] И ја читам Јеленино писмо које нисам никад примио“.

Сви наводи Андрићеве опседнутости Јеленом, као и ишчекивање њеног писма заправо још једном психолошки потврђују да је она као Анима постојала искључиво у Андрићу самом, немајући ни руку, не знајући „шта је перо ни хартија, ни људска мисао ни људска реч“[15], па се он и питао „да ли би она уопште могла да пише овим нашим људским писмом“. Стога се можемо вратити на онај Андрићев закључак, где каже да Јелена заправо и не зна за њега, већ само он зна за њу и „да је увек живео од сећања на једно привиђење, а сада само живи од успомена на та своја сећања“. Такође, овде се још једном може успоставити значајна веза са дучићевским типом жене, најпре кроз „Песму жени“, на основу чијих се стихова (нарочито последњег) управо потврђује онај закључак да је и Јелена постојала искључиво у свом ствараоцу:

А ти не постојиш, нит’ си постојала.
Рођена у мојој тишини и тами,
на Сунцу мог срца ти си само сјала
створили смо сами.

Своју причу о Јелени Андрић зато завршава оптимистички и у складу са психолошком функцијом и значајем који то привиђење, односно љубав према жени као унутрашњој Аними, има у његовом животу:

Али, пролеће је. Опет пролеће. Богат сам, миран, и могу да чекам. Да, ничег није било и ничег нема, јасног и сигурног, али ништа није ни изгубљено или искључено, неповратно и потпуно. Знам да у свету има много напола отворених прозора у које куца пролећни ветрић, сунчевих одблесака на металу и у води, празних седишта у купеима, усталасаних поворки и обасјаних лица у пролазу. Слутим и хиљаде других непознатих могућности и прилика. Знам да се свуда и свагда може јавити Јелена, жена које нема. Само да не престанем да је ишчекујем![16]           

У психолошком смислу, престанак ишчекивања Јелене за Андрића не би био добар, будући да је она његов непресушни извор инспирације и креације, дакле „не само архетип живота већ и архетип стваралаштва“.[17] Зато, упркос томе што Андрић примећује да се Јелена јавља све ређе, као и да му је било потребно дуго времена да себи призна ту чињеницу, он храбро и мудро каже да му „ваља живети, и чекати. Живети са надом, у чекању. Па и без наде“; баш као и Дучић у једној од својих најбољих љубавних песама: „Знам да нећеш доћи, а чекам“. Управо је то она нит која их чврсто повезује у дубинско-психолошком смислу.

Литература:

Владимир Гвозден: Јован Дучић путописац, Нови Сад: Светови, 2003.
Иво Андрић: Јелена, жена које нема, Сабрана дела Иве Андрића – књига седма, Београд: Просвета, 1963.
Иван Настовић: Јелена, жена које нема Иве Андрића у светлости дубинске психологије, у књизи Летњи сан Исидоре Секулић / Иван Настовић, Нови Сад: Прометеј, 2011.
Јован Дучић: Градови и химере, Београд: Политика: Народна књига, 2005.
Силвија Новак Бајцар: Јелена, жена које има: краковска биографија Иве Андрића, Београд: Службени гласник, 2015.

ФУСНОТЕ:

Related posts:

Драгош Калајић: НИСАМ ОД РАСЕ РОБОВА – КУРЦИО МАЛАПАРТЕ Драгиша Бојовић: ГРИГОРИЈЕ БОЖОВИЋ И ИВО АНДРИЋ – МИСТИКА МЕЂУСОБНОГ ЧИТАЊА И ПРЕЋУТКИВАЊА Владимир Судар: ОТКУД У СИБИРУ ЗНАЈУ НИКОЛЕТИНУ БУРСАЋА Зоран Вуксановић: ГРАНДИОЗНО ДЕЛО ВЕЛИКОГ ПИСЦА 1 (На годишњицу рођења) Зоран Вуксановић: ГРАНДИОЗНО ДЕЛО ВЕЛИКОГ ПИСЦА 2 (Цитати у част годишњице рођења) Ђакон Ненад Илић: СА ПОВЕРЕЊЕМ ДЕТЕТА ЗАВОЛЕО САМ ХРИСТА Лариса Черкашина: ПУШКИНОВИ ПАРТИЗАНИ – СУДБИНЕ И ЈЕДНА СЛИКА Сава Росић: БЈЕЛКИН, ГРИЊОВ, ВИЖИГИН Тамара Ђермановић: ДИЈАЛОГ С ДЕЛИМА КЊИЖЕВНЕ КЛАСИКЕ У ФИЛМОВИМА АНДРЕЈА ТАРКОВСКОГ Владимир Меденица: ПОВРАТАК АНЂЕЛА (АНДРЕЈ БЕЛИ) Владимир Коларић: СОЛЖЕЊИЦИН И БУДУЋНОСТ РУСИЈЕ Виктор Николајев: СВЕДОК АВГАНСКЕ ГОЛГОТЕ