Јевгеније Јерусалимац: ДОПОТОПНО ДОБА

Када је све било сасвѣм другачије, а притом исто као сад…

---

У прошлом чланку смо већ говорили о томе како се у земљи Израиља и данас могу срести и европске, и азијске, и афричке животиње. А у древно доба животињски свѣт овдѣ бѣјаше још разноврснији… Но, никада Света Земља нѣје видѣла оно што је видѣла једног лѣпог дана 2462. године од Стварања свѣта у Саронској долини, код садашњег града Јафоа, седамдесетак километара од срѣдишта Земље, односно данашњег Јерусалима…

Тог дана, како свѣдочи прп. Јефрем Сирин, „почеше долазити са истока слонови, с југа мајмуни и паунови, друге животиње долажаху са запада, остале пак хитаху са сѣвера. Лавови бѣху оставили своје дубраве, љуте звѣри излажаху из својих јазбина, јелени и онагри иђаху из пустиња својих, животиње што се налажаху на горама, силажаху са гора“.

Пробајмо да представимо себи ту слику. Долином, покривеном високом травом иду два лава: мужјак и његова женка. Густа грива украшава главу мужјака, глава његова као да је истесана од камена, он је кршан и једар. Лавица је нижа растом, гипког и издуженог тела. Обома су им широм отворене очи, кадре да гледају напрѣд, у једну тачку, слично човѣчијим очима… одмах за лавовима – пар вукова с оштрим њушкама, брзим, мршавим ногама. Трбух је у њих бѣличаст, леђа и бокови риђасти, а дуж хрбата им црна пруга; јаки мишићи надимају затиоке… Ту су и мамут и мамутица. Кљове мамута, дужине не мање од десет лаката, кадре су пробити храст, њихове сурле се чине као питони, главе као литице, њихова дебела кожа наличи кори старог дрвећа…

Складно се њишући, иду велбуд и велбудица*… Машући тешким репом, жури за лисцем лисица. А ево и пара зуброва с непокретним зѣницама, са гукама на леђима, с куштравим, брадатим главама, лучним, растављеним роговима и густим гривама… Оковани у тешке оклопе, пролазе носорози… Сад се појаве, сад ишчезну у трави двѣ антилопе и зец са зечицом. А кроз ваздух клизе дропље, и јаребице, лебде двѣ роде, два ждрала, два гаврана, двѣ вране… Лѣно луња сури медвѣд, с навикама великог мајмуна и носорога, јачи од тигра, и стршан као и великан лав – а за њим хита његова дрýга – медвѣдица…

Ево иде и лос са својом лосицом. Ноге су му танке и суве, труп му је боје земље и дуба, своје рогове он забацује на леђа… иду сувоњаве сајге, муфлони са брадатим њушкама, два мала, здепаста коњића, два дивља магарца – кулана тананих копита; засебно од њих – јелен, на чијем челу расте читаво дрво, а крај њега – лѣпотица кошута… Гмизавци свиткају из камења, кукци испуњавају ваздух немирним трепетањем, они лете исцртавајући бакренасте, нефритасте, седефасте спирале… Око распознаје парове ровки, скочимиша, агутија, куну бѣлицу, ласицу… а небо је црно од птица…

Над Саронском долином се уздиже невелика планина, а на тој планини – огромна дрвена грађевина. То је ковчег који је иградио Ноје. Животиње се у паровима крећу ка ковчегу, и ка ковчегу се у паровима салѣћу велике и мале птице…

И на читав тај невиђени призор пренеражено гледају људи великанске грађе…

I Трагедија на пољу Дамасковом

Од врѣмена изградње ковчега вратићемо се к врѣмену изгнања првих људи из Еденског врта.

„Кад Адам бѣјаше изгнан из раја, он у прво врѣме пребиваше недалеко од раја – пише у свом „Ћелијском лѣтописцу“ светитељ Димитрије Ростовски. – Гледајући га стално са својом помоћницом, он непрестано плакаше, тешко уздишући из дубине срца, сѣћајући се неизрѣцивих рајских блага, којих се лишио… Тако, по заповѣсти Божјој, он би пресељен на оно исто мѣсто на коме бѣше саздан од брне**, да би се тамо гдѣ бѣше саздан од земље, опет у земљу и вратио…“

То мѣсто, куда се Адам био преселио, називало се поље Крви, или поље Дамасково („ДАМ“ на ивриту значи „крв“, „аДАМа“ – земља. Тако је „АДАМ“ онај ко је „створен од земље“, тачније од црвенкасте, црвене боје, глине). Могућно је да се то поље находило недалеко од Дамаска, прѣстонице данашње Сирије, која се граничи са државом Израел, гдѣ се до данас лије КРВ хришћанских мученика… Уосталом, постоји и друга верзија: поље Дамаска нема везе са данашњим Дамаском, а тражити га треба у Израелу, јер ће управо у Светој Земљи Адам Првоздани потом и бити сахрањен.

Баш ту, на пољу Крви, било је извршено и прво човѣкоубиство. Послѣ говораше Каин с Авељем братом својим: [пођимо у поље]. Али кад бѣјаху у пољу, скочи Каин на Авеља брата својега, и уби га (I Мој. 4:8). Устаде брат на брата, првѣнац Адама и Еве, земљодѣлац Каин, уби свога млађега брата, пастира Авеља. На брду Касјун, наднѣтим над Дамаском, и данас показују Крваву пештеру, или Пештеру прве крви, Магарат ад-Дам. Правда, нѣје баш најјасније због чега је Авељова крв проливена на брду, а не у пољу. Сасвѣм је могуће да су код сиријских хришћана сачувана предања  која одговарају на то питање. Кажу како Авељ нѣје одједном, из првог ударца убијен. Јер, то убиство бѣше ПРВО у историји, па Каин просто још нѣје умѣо убијати, нѣје знако гдѣ и како наносити ударце… Можда је несрећни Авељ бѣжао из поља на брдо Касјун, покушавајући да се спасе од свог подивљалог старијег брата?… Уосталом, немојмо заборављати да се лице Земље измѣнило послѣ Потопа, те се тамо гдѣ се уздиже брдо посве могућно простирала равница…

Прп. Нестор лѣтописац у својој „Повѣсти минулих лѣта“ наводи црквено предање о томе како се послѣ те трагедије тѣло убијеног Авеља током тридесет година налазило пред очима његових несрећних родитеља: „Плакаху Адам и Ева за Авељом 30 лѣта, и не трулијаше тѣло његово, и не умѣдоше свршити погребење његово. А када сузе родитеља испунише чашу покајања, заповѣшћу Божјом долетѣше два птића, један од њих умрѣ, а други ископа јамицу, метну у њу умрлог, те га засу озго земљом. Видѣвши то, Адам и Ева ископаше јаму, положише у њу Авеља и погребоше га с плачем“.

А због чега за тридесет година Авељово тѣло нѣје иструлило? Могућно је да то бѣше пројављење силе Божије, налик ономе како се она пројављује данас у нетлѣним моштима светих. Не заборавимо шта је о Авељу рекао блаж. Августин: „Након прѣступа Адамова, првим носиоцем образа Спаситеља нашег бѣјаше Авељ; он је дѣвственик, јер умрѣ прѣ супружништва; свештеник, јер приносаше Богу благоугодне жртве; мученик, јер бѣјаше убијен за истинско богопоштовање“.

Ипак, нѣје искључено што у тој нетлѣности тѣла првог на Земљи мртваца бѣше и природних узрока. Јер, Авељ је умръо, као што схватате, задуго прѣ Свѣтског Потопа, који је кардинално измѣнио климу Земље.

А прѣ Потопа – све је било сасвѣм другачије…

II О клими прѣ Потопа

Московски историчар Леонид Болотин је објавио недавно изванредну књигу „Странствовање по врѣмену. Древна Русија кроз призму ‘Повѣсти минулих лѣта’“, у којој покушава не супротставити, већ обратно, ускладити Црквено Предање с открићима саврѣмене науке. Ево како та књига описује допотопни период наше планете, ослањајући се на истраживања креационистичких научника, то јест, оних научника који полазе од тога да је свѣт био створен („creatio“ на латинском значи „творевина“) Творцем без икаквих „многомилионских еволуција“, о којима тако воле расправљати невѣрујући или маловѣрујући научници: „До Потопа на Земљи је била потпуно другачија клима – без наглих температурних колебања и током дана и током читаве године. Смѣна сезона током године ако је и постојала, била је слабо изражена: нѣје било хладне зиме, што је видно по својствима годова на окамењеним дрветима и растињу, преображеним данас у наслаге угља. Нѣје било ниског облачног слоја и нѣје било киша. По свѣдочењу Светог Писма, земља је квашена јутарњим и вечерњим росама: Господ Бог још не пусти дажда на земљу, нити бѣше човѣка да ради земљу, Али се подизаше пара са земље да натапа сву земљу (I Мој. 2: 5-6). Такви благопријатни услови и близина човѣчјег потомства по сродству к вѣнцу творевине – Адаму, у кога је првобитно заложена физичка могућност за Живот Вѣчни, бѣху разлог изузетне дуговѣчности допотопних људи у условима практичног одсуства болести, а у обитавалиштима људи су одсуствовали штетни микроорганизми. Предање о тридесетогодишњем нетлѣнију Авељовог тѣла свѣдочи о томе.

Наравно, громадна маса водене паре над ваздушном атмосфером далеко надѣжније је штитила Земљу и живот на њој од прејаког сунчаног и другог космичког зрачења. У тѣм условима бурно се развијало и растиње и животињски свѣт. У условима вишег ваздушног притиска, изобиља биљне хране, бѣху могући огромни копнени љускавци, како травоједи, тако и месождери, огромне летѣће бубе и знатни по величини летећи љускавци који, уосталом, вољом Божјом живљаху далеко од насеобина прѣпотопних људи“.

Врло слично прѣпотопни свѣт описује и о. Данило Сисојев у „Лѣтопису почетка“: „Господ Бог још не пусти дажда на земљу… Али се подизаше пара са земље да натапа сву земљу. Полазећи од тѣх рѣчи Постања, научници-креационисти су разрадили теорију омотача паре која је окруживала Земљу прѣ Потопа. Тај невидљиви оком слој воде стварао је ефекат стаклене баште, благодарећи коме је на цѣлој планети била једнака, суптропска клима, нѣсу падале кише, и нѣје било јаких вѣтрова, који се јављају због колебања у температурама. Екран од паре такође је штитио све живо од штетног космичког зрачења, благодарећи чему су животиње и човѣк живѣли дуже, јер не бѣху подвргнути разорном дѣјству мутација. Одсуство јаких вѣтрова и високи ваздушни притисак, подстичући размѣну твари, морали су довести до исполинства растиња и животиња (ср. I Мој. 6:4). А велика количина паре (I Мој. 2:6) је повлачила са собом развој бесцвѣтног и голосѣменог растиња.

Предсказане том теоријом чињенице научници су и пронашли, испитујући окамењене остатке прѣпотопног свѣта. По цѣлој Земљи пронађена су налазишта каменог угља, не искључујући ни Антарктик, што свѣдочи о суптропској клими на свој планети. О џиновским животињама древности свима су пуне уши (диносаури). Такође многи знају за џиновске папратнице (бесцвѣтнице), које су и морале бити у процвату у условима свѣтског стакленика“.

Видите, јестаствени, природни чиниоци не укидају присуство Божјег Промисла! Први људи живљаху изузетно дуго захваљујући особеностима прѣпотопног поднебља. Но, било је у томе и посебног Промисла: међу људима је морало бити сачувано Предање… Други примѣр: тѣло Авеља нѣје трунуло десетинама година. Можда је то објашњиво природним узроцима. Но, у томе је било и Божјег Промисла: Бог је кроз ПРЕДСТАВУ СМРТИ хтѣо прве људи подстаћи на покајање. И, напослѣтку, примѣр број три – исполини, људи џиновских размѣра, који су се нарочито намножили прѣд Потоп. Поред свѣх ових позивања на прѣтпотопску климу, ми не можемо а да овдѣ не видимо… не, правилније ће бити рећи не Промисао, него ПОПУШТЕЊЕ Божје. Јер, појава на Земљи џиновских људи-исполина је повезана с повећавањем безакоња у човѣчанству.

Да би се подсѣтили како су се исполини појавили на Земљи, вратимо се мислено на поље Дамасково…

III Послѣдице братоубиства

Послѣ братоубиства Каин се с тог поља сели у источну земљу Нод. „Нод“ на јеврејском значи „блуђење“. Блаж. Јероним ту рѣч преводи као „непостојан“, „колебљив“, „без поузданог ослонца“. О томе пише и прп. Јефрем Сирин: „Земља је названа Нуд (Наид или Нод) зато што се она такође тресла и стењала“. Земља се под ногама братоубице Каина буквално тресла, колебала, БЛУДѢЛА – и по линијама тѣх тектонских помѣрања доцније су (на примѣр, након Потопа) могле израсти високе планине. У књизи о. Данила Сисојева изнѣта је претпоставка да су те планине могле бити Хималаји[1].  Тибет је, као што је познато, на нашој Земљи једно од најдревнијих жаришта сатанизма… Ту се, хтѣо-не хтѣо, човѣк сѣти једне очито бѣсомучне лӳде, естрадне звѣзде, што је наопаких 90-их година с крајњом отвореношћу пѣвала:

Пустите ме на Хималаје,
Пустите ме да занавѣк одем,
ИНАЧЕ ЋУ ДА ЗАУРЛАМ,
ИНАЧЕ ЋУ ДА ЗАЛАЈЕМ,
ИНАЧЕ ЋУ НЕКОГ ДА ПОЈЕДЕМ.

Успут, поводом „неког ћу да поједем“: познато је да прѣ Потопа људи нѣсу смѣли кушати месо. Разрѣшење на месну храну Богом је било дано тек послѣ Потопа. Звог чега је онда Авељ био ПАСТИР? За кога је он гајио овце, ако их нико нѣје јео? Ствар је у томе што Бог још тада бѣше научио људе жртвоприношењима. У жртву Богу допуштано је приносити три врсте животиња: телад, јарце и овце, при чему је управо приношење јагњади било најраспрострањеније. То јест, Авељ је овчице гајио не зарад практичне користи, не зарад хране, већ управо зарад приношења Господу. И Сâм Господ наш Исус Христос биће доцније и Добрим Пастиром и жртвеним Агнецом (тј. Јагњетом). А прво жртвоприношење, како вели Предање, бѣјаше извршено Адамом и Евом још у Рајском врту; потом ће од коже те животиње, коју су раније принѣли на жртву, први људи за себе и направити прву кожну одѣћу…

Одмах послѣ првог човѣкоубиства животиње почињу нападати људе. Испрва, у рају, животиње не бѣху месоједи, и не нападаху људе, нити једне друге. Човѣк је слушао Бога, животиње су слушале човѣка… Послѣ првогрѣха проклетство Божије пада на природу, животиње почињу нападати једна другу, али засад се не одлучују да дирају човѣка – дотле док не виде како људи сами почеше убијати брат брата… Ево како о томе приповѣда светитељ Игнатије Брјанчанинов: „Животиње утратише повиновање човѣку што је утратио повиновање Богу. Ступише у непријатељске односе према њему. Једне он себи покорава и држи у повиновању насилно; са другима је у непријатељству и рату, непомирљивом и убиственом. Врло, врло малобројне пасмине остадоше привржене њему, као тужни споменик и образац пређашње свеопште љубави (то јест, нѣсу домаће животиње настале као резултат „припитомљавања“, већ насупрот, дивље – као резултат подивљачења; у рају су се човѣку потчињавале СВЕ звѣри, а након грѣхопада њему су у покорности Богом остављене тек МАЛОБРОЈНЕ – Ѣ. Ј.); већина се од њега удаљила и склонила у непроходне шуме, у простране степе, у планинске клисуре и тамне пећине. Дивље и непријатељске погледе бацају оне на пређашњег посѣдника свог, кад се неочекивано сретну с њим. Оне као да у њему виде прѣступника, врага Божија; једне брже беже од њега, друге острвљено кидишу на њега да би га растргле… Прва убиства без сумње су извршиле звѣри… најзад, смрт се међу људима појавила од убиства извршеног братом-зликовцем над братом-праведником (I Мој. 4:8)“.

IV Господ и звѣри

Проћи ће не једно тисућлѣће од првогрѣха и трагедије на пољу Дамасковом, и ѣванђелиста Марко ће о Господу, који је послѣ крштавања у водама Јорданским пребивао у четрдесетодневном посту у пустињи код Јерихона, написати: „И би ондѣ у пустињи дана четрдесет, кушан од сатане, и би са звѣрињем, и анђели му служаху“ (Марк. 1:13)…

Какво звѣриње се овдѣ има у виду? Пустиња Јорданска је била мѣсто савршено безљудно, што значи – подесно за обитавање животиња. Осѣм тога, недалеко одатле протиче рѣка Јордан, куда су животиње долазиле на водопој. У Библији се, на примѣр, помињу антилопе, срне, зечеви, вепрови, јелени, лисице, вукови, лавови, леопарди, медвѣди, орлови, роде, голубови, дроздови, препелице, паунови, чапље, ласте, галебови… све те животиње и птице Господ је свакако могао срести у Јорданској пустињи.

Тако испада да је животињама Христос отишао чак и прѣ но што је иступио с проповѣдима људима – јер, друштвено служење Господа почиње тек ПОСЛѢ Његовог четрдесетодневног поста… И дивље звѣри, дабоме, не само да нѣсу нападале свога Творца, већ насупрот, с радошћу су дотрчавале к њему ради благослова! Проћи ће још неколико столѣћа, и на тѣм истим мѣстима, у пустињи између Јордана и Јерихона лав звани Јордан (можда и потомак оног лава, кога је благословио Господ?) помагаће праведном старцу, прп. Герасиму Јорданском да превози свету воду са рѣке, други лав ће сам ископати гроб за прп. Марију Египатску, још један „цар животиња“ ће смирено уступити своју пећину прп. Сави Освећеном… Тако ће бити овдѣ, на Светој Земљи, а у Светој Русији велики руски старци, преподобни Сергѣј Радоњешки и Серафим Саровски, ће из руку хранити друге грабљиве звѣри – медвѣде…

Навешћемо одломак из још једне неизмишљене приче, што се десила у сасвѣм недавно врѣме са св. Митрополитом Петром (Пољанским). Она се десила 1926. године, када је Митрополит Петар био послат у прогонство у град Тобољск.

„Једне глуве ноћи он је био избачен из вагона воза у покрету (очито је тако погинуо не један „нестали“ епископ). Била је снѣжна зима. Митрополит упаде у огромни смет и не разби се. С муком излѣгавши из њега, он се обазрѣ – шума, снѣг и никаквог знака живота. Дуго је ишао по цѣлцу па, изнемогавши, сѣде на пањ. Кроз изношену расу мраз га је пробијао до костију. Осѣћајући гдѣ почиње да се смрзава, он поче себи читати молитву на исход душе.

Одједном види: приближава му се огромни медвѣд.

– Растргнуће ме – блѣсну му мисао, али за бѣжање нѣје имао снаге, а и куда да бѣжи?

А медвѣд му приђе, оњуши га, и мирно леже крај његових ногу. Од огромног медвѣђег крзна га запахну топлота. И гле, он се промешкољи, окрете се према митрополиту трбухом, протегну колико је дуг и слатко захрка. Дуго се колебао Владика гледајући уснулог медвѣда, потом не издржа хладноћу, те леже покрај њега, припивши му се уз топли трбух. Лежао је и то једним, то другим боком окретао према звѣри како би се загрѣјао, а медвѣд је дубоко дисао у сну и запљускивао га врѣлим дахом.

У цик зоре митрополит зачу далеки пој пѣтлова: жилиште. Он се опрезно, да не разбуди медвѣда, подиже на ноге. Али медвѣд се такође диже и, отресавши се, одгега ка шуми.

Одахнувши, Владика пође ка пѣтловским гласовима и ускоро дође до невеликог сеоцета…“

„Чудо с медвѣдом“ св. Митрополита Петра, исто као и приче о многим другим светима Свете Земље и Свете Русије – примѣри су правих, „прѣкаиновских“ односа између човѣка и звѣриња…

Но, ми смо се, ваљда, спрѣмали вратити се Адаму Првозданом, чији млађи син мученички погибе, а старији, братоубица Каин, би кажњен Богом и протѣран далеко на Исток…

V Свети Сит и проналазак писмености

Када се Адаму било испунило 230 година, њему се роди трећи син Сит и двѣ кћери. Овдѣ ваља примѣтити да су се синови Адамови могли женити сопственим сестрама, тȁ, више нѣсу ни имали киме да се жене. Тако се и Сит касније оженио својом сестром Асвамом. „И сједињаваше се онда брат са својом једнородном сестром, док се не намножише људи. А када се род човѣчји размножио, тада тај јестаствени закон и разум човѣков, наравно, не без Божје заповѣсти, пресѣче, одстранивши блиско, купнородно супружништво. И би установљено да се брат и сестра, будући једноутробним, не везују плотним суживотом“. Свега је, како вели предање, у Адама и Еве било 33 сина и 27 кћери.

„Сит, на јеврејском שֵׁת (Шет) значи „утемељен“, „утврђен“. Бог га је „утемељио“ умѣсто убијеног Авеља…

„Када се Ситу навршило четрдесет година – наставља св. Димитрије Ростовски – он бѣше од анђела узнѣт на висоту и научен знању многих тајни Божјих. Дознао је за прѣдстојеће развраћање и поквареност наредног рода који је требало да проистекне од његовог племена; дознао је и за то да Бог хоће казнити безаконе грѣшнике водом и огњем…

Послѣ свог уздизања на висоту и поучавања од анђела Сит, причајући оцу и мајци о ономе што је видѣо тамо, поче цртати на земљи распоред небеса и подобија планета – Сунца, Мѣсеца и звѣзда, а такође и њихова кретања. Чинећи ово, он је почео и писмена изобрѣтати, која коначно бѣху завршена послѣ њега од његовог сина Еноса, и доцније названа јеврејским. Тако је од Сита започето звѣздочатно и књижно учење…“

О. Данило ово коментарише на слѣдећи начин: „Осѣм стварања писмености, св. Сит је основао још и астрономију и с њом тѣсно везану математику, која се не назива узалуд божанском науком или краљицом наука. Јер, та умѣтност је истински донета Ситом с неба, из анђеоског свѣта, који има везу са свѣтом Божанских идеја што леже у основама математичких закона. Егићани су зато Сита поштовали под именом бога Тота, а математичари треба да се моле св. Ситу као свом небеском покровитељу“.

Што се тиче Ситовог стварања јеврејске писмености, читатељу ваља памтити како ту рѣч нѣје о јеврејским „квадратним“ словима (тај арамејски алфабет Јевреји су понѣли са собом из вавилонског ропства, то јест, неколико тисућлѣћа након смрти св. Сита), већ о протојеврејском алфабету или, како га још називају, јеврејско-феничанском писму.

Врло важан моменат: у том најстаријем на Земљи алфабету, од кога су и проистекли сви остали, прво слово је било „алеф“, која је приказивала главу ТЕЛЦА. Слика главе телца, како тврде стручњаци[2], била је повезана с таквим појмовима као што су „врховништво“, „бреме“ (или „иго“) у „учење“. Ако се узме у обзир да је УЧЕЊЕ на јеврејском – „Тора“, да је старозавѣтни Закон за човѣка прѣдстављао неко спољашње БРЕМЕ (за разлику од новозавѣтне благодати), те да се у Старом Завѣту Свевишњи објављује прѣ свега као ГОСПОДАР свѣта, прѣтпоставићемо да је слово „алеф“ символизовало Стари Завѣт. Послѣдње пак слово јеврејског алфабета је слово „тав“. Рѣч „тав“ на јеврејском значи „знак“, „цртеж“. И то слово је у протојеврејском алфабету приказивано у облику КРСТА. Што је, дабоме, указивало на Нови Завѣт! Немојмо ипак заборављати да су светом Ситу на небесима биле откривене многе тајне Божјег домостроја. И како се ту не сѣтити прве културне реформе богоборачке совјетске власти, када је из руског језика било избачено прелѣпо слово ѣ („јат“), које је такође имало цртеж Крста! Древни Јевреји ће, како је већ указано, своју Богом дану азбуку[3] изгубити већ послѣ Потопа и за шест столѣћа прѣ Христовог рођења, у вавилонском ропству, које је трајало 70 година. Руски пак људи, који су главни носиоци духа древног Израиља у наше доба, дѣлимично су изгубили свој прелѣпи алфабет у совјетском ропству, које је такође трајало 70 година – и данашња „скраћена“ руска азбука је исто постала „равна и квадратна“, помало подсѣћајући тиме на алфабет послѣвавилонског иврита…

VI „Синови Божји“ и „кћери човѣчије“ – о потомцима Каина и потомцима Сита

Враћамо се „Ћелијском лѣтописцу“ светитеља Димитрија. „Сит је добио и заповѣст од оца Адама – чувати своје потомство, како се не би помѣшало с богомрзачким племеном Каиновим. Јер, у то доба у поднебесју бѣху само два племена, произашла од двојице праотаца: од Каина и Сита. Племе праведног Сита живљаше праведно и свето, угађајући Богу, а племе Каиново бѣше зло и развраћено, Богоразгнѣвљујуће и човѣкомрзачко. Какав корѣн, такве и гране: какав отац, таква и чеда. Јер, Каин у свом злу за своју дѣцу бѣше примѣр и почетак, и он је први са својим племеном… почео творити разбојништва, пљачкати и сакупљати богатство не само трудом руку својих, већ и отимањем и насиљем. И настадоше отуда војне међу људима“.

Ту се невољно јавља питање: ако је у Адама и Еве било 33 сина – због чега онда светитељ Димитрије говори само о ДВѢ расе? Мислимо да је одговор једноставан: синови Адама и Еве, родивши се већ доста касније од Сита, мѣшали су се заједно са својим потомством – или са Сититима (и постајали дѣо града Небеског), или с Каинитима (и постајали дѣо града земаљског).

Ситити, Ситови потомци по тѣлу су и постали оном прѣпотопном Црквом што је чувала истинито Предање и правилно Богопоштовање (ПРАВО-СЛАВЉЕ). А крај њих живљаху на Земљи „креативни“ Каинови потомци: Ламех, први на Земљи двоженац, а уједно још и први пѣсник; његове двѣ женице: Села, проналазачица козметике и Ада, прва која је украсила себе наушницама и осталим „враголијама“; Јувал, проналазач музике, који ће доцније код Грка постати Аполоном, Товелкаин (код Грка Хефест, или Вулкан), проналазач металургије, дакле, први ко је направио мачеве и друго оружје; и сестра његова, лѣпотица Ноема – она је потом грчка Афродита, она је римска Венера (сѣтимо се ВЕНЕРИЧНИХ болести), она је блискоисточна Иштар, Астарта – она је саздатељница система тонова и пѣвања, као и технике предења и умѣтности ткаштва и проналазачица осталих женских ручних радова. Ну, а уједно и оснивачица ритуалне проституције.

Дуго врѣмена Ситити, синови Божји живљаху не мѣшајући се с кћерима човѣчјим, Каинићанкама. „Доклѣ они бѣху одвојени од потомака проклетог и својим именом и својим животом, Бог снисхођаше и безакоњима грѣшника. Јер, по Православном убѣђењу, свѣт се и до дан-данас држи у бивствености због молитава светих. Али онда када се услѣд својеврсног „екуменског“ мѣшања зид између Цркве и свѣта сурвао, срушио се и цѣо први свѣт. То исто чека и нашу Васељену када сô Православља постане прѣсан отпадак хуманизма“ („Лѣтопис почетка“).

VII Смрт првих Прѣпотопних Задржатеља. Мѣшање Цркве и свѣта

930. године од стварања свѣта умръо је свети Адам Првоздани, први Праотац и први земни Цар прѣпотопног човѣчанства…

Још у 600. години живота њему је „Божјим изволѣњем од арханђела Урила, кнеза и хранитеља покајника… било познато откровење о оваплоћењу Божјем од Пречисте, Безмужне и Приснодѣвствујуће Дѣве (то јест, арханђел Урил је очигледно разјаснио св. Адаму загонетни смисао обѣтовања о Сѣмену Жене, датом у Првоѣванђељу, које смо помињали у нашем прошлом чланку – Ѣ. Ј.)… Бѣху њему откривене и остале тајне нашег спасења, то јест о вољном страдању и смрти Христовој, о сашествију у ад и ослобађању праведних отуд, о Његовом тродневном пребивању у гробу и устајању и о многим другим Божјим тајнама, а исто тако и о многим стварима које ће се потом збити, као о развраћању синова Божјих Ситова племена, о Потопу, о будућем Суду и општем васкрсењу свѣх. И испуни се Адам великим пророчким даром…“ („Ћелијски лѣтописац“).

По предању, први Цар се упокојио у петак, у исти дан у који је и сагрѣшио. И у тај исти дан и час Христос ће га искупити на другом Дрвету, на Голготи. Пред смрт Адам је, предузнавши врѣме кончине, „призвао своју помоћницу Еву, синове и кћери, а такође сазвавши своје унуке и праунуке, он их настављаше да живе добродѣтељно, вршећи вољу Господњу и свакојако се старајући да Њему угађају“, а затѣм, преподавши благослов и мир свѣма, он напусти овај свѣт, од чијег Владике он бѣше сатворен…

Оплакиваше Адама све човѣчје племе, и погребоше га у мраморној гробници у Хеврону… Тамо бѣјаше и она двојна пештера, коју касније узе Авраам за погребење Саре и себе, купивши је од Ефрона пред синовима Хетовим. И тако се Адам од земље саздан у земљу и врати по глаголу Господњу.

Неки писаху како је Адам био погребен тамо гдѣ је Голгота, покрај Јерусалима; но, ваља знати да је тамо Адамова глава била донешена послѣ Потопа…

Послѣ кончине праоца Адама, праматер Ева још остаде међу живима; поживевши након Адама још десетак година, она премину 940. године од почетка битија свѣта и би погребена покрај својега мужа, од чијег ребра бѣјаше саздана“ (свт. Димитрије Ростовски).

Свети Пророк и Цар Адам Првоздани био је, у неку руку, прѣпотопним Катехоном, односно Задржатељем што не допушта синовима Божјим мѣшање с кћерима човѣчијим. Али гле, нестаде Адама, потом премину и Сит… А даље – опет наводимо „Лѣтопис почетка“: „…послѣ смрти Адамове поче мѣшање јагвиста (односно једнобожаца, Ситових потомака – Ѣ. Ј.) с Каиновим потомцима. Први корак ка томе био је силазак Ситита с рајске горе к насеобинама синова убице, које се десило при рођењу Јареда, но сâм тај погибељни процес постао је неповратан тек послѣ Ситове смрти, чији ауторитет служаше као брана која нѣје допуштала подлокавање граница прве Цркве“.

„А кад се људи почеше множити на земљи, и кћери им се народише, Видѣћи синови Божји кћери човѣчије како су лѣпе узимаше их за жене које хтѣше“ (I Мој. 6:1-2).

То јест, Ситови потомци су почели узимати за жене Каинове кћери, и од тог мѣшања настали су исполини…

Ох, те креативне помодарке-каинчице: враголанке, намигуше и каћиперке…

VIII Људи и бѣсови

Дакле, када нам Писмо говори о томе како су се синови Божји почели мѣшати с кћерима човѣчјим, оно има у виду мѣшање Ситита с Каинићанкама. Но, постоји и друго тумачење, и то друго тумачење, које дѣле многи Свети Оци, у ствари не одриче прво, него га прѣ допуњује. Сагласно том тумачењу, под синовима Божјим подразумѣвају се пали анђели, односно бѣсови.

А како анђели могу ступити у везу са женама? Не противурѣчи ли то Христовим рѣчима о томе да се анђели не жене (Мт. 22:30)? Овдѣ треба имати на уму да разврат оног доба имађаше окултни карактер, да је био својеврсни облик општења с нечистим духовима. Када, на примѣр, читамо пророчанства о томе како ће антихрист бити зачет од сношаја блуднице и ђавола, ми то не сматрамо тек некаквом несувислом алегоријом…

Један од најпознатијих данашњих библиста Дмитриј Шћедровицки у свом „Уводу у Стари Завѣт“ пише тѣм поводом: „У ХХ вѣку, обративши пажњу на изванредна и очито ванискуствена знања најдревнијег човѣчанства, почели су покушавати да их објасне контактима с ванземаљским цивилизацијама. На примѣр, подробна знања о својствима лѣковитих трава – откуда она код најстаријих и најпримитивнијих народа? Јер, да би се установило како дѣлује ова или она трава, треба толико пута испитати њено дѣјство, да за то врѣме многи могу страдати, испивши, на примѣр, отровни настој. Сразмѣре разног биља у лѣковитом напитку, врѣме њиховог сакупљања, околности примања лѣка од болесника, склоп вѣштастава и штошта друго – за установљавање свега тога по свој прилици потребне су читаве епохе непрестаног експериментисања на живим пацијентима! Ко ће се повѣрити исцѣлитељу који не зна свој посао, кад је он дужан да се добро разумѣ у лѣковита својства трава прѣ него што почне с њиховом примѣном?! Постоје и многе друге области дѣлатности у којима је рано човѣчанство већ посѣдовало задивљујућа знања. Убѣдљив одговор на сва та питања даје предање о палим анђелима које разматрамо…“

Дмитриј Шћедровицки уопште нѣје православан истраживач и цитирати га, наравно, треба с врло великом опрезношћу. Али одломак што смо га навели, рекло би се, принципијелно се ничим не разликује од тумачења православних аутора. Тако су, на примѣр, по рѣчима св. Иринеја Лионског, бѣсови „научили жене моћима корѣња и трава, једнако као и бојадисарској умѣтности и шминкању, и производњи скупих тканина, волшебним срѣдствима за изазивање мржње, љубави, ватрене страсти и љубавних саблазни, магичним повезима, свакојаким мађијама и богомрском идолослужењу, кроз чије увођење у свѣт се дѣло лукавога нагло ширило, а дѣло праведности је, умаливши се, слабило“.

„Никад послѣ тога – као да му повлађује о. Данило Сисојев – богоборство нѣје достигло такав степен као тада. Тек епоха пред новим, огњеним потопом прествориће и превазићи мрзости Нојевих саврѣменика. Може бити да су та врѣмена већ почела. – Наши саврѣменици поново су пронашли тајне корѣња и трава (наркотичка срѣдства) уз чију помоћ људи ступају у контакт са свѣтом духова. Исто тако су се предали разузданом разврату и врачањима. Саврѣмена наука све више личи на магију. Тако нам сâм живот помаже да разумѣмо те рѣчи Откровења боље но икад раније…“

IX Исполини и послѣдњи прѣтпотопни Задржатељи

„А бѣјаше тада дивова на земљи; а и послѣ, кад се синови Божји састајаху са кћерима човѣчијим, па им оне рађаху синове; то бѣјаху силни људи, од старине на гласу“ (I Мој. 6:4)…

Дакле, „због чудовишних грѣхова почела се мѣњати и сва природа, и људи стадоше рађати грдосије. Сáмо њихово име у прѣводу с јеврејског значи „нападач“. Они посѣдоваху огромну снагу, како природну, тако и мађијску, и њоме тирански угњетаваху друге. По Соломоновом свѣдочанству, исполине одликоваше крајња охолост (Прем. 14:6) и, како додаје син Сирахов „уздаше се у силу своју и постадоше одступници“ (Сир. 16:8). Њих се пророк Варух сѣћа слѣдећим рѣчима: „Тамо бише исполини именити, што испочетка бѣху врло велики, вѣшти у војевању. Али Бог их не изабра, и пута разборитости им не даде, те погибоше, јер не имађаху мудрости, због неразумности своје погибоше…“ (Вар. 3:26-28).

О тѣм страшним великанима сачувана су предања код готово свѣх народа… („Лѣтопис почетка“).

У међуврѣмену се на Земљи стално смањиваше број праведника, чије молитве уздржавају праведни гнѣв Божји… На небо бѣше узет обличитељ грѣшника Енох. Он је, како је говорио св. Јефрем Сирин „ушао у рај и до сада стоји, горећи огњем Духа, пред Лицем Сведржитеља“ (осѣм Еноха, таквог удѣла ће се касније удостојити и прор. Илија. Мисија Еноха и Илије на Земљи још нѣје завршена. По заповѣди Божијој, они ће се у антихристово доба вратити и пророковати – Илија пророк међу Јеврејима, пророк Енох међу нејеврејима). На 35 година прѣ потопа умръо је праведни Ламех (не бркати с пѣсником и двоженцем Ламехом-Каинитом!), а на 6 година – Матусал, чије само име је морало упозорити нечастивце, јер је оно значило „послѣ смрти он ће бити послат“, односно, његова смрт означава скору пропаст Земље. Али ни то никога нѣје уразумљивало… Још је остајао Ноје, који 500 година чуваше дѣвство усрѣд свеопштег разврата, и тек је због заповѣди Божије ступио у часни брак и родио тројицу синова: Јафета, Сима и Хама.

„И рече Господ: хоћу да истрѣбим са земље људе, које сам створио, од човѣка до стоке и до ситне животиње и до птица небеских; јер се кајем што сам их створио“ (I Мој. 6:7).

„И рече Господ Ноју: уђи у ковчег ти и сав дом твој; јер те нађох праведна пред собом овога вѣка. Узми са собом од свѣх животиња чистих по седморо, све мужјака и женку његову; а од животиња нечистих по двоје, мужјака и женку његову, такођер и од птица небеских по седам, мужјака и женку његову, да им се сачува сѣме на земљи. Јере ћу до седам дана пустити дажд на земљу за четрдесет дана и четрдесет ноћи, и истрѣбићу са земље свако тѣло живо, које сам створио. И Ноје учини све што му заповѣди Господ. И бѣше Ноју шест стотина година кад дође потоп на земљу“ (I Мој. 7:1-6).

Чисте животиње су оне које се могу приносити на жртву Господу. Већ смо их помињали, то су телад, овце и козе. А од птица – голуби и грлице. Због чега је нечистих животиња узето по пар, а чистих – по седморо? Седам – то су три пар плус још један. Три пара, како би се управо чисте животиње брже шириле послѣ Потопа, а још једно теле, јагње и јаре – да би одмах послѣ Потопа могли бити принети на жртву Свевишњему.

Како вели Предање, осѣм животиња, залиха хране за себе и за њих, Ноје је у ковчег са собом унѣо и Адамове мошти, да би по његовим молитавама остали неповрѣђени. Такође је за собом узео и оне свештене књиге које бѣху раније написане (између других и Књигу Еноха).

Цѣлом преосталом човѣчанству је предстојало да страда у водама Потопа…

Дакле, изведимо закључке.

До Потопа Света Земља као таква понајпрѣ нѣје постојала, то једноставно бѣху земље око будућег Јерусалима, земљописног центра јединственог континента, Пангее. Јерусалим као град такође очевидно нѣје постојао. Клима будуће Свете Земље у то доба ничим се не разликоваше од климе других дѣлова Пангее. Нѣје било ни киша, ни јаких вѣтрова, ни наглих колебања температуре током дана и ноћи и током године.

Недалеко од Свете Земље, код данашњег Дамаска, десило се прво у историји Човѣкоубиство, Каин је убио праведног Авеља. У Хеврону су преминули и били сахрањени св. Адам Првоздани и св. Ева, Матер живих. Ако је вѣровати апокрифној „Књизи Еноховој“, онда су на гори Ермон пали анђели први пут ступили у везу с кћерима човѣчијим.

Још нешто. Према подацима саврѣмене археологије, град Јерихон је најдревнији град свѣта, он је био основан у VIII тисућлѣћу прѣ Христа. Ту су, истина, учени људи очито пренаглили: по њиховим прорачунима испада како је старост Јерихона – око десет тисућа година, а Писмо нам притом говори да је свѣт створен тек СЕДАМ И ПО тисућа година уназад. А и први град је Каин изградио негдѣ далеко на Истоку. Можда су археолози у понечем и у праву, па су прве зидине Јерихона збиља биле изграђене у прѣтпотопно доба. И Јерихон је, највѣроватније заиста најстарији ОД ДАНАС ПОСТОЈЕЋИХ градова на Земљи. А што се тиче очито фантастичне бројке од ДЕСЕТ тисућлѣћа… ту човѣку просто дође да каже тѣм надриархеолозима: момци, прѣ но што у руке узмете лопате, узмите у руке Писмо. И уопште, мање се измотавајте.

У слѣдећем нашем чланку, ако нас Господ удостоји, покушаћемо прозборити коју о томе како су се клима и предѣо Свете Земље мѣњали послѣ Потопа.

[1] А можда су не само Хималаји, него и други планински масиви које геолози називају „младим“, попут Памира, горских масива Предње Азије, Алпа, Кордиљера, Анда – некако повезани с блуђењима по Земљи несрећног Каина, који нигдѣ себи нѣје налазио мира? Ово су, наравно, само наше прѣтпоставке, можда и сувише фантастичне. Уопште, како правично примѣћује Василије Бојко-Велики уз књигу „Странствовања по врѣмену“: „По питању врѣмена образовања најкрупнијих планинских масива и наслага из којих су сложени нема јединственог мишљења чак ни међу геолозима-креационистима… Сасвѣм је вѣроватно како је, мимо Великог Потопа, прѣ и послѣ њега било других замашних катастрофа, можда више локалних, али које су такође оставиле значајне трагове у геологији и геоморфологији Земље“. Али нећемо заборавити да је Каинов злочин – друга велика религијска катастрофа послѣ Адамова грѣха, те је, наравно, она сасвѣм могла утѣцати на измѣну лица Земље што је упила прву крв. Може бити да се и брдо Касјун код Дамаска уздигло по прѣломима на пољу, гдѣ је Каин први пут дигао руку на млађег брата?

[2] В. http://www.ancient-hebrew.org/3_al.html

[3] Објективности ради, примѣтићемо гдѣ ни издалека сви богослови и историчари дѣле тачку гледишта НЕКИХ Светих Отаца о томе да је први језик човѣчанства био језик јеврејски (или ПРАјеврејски). Ево шта о томе пише Леонид Болотин: „Што се тиче терминолошког проблема, то у погледу гласовне комуникације до разарања куле вавионске ваља употрѣбљавати рѣч „говор“, а не „језик“. На жалост, у руском прѣводу Књиге Постања употрѣбљен је израз „један језик“ (I Мој. 11:1), што је Богословски нетачно, не одговара ни грчком „фоне“ у Септуагинти, ни „устнѣ единѣ, и глас един всѣм“ у Црквенословенској Библији. Осѣм тога, у Грчкој битише околоцрквено, а можда и Црквено Предање о томе да је довавилонски људски говор било пѣвање, како је код Анђела и сада, а да језик (усни орган тѣла) у говорној артикулацији уопште нѣје учествовао, у том говору нѣје било сугласних и самогласних звукова у чијем извлачењу језик овако или онако учествује. Дабоме, намах је то тешко замислити, али ако се искусно поекспериментише с фонетиком, онда се та духовна „верзија“ наше прошлости не може одбацивати: безјезичних звукова је сасвѣм довољно за доста разноврстан говор. Па и црквено појање посрѣдно указује на идеални начин комуникације…“

* Овдѣ смо се, радије него раширеним називом камила грчког, или дева турског порѣкла, послужили заборављеним и тачнијим старосрпским (или, ако је некоме милије – старословѣнским) изразом велбуд (иначице: вељбуд, велблуд, вељблуд, савр. рус. вербљуд) за ову животињу; тачнијим у смислу што нам даје могућност именовања и према полу. Иначе је, према етимолошком рѣчнику Макса Фасмера, ова, првобитно „вѣроватно словенска рѣч“, древна позајмљеница изведена од готске рѣчи ulbandus (коју су, опет, Готи са своје стране у том облику извели од грчког ἐλέφας, -αντος) која је означавала – слона! Изгледа да су се наши далеки преци, кад су видѣли степске номаде гдѣ јашу на непознатим, грбавим животињама, макар и забуном, захваљујући сазвучности са страном рѣчју, сѣтили свог старог израза за једну такође велику животињу, развивши појам којим је сажето описана непозната им појава, будући да је рѣч велблуд састављена из две рѣчи: „вељи, велики“ и „блудѣти“ (тј. „лутати, скитати“). Велбуд је, дакле „велика (пустињска) скитница – прим. прѣв.

** Брна – блато (заст.) – прим. прѣв.

Прѣвод Драгана Буковичког

Илустрације Бојана Миљковића

Изворник: Руска народна линија