Раде Јанковић: ПОХВАЛА РУЦИ

О, како смо неправедни кад заборављамо ту белопуту руку! – крхку и лаку, меку и нежну као и та свила, и скерлет, и тај конац од злата.


Раде ЈАНКОВИЋ

1.

Просвећивање као знање? Чему и зашто?…
Владимир Вујић

У време када су типографска и парна машина већ увелико командовале ритму свакодневног живота човека на Западу – када је Дидро започео да испреда своју рационалистичку сагу, тај својеврсни паноптикум надолазећег Новог Доба, застрашујућег и помало рогобатног наслова: Encyklopedie des Sciences, des Artes et des Metiers; када је Волтер припремао за штампу своја Филозофска писма а Петар „Велики“ укинуо патријаршију и наредио да се бријају браде и да се скраћују кафтани – моји су преци књиге још умножавали руком, преписујући реч по реч гушчијим пером умоченим у мастило од чађи, писмом за које се верује да смо га примили од солунске браће Ћирила и Методија, на језику који је био стар безмало хиљаду година.

Ова грубо набацана слика, groso modo, читаоцу нуди представу о раскораку између такозване модерне Европе и оног дела једне сјајне расе, која, иако јој прети изумирање, још живи у завичају предка. И ту би рука готово по инерцији, рефлексно, вођена овом представом о раскораку, похитала да напише трактат о нашој тобожњој заосталости – када бисмо јој то допустили. Једнога дана ми ћемо свакако морати да јој то допустимо, јер била би то сјајна прича о томе како лаж функционише у овом свету преваре и подвале, и како обликује свест милиона људи да буду кротки робови – поробљавајући их својим отровним садржајем о њиховој тобожњој заосталости.

Али да се прича не би умножила, да нам не би измакао конац дела из руке, морамо сада и овде да руци дамо задршку и да се вратимо завичају предка. Шта је завичај предака? Укратко, то је једно мистично место, невидљиво али постојеће, у којем се недокучивим алхемијским чудом – стрпљивим радом векова – одигравају сви они духовни процеси који обликују карактер једног народа. Завичај предака, то је духовни простор у којем се сусрећу, додирују и на један стваралачки начин прожимају прошлост, садашњост и будућност.

46603a7c4ab7

Овај простор је ограђен традицијом, предањем, баштином и у њега може да уђе само онај посвећеник који у рукама има кључ предања. Тај кључ се преноси са колена на колено – зато и јесте предање; од оца на сина – зато и јесте баштина.1

2.

Рука ваља за веру срца добра да стоји. Код наши стари
доста је било руку дати.“
Мїхаил Максїмовичь

Мучна је и тегобна работа било то преписивање књига, али благословена, злата вредна, јер је руци одавано дужно поштовање, оно које чак и данас понекад одајемо када пожелимо да неко драго биће дарујемо рукотворином каквог сликара, клесара или дунђера.

Достојанство које је рука имала не тако давно – видљива још на старим разгледницама, на фасадама оронулих зграда и двораца, на страницама пожутелих деловодника и протокола, у ретко сачуваним ђачким свескама краснописа – на путу је да готово потпуно ишчезне из ове захуктале Гутенбергове галаксије где рука све више постаје нека врста протезе за машину, нужна допуна механизма – тастатуре.

Тешко да ће ово разумети данашњи copypaste писац а управо је он, захваљујући Западу, постао доминатни образац наше „литералне кабале“. Али један Микеланђело, или Рембрант, или не тако давно чак и један Томас Ман, свакако би разумели.

Ево какве су суптилности пратиле Томаса Мана, док је пловио преко Атлантика на путу за Америку. Размишљајући о Дон Кихоту, у форми дневника забележио је 27. маја 1934. године: „Будући сликар или вајар, који је мислио да се посвети спретноме и укусном улепшавању света и хтео да се оспособи у овоме лепом позиву, ишао је каквоме добром мајстору у наук, прао је четкице и тр̏о боје, служио од почетка. Постајао је користан помоћник коме би стари ту и тамо препуштао да уради понешто на слици или на кипу, као што оно професор хирургије рекне асистенту на крају операције: „Довршите ви!“ …такве прилике биле су, узев у целини, здрављу уметника корисније него модерне, где се почиње од еманципираности, од Ја, од слободе и суверенитета, и где стварна скромност није више тле које храни величину.“2

paradise-regained-front-inside

3.

Уколико су нам теже ране,
утолико нам је потребан вешт лекар.“
Св. Јован Лествичник

Прао је четкице! Тр̏о боје! О да! Али и више од тога. Млео је, месио је глину, затезао платно, чистио алат – прстима гладио, додиривао, опипавао. А данас?

Данас – каже Томас Ман – као што рекох, почиње се од генија, од Ја, од духа, од усамљености, а то се може назвати болесним.“3 Шта данас значи кад у електронској форми, у PDF-у, пошаљете некоме ваш „текст“? И то хладно, светлуцаво електронско чудовиште назовете „рукопис“!

Ова ужасно комична збрка сведочи запараво о нашем јадном положају где се пад, посрнуће – болест – са пуном мером охолости која се граничи са глупошћу, прихвата као успех – као прогрес. А шта смо заправо учинили? Допустили смо да фини завршеци наших нервних влакана више не учествују у обликовању наших рукотворина – тако смо довели у питање и сâм појам „рукопис“.

Овде се пад, кварење, декаденција препознају као потцењивање тактилне – али у основи сакралне и дубоко мистичне везе између руке и рукописа. Све оно што чини лепоту и аутентичност нашег израза – стил, манир, спољашњи облик – зависи од гипкости нашег зглоба и тактилности наших прстију, готово исто толико колико и од суптилности нашег мишљења и префињености наших осећања. Желимо ли да нашим чулима вратимо ово изгубљено достојанство, тада је потребно, пре но што се одважимо на неки значајнији искорак, да се макар присетимо оног доба када су наши преци, живећи у сталном уздржању, сопственом руком, пре свега, обделавали тло са којег је изникла њихова величина.

То би и нас православне народе Васељене, као пре пет векова житеље у градовима северне Италије, једнога дана, можда, покренуло да учинимо тај големи искорак уназад – али не у паганску антику него у златни византијски век.

Тек то би била истинска обнова. Наша – Православна ренесанса.

4.

О, том средњевековном мраку не треба се смејати!“
Владимир Велмар-Јанковић

У том златном средњем веку, заслугом европских културтрегера неправедно оклеветаном као „мрачно доба“, само једно словце написати био је читав ритуал.

Најпре је требало пронаћи ваљано гушчије перо, опипати пажљиво да се осети његова гипкост и чврстина; зашиљити, не превише него таман колико треба да клизи а не да рије по папиру, бритвом која се носила скривено у појасу те је могла, кад затреба, и подмукло да убоде, наоштрена  руком – никако туђом! – него самог рукописца. Претходно се данима кувала и мешала смеса за мастило, руком дабоме, по рецептури која је и данас тајна – па нека тако и остане!

А кад перо буде наоштрено и смеса добро охлађена, то још није значило да почиње писање. Најпре се скрушеном молитвом, тихо призивао у помоћ Бог и сви свети са Њим. Затим се пажљиво ноктом проверавао врх пера, да се не би десило да каква бубица или трун упропасте сав напор рукописца – као што се десило оној шепртљи из Крушедола који нам остави овај љупки запис: „Здѣ покуси перце и уписа словце, и приде мушица и попи ми… Онда се у руку узимао папир и дуго миловао дланом да се осети како подрхтава његово тело; да се уклоне набори, прашина и да се исправе све неравнине. И тек тада рука је могла да умочи перо у мастионицу. 

Тако је настајала наша азбука: азьбки. И наша писмена: и, као иже, као Онај Који Јесте – Иже Ѥси; є, као єсть, као оно што по природи јесте и зато јесте єстество; ж, као живѣте јер јесте живот, оно што по природи єсть, оно и јесте саприродно ономе „кроз кога је све постало“ – који је животоносныї источникь вечнога живота; в, као вѣди, као вѣдь од кога настаје вѣдецьзналацјер онај који зна јесте видело незнавенима да разазнају облик – видь свих видљивих и невидљивих ствари; л као люди, као λός, као любовь за род, као род-на-род – народ

Тако су настајала и она танана уживања у мелодији речи и слогова, у њиховом сазвучју, њиховом нагомилавању, понављању и алитерацији – плетенїе словесь. Најпре је нечија рука морала да изатка тај комад свиле и да га окупа у скерлету. Потом је опет рука неког вештог сребродѣлѣ морала да из грумена злата исуче златну нит, те да је пажљиво, да се нит не прекине, намота на калем и да калем, са смерним наклоном, израз искреног и дубоког поштовања, преда везиљи, монахињи Јефимији – вь лѣто ҂ѕ҃ѿ҃чи или касније, не знам – Бог зна.

jefimijin-vez-za-kneza-lazara-muzej-spc-001

А онда, једнога дана, након вечерње, видимо како монахиња Јефимија својом нежном, као од слонове кости белом руком, распростире то скерлетно платно, милује га, прстима опипава његову текстуру, затим узима иглу у једну руку а другом удева златну нит – пре но што ће иглом да нанесе први убод у тај нежни комад свиле који лежи прострт пред њом, пошто је претходно молитвом призвала Бога, Богородицу, Светог Димитрија и Четрдесет мученика севастијских да јој буду помоћници, путовође и светилници у науму који управо предначиње. После првог убода, та благородна рука, фина и негована, из ноћи у ноћ, из дана у дан, наноси други, трећи, пети, стоти убод… Након хиљаду таквих убода пред нашим очима почиње да се помаља Похвално слово Кнезу Лазару. И почињемо да дрхтимо од блаженства, док сричемо: Вь краснихь мира сего вьспиал се ѥси ѿ юности твоѥє ѡ новї мѹчениче кнеже лазаре 

5.

…подобаѥть же смотрити како и вь
тѣлеснихь много доуховыноѥ…
Свети Сава

О, како смо неправедни кад заборављамо ту белопуту руку! – крхку и лаку, меку и нежну као и та свила, и скерлет, и тај конац од злата.

Ту руку, отмену, господску, која својом наслеђеном господском уздржаношћу уплиће пригушени бол и тугу – бγроу лютγюукрепљену надом везиље у живот будућег века; ту руку префињену, кротку, сталожену, која постојано задржава конац судбине и страсти, срцем које и кад пати не дозвољава да га обузме бес, ни срџба, ни помама. Не тако давно, могли смо понешто од ове отмене уздржаности да видимо и на набораним лицима наших предака. О, како су тихо и достојанствено умели да пате ти наши преци – без суза, без роптања, без срџбе и проклињања. Само дубок уздах! – с времена на време.

Све што је рука мојих предака чинила у тим тренуцима, кад се посвећивала рукоделању, чинила је по диктату срца – да прослави Бога! Срце је било њен старешина, њен господар и владика; оно је руци одређивало ритам и такт и издавало послушања. По срцу су се управљали моји преци – а не по часовнику! – и непогрешиво су одређивали када је време за радовање а када за туговање; када за молитву, покајање и за причест а када за пошалицу, радост и весеље. По срцу су моји преци знали када треба да се ратује а када се благује; када се у руке узима мач а када крст, рало или перо. Рука мојих предака била је продужетак њиховог срца! Све што би рука дотакла – умесила, изаткала, исковала, написала – било је прочишћено, узвишено и благословено јер је било срцем обликовано: и хлеб, и ткање, и мач, и књига… Али, дошла је машина и откинула је руку од срца – тиме и од Бога!

То је данак који ова савремена цивилизација – груба, плитка и неотесана – плаћа техничкој иновативности Новог Доба, губитком једне значајне димензије квалитета, са њом и читавог једног универзума суптилности у којима су моји преци обитавали вековима.

У том стрпаном свету муке и изнудице, где су мањкала сва она задовољства и сласти што „услаждавају тело“, што распаљују чула и страсти – а можда управо зато? – целовитост бивства мојих предака беше још очувана захваљујући пуноћи Бића која је обитавала у њиховим срцима. Пуноћа се тада обилато изливала на њих и на њихове рукотворине, на њихове домове и имања, јер наш православни Бог јесте, био је и биће – Бог срца, пре свега!

852012024523dfsdf

Али, испречила се машина, строј, техника, и настао је вакуум између „телесне акције“ и „креације“ – између рукоделања и рукотворине. Тако смо се удаљили од суштаства, тиме и од Бога, и нарушили хармонију између онога што јесмо и онога што бисмо заправо требали да будемо – кад смо руку, прсте, додир откинули од њиховог производа.

6.

…тамо где се у простору манифестује свето,
указује се стварно, отпочиње Свет.“
Мирча Елијаде

Ритам скрушеног, обоженог срца које нашим узбурканим страстима и нашим запенушаним мислима намеће стегу, запт, уздржаност, другачије обликује рукотворину – јер то је ритам који другачије вреднује смисао нашег времена. Време тада није бескрајно низање исечака већ слагање големих циклуса који се окрећу око своје осовине – вечности.

Рука која преписује Псалтир, или Јеванђеље, или Синаксар, рецимо, чини то у ритму који је сасвим другачији од ритма штампарске пресе: трас!-трас!-трас!… Рука преписивача подрхтава и треба је смирити – зауставити дах. Тада, у том краткотрајном предаху између уздаха и издисаја – исто онако као и у исихастичкој молитви, када молчалник успори дисање не би ли тиме појачао напрезање са којим се молитва извршава – срце се загрева топлином која „није од овога света“ и она се тада шири, и нараста, и излива се на све чега се рука дотакне.

Тело се тада погружује пред изазовом белине и све силе у њему се напрежу да достигну савршену равнотежу – као лук који се натеже да постигне савршену равнотежу са тетивом, пре но што ће одапети стрелу. Око се усредсређује у једну тачку, ум се сабире, срце се скруши, и тек тада рука се смири. И само се чује како перо тихо цвили у ритму одсјаја којег баца пламичак са свеће или кандила, лелујајући се по зидовима, по полицама крцатим књигама, по столовима од грубо отесаних храстових дасака.

Хладна белина папира се тада топи и нестаје у стотину нијанси скерлета, пурпура и окера које рука преписивача наноси стрпљиво, пажљиво, уједначено; и све што је било тамно у мислима и мутно у осећањима постаје наједном некако светло и прозрачно, јасно и небовидно. Преписивач тада не пише него рукополаже речи – словаа Небо, којем Бог одређује такт, исписује све те танке и дебеле јерове, све те ижице, квржице и строке – руком која се кротко приклања тој небеској симфонији. Додирујући ту помало грубу и хладну белину папира, то крхко тело које скрушено чека да буде крштено словом – рукописац наноси писмена као кад се сипа вода на крштењу: не ствара он ништа него само преноси на рукоположеног реч Божју коју је са Неба примио. Тако се рукописац узноси у небеске тајне – постаје неботаїникь.

Али тада и обриси простора добијају другачије обличје; простор тада није шупљина него пуноћа коју испуњава сила Светог Духа. Монашка келија преписивача тада постаје микрокосмос а не „референтна тачка“ у „безграничном простору“. Монах који, молећи се, челом додирује Јеванђеље које преписује или икону коју управо иконопише, нема тај осећај да је издвојени део целине – не, он сâм је целина! Рука која рукополаже писмена од којих ће настати реч „од које је све постало“ – као рука монахиње Јефимије на пример – не раздељива је целина са Логосом, са оном једном речи без које „ништа не постаде што је постало“.4

7.

Изуј обућу своју с ногу својих, јер је мјесто
гдје стојиш света земља.“
Друга књига Мојсијева

Та атмосфера монашке келије и тај feeling за простор и време пренели су се и у домове мојих предака. Тајанствена веза између руке и рукоделања – између неимара, кућног крова и комада земље на којем се градило – веза која је у потоњим временима потпуно ишчезла – још је била очувана у језику мојих средњевековних предака; на неки мистични начин били су истим кореном речи увезани у неразмрсив чвор: кров (скуделъ), земља (скудель) и грнчар (скудельникъ).

Као рука грнчара која обликује крчаг – тако су моји преци обликовали простор; грнчар не обликује шупљину него волумен – тако су и моји преци обликовали простор као крчаг Светог Духа. Зато је средиште тог простора она тачка из које – као и вино из крчага – истиче Свети Огањ. То је место где стоји икона!

Ту где је икона, ту је наш истински прозор у свет. Не тамо где је окно, које  погрешно називају прозор! Окно је отвор кроз који улази дневна светлост у наше домове; прозор је место кроз које у наше домове улази нетварна светлост вечности. Да ли сте запазили да је прозорљивост изведена из речи прозоръа то значи: дар прорицања, дар виђења у будућност5Зато наше убоге иже од блата и прућа нису биле пука пребивалишта, нису биле „машине за становање“ као солитери – наше су куће још и данас светилишта!

Кад у својој кући станем испред иконе да се помолим Богу, окренем се лицем према Истоку. Југ ми је тада десно а север лево. Југ, то је лето, спечена земља, Сунце у зениту; то је топлота, изобиље светлости, време сазревања свих плодова – суво као „мушки принцип“. Са југа дувају топли ветрови који топе снег и лед и доносе радост пролећа, поновног рођења – радост младости.

gustave_dore_inferno_34_caption

Север – то је царство Луцифера и злих сила; предео сабласне светлости, умирања и старости; дуге ноћне таме, хладноће и замућених јутара. Са севера дувају зли ветрови и доносе зиму, снег и лед; доносе задах муља, влаге и мочвара – влажно као „женски принцип“. И све што је „женско“, љигаво и развратно дошло нам је са севера – секте, машине, револуција и „просвештеније“.

И тај проклети Europäischen kunstgeschmack!

8.

…збогом Опово и сва твоја красота;
гди ученија нејма ни латинскога језика, ту  нејма ни живота.“
Доситей Обрадовичь

Са севера, из царства Луцифера, ношени злим ветровима дошли су агенти Запада, европски културтрегери – просветитељи – исукали мач и пресекли све неразмрсиве чворове; упалили су „светло разума“ и сва мистика је ишчезла. Да ли заувек? Једном ћемо ипак морати да поставимо и ово питање: шта смо тиме добили а колико тога смо изгубили? Да сравнимо све аргументе – и за и против – оно што преостане требало би ваљда да буде истина.

Светлост, чак и кад је „светлост разума“, осветљава само површину ствари; њихова истинска природа – сγществоостаје заувек скривена, дубока загонетка, осенчена, заклоњена велом тајне. А тајна се не разоткрива осветљавањем, него привикавањем чула на мрак – пипањем, напрезањем, наслућивањем. Јер то што је невидљиво, што је сакривено и што ће можда заувек остати сакривено, и оно има своју вредност, своју лепоту и драж – и оно нечему служи!   

Не долази се до истине осветљавањем него созерцањем тамних бездана стварности. Није никаква мудрост запалити кућу да бисте се ослободили страха од затвореног простора. Тиме сте, можда, дали одушак нервној напетости, али сте изгубили све остало. Није ли онда читава наша нововековна калварија – то неозбиљно поигравање са реформама и крвавим револуцијама – заправо панично бекство од „затвореног простора“ традиције, од бремена баштине коју смо спалили огњем „здраваго разума“ јер нисмо били кадри да разумемо њену мистичну дубину, да прихватимо њене зреле плодове и да их умножимо?

heavy_handed

Шта је онда напредак? Прогрес? Није ли прогрес заправо налик на брод у који продире вода са свих страна, зато посада сваки час са палубе одбацује део по део терета? Али то може да буде и понека драгоценост?

Ех, кога је брига за драгоцености кад брод тоне!


 

1Изворна етимологија баштине сачувала се где-где све до данас: баштина долази од речи баштá – што на језику мојих предака, као и у говору људи од Призрена до Тимока значи – отац. Овде већ можемо да наслутим дубљу, метафизичку везу између оца и руке: очигледно да је првобитно, преношење предања (traditio) означавало предају руком оца породице. То потврђује и чин предаје крсне славе где се на симболичан начин – руком оца – сину предаје део славске свеће и колача, чиме се врши целовито преношење крсне славе као предања.

2 Томас Ман: Есеји, књ. 2 – Нови Сад, 1980, стр. 275.

3 Исто, стр. 275.

5 Сава Петковић, Речник црквенословенскога језика, Сремски Карловци, 1935, стр 214.

(Visited 58 times, 1 visits today)
МУДРОЉУБЉЕ, УМѢТНОСТ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *