ЗДРАВСТВЕНО стање света је лоше, иза својих граница људи чекају расплет, зато Андреја Кончаловског овог јануара не можемо срести у Мокрој Гори. Публици „Кустендорфа” у „онлајн формату”, руски редитељ, сценариста и продуцент приближио се кроз видео-разговор са Емиром Кустурицом, уочи српске премијере свог последњег филма „Драги другови”
КУСТУРИЦА: Шекспир је рекао: Од чега се састоји драма? Од онога што приказујеш и од онога што не приказујеш. Ја мислим да људи желе свет без тајни. Да се све види, да ништа није скривено. Оно што недостаје последњих десет година је ауторски печат у филмовима које гледам, млади су у темама, а форма је стално иста. Твој филм „Драги другови” је дело аутора са јаким личним печатом, најјачим који сам видео у последњој деценији.
КОНЧАЛОВСКИ: Након што сам проживео 40-50 година на филму, најгоре би било да сам помислио како све знам. Рекао сам себи да не знам ништа, хајде да кренем од почетка, отуда лични печат. Мислио сам уочи и током снимања о разликама између позоришног и филмског приказа. Пуно радим у позоришту: кад глумац оде са сцене, сви знају да је отишао у тоалет, или у бифе, или да попуши цигарету. Или цупка иза завесе чекајући улазак. На филму, када човек изађе из кадра постоји и даље, јер је реч о уметности која те тера да замишљаш ван кадра. Новији филмови су сведени на оно што се буквално види, захтевају и такву врсту пажње, па гледалац хитрим оком мајмуна то прати. Или оком краве, код ње нешто улази, затим излази из кадра, а она гледа у једну тачку.
КУСТУРИЦА: Неколико пута смо се срели у Кану. Увек си понављао да радиш у позоришту и да те то интересује. Када сам видео твој филм, помислио сам на театралност, у позитивном смислу, у многим сценама. Тога више нема: као да гледамо исти филм у коме су сцене суптилно спојене, али глумац и глумица не играју оно што треба, већ су спонтани какви су и у животу иза камере, или где год да су. Чему толика спонтаност? Овде се види да постоји костим, човек који глуми и кад он изађе из кадра у гледаоцу – остаје оно што се догодило. А филм данас није одређен оним што смо ми учили – да филм гледамо заједно.
КОНЧАЛОВСКИ: Раније док сам снимао, размишљао сам у кадровима, постоји цела та естетика, од Грега Толанда… Сада првенствено размишљам о људским односима, стварам их а као што знаш и ја користим пуно натуршчика. Не да бих их забележио, већ да их „уловим”. У томе је ствар, како поставити камеру. Ја сам, грубо говорећи, престао да тражим једну тачку гледишта. Поставим неколико камера, па шта испадне. Снимао сам давно „Ујка Вању” по Чехову. Имали смо пробе, мизансцене, све елегантно. Они пробају, ја седам у фотељу у углу и гледам их у огледалу које виси на сцени. Помислио сам како ово да снимим, све потребно сконцентрисано у једној тачки. Схватио сам да кадар није могуће потпуно предвидети, важна је и „припремљена случајност”, припремљена тек за колико је условљена – твојим претходним организовањем људских односа. И поставим пет камера, да их уловим! Сад светло не представља проблем, снимаш кад хоћеш, нема више трака… Заборавимо дакле на једну тачку гледишта, за коју смо мислили да је једина. Једино – не постоји.
„ДРАГИ ДРУГОВИ” НА „КУСТЕНДОРФУ”
ПРАДЕДА Андреја Кончаловског био је царски управник Јарославља, прабаба је била принцеза из породице Галицин. Андрејев отац Сергеј Михалков био је писац дечје литературе, аутор је текста химне СССР и текста химне Русије. Андрејева мајка, песникиња Наталија Петровна Кончаловска, ћерка је авангардног уметника Петра Кончаловског и унука једног од најзначајнијих руских сликара Василија Сурикова. Андреј је узео мајчино презиме. Рођени је брат Никите Михалкова.
Филм „Драги другови”, приказан онлајн за публику „Кустендорфа” Кончаловски је снимио 2020. године. Из перспективе партијског активисте, филм осликава ситуацију у СССР 1962. године. Због поскупљења хране избио је штрајк радника у малом индустријском граду Новочеркаску. Побуна је угушена у крви, а масакр је сакривен од јавности. Истина би заувек променила погледе на свет милиона људи под комунистичким режимом.
КУСТУРИЦА: Ја бих то назвао парадигмом Кончаловски – тачка гледишта, перцепција времена, оптика и лични поглед који није могуће имитирати. То се не среће у времену „лајв стрима” јер недостаје емоција као носилац садржаја, па је без утемељења. Недостаје и заједничко гледање филмова.
КОНЧАЛОВСКИ: Све почиње од сценарија, писац често уноси жељу да исприча о најважнијем, гађа право у центар. Неки су ме критиковали због филма „Грех” о Микеланђелу. Кад сам писао сценарио, писао сам епизоде једну за другом. Писао сам пуно сценарија и за друге. Као да у глави имаш систем за навигацију, као ГПС. Чехов и Шекспир нису били навигатори. Они круже око центра. Па схватиш да центар постоји, а они га не показују. Тако сам приказао и Микеланђела. Треба уклонити „навигацију” из сценарија. „Осам и по”, Бергманова „Персона”, велики сценарији, сви се крећу по периферији, најчешће кроз људске односе актера.
КУСТУРИЦА: У твојој биографији је пуно разних колекција: рефлексија, осећања, свега… Којих пет твојих филмова би ти издвојио као репрезентативне у смислу личног печата о коме смо говорили?
КОНЧАЛОВСКИ: То са делима је као са децом, има мање и више талентоване, свако је способно за другачије ствари, различито је. Постоји осећај да су „Драги другови” оно што ми је „најтачније” сада. Вратило ме је на студентске тренутке. Кад смо били студенти, Тарковски и ја смо мислили да знамо све о филму! С годинама све мање знаш. И чуваш то узбуђење при писању сценарија. Парафразираћу нешто од Чехова: да би избио рат, неки људи морају негде да седе, да пију чај и да разговарају о времену.
КУСТУРИЦА: Док сам гледао „Драге другове”, мислио сам о огромној историји коју имате, о открићима из ње које није било могуће сакрити. У овом случају о синдикату и побуни у СССР. Такве синдикалне приче, и те репресивне силе са којом не можеш да водиш неку политику, нема у америчким филмовима на ове теме. Остао је простор за естетику и причу о догађају…
КОНЧАЛОВСКИ: То нема везе са величином историје и моје земље. И ти живиш у својој држави и имаш исту снагу. Филм је о побуни, али и о превазилажењу страха.
КУСТУРИЦА: Све што сам прочитао, Водолазкин, Прилепин, Гузељ, све је о Совјетском Савезу. И све на снажној драмској основи. Они нам откривају оно што нисмо знали, ни читали. Неки од споменутих пишу филмским језиком, визуелно.
КОНЧАЛОВСКИ: Све може бити филм. Ако узмеш историју своје земље, за време рата, колико је само трагичних догађаја. Свака трагедија је шекспировски догађај. Нема досадних прича. Има додуше досадних и шаблонских приповедача.
КУСТУРИЦА: На Западу су своју историју потпуно разоткрили, нема табу тема и историја за велики део света, као да не постоји. Трг Винстона Черчила у Лондону се сада зове Хуманитарни трг. Или у Бирмингему. То је немогуће, али је истина.
КОНЧАЛОВСКИ: То је Орвел. Уморна је Европа. Стара дама. Тај умор се види. Слава Богу, твоја и моја земља нису уморне, иако се труде „западњаци” да нас изморе. Али ето, нисмо уморни.
Изглед и делимична опрема текста: Словенски вѣсник
. . .
Изворник: НОВОСТИ
Related posts:
Иван Наумов: РУСИ СУ КРОЗ СРБИЈУ СХВАТИЛИ КО СУ И ВРАТИЛИ СЕ НА СВОЈ ПУТ
Ђакон Ненад Илић: СА ПОВЕРЕЊЕМ ДЕТЕТА ЗАВОЛЕО САМ ХРИСТА
Андреј Тарковски – последњи интервју: СТВАРАТИ БОЉУ ДУХОВНУ АТМОСФЕРУ ЗА ЦЕО СВЕТ
Петар Мамонов: ЕВРОПА СЕ УДАЉИЛА ОД БОГА, ЗАТО ТОЛИКЕ НАСТРАНОСТИ!
МИЛОШ БИКОВИЋ О ФИЛМУ „БАЛКАНСКА ЛИНИЈА“
Олег Бондаренко: „БАЛКАНСКА МЕЂА“ – ФИЛМСКА ЕПОПЕЈА О ДОГАЂАЈИМА КОЈИ СУ ПРЕЛОМИЛИ РУСКУ ЈАВНОСТ И ОМОГУЋИЛИ ДОЛАЗАК ПУТИНА
Милован Витезовић: ОВО НИЈЕ КРАЉ ПЕТАР ПРВИ – НИ СВОЈ, НИ МОЈ!
Божидар Зечевић: ЗАРОБЉЕНИЦИ ПЛИТКЕ ДРЖАВЕ
Емир Кустурица: ГЛАНЦАЊЕ МЕМОРИЈЕ
Емир Кустурица: ЕЛ ПИБЕ – НАЈВЕЋА ЖИВОТНА ПРЕДСТАВА КОЈА СЕ ОДВИЈАЛА ПРЕД ОЧИМА ЧИТАВОГ СВИЈЕТА
Божидар Зечевић: ХРИСТОЛИКИ ФИЛМ
«СУПЕР ЈЕ ВЕРОВАТИ У БОГА!»
