У XIV, XV, XVI вѣку опремане су нарочите мисије монаха и дипломата које су откупљивале византијске рукописе и извозили их у Русију. Руски посланици су свѣдочили да су кадикад књиге тамо продаване на кило
Као повод за писање овог чланка послужило је слѣдеће. Један свѣштеник, старѣшина цркве се, како је и ред код старѣшина, стара да буде у току са свѣм пословима и, без обзира на то што у свакој области парохијског живота, којих нѣје мало, има одговорних, он периодично сваком од предмета удѣљује повишену пажњу. Овог пута је његов проницљиви поглед пао на библиотеку. Са стране је све изгледало сасвѣм пристојно, библиотека је радила наоко нормално. Али када је видѣо списак дужника за неколико година, он се буквално ухватио за главу: већина људи је већ давно нестала заједно са књигама, међу којима бѣху и врло врѣдни примѣрци. Покушај телефонирања дужницима нѣје довео до позитивног резултата, одговори су били отприлике слѣдећи: „ја то нѣсам узимао“, „све ми је изгорѣло“, „загубило се негдѣ“, „ја сам све враћао – потражите код себе“ итсл. Библиотекари су периодично мѣњани, испоставило се да се нема ко позвати на одговорност, и старѣшина на крају одлучи да све узме у своје руке и лично се позабави библиотеком, кукајући притом због немара људи бивших на том одсѣку и мислећи да је то проблем само његове парохије – другима се, ко вели, тако нешто нѣје могло десити. Видѣвши баћушкину огорченост, његов трепетан однос према књигама, сѣтих се приче, тачније: легенде о другој библиотеци, која до данас не дâ мира умовима научника – знаменитој Либерији, библиотеци Ивана Грозног.
Легенда има своје законе. Она не бира једноставно објашњавање догађаја, него најтајанственије, склапа се тако да занимљивије, загонѣтније привлачи толико историјских чињеница, да оне постају занимљивије од сáме легенде.
* * *
Елем, Велики кнез Московски и Владимирски Иван III (узгред, њега су исто у свом вѣку звали Иваном Грозним) ступио је на прѣсто у врло младом узрасту, њему је било нешто преко 20 година, но за његовим леђима бѣјаше судбина каква би сваком била довољна за пар живота: са 6 година су на његове очи свргнули оца; са 12 је већ командовао војском; са 13 година постаје савладар свог оца, његове очи[1], учествује у многим битним пословима. За Ивана III биће завршен процес образовања руске монархије. Русија ће се ослободити од робовања Хорди. Узгред, Иван III бѣјаше онај владар који никад нѣје ишао у Хорду, ни примао изасланике кана, нити је у иједном документу себе сматрао вазалом кана Златне хорде. И велико је питање када је послѣдњи пут данак плаћен, пошто података да га је Иван III плаћао – нема. Иван III је био јединствена личност, веома уљудан и васпитан човѣк. Никад нѣје правио нагле покрете, све је радио са брижљивом припремом, планирањем и насигурно. Човѣк државничког размишљања огромног значаја. Резултати владавине Ивана III могу се оцѣнити сравњивањем карте руске државе на почетку његове владавине и 1505. године – каквом ју је оставио свом сину. Неко врѣме послѣ смрти прве жене, Марије Тверске, Иван III размишља о другом браку. Поглед му пада на Византију, за коју је XV вѣк постао судњим добом. 70-их година XV вѣка у Русију стиже Софија Палеолог – нећака послѣдњег византијског цара Константина XI, погинулог приликом одбране Константинопоља 1453. (по грчкој легенди, цар је ушао у зидину града, и из ње ће изаћи онда када Константинопољ снова постане грчким). И би свадба. Ородивши се с Палеолозима, Иван III се узвисио над другим источноевропским владарима, Рјуриковићи су се вратили у породицу европских монарха-аристократа. Брак је дао петорицу синова, најстарији Василије ће доцније наслѣдити трон.
На једној слици из Ликовног лѣтописног свода[2] се види како Софија са собом вози некакве сандуке – вѣно[3]. По легенди, у њима бѣху књиге. Род Палеолога нѣје сувише стар, нѣје сувише знатан, у њему нема ни великих књижника ни великих философа, мемоаре они такође нѣсу оставили – они су умѣли да ратују. Откуд се код њих могла наћи знаменита библиотека? Никаквих података о томе нема. Да, Византија је слављена са своје учености, у којој је прѣвазилазила Европу, али 1204. године Константинопољ су опљачкали крсташи. Они су одвезли мозаике, књиге, много тога, све до коња, који сада украшавају централни трг Венеције. Потом су Грци повратили Константинопољ, потом је након дворских прѣврата тамо неколико пута мѣњана династија. Све то нѣје доприносило очувању културног наслѣђа. Па ипак, легенда вели како је у сандуцима била јединствена библиотека, коју су византијски цареви скупљали стотинама година, и све то богатство је довезено у Москву. У Москви тог доба се често догађаху пожари, па је приликом изградње новог, каменог Кремља, Иван III заповѣдио да се изгради подземна, тајна одаја-књигохранилиште, гдѣ је и била скривена та библиотека. Дошавши на прѣсто син Ивана III Василије рѣшио је завести у њој ред – саставити каталог. Књижних људи, способних да то учине, у Русији се нѣје нашло, па он позва из Грчке (тачније – из грчког дѣла турског царства) ученог човѣка Михаила Триволиса, кога ми знамо као Максима Грка. Тај састави подробни каталог библиотеке, послѣ чега га заточише у манастир. Легенда овдѣ тек дѣлимично одражава историјске чињенице. Максим Грк је био позван да се позабави сређивањем богослужбених књига. У то доба бѣше два начина умножавања рукописних књига: или је писар стављао прѣд себе какву стару књигу и прѣписивао је, или је старѣшина узимао књигу, па је читао наглас, а писари сѣдѣли и писали „диктат“. Писали су по слуху, како је ко чуо. Грѣшке у прѣписаним примѣрцима су се фантастично гомилале. Па и језик се још врѣменом мѣњао, и оне рѣчи које се у књизи употрѣбљаваху раније, добијале су каткад управо супротно значење. На примѣр, ми ћемо сада у I посланици ап. Павла Коринћанима прочитати: „видимо као кроз мутно стакло“. Али ако узмемо тај исти одломак у рукописном тексту из XIV вѣка, видѣћемо „као у зрцалу“[4]. Због чега? У срѣдњовѣковно доба за огледање су коришћене металне плочице, и оне су давале мутан и нејасан одраз. А у XV-XVI вѣку се појављују венецијанска огледала, у којима је одраз био крајње јасан. И смисао рѣченице се мѣња у супротан. Ваљало је поправити текст, како се смисао апостолске рѣчи не би извитоперио. Максим Грк је обавио велики посао, и он бѣше одобрен од Сабора. Но, било је и недобронамѣрника: „мало ли је шта наплео тамо тај Грк“. Неко врѣме тѣм критичарима нѣје повлађивано, али ту долази до слѣдећих збивања: Василије III одлучи да се поново ожени, а прву жену, прѣдставницу древног, старомосковског бојарског рода Соломонију Сабурову постриже у монахиње, пошто у њиховом браку не бѣше дѣце. Максим Грк би међу онима што не одобрише тај развод – господар је морао бити обрасцем наравствености за свој народ. Максим Грк је почео критиковати власти, привлачећи разне људе са сличним прѣдставама. Између осталог, за осуђивање тог развода био је погубљен и Иван Бѣрсен Бѣкљемишев (у његову част је назван Бѣрсенски кеј). Против Максима Грка су пуштене у оптѣцај све оптужбе да он не сређује како ваља црквене књиге, приде га окривише за шпијунажу, па га заточише у Јосифо-Волоцки манастир, у врло сурове услове. Затѣм га прѣмѣстише у Тверски отроч и, најзад, у Тројице-Сергѣјев манастир, гдѣ је и прѣминуо. По легенди, прѣ смрти је открио тајну о постојању Либерије младом цару Ивану Грозном.
Иван Грозни се јако много занимао том библиотеком. Он је тако често у њој проводио своје слободно врѣме да се она почела и називати његовим именом. Он је библиотеку попунио многим збиркама, књиге су по његовој заповѣсти откупљиване по читавој Европи. Колекција постаде огромна, и цару је устрѣбао библиотекар. Иван Грозни је повѣрио неком ливонском пастору да се тиме бави. Заједно су саставили подробан каталог. Само, ето, никаквих документарних трагова о томе не остаде – само гласине да је пастор прѣ смрти о томе испричао исповѣднику, а овај о томе прѣ смрти испричао свом сину итд. Пастор је отишао у Ливонију, одвезао са собом копију тог каталога, гдѣ се он сигурно чувао до 20-их година XIX вѣка, док га неки професор Дабелов не пронађе и не прѣписа саврѣменим језиком (при чему се оригинал
губи), и… заборави у својим папирима. Други научник, Клосијус, нашао је и објавио прѣпис Дабелова, и сва научна јавност је сазнала да се у библиотеци Ивана Грозног налазе уникатне књиге, које човѣчанство сматра изгубљеним. Чега само нѣје било у том списку. Библиотека је била на четири језика: грчком, словенском, латинском и арамејском (старојеврејском). Римски историчар Тацит је написао 12 томова, до нас је дошло само 4, а у списку Либерије се налазе свѣх 12. Римски цар Клаудије је написао осмотомну „Историју Етрурака“, до нас такође не дошавшу – у списку се они такође налазе. Тамо су наведени сви изгубљени, нестали раритети. Античке књиге, дѣла византијских богослова, европских аутора, понешто чак и с арапског Истока. Источник списка ипак нѣсу нашли, многи стручњаци склони су тај рад сматрати кривотворством. Библиотеку су много тражили – не нађоше је. Тако се до дан-данас она чува затурена негдѣ у подземљу московског Кремља, и ако би се нашла, људи би могли обрести знања о каквим доселѣ нико нѣје знао. То је та легенда укратко. Но, једноставно је препричати било би незанимљиво. Користећи се том легендом као кључем, може се дотаћи мноштва историјских тема.
У стару Русију је заиста доспѣвало мноштво књига из Византије. У XIV, XV, XVI вѣку опремане су нарочите мисије монаха и дипломата које су откупљивале византијске рукописе и извозиле их у Русију. Руски посланици су свѣдочили да су кадикад књиге тамо продаване на кило. Сви су схватали да ће тај извор брзо прѣсахнути, па су тежили да макар нешто спасу.
Има података да се у Русији књиге појављују у IX вѣку, али најстарија руска књига што је дошла до нашег врѣмена – Новгородски кодекс, написан на дрвеним таблицама, датира се XI вѣком. Нађен је почетком XXI вѣка у Новгороду. Дотад је најдревнијом књигом сматрано Остромирово Јеванђеље (1056) и Изборник Свјатослава (1073). У Старој Русији књига је било прилично много, научници говоре о неколиким хиљадама (о 15, па чак и о 50) рукописних књига. До нас је од читавог тог богатства дошло нешто преко 200. Најстарији сачувани лѣтопис је Лаврентјевски (1377). За врѣме ига и међусобних обрачуна кнежева налазило се људи који прѣписиваху књиге, и захваљујући њима је било сачувано и нѣје ишчезло заједно с прѣмонголском Русијом историјско памћење. Књиге у Русији бѣху изузетно поштоване. У немирним врѣменима кремљевски бѣлокамени храмови бѣху до сводова (!) испуњени књигама, и њих скриваху заједно с почитованим светињама. Али Москва је горѣла, и све то огромно књижно богатство је пропадало. Руска елита тог доба улагала је огромне напоре у рестаурирању књига, како се не би прѣкинула нит историјске свѣсти. Како писаше у свом завѣштању Симеон Горди (син Ивана Калите): „Да не ишчезне памјат о родитељима нашим и свѣћа наша над гробом се не угаси…“
У XVI вѣку, у доба Ивана Грозног, настаје процват књижевне културе у Русији. Ствара се завршни сводни Никоновски лѣтопис. Његови аутори нѣсу просто прѣписивали у једну огроман број разних књига, него су их изучавали. Зато у Никоновском лѣтопису налазимо податке којих нема чак ни у Лаврентијевском. У њему има трагова лѣтописања из доба првих руских кнежева, података што се односе на походе кнеза Асколда. Тада се ствара Ликовни свод – неколико илустрованих томова, гдѣ се у минијатурама описује прво сва библијска историја од Адама и Еве, потом сва историја Русије. У доба Ивана Грозног настаје Московски печатни двор – прва штампарија. У Москви се појављује тржница књига на Спаском мосту. Интерес према књижарству је у Русији врло висок. Иван Грозни је био књишки, начитан човѣк, штошта је напамет цитирао, и сâм је био сјајан писац. Он је саставио канон Анђелу Грозному, познате су његове посланице иностраним владарима, преписка с Курбским, са шведским краљем Јоханом – цар има заједљив стил, врло жив језик. У Никоновском лѣтопису, у Ликовном своду у раздѣлима што се односе на владавину оца Ивана Грозног или његово дѣтињство, он прави мноштво бѣлежака, постоје бѣлешке у књигама које је Иван Грозни наводио у својим посланицама, много се позивао на Свето Писмо.
У доба Алексѣја Михајловића у Русији је било већ неколико штампарија. Наравно, у области штампарства ми смо унеколико заостајали за Европом, али је у Русији сваке године штампано неколико тисућа књига најразноврснијих жанрова. Алексѣј Михајловић је исто био човѣк од књижевне културе, активно је читао, не ограничавајући себе било којим жанром: инжењерске књиге, историјске, поуке о лукавствима ратне вѣштине. Чак је и књигу о ловству написао.
Послѣ Смутног врѣмена дошло је до другог прѣкида у националном памћењу. Први је – од Батијеве најезде, када је не просто уништен значајан дѣо књига, уништен је значајан дѣо оних што су књиге читали. У доба Грозног некако смо васпоставили своју древну историју. Кад, у Смутно врѣме, опет: погром Москве, погром интелектуалног бѣочуга (бојарска Дума, московско племство, дијачки апарат, образовано духовништво). У Смутно врѣме ако и претекоше обласне књижне збирке, у центру бѣше – вакуум. Ако се Иван Грозни у својим документима позивао на лѣтопис из прѣмонголске Русије и догађаје тог доба, то у XVII вѣку за њих једноставно нѣсу знали. На примѣр, у XVII вѣку Мономахове поуке ником ништа не говоре – за такво дѣло просто не знају. До краја XVII вѣка су постали свѣсни те празнине, и тада један од задатака Академије наука, коју је створио Петар I, бѣше управо васпостављање руске историје. Одѣлѣње историје било је једно од најјачих. Урађен је огроман посао у сакупљању публикација руских лѣтописа и докумената. Све то је завршено стварањем Карамзинове „Историје државе руске“.
Тешко врѣме за историју као науку наступа у совѣтско доба. Дореволуционарна издања су недоступна, Карамзин ниједном нѣје издаван; нѣје било у штампи ни Костомарова, ни Иловајског, ни Забелина – то су основни историјски класици XIX вѣка. Совѣтска власт је стварала нову историју: академици Сахаров, Рибаков. Мноштво историјских чињеница у ХХ вѣку не знају. На примѣр, Голицинова књига „Предања о бѣлим каменовима“, гдѣ се описује Липицка битка 1216. године – најсуровија и најкрвавија међусобна кланица домонголске Русије под Јурјев-Пољским. Кнез Голицин пише да нико не зна гдѣ се она дешавала: „покушавах да нађем, али… све је нестало, збрисано из памћења“. Кнез Голицин, који се образовао по совѣтским уџбеницима можда и не зна, али мѣсто битке је нашао још гроф Уваров 1850-их година, провевши ископавања и установивши га прилично тачно. Историјских часописа у дореволуционарној Русији нѣје било тако много, скоро сви су их читали. Главним бѣху „Извѣстија Императорског археолошког обштества“. Та издања била су доступна у библиотекама. Дореволуционарној науци било је познато мѣсто Липицке битке, а совѣтска га нѣје знала. Совѣтску науку је у већем степену занимала класна борба, и она је пола вѣка потрошила на спор какав је био феудализам у Русији, да ли је код нас између сељака и феудалаца било зависних односа или не. Докумената нема, доказати свеједно ништа нѣје могуће, али расправа траје. Уопште, 1922. године је у Русији било званично забрањено предавање историје. Ево неких теза из тог доба: „историја је буржоаска лажна наука“, „учити трѣба историју ослободилачке борбе радног народа“, „у руској историји нема ничег врѣдног, њу трѣба бацити на сметлиште“. Историјски факултети су укинути, историја се све до 1934. године не прѣдаје. Не врше се археолошка ископавања – „нема се рад чега проучавати проклета прошлост“. Штавише, археолошки споменици се уништавају, кургани преоравају. И баш ту, заправо, долазимо до стварања легенде о знаменитој библиотеци. Игњатије Јаковљевић Стелѣцки, руски историчар што се прѣ револуције бавио археологијом и, као и већина историчара, 30-их година остао без посла, одлучује се на очајнички корак – пише писмо команданту московског Кремља Рудолфу Петерсону. Говори о томе да се у подземљу Кремља налази јединствена библиотека Ивана Грозног, те ће држава, уколико нађе књиге, моћи да их уносно прода. У то доба бољшевици активно распродају културна и историјска блага Русије, продају се збирке Ермитажа, приватних имања, музеја. Она се обретавају или у иностранству, или у збиркама партијских радника, или нестају без трага. На примѣр, јединствени прибор звона Данилова манастира из XVI вѣка је продан у САД по цѣни гвозденог (чак не бронзаног!) лома. Американци су их окачили на звоник Харвардског универзитета. Сасвѣм недавно звона су враћена назад. У саставу наше комисије, отишавше да се увѣри да су звона цѣла био је и звонар. Американци су први пут чули шта та звона могу. На крају су поставили два услова: прво, да им се излије исти такав прибор звона, и друго, да их науче звоњењу. Други примѣр: Бољшој театар још увѣк не враћа главно звоно цркве Вазнесења у Кадашима, које је тамо доспѣло 30-их година. Најзанимљивије је да оно позоришту не трѣба, зато што су позоришна звона сасвѣм другачија, она су прѣдвиђена за звоњаву у просторијама са савршено другом акустиком. Но, театар се не дâ…
У представци Стелѣцког било је много историјских натегнутости, прѣтпоставке је издавао за доказане чињенице, пошто је схватао да Петерсон дубоко не познаје ту тему. Петерсон се примио и дозволио раскопавања у московском Кремљу. То је било велико достигнуће Стелѣцког – прва послѣ револуције археолошка ископавања. Копано је под кулама, нађени су пролази наниже, бунар из XV вѣка, остаци Петрових грудобрана из XVIII вѣка, нађени су занимљиви објекти под Арсеналом… Библиотека нѣје нађена. Да ли је Стелѣцки заиста тражио библиотеку, или је просто желѣо да се најзад позабави својим омиљеним послом – ископавањима – остало је тајна. Прѣ смрти (1949) је написао књигу „Мртве књиге у московском скровишту“, у којој је изнѣо цѣлу причу о потрази за Либеријом.
Та лѣпа, загонѣтна легенда узбуђује умове већ неколико десетина година. Много је иначица о налазишту Либерије. Постоји верзија да се она уопште не скрива у Кремљу, већ у Александровској Слободи, или у Вологди, или Угличу, а можда и на сва четири мѣста одједном; можда се налази у подрумима опричнинског дворца насупрот Кремља, док је њен дѣо загонѣтно доспѣо у Архангелск, а нечег од библиотеке има на Соловкама. Постоји и верзија да је библиотека Ивана Грозног постојала не у виду сандука у подземном хранилишту, већ у облику збирке књига, којом се руски цар служио према потрѣби. У московском дворцу је имала велика књижна збирка, чувана је у Посољском приказу – лѣтописи, древни рукописи, зборници старих
аката. Архив Приказа је најважнији источник за историју Древне Русије. У њему су чуване многе књиге с бѣлешкама Ивана Грозног – не све, дѣо њих је нестао у Смутно врѣме, потом је Историјски музеј, образован у XIX вѣку, обавио велики посао њиховог сакупљања из приватних збирци библиотека, кадикад је успѣвало понешто купити и на тржишту. Рецимо, Иван Забѣлин, руски историчар, москвослов, пролазећи Петровском пијацом види стари фолијант. И то се покаже као Изборник из XVI вѣка с личним, руком писаним бѣлешкама Ивана Грозног. Дѣо књига је на најзанимљивији начин доспѣо у Историјски музеј 70-их година ХХ вѣка. У библиотеци Тверског педагошког института (бивше семинарије) избије пожар и све буде заливено водом. Старе књиге рѣше да не суше, не спасавају, него… баце на сметлиште. Послѣ неког врѣмена се у старинарници у Калињину (Твери) појављују фолијанти из XVI вѣка. Власник продавнице, схватајући врѣдност таквих рукописа, рѣшио је да је неко негдѣ нешто опљачкао, па пријављује милицији. Испоставља се да су рукописи покупљени на ђубришту. Тако су успѣли пронаћи неких 12 томова из XVI вѣка, од којих су два имала рукописне бѣлѣшке самог Ивана Грозног. Тј. књиге из царске библиотеке су пронађене буквално на сметлишту! Када и како су оне доспѣле у Твер, остало је загонетка. Пракса уништавања старих библиотека у совѣтској Русији запажа се све до послѣдњих година њеног постојања. 1991. је очишћен знатан дѣо уништених фондова генералштабне библиотеке. Успѣло је спасавање појединих ствари, али многа уникатна издања су пропала. Па ни сад у нас с библиотекама нѣје све у реду.
Слаба је то утѣха за баћушку, али књиге су посвемѣсно нестајале, горѣле, па чак и бацане на сметлиште. Па опет желимо замолити читаоце да се поправе. Још сви нѣсу заборавили да је Русија свагда била најчиталачкија земља на свѣту. Та врѣмена су прошла, но већи дѣо људи као и некад осѣћа потрѣбу да прочита добру књигу. Читајући, ми постајемо мудрији, продубљује се наш поглед на свѣт. Књиге нас уче саосѣћању. Људи који читају мање страдају од растројстава и лошег расположења – чак се и притисак нормализује, појављују се додатне снаге, надахнуће. Па кад имамо такво богатство, дужни смо и да се односимо према њему крајње пажљиво, „да се свѣћа у народу нашем не угаси…“
[1] Оца Ивана III, Великог кнеза Василија II Тамног је његов супарник у борби за руски прѣсто, Велики кнез Димитрије Шемјака, 1446. године ослѣпѣо – прим. прѣв.
[2] Ликовни лѣтописни свод (рус. Лицевой летописный свод), познат и као Цар-књига, је лѣтописни зборник о збивањима у свѣтској и напосе руској историји од стварања свѣта до 1567. године, нарочито направљен за царску библиотеку. Састоји се из 10 томова и око 10.000 листова, украшених с око 16.000 илустрација (рѣч „лицевой“ из наслова управо и означава да је зборник илустрован, осликан „лицима“. Ми смо за прѣвод наслова свода изабрали обликом и значењем најсличнији српски израз). Недавно је приређен и прѣведен на српски извод из Ликовног лѣтописног свода, посвећен Светом Сави – прим. прѣв.
[3] Тј. мираз; в(ј)ено је стара српска и словенска рѣч, која је замѣњена овим турским изразом – прим. прѣв.
[4] Рѣч је о дѣлу 12. стиха 13. главе Прве посланице Коринћанима. У Синодалном прѣводу СПЦ на овом мѣсту Новог Завѣта је остала поменута омашка – прим. прѣв.
Прѣвео Драган Буковички
Изворник: Руска народна линија
Related posts:
Биљана Бошњак: УМЕТНОСТ И ЦРВЕНИ ТЕРОР (МИХАИЛО МИЛОВАНОВИЋ)
О ЦРКВЕНОЈ УМЕТНОСТИ, РАЗМИШЉАЊА УМЕТНИКА
Словенско друштво: ОБЕЛЕЖАВАЊЕ СТОГОДИШЊИЦЕ ВЕЛИКОГ РАТА У ТОПОЛИ: КАКО ЈЕ ТО БИЛО
Сенка Милош: НИКОЛАЈ КРАСНОВ – РУСКИ НЕИМАР СРБИЈЕ
Александар Соколов: ИКОНОПИС ЈЕ УДЕО МАРГИНАЛАЦА
Николај Краински: ВЕЛИКИ РУСКИ ЦАР, ПУН УМА И ЧВРСТЕ ВОЉЕ
ЦАРСКА ПИСМА илити КАКО СУ СЕ РУСКИ МОНАРСИ ОБРАЋАЛИ ЗАПАДУ
Драгош Калајић: ЦАР РУСКЕ УМЕТНОСТИ
Александра Копањова: ИКОНА МОРА БИТИ „ЖИВА“
Нобуо Киући: ЗАПИСИ ЈАПАНСКОГ РАТНОГ ЗАРОБЉЕНИКА
Весна Буројевић: ШУМАНОВИЋЕВЕ “БЕРАЧИЦЕ” КАО АПОСТОЛИ
Јелена Миљковић Матић: КРОТКИ ЈУНАЦИ СА ВАРДАРА
