Веселин Конатар: ПАНДЕМИЈОМ ДО СВЕТСКЕ ВЛАДЕ (интервју) – I

---

Свет се убрзано мења пред нашим очима. Све је теже снаћи се у мору различитих кретања и информација, а без правих информација немогуће је склопити слику дешавања око нас, извора и тенденција. Да ли свет иде ка формирању невидљивог концентрационог логора?
Замолили смо доц. др Веселина Конатара, професора на Факултету за европске правно-политичке студије у Новом Саду и Високој школи за криминалистику и безбедност у Нишу, да нам с безбедносног и обавештајног становишта представи текуће догађаје и оно што нас очекује у будућности.

Изгледа као да пандемија вируса короне прераста у пандемију страха?

Да, размјере масовне хистерије, поспјешене медијима који припадају глобалистичким центрима моћи, попримиле су невјероватне размјере. Стиче се утисак да то свјесно раде јер знају да страх пружа могућност за већи утицај на човјека – паралише вољу за отпором и сужава могућност објeктивног оцјењивања текућих догађаја. У условима изложености серији шокова неминовно је да и масовна свијест буде измијењена, посебно када страх поприми епидемиолошке размјере, што снижава заштитни имунитет друштва у цјелини и олакшава наметање „нове нормалности“. Досад је то испробано небројено пута, на таквим пројектима су радиле врхунске научне институције. Тако је на Институту Тависток разрађивана теорија „социјалне турбуленције“, а један од изведених закључака гласи: „Ако ’потреси’ произлазе сувише често, са увећавањем њиховог интензитета постоји опасност да читаво друштво буде доведено у стање масовне психозе.“ Послије серије секвенцијалних акција крупна циљна група улази у стање у коме учесници више не желе да праве избор, постају послушни и њима се лако управља. У таквим околностима снажни унутрашњи конфликти су у стању да паралишу чак и јаке личности.

Истраживања у области психијатрије, психологије и социологије показала су да у односу према количини промјена које је човјек способан да издржи постоје јасне границе. Према мишљењу стручњака из Центра за научнополитичка истраживања при Универзитету Сасекс, у будућности нас очекује физички и психички слом, као посљедица пренапрегнутости оног дијела људске свијести који одговара за доношење смислених одлука. Стручњаци из Центра најављују да ће се догађаји одвијати таквом брзином да људски мозак неће моћи да анализира информације.

Ако су „шок дејства“ намерно усмерена на свест људи, можемо ли рећи да се то ради у циљу лакшег „ресетовања“ свих сфера друштвеног живота?

Присталице „доктрине шока“ увјерене су да само велика криза и слом могу да генеришу ону врсту страха за којом жуде и која води до промјена. Зато је један од кључних постулата да страх и расуло представљају катализатор који обезбјеђује искорак напријед. Неолиберални креативци су усавршили стратегију чекања на велику кризу или трансформациони догађај, стрпљиво и темељно развијајући различите идеје и алтернативе које могу представљати добитну комбинацију. Дакле, док једни праве залихе основних животних намирница, припремајући се за неки кризни догађај, други разрађују варијанте шок сценарија и дејстава у ванредним околностима. И када наступи трансформациони догађај, пут за „реформе“ је отворен, али најчешће само у једном смеру. Колективна траума отвара простор за суспендовање демократске праксе или њено блокирање у цјелости, укидајући могућност повратка на старо. Тако је и са пандемијом ковида 19, која је отворила врата за „Велики ресет“, тачније убрзавање процеса глобалне деиндустријализације, дигитализације, десуверенизације и депопулације. И све у име „одрживог развоја“. Ако се осврнемо, видјећемо да се ови процеси одвијају у свим земљама као по нотама и без изузетка.

На те процесе ћемо се вратити касније… Да ли су постојали показатељи који су указивали да предстоји неки трансформациони догађај?

Они који се баве изучавањем тенденција у области безбједности имали су довољно индикатора на основу којих је било могуће закључити да нам након глобалне кризе из 2008. године предстоји нови трансформациони догађај. Збигњев Бжежински, тада шеф комитета за међународне односе у Конгресу САД и савјетник Барака Обаме, 4. јуна 2009. године поводом кризе изјављује: „Ова криза се неће завршити ни у августу, ни у септембру, ни у октобру, ни у новембру, ни 2010, ни 2012, ни 2015. године. Ова криза се неће завршити никада, све док не остваримо своје циљеве. Наши циљеви су вам добро познати. Једна свјетска влада. И она ће бити формирана свиђала вам се та идеја или не. Ви ћете нас сами за то молити, јер ће даље бити све горе и горе. И брзо ћете схватити да такозвана криза још није ни почела… Друштво је још сувише далеко од тога не само да прихвати идеју о једној свјетској влади него и да у новом свјетском поретку види свој спас. Стога ћемо друштво довести у за то неопходно стање, за шта је потребно нешто знатно више од економске парализе. За то су потребни ратови, глад и епидемије по цијелом свијету.“ Док је изговарао ове ријечи, у току је била пандемија свињског грипа А (H1N1).

Жак Атали, економиста и политички дјелатник, бивши шеф Европске банке за обнову и развој, савјетник Ф. Митерана и протеже Е. Макрона, гостујући на француској телевизији 1979. први пут је представио концепт „здравствене диктатуре“ и предложио увођење „здравствених пасоша“. Године 2009. Атали у колумни у „Експресу“ пише: „Историја нас учи да се човјечанство значајно развија само када се заиста плаши…“ Жалећи за пропуштеном шансом током глобалне финансијске кризе и пандемије свињског грипа, напомиње да сљедећа пандемија не смије бити пропуштена.

Атали поводом пандемије узроковане ковидом 19 изражава задовољство догађајима и наду да ће процес стварања свјетске владе бити завршен. Оцјењује да трансформација свијета иде успјешно и наглашава да је у трен ока више од 2,5 милијарди људи прешло на тзв. „рад на даљину“. Незадовољство које изражава односи се на владе које умјесто увођења сурових мјера омекшавају кризу путем „пумпања новца у економије“, маскирајући кризу у првој етапи и одлажући посљедице. Предлаже да се сви ресурси концентришу на здравствену заштиту, образовање, храну и дигитални свијет.

Према Аталијевим предвиђањима (у књизи „Кратка историја будућности“, 2008), до 2050. године трансформација свијета ће се одвијати у пет фаза: у првој фази, тј. до 2025. године, Сједињене Државе ће изгубити улогу свјетског лидера и биће захваћене унутрашњим конфликтима (ова фаза је, према недавним Аталијевим ријечима, завршена знатно раније од предвиђеног рока). У другој етапи ће сви покушаји Кине и Европе да замијене Америку бити безуспјешни. У трећој етапи ће се појачати утицај транснационалних компанија, које ће приватизовати националне државе. На крају ће се све завршити великим свјетским ратом, послије чега ће нићи нови, праведнији поредак. О каквом поретку се ради Атали избјегава да каже.

Слично говори Клаус Шваб, зар не?

Да, Клаус Шваб. Као предсједник Форума у Давосу, Шваб 2012. године изјављује да је капитализам у његовом садашњем виду превазиђен и да се никако не уклапа у модел савременог свијета. У студији „Епоха адаптације“ (2015) Шваб указује на неопходност глобалног преуређивања свијета. Тада је уведен термин „Четврта индустријска револуција“ (књига „Технологије четврте индустријске револуције“). Већ 2016. године Шваб најављује почетак четврте индустријске револуције и прелаз у епоху трансхуманизма, концепт који је подржао Свјетски економски форум у Давосу 2016. Године 2020. из штампе излази Швабова књига „Ковид-19: Велики ресет“, у којој отворено позива да се пандемија искористи за формирање новог свјетског поретка и система у постковидној ери. Ријечи као што су „нова нормалност“, „вијек медицине“, које Шваб користи у својој књизи, нијесу изговорене први пут. Њих смо имали прилике да чујемо много раније нпр. од канадског премијера Трудоа и људи из предизборног штаба Џоа Бајдена.

Вратимо се на деиндустријализацију. Да ли она подразумева и деиндустријализацију најразвијенијих држава попут Америке, Велике Британије и осталих европских земаља?

Ниједна земља није изузета од тог процеса. Деиндустријализација Америке почиње 1960-их година, Велике Британије 1970-их, земаља Европске уније 1980-их, Русије 1990-их година. Интензивирање процеса се поклапа с почетком глобалне кризе 2008. године. Задржаћу се на примјеру Америке. Између 1920-их и 1930-их година учешће индустрије у укупном бруто националном дохотку САД било је не мање од половине. Америка је била водећа индустријска земља. Већ 1950-их година учешће индустрије у укупном бруто националном дохотку САД износи трећину, да би до 1970. године било снижено на 27,3%, а 2016. на свега 14,9%. Произлази да су се САД већ 1970. налазиле у стању постиндустријског друштва.

Ситуација се драстично мијења 2016. године: сектор реалне економије у бруто националном дохотку учествује са 19,8%, а осталих 80,2% отпада на трговину и услуге. Покушај Џона Кенедија да заустави процес деиндустријализације земље и општег економског слабљења САД завршио се трагично – убијен је 1963. године. Његовим путем кренуо је и Доналд Трамп. Заговорник реиндустријализације Америке Трамп се повукао из Париског споразума (2015), у којем је видио инструмент који је онемогућавао његове намјере. Није подржавао ни теорију „климатске катастрофе“, што је условило резање буџета намијењеног изучавању климатских промјена. Дјелимично су заустављени и програми НАСА, везани за мониторинг емитовања угљен-диоксида и метана у атмосферу који, како се сматра, доприносе глобалном отопљавању.

Највећи допринос деиндустријализацији Америке дале су америчке банке које су плански без новца остављале америчку привреду. Гашење и нестајање бројних индустријских грана у вријеме пандемије ковида 19 није погодило америчке банке, јер оне ни са једном од њих нису повезане. Упечатљив је примјер Детроита, који је некада био симбол индустријске Америке, а данас га називају „градом духова“.

Од 18. марта до 10. априла 2020. године више од 22 милиона Американаца је изгубило посао, ниво незапослености достигао је 15%, док се богатство америчких милијардера у истом периоду увећало за 282 милијарде долара. У Лос Анђелесу је број посјетилаца бесплатних кухиња за бескућнике утростручен, а добротворне организације преоптерећене молбама за помоћ. Изузетно је важна чињеница да процес деиндустријализације (и не само ње) у глобалним оквирима тече према указима Римског клуба назначеним у низу публикованих извјештаја.

Да ли то значи да процес деиндустријализације на глобалном нивоу, у складу с „границама раста“, и у име „одрживог развоја“, заиста подразумева и регулисање прираштаја становништва на Земљи?

Да. Ваше питање захтијева да се кратко осврнемо на досадашњи рад Римског клуба као идеолошког центра глобализма. Од свог оснивања 1968. Римски клуб је публиковао нешто више од 40 извјештаја. Издвојићу два. „Границе раста“ (1972), чији су аутори Џон Форестер и Дејвид Медоуз, изазвао је жестоке дискусије међу стручњацима и политичарима, али и обичним грађанима. Аутори су путем математичког моделирања свеукупних трендова на глобалном нивоу покушали дати пројекцију будућности човјечанства у свјетлу убрзане индустријализације, раста броја становника, недостатка хране, трошења необновљивих ресурса и деградације животне средине. Закључак је гласио: уколико се тенденције раста броја становника на земљи, развоја индустрије, загађивања животне средине, производње хране и потрошње сировина наставе током наредних 75 година, дакле до 2047, сировински ресурси ће бити исцрпљени, обим производње ће опасти, а недостатак хране довести до катастрофе и неконтролисаног смањења броја становника. Шансу да се овај процес заустави видјели су у промјени тенденција индустријског раста, планирању одрживе економске и еколошке стабилности и контролисаном прираштају броја становника на Земљи. У Извјештају се предлагала тзв. концепција „нултог раста“.

У другом извјештају „Човјечанство на прекретници“ (1974), Римски клуб даје адаптирану верзију модела будућности у коме се, поред већ предложених мјера у погледу ограничавања економског раста и раста броја становника на Земљи, предлаже стварање свјетског координационо-управљачког центра, без кога је, по њима, немогуће избалансирати циљеве свјетског развоја, мобилност и еластичност глобалног система. У том контексту је представљена карта будућег свијета разбијеног на десет засебних региона, сходно демографским и природно-ресурсним особеностима сваког региона. Касније на смјену „нултог раста“ долази концепција „органског раста“, која подразумијева испостављање различитих захтјева појединим земљама. Негдје се раст индустријске производње и број становништва допуштао, а негдје се захтијевало смањивање броја становника, што је подразумијевало и примјену радикалних мјера.
Одбијање УН (1974) да подрже позицију САД о предузимању мјера (које је иницирао Рокфелер) за смањивање броја становника на планети због противљења Римокатоличке цркве, комунистичких земаља (осим Румуније) и земаља Латинске Америке и Азије, увјерило је више политичке кругове у САД да се реализација плана не може остварити директно. Тада је (априла 1974) предсједник САД Ричард Никсон државном секретару Хенрију Кисинџеру наложио да изради план стратегије за заштиту виталних националних интереса, познат као „Меморандум-200“ (NSSM-200). Прогнозни период истраживања био је до 2000. године. Пројекција истраживања за сваку земљу обухваћену истраживањем требало је да садржи: тренутни ниво развоја земље, потражњу за америчким производима, проблеме у трговини који се могу појавити усљед борбе за ресурсе, вјероватноћу да ли раст или дисбаланс у расту становништва могу имати негативне последице по спољну политику или међународну нестабилност. Постављени циљ истраживања требало је да одреди – да ли су за САД неопходни нови пројекти у циљу привлачења међународне пажње везане за проблеме раста броја становника (и ако су потребни – какви?), и да ли техничка достигнућа могу успорити раст броја становника или снизити његове негативне последице?

Извјештај са конкретним политичким мјерама за смањивање раста броја свјетског становништва био је завршен у децембру 1974. године. У једном дијелу закључка документа пише: „… најмање развијене земље су дужне да значајно смање прираст становништва и повећају пољопривредну производњу.“ Према документу број становника на Земљи до 2000. године требало је смањити за 500 милиона.
Извјештај „Раст броја становника и његове последице по безбједност САД и њихове интересе у иностранству“ први пут недвосмислено указује на потребу истребљивања становништва у земљама у развоју, што ће постати стратешки приоритет сваке наредне владе САД. Радило се о елиминисању пријетњи по ширење америчког утицаја и несметан приступ јефтиним сировинама земаља у развоју, попут Индије, Нигерије, Мексика, Индонезије, Бразила, Турске, Колумбије… Ове земље ће касније бити захваћене великим политичким потресима.

Напори усмјерени ка депопулацији вјешто су паковани у изразе попут „планирања породице“, „слобода избора“ и „одрживи развој“, а свака помоћ „трећим“ земљама од стране ММФ-а и Свјетске банке обавезно је подразумијевала контролисање прираштаја становништва. Када је 1975. године мјесто Никсона заузео Џералд Форд, „Меморандум-200“ је и званично постао интегрални дио америчке спољне политике.

Где се онда налази корен расизма? У којој мисли?

Многи мисле да коријене расизма треба тражити у Малтусовој теорији. Грешка! Доктор Џејмс Хант је 1863. године пред Краљевским научним друштвом представио сензационалистички рад. Послије дугогодишњег „истраживања“ успио је да „открије“ да на Земљи постоји посебан вид животиња, монструма који се налазе у прелазној фази између мајмуна и човјека. Мислио је на људе црне боје коже. Доказивао је и да међу људима бијеле боје коже такође има дегенерата, биолошки неспособних да буду једнаки са осталим бијелцима. Имао је у виду словенске народе, који, према мишљењу британских научника тог доба, никако не могу бити у истој равни са Англосаксонцима или Нијемцима. Тако се у Енглеској родила еугеника, наука која је требало да буде у служби онога што њен оснивач Чарлс Галтон тврди: „Ако су се животно способне животиње појавиле захваљујући природној селекцији, онда идеалну људску расу може да створи сам човјек.“

Први концентрациони логори нису никли за вријеме Хитлера у Немачкој, већ у британској колонији Јужној Африци, у којима је живот скончало око 15% бијелог становништва Јужноафричке Републике. Био је то геноцид.

Идеја о могућности стварања „суперрасе“ послије Енглеске наилази и на плодно тле у Америци. Предсједник престижног Стенфордског универзитета у Калифорнији Дејвид Стар Џордан у књизи „Крв нације“ (1902) лансира идеју „расе и крви“. По њему је сиромаштво насљедна генетичка црта као и таленат, у чему образовање не игра никакву улогу. Двије године касније, 1904, Институт Карнеги је у Њујорку, на земљи магната И. Харимана, изградио велику лабораторију за еугеничка истраживања, са превасходним циљем да уништи крвне линије „нижих“ раса, подвргавајући их доживотној сегрегацији и стерилизацији.

У складу с малтузијанском теоријом да „сва дјеца рођена у већем броју од оног који је потребан да се становништво одржава на одређеном, жељеном нивоу, морају нужно ишчезнути, осим уколико се простор за њих не обезбеди смрћу одраслих особа…“, приступило се практичној реализацији. Навешћу примјер. Сагласно истраживањима Министарства здравља Порторика, спроведеног 1965, острво је од 1950-их година било претворено у лабораторију у којој се експериментисало са идејама везаним за масовну контролу становништва. До момента завршетка истраживања 35% жена фертилног узраста било је стерилисанo. Сиромашне порториканске жене подстицане су да се порађају у болницама које су Американци изградили и у њима је вршено стерилисање жена које су имале два дјетета. Тако је ово острво 1965. године било свјетски лидер по броју стерилисаних жена. На другом мјесту је била Индија, која је за Порториком заостајала 3%.

Да ли се сличан експеримент спроводио и у другим земљама?

Наравно. Таквих земаља је изузетно много. Сјетите се Кине, афричких земаља, а ту је и Бразил. Почетком 1990-их, 15 година од почетка имплементације препорука „Меморандума-200“ у живот, Бразилско министарство здравља започело је истрагу, покренуту од стране Конгреса, у вези с масовном стерилизацијом бразилских жена. Истрага је иницирана након што је информација о тајном америчком меморандуму Савјета за националну безбједност, у вези са циљевима америчке популационе контроле у земљама у развоју, објављена у државним медијима 1991. године. Бразилска влада била је шокирана када је открила да је приближно 44% свих бразилских жена узраста од 14 до 55 година регуларно стерилисано. Већина жена старијег узраста стерилисана је средином 1970-их година, на зачетку програма.

Стерилисање су изводиле организације и агенције које су углавном биле из Америке и под контролом Америчке агенције за међународни развој (УСАИД). У оквиру овог програма стерилисано је око 90% бразилских жена афричког коријена, што је допринијело уништавању будућих поколења у земљи у којој је црначко становништво по бројности на другом мјесту у свијету (послије Нигерије). Скоро половина од 154 милиона становника Бразила 1980-их година имала је афричко поријекло. Овакво поступање према Бразилу није изненађење, јер је на Кисинџеровом списку ова земља била један од приоритета с обзиром на ресурсе са којима располаже и демографску доминацију на континенту. Сходно „Меморандуму-200“, процијењено је да би немијешањем у популациону политику Бразила ова држава до 2000. године имала исти број становника као и САД, самим тим и раст његове моћи у Јужној Америци и утицај на свјетској сцени током наредних 25 година. Морам навести и примјер Русије. Према процјенама Мендељејева, Русија је до почетка 21. вијека требало да има 600 милиона становника. Послије Првог свјетског рата, револуције 1917. године, Другог свјетског рата и агоније 1990-их Русија данас једва да има 140 милиона становника.

Изглед и претежна опрема текста: Словенски вѣсник

. . .

Изворник: ПЕЧАТ