Евсевије Петровић: ПОПИС 2022 – СПИСКОВИ ЗА ЛИКВИДАЦИЈУ

Они који су у старим, традиционалним ратовима ишли да извиђају непријатељску територију као део припреме пред рат, инвазију и окупацију, називали су се уходе – и када су бивали ухваћени, кажњавани су без милости. Као дрски весници рата и смрти, и авангарда окупаторске војске. EUсташки извиђачи, регрутовани Европском Унијом који данас крећу у извиђање свих србских домова називају се „пописивачи“, и од већине Срба добиће кафу и слатко. Лако наоружани, као сви шпијуни – не топовима, него лап-топовима.

---

И уста сотона на Израиља и наврати цара да изброји Израиља.
А беше зла пред Богом та ствар; зато удари Израиља.

I књига Дневника 21: 1-7

Троједини рат који већ више од века без престанка траје и разара Васељену, дизајниран је – Човекоубицом од искони и његовим слугама – да се одвије у три ватрене етапе, три контролисане експлозије.

Циљ прве, Великог или „првог светског рата“, био је разарање хришћанске монархије и нестанак цара Хришћана.

Циљ друге, „другог светског рата“, био је преформатирање света и формирање државе Израел – да само Цион буде Град, а све остало његово глобално село.

Циљ треће, „трећег светског рата“, јесте да се из хаоса створи поредак у селу (novus ordo ab chao) и зацари цар Израиљев, над целим светом („Приправите пут Господњи, поравните у пустоши стазу Богу нашему“, Исаија 40: 3).

Пред први, на списку за ликвидацију били су православни цар и његова војска.

Пред други, на списку за ликвидацију били су преостали православни људи, на првом месту прваци међу њима („реакција“, реликти хришћанске цивилизације која се рушила, и сви противници усрећитељске цивилизације која се рађала).

Пред трећи, на списку су сви сувишни – сви који онтолошки не могу и не желе да буду део Новог Поретка и поданици цара Израиљевог, и сви остали непотребни у селу („сувишни једачи“, а први међу њима најглупљи, они који су се „вакцинисали“).

А на почетку сваког рата, као основни елемент ратног плана (планирања циља и дејстава), праве се спискови за ликвидацију, непријатеља.

+

Па тако и данас, у освит коначног рата који је почео, само Србима то три њихове благовеснице бесловеснице – РТС, САНУ и СПЦ – још нису јавиле (РТС, уста државе која се стара о телу, САНУ која се стара о души, СПЦ која се стара о духу). И оне све три, осим што предводницу непријатељске војске која је већ ушла у Србију еуфемистички и хипнотички називају „мигранти“ (да се Власи не досете), позивају Србе да се сами послушно и одговорно упишу у спискове – за ликвидацију.

1941. и 1991. такве спискове су, као и сада, правили непријатељи – а у њих су се Срби уписивали својим животом, хришћанским собством, силом, висином и врлином коју јеретички латински кепеци, усташки и швапски, нису могли толерисати (као ни, скупа с њима, њихови савезници, марксистички гноми). Данас, те спискове опет праве непријатељи, али сада EUсташија тражи да се Срби сами потпишу у њих, својеручно.

Након што је све по списку у НДХ успешно окончано (тако да је Срба у НДХ остало мање од 3%), сада црна легија наступа и преко Дрине, Саве и Дунава – Србима опет долазе у госте слуге истих господара, да их педантно попишу у EUсташке тефтере. И да их евидентирају за нову, коначну, материјалну и духовну ликвидацију, сада у Србији. Управо како су нам и обећали: „Ћујте српски добровољци (тј. христијани, људи међу којима је добра воља, благовољеније Благовести Божје) бандо ћетници стићи ће вас наша рука и у србији!“ (и заиста, стигла нас је, и физички и духовно.

А да је у питању војна акција сведочи дискретни детаљ из закона о попису РС 2022. (члан 12): на првом месту институција задужених за обављање пописа налази се министарство одбране. Дакле, не Завод за статистику и Геодетски завод (који су тек на 5. месту, иако по истом закону „Попис припрема, организује и спроводи Завод за статистику“!), него министарство рата.

Јер, ово је последње евидентирање пред „коначно решење“ српског питања, кратко и јасно и гласно најављено од фирерā глобалне EUсташије, Шваба и осталих Швабā: „2030. нећете поседовати ништа. И бићете срећни“.

++

А да би се знало шта је чије, односно ко шта тренутно поседује и од кога шта треба одузети да би постао срећан, сваки се посед – сваки кров над сваком незакланом србском главом – најпре мора пописати (вечне куће се не пописују, нити заклани Срби у Србији броје, традиционално још од прве Независне Државе Усташке). Зато су пописом 2022. обухваћени и људи, али истовремено и сви стамбени односно грађевински објекти. И зато, по први пут, постоје два пописна формулара: један за домаћинства (породице, заједнице људи који скупа живе…), и станове/куће; и други за свако појединачно лице.[1]

Адреса субјекта је флуидна и често недефинисана категорија („бб“), али имовина субјекта, некретнина је сасвим конкретна и апсолутно дефинисана, „геопросторно“ како каже Закон о попису, у три димензије. Зато се сви субјекти имају најпрецизније могуће „геопросторно“ лоцирати, асоцирати и евидентирати у односу на своју имовину (стан, кућу, сеоско домаћинство, пословни простор…), и обрнуто, свака некретнина адресирати и конкретно повезати са њеним власником. И сви чланови домаћинства који живе на одређеној адреси – по први пут! – имају се унети у спискове, са свим идентификационим подацима (име и презиме, ЈМБГ…) и скупа са прецизном назнаком својих међусобних односа.

И све се то мора извидети на терену. Они који су у старим, традиционалним ратовима ишли да извиђају непријатељску територију као део припреме пред рат, инвазију и окупацију, називали су се уходе – и када су бивали ухваћени, кажњавани су без милости. Као дрски весници рата и смрти, и авангарда окупаторске војске. EUсташки извиђачи, регрутовани Европском Унијом,  који данас крећу у извиђање свих србских домова називају се „пописивачи“, и од већине Срба добиће кафу и слатко. Лако наоружани, као сви шпијуни – не топовима, него лап-топовима.

+++

У исто време, међу црквеним Србима чује се да многи такозвани и самозвани духовници (а заправо бездуховници Светога Духа и духовници духа обмане) верном народу који вапије за помоћ пред покољем који им се спрема и EUсташким кољачима који им долазе у домове, говоре како се, наравно, кротко и смирено треба пописати. Јер се, кажу, и Господ записао у попису у Римском царству. И још кажу, речено је: дајте цару царево а Богу Божје.

Али, не говоре, будући надахнути – и надути – духом безумља, и духом прелести антихристове, у чему је разлика између данашњег EUсташког пописа пред последњи покољ, и пописа римског цара у којем је кротко учешће узео Богомладенац.

Не говоре, јер не виде и не умеју да кажу – будући духовно слепи и глуви и мутави – да је духовни смисао који чини разлику између онога и овога пописа дијаметрално супротан, као разлика између Христа и Антихриста.

1. Оним пописом Христос је, уписавши своје Име у списак грађана Васељене, њиме, Својим божанственим Именом без Кога нема спасења, спасао и земаљско царство као људску заједницу – метнувши Себе, као какав Божански Квасац у ту највећу организовану заједницу људи на свету, он је Собом заквасао незнабожачко римско царство и полако и неприметно, као вешта жена три копање брашна, покривши га најпре док не узрасте и стаса, претворио у Хришћанску Империју, три века касније.

Христос се као човек уписао у евиденцију незнабожног царства које је имало да, тако, позна Њега, Бога. Данас, људи се уписују у евиденцију противбожног царства које долази и већ је ту, да забораве на Христа, Бога, и да познају „истинског“ месију и постану грађани његове месијанске империје која наступа (при чему је, наравно, и ту много званих али мало изабраних – а како изабрати међу много званица, без спискова?).

2. Христос Се уписао у списак поданика царских на земљи – да бисмо ми били уписани у синове царске на Небесима. И да тако будемо ослобођени сваког дуга цару овога света. То јест, Он се уписао у књигу мртвих – да бисмо се ми уписали у Књигу Живих. Е да ли треба да се сада, оживљени Његовом Смрћу, опет упишемо у књигу мртвих и подништимо Његову Смрт?

3. Христос је тада и тиме први испунио Своју заповест: „Ко хоће да буде први, нека буде свима слуга“ – и био је свима слуга, па најпрво тадашњем римском цару. Да ли то значи да и православни Срби данас, угледајући се на Христа, треба да буду слуге антихристу? (ту су заповест изгледа тако разумели само епископи – ревносни да буду први – па су и први спремни да буду свима, па и кесару Антихристу слуге).

4. Онај попис служио је да би се пописали сви порески обвезници, да би сви платили порез цару. И Христос Се уписао као порески обвезник земаљског царства – и Он је платио порез цару, данак у Крви Својој, којом је обогатио целу царевину, а њоме и сву Васељену.

Овај, пак, апсолутно не служи томе, јер су сви одавно пописани и плаћају порез (и у Закону о попису стоји да „подаци из пописа не могу бити искоришћени за наметање обавеза грађанима“). Него да се попишу сви и шта још ко поседује – пре него што се приступи коначном усрећивању пореских обвезника и одузимању сваке основице за порез (сваког поседа и прихода: Циону и његовом цару Усрећитељу данак више није потребан, будући да је све злато овога света у његовим скривницама; па тиме ни порески обвезници).[2]

5. Онај попис није имао апсолутно никакву духовну садржину за оне које су се пописивали (цару царево, Богу Божје).

Овај је има, и то је оно што је кнезу овога света најважније, као коначни стратешки циљ – не поробљавање тела него поробљавање душа. Да се сви који живе на земљи добровољно упишу у листу поданика његовог новог светског царства. А то није крвави покољ какав је над пописаном децом у римском царству вршио Ирод или какав су над Србима чинили римски Uатикански војници у време прошлих ратова, него бескрвни, духовни покољ. Јер за Хришћанина, ово што следи значи и духовну смрт: Хришћанин који себе упише у грађане наступајућег машијаховог царства, примивши од њега своје ново, дигитално име (број имена којим га је Звер именовала и записала у своју матичну књигу), признао је њега за свога цара и духовно постао део тела његовог, вечно проклетог.

Дакле, вектори духовног смисла у оном, Августовом, и овом, Антихристовом попису, дијаметрално су супротни. Али то „духовницима“ из српске цркве нема ко да објасни. Па ни несрећном, ојађеном србском народу, поново постројеном и бежично свезаном од римских усташа, кротко спремном за коначни покољ. Ослепљеном, са ископаним духовним очима, скупљеним у котарице београдске патријаршије и одавно послатим на дар Викару Христовом у Ватикан.

++++

Данас, у дане када је јахач на белом коњу санитарно прегазио свет, и за њим кренуо јахач на риђем коњу који увелико галопира Кијевском Русијом подигавши високо мач велики (Откровење 6: 4), и када се распламсава последњи светски пожар, запаљен да до тла сагори остатке старог света, и да се на згаришту „поново изгради боље“ („build back better”), ново Месијанско царство, команди је потребно да прецизно зна где је шта – да нешто не промакне. Зато пописивачи са собом носе најажурираније сателитске снимке терена, високе резолуције, и имају дужност да у односу на њих корелирају и верификују ситуацију на терену, сваки објекат у сваком домаћинству.

А затим ће те снимке сатаниног „свевидећег ока“, ажуриране, у својим умним телефонима носити и војници (“мигранти“ и традиционалне српске комшије који традицонално мигрирају Србе у Царство Небеско), када, ускоро, крену у операције чишћења терена – да у пустоши поравнају стазу богу њиховом (Исаија 40: 3).

Јер деструкција мора бити педантна и строго контролисана – потребно је знати тачно где је шта и шта је чије, односно шта је за рушење а шта треба да остане. Зато је, између осталог, сва имовина страних војника и царских слугу Рајха у Србији изузета од пописа.

+++++

Ипак, страшније од свега овога, и заправо најстрашније од свега, је то што Србима који осећају и виде Зло које им долази, и који желе да се од њега спасу, више нема ко да помогне. У оно време имали су бар неку какву-такву краљеву војску у отаџбини, и понекад милостиве Италијане, да понеког избаве од покоља. И имали су, колико-толико, једни друге. А данас немају чак ни своју цркву – јер их и она скупа с душманима нагони у тор антихристов.[3] Немају ни племена, ни брата, ни друга, будући распаднути до атома и слагани, изневерени и издани свима. Немају више никога – до Бога јединог.

Али, можда је тако и боље.

У збег к Њему, и Њему завапимо: Спаси, Господи, људи Твоја!

О Крстовдану 2022. (7531.)

---

[1] Како каже Методолошко упутство за попис, интерни документ са инструкцијама за пописиваче: „Овај попис специфичан је по томе што ће по први пут бити успостављен механизам за повезивање пописних и геопросторних података на нивоу кућног броја, чиме ће се обезбедити услови за агрегирање пописних података по деловима насељених места, урбанистичким зонама и другим подручјима. Пописни подаци послужиће и за дефинисање степена урбанизације, типологије руралних и урбаних подручја, као и за израду других класификација које се базирају на прецизним подацима о просторном размештају становништва“ („друге класификације“, тј, Србине, читај: класификације ко и шта је непотребно и сувишно, а ко и шта потребно или прихватљиво…).

У исто време Слободна Европа Србима „факт чекује“ „дезинформације“ о Попису и говори, тачније палаца устима заменице директора Републичког завода за статистику: „Нас не занима адреса. Нас интересује где неко заиста живи, одакле ујутру одлази на посао, где проводи свој дневни и ноћни одмор“.

Јер бо, шишти заводкиња змија, пописни подаци се прикупљају „искључиво у статистичке сврхе“; „сврха пописа је да добијемо објективну слику колико нас је, каква је старосна структура, шта се десило у образовној структури, која су села која се празне, каква су миграторна кретања“.

Али иста креатура не помиње зашто је онда потребно сачинити Списак лица за свако домаћинство и у њему пописати „искључиво статистичке податке“ као што су имена и презимена са именом родитеља, ЈМБГ-ове, међусобна сродства и односе у заједници, и имена партнера, било брачних било ванбрачних.

Сикћући како њих „интересује где неко заиста живи, одакле ујутру одлази на посао“, као аспид глуви и неми ћути о томе зашто се онда у Списак лица уписују „сви чланови домаћинства без обзира на то да ли су у критичном моменту пописа тј. 30. 09. у 24: 00 били присутни или су неки од њих боравили у другом месту у земљи и иностранству, због рада, школовања или из других разлога“.

„Чињеницама“ демантујући „дезинформацију“ формулисану као „Ово не личи на попис становништва него на попис имовине“, присојкиња заводска пишти: „Попис домаћинстава и станова није попис имовине. Он се спроводи како би се добили појединачни подаци о стамбеном фонду, да бисмо имали објективну слику о становништву и стамбеном фонду“. Али не отвара губицу и не показује зуба EUсташка гуја да објасни зашто су онда од пописа изузети станови у власништву страних држава, и какви ће се то „објективни подаци о стамбеном фонду“ добити и обрадити ако се не зна чак ни колики проценат станова и кућа у Србији је у власништву Срба, а колики туђина.

Ова објашњења смрде више него аутентична усташка из 1941. о томе како сви Срби мушкарци старији од 15 година треба да се хитно јаве у „Соколски дом ради подјеле подпоре за набавку живежних намирница“ (Гацко 1941.). А Срби се и данас, као и онда, спокојно и кротко одазивају на здружени позив своје државе и EUсташког здруга да се они несебично постарају, трошећи се из буџета за њихову добробит.

И да, Гебелс би овакве дебиле какви данас раде у његовом министарству, и из Слободне  Европе у дебелом млазу уринирају по србским мозговима, без сумње послао на руски фронт. Али то само показује колико Гебелсови наследници сматрају Србе још већим дебилима, јер ни мало не хају за то шта ће им рећи и да ли има Влаха који ће се можда нечему досетити. А и зашто би? – Зербиен мус штербиен, овако или онако.

[2] Баш како је ритуално најавила Сатанина свештеница Maddonna у визији на EUровизији непосредно пред улазак првог весника Антихристовог у свет: „Not everyone is coming to the future“…Неће сви поћи у будућност, не могу сви поћи у будућност, неће сви који су овде још дуго, неће још дуго…тралала).

[3] У време првих усташа Срби су сабирани и ритуално клани и спаљивани у црквама. Данас, у време духовнијих неоусташа, православни Срби се опет кољу сабрани у цркви, сада духовно.

А кад би Срби имали своју Цркву, и у њој духовну власт која би имала духовни вид и морал и савест (или бар елементарни страх пред одговорношћу за народ, која их чека), и која не би са древним садукејима делима клицала „Немамо цара осим ћесара (имјарек)!“, онда би она могла најмање да учини следеће. Да ултимативно затражи од државних власти да се омогући оно што је при попису допуштено цивилизованим србским комшијама из EUропе (Мађарима, Хрватима…), али не и Србима: да нпр. из разлога здравствене безбедности (коронавирусних инфекција које не престају…), и по угледу на стандарде Европске Уније, омогући да се дописни подаци достављају дистанционо, онлајн или телефонски. А ако би захтев био одбијен – а нема оправдања да буде одбијен, јер се влада Србије одавно хвали високо функционалном е-управом, и угледањем на EU – да благослови и позове верни народ на потпуни бојкот пописа. Ако ништа друго, тада би бар тоталитарна војно-обавештајна суштина пописа у Србији – извидница на терену, са ажурирањем сателитских мапа и интегрисањем свих дигиталних демографских и геопросторних података, и формирањем Спискова на крају – постала очита.

Овако, очито остаје само саучесништво власти београдске патријаршије у духовној, али сада већ и у физичкој ликвидацији Срба, која се управо припрема. Али да они, авајни духовници и главари безглаве београдске патријаршије, имају духовни вид и морал и савест, онда не би били оно што јесу – безумни одступници од Духа Истине, душеубице.