Владимир Умељић: СРБИ И КЛЕТВА СТАНИШТА НА ГРАНИЦИ СВЕТОВА

На балканском ратишту врло брзо се показало, колико је калкулација Беча (и Ватикана) била илузорна – српска војска, у првој години рата, иако исцрпљена и децимирана у два претходна балканска рата (1912. против Турске и 1913. против Бугарске), и иако суочена са убедљиво многобројнијим и технички неупоредиво боље опремљеним дивизијама Аустријанаца, Мађара и њихових словеначких, хрватских, босанско-муслиманских и других поданика, наноси непријатељу тешке поразе и приморава га на безглаво бекство преко границе

---

Шта је заједнички садржалац три етапе на српском историјском путу – од велике победе 1914-1918, преко Србоцида хрватске државе 1941-1945, до „НАТО-правде“ на крају XX века?

У овом разматрању ставља се следећи модел размишљања на дискусију:

Први покушај уништавања модерне српске државности и следствене анихилизације народа у  XX веку се догодио 1914-1918. После победе и барем темпорарног избегавања те судбине, српске водеће елите су се упустиле у фаталну авантуру оснивања заједничке државе Јужних Словена и, поред осталог, та пијемонтска заслепљеност је учинила да не схвате тај рат као само још једну битку при континуираном походу Запада ка Истоку.

Горње „поред осталог“ није нипошто споредна ствар, већ  од великог значаја и представља једну несумњиву олакшавајућу околност за дотичне српске предводнике. Разлог је, јер се у оба светска рата, као уосталом и у време Наполеоновог напада на Русију, истовремено водила борба за превласт и преузимање вођства унутар тада још увек разједињених западних сила (Немци, Французи, Англосаксонци).

То је у великој мери отежавало правилно сагледавање карактера тих ратова. Срби нису схватили да 1914. нису били нападнути због атентата у Сарајеву или због певања родољубивих народних песама, већ јер су гранични народ православно-словенске културолошке традиције, на првој линији фронта према другој великој традицији Европе.

Њихов геополитички положај и чињеница обновљене државности неминовно су их предодредили да буду први циљ при сваком следећем походу ка Истоку. Чињеница егзистенције седмоцифреног броја њихових сународника западно од Дрине додатно је потенцирала страх од овог „опасног реметилачког фактора“.

Утапање у Југославију, везивање за њихове љуте противнике у Великом рату, коју су били и остали локална пешадија Запада, подарило је српској победи Пиров карактер и трасирало даљи развој догађаја.

Једна од последица био је и  Србоцид хрватске државе 1941-1945, да би се балканским ратовима при разбијању друге Југославије на крају XX века тај круг великим делом затворио.

Једна од касних последица је и да се тада нападнути Срби проглашавају „кривцима за избијање Првог светског рата“, тако прво Адолф Хитлер а крајем XX века и амерички председник Бил Клинтон, који је иначе у истом даху изјавио и да „Без Срба не би било ни Холокауста!“[1].

Шта међутим кажу историјски извори, ко је био идејни творац, ко моторна снага а ко „вршак копља“ међу онима, који су желели, започели и водили Први светски рат, и већ тада покушали да запечате српску судбину?

Досадашњи и општеважећи став (убедљиво већински конзенс) историјске науке гласи, да се узроци Великог рата налазе у тада екстремно супротстављеним и непомирљивим – економским и политичким – интересима великих империјалних сила, које су се до тог тренутка већ дуги низ година наоружавале и спремале за велики обрачун. На једној страни су најзначајнији чиниоци били Велика Британија, Француска и Русија, касније и САД („Силе Антанте“), на другој „германски блок“ тј. „Централне силе“, Немачка и Аустро-Угарска, са својим савезницима (Бугарска, Турска) које су желеле да осигурају и прошире своју хегемонију. И – чланове тог „германског блока“ убедљиво већински део историјске науке означава као оне, који су започели рат.

Шеф аустро-угарског генералштаба, генерал-фелдмаршал Франц Конрад фон Хецендорф (Franz Conrad von Hötzendorf) писао је поводом Сарајевског атентата: „Ово није злочин само једног усамљеног фанатика, атентат је српска објава рата Аустро-Угарској (…) ако не искористимо ову прилику, наша монархија ће ускоро бити изложена експлозији јужнословенских, чешких, руских, румунских и италијанских аспирација (…) Аустро-Угарска мора да води рат из политичких разлога…“[2] Исти генерал и први човек хабзбуршке војне силе је, иначе, већ између 1907. и 1912. учестало захтевао војни поход против Србије и њену закључну анексију[3] а само 1913-1914. је укупно двадесет пет (25) пута у званичним дописима инсистирао на „превентивном нападу, освајању и покоравању ове словенско-националне државе“,[4] не знајући дакле да ће једног дана доћи до атентата у Сарајеву и до следственог рата. Носио је, значи, с правом надимак „Царев јастреб“.[5]

Ово је једно меродавно сведочанство србофобног става мултиетничке царевине Хабзбурговаца, али и тада доминантног државно-имеријалистичког резона, који је био својствен свим великим силама. Видећемо да је врло потенцирани римокатолички карактер Аустро-Угарске и воља ове последње значајне световне подршке Ватикану у Европи, да „искористи прилику“ и уклони са политичке сцене Балкана претећи пример и утицај једне слободне, православне државности, играо при томе врло значајну улогу. По овом питању су се, наиме државно-политички интереси Двојне монархије и црквено-политички (и црквено-идеолошки, прозелитски) интереси Ватикана синергички допуњавали, били су апсолутно компатибилни. Беч је у све самоуверенијој и јачој Србији видео претходницу словенско-империјалне Русије, Ватикан претходницу словенско-православне Русије.

Истовремено, очигледно је да је хабзбуршка монархија пре почетка рата рачунала само са једном кратком казненом експедицијом локалног карактера, са брзом, ефектном и застрашујућом победом. Показало се, међутим – иако је аустро-угарско прецењивање сопствених квалитета чак превремено увукло и (још) неспремну немачку царевину у рат – да су више/мање спремни ратни потенцијали и непомирљиви интереси светских сила, као и неминовна сопствена динамика догађаја, одмах резултирали сукобом светских размера.

Немачки историчар Фриц Фишер (Fritz Fischer) је нпр. установио, после прегледа обимног историјског материјала а првенствено у Политичком архиву Министарства иностраних послова Немачке, да је „Немачка већ 1912. године почела са интензивним припремама за велики европски рат“.[6]

Фишер при овоме апострофира конкретне, практичне припреме, јер њему је сигурно познато да су теоретске припреме у царској Немачкој, наиме детаљно разрађен план нападачког рата, како на западу (против Француске), тако и на истоку (против Русије) већ најкасније 1905. биле довршене.

Немачки национално-конзервативни историчар Герхард Ритер (Gerhard Ritter), напротив, пориче превасходну немачку кривицу и побија било какав континуитет између царске и национал-социјалистичке Немачке а тиме и између Првог и Другог светског рата.[7]

Један други немачки национално-конзервативни историчар, Волфганг Момзен (Wolfgang Justin Mommsen), заступа пак мишљење, да су ипак „немачке водеће елите подстакле и иницирале рат, да би одвратиле пажњу од изостајућих и одавно неопходних политичких и друштвених реформи у својој земљи“ (теорија социјалног империјализма).[8]

Фолкер Бергхан (Volker Berghahn) види узроке рата „у европском систему савезништва и грађењу блокова, у трци у наоружању и империјализму, и унутардржавним политичким конфликтима“. Одговорност за избијање рата сносе и по њему „Беч и Берлин“.[9]

Бруно Тос (Bruno Thoß) и Ханс-Ерих Фолкман (Hans-Erich Volkmann) сматрају доказаним, да је „Немачка у XX веку два пута покушала да путем рата дође до статуса светске силе“.[10]

Изразито десничарски оријентисани британски (шкотски) историчар Нил Фергусон (Niall Ferguson), један од горљивих присталица „виртуелне или контрафактичне историје“ (contra facta, супротно чињеницама), напротив, ослобађа Немачку било какве одговорности или чак кривице и види шта више „главну кривицу у британском империјализму. Јер да Велика Британија није ступила у рат – што по њему ни у ком случају није морала – Немачка би победила и тада би у Европи настала једна врста просперитетне ЕУ под немачком хегемонијом“.[11] Његова шпекулативна поставка, што је разумљиво, наилази на изузетно мало присталица (contra facta, супротно чињеницама).[12]

Непобитно је, истовремено, да је Немачка почетком јула 1914. додуше дала Аустро-Угарској – у оквиру „Мисије Хојос“ – првобитно један „бланко-чек“, дакле безрезервну подршку за намеравани напад на Србију.

Непобитно је међутим и да је „немачки цар Вилхелм II (Wilhelm II.) потом, када је Србија пристала да испуни све тачке бечког ултиматума осим једне једине (учешће аустро-угарских истражних органа при испитивању околности Сарајевског атентата у Србији), покушао да заустави ратне припреме. Хабзбуршка монархија је, међутим и упркос томе, пожурила да Србији 28. јула 1914. ипак објави очигледно давно прижељкивани и већ годинама намеравани рат“ (подвучено од стране аутора).[13]

Откривање, анализа и публиковање нових докумената, у које спадају дипломатски акти, политички дневници и мемоари, као и званични демарши ратних страна пре почетка сукоба, указују на чињеницу, дакле, да је Хабзбуршка монархија а на експлицитно инсистирање Ватикана (в. доле) свесно игнорисала став свог одлучујућег савезника и започела са нападачким војним операцијама. Тај нови, врло занимљиви и до сада прилично занемарени аспект историјске науке, условљава питање, које гласи – да ли је наиме Сарајевски атентат 28. јуна 1914. заиста био једини (иако једна врста окидача) повод Првог светског рата? Другим речима, да ли је механизам „сопствене динамике догађаја“ заиста био активиран и постао незаустављив већ Сарајевским атентатом или и (чак и пре) овом судбоносном сингуларном одлуком и делањем Хабзбуршке монархије? Судбоносном, јер тек та одлука тј. њена реализација потом није више оставила никакав избор Немачкој[14] и последично ни силама Антанте (а о нападнутој Србији да и не говоримо).

Непосредни повод (по дефиницији – прилика, један догађај, као мотивациона полазна тачка) Првог светског рата је, по већинском конзенсу историјске науке, био Сарајевски атентат. Погледајмо међутим кратко, табеларно тај временски период од извршеног атентата до почетка сукоба светских размера, нарочито у односу на ознаку „непосредни“ повод:

Хабзбуршки престолонаследник, надвојвода Франц Фердинанд (Franz Ferdinand) је у својству генералног инспектора војске (од 1909.) планирао посету редовним пролећним маневрима у Босни и Херцеговини. Та посета је потом, на изричиту жељу аустријског гувернера Оскара Поћорека (Oskar Potiorek), који је гајио изразиту аверзију према Србима, проширена и на посету Сарајеву и то управо на највећи српски национални празник Видовдан, што речито говори о свесној намери провокације најбројнијег народа у окупираној и (од 1908.) анектираној БиХ.[15]

Члан „Младе Босне“ Гаврило Принцип одлучује да изврши атентат и добија подршку истомишљеника из те организације (Трифко Грабеж, Недељко Чабриновић, Данило Илић, Васо Чубриловић, Цветко Поповић, Мухамед Мехмедбашић). Принцип се обраћа Милану Цигановићу и Војину Танкосићу, не знајући да они припадају тајној организацији „Уједињење или смрт“ или „Црна рука“, коју води Драгутин Димитријевић Апис, и добија од њих оружје и потребну обуку, као и капсуле цијанкалија, за самоубиство по извршеном атентату. Постоје озбиљне индиције, које говоре за то да ни вођство „Црне руке“ у овом тренутку није било упознато са Принциповим плановима:[16]

* Председник српске Владе, Никола Пашић, када је дочуо о могућности атентата, шаље преко српског посланика у Бечу, Јована Јовановића, упозорење аустријском министру Леону Ритеру фон Билинском (Leon Ritter von Biliński) упозорење, „да би било који млади Србин могао да уместо ћорцима пуца правим мецима на престолонаследника“. Ово упозорење је било игнорисано.[17]

* Принцип, Грабеж и Чабриновић путују у Сарајево. Драгутин Димитријевић Апис – да ли, јер је заиста тек тада сазнао о чему се ради или јер је можда променио мишљење – шаље једног свог агента у БиХ и наређује припадницима „Младе Босне“ да одустану од свог наума. Принцип то одлучно одбија и до атентата долази.[18]

* Први извештаји, који стижу у Беч, искључују било какву кривицу српске Владе. Тако јавља – за истраживање атентата непосредно задужени – аустроугарски дипломат Фридрих фон Визнер (Friedrich von Wiesner) јула 1914. експлицитно: „Знања или учешће српске Владе при руковођењу атентатом или при припремама истог, као и у односу на стављање оружја на располагање починитељима, ничим се не може доказати, не може се чак ни посумњати у то. Све говори, да та претпоставка важи као искључена…“[19]

* Аустро-угарски Министар иностраних послова, Леополд фон Бертолд (Leopold Graf Berchtold), инструише међутим представника Беча у Београду већ 6. јула 1914. изричито: „Било како да Срби реагују, Ви морате прекинути дипломатске односе и отпутовати. Мора да дође до рата!“[20]

Ултиматум, који је потом упућен Србији, био је тако састављен „да га Београд мора одбити а ако би га београдска Влада чак прихватила и при томе изразила најблажи протест, то ће бити протумачено као одбијање“. Шокирани британски министар иностраних послова Едвард Греј (Sir Edward Grey) је изјавио, да је ултиматум био „најодвратнији текст, који му је читавог живота дошао у руке.“[21]

Један од каузалних разлога за ову одлуку Аустро-Угарске, после које је ескалација постала неповратни процес, очигледно је био, као што је већ било напоменуто, онај на Балкану од „Велике шизме“ 1054. присутни и врло вирулентни локални елемент од глобалног значаја. Ту наиме пролази граница између изворног источно-православног и западног, римокатоличког хришћанства, ту од тада лежи граница утицајне сфере Ватикана ка истоку.

Један есенцијални потпорни стуб и фактор саморазумевања хабзбуршке династије и државе, био је дакле и те 1914. безрезервно, „без обзира на могуће и већ прилично сагледиве последице“, за реализацију става (не само) бечког шефа генералштаба, значи за „неодложни напад, освајање и покоравање српске (хришћанско-православне и) словенско-националне државе“.

То је био Ватикан и то су следствено биле његове представничке испоставе широм Аустро-Угарске (и даље). Локални католички клир у државном саставу Аустро-Угарске је, од самог почетка, али не и до краја рата, био врло активно ангажован у тадашњем „медијском рату“ против Срба, међутим, ни Ватиканска курија није се ни у ком случају истакла улогом неутралног посматрача или чак једног надстраначког измиритеља. Мада, остало је забележено и да је папа Пије X (Pio X). „… био спреман и свој живот да да, само да би спречио опасни сукоб и спасао човечанство од неописивих ратних патњи…“, као и да је био спреман да преузме „… улогу судије између хабзбуршке монархије и Србије.“[22]

Аустро-угарски посланик у Ватикану, гроф Мориц Палфи (Pálfy Móric), шаље 29. јула 1914. године бечком министарству иностраних послова један извештај о свом разговору са папским Државним секретаром (= министром иностраних послова) и другом личношћу ватиканске хијерархије, кардиналом Рафаелом Мери дел Валом (Rafael Merry del Val), у коме поред осталог стоји:

„У временима великих политичких напетости, као што је ово наше време, буја људска фантазија удвострученом снагом и прелази често и без размишљања границе разума. Тако се, поред осталог, у последње време у јавности појављује вест да чак и папа интервенише поводом конфликта са Србијом и обраћа се на Његово царско и краљевско апостолско величанство (аустроугарског цара – прим. аутора) молбом, да отклони од човечанства опасност ратних страхота. Насупрот овим комбинацијама у штампи, сигурно није неинтересантно упознати прави начин размишљања Курије. Када сам, пре два дана, посетио кардинала–државног секретара, наравно да је он одмах говорио о великим питањима и проблемима, с којима се Европа данас суочава. Било је немогуће у речима Његове еминенције открити било какву благост или помирљивост. Он је, додуше, оценио ноту коју смо упутили Србији, као врло тврду али је, без икакве задршке, сматра добром и изразио је, на један индиректни начин, наду да ће Монархија овог пута ићи до краја. Свакако, додао је кардинал, да је штета што Србија већ раније није „учињена мањом“, јер је то раније могло да буде учињено без тако великих опасности, какве данас имамо пред собом. Ова изјава одговара папином мишљењу, јер је Његова светост последњих година више пута изразила жаљење, због чињенице да је Аустро-Угарска пропустила да казни свог опасног дунавског суседа. Човек се заиста може питати, из којих разлога се католичка црква понаша тако ратоборно, управо у ово време, када је води један прави светац, који је прожет управо апостолским идејама? Одговор је врло једноставан – и папа и Курија сматрају Србију једном разорном болешћу, која постепено растаче Монархију све до коштане сржи и која ће је временом и разорити (…) Аустро-Угарска јесте и остаје једна католичка држава par exelance, најјачи бедем, који је у овом веку преостао Христовој цркви. Уништење овог заштитног бедема би за цркву представљало губитак најјаче потпоре… и у њеној борби против православља, црква би изгубила свог најснажнијег саборца. Из тих разлога, дакле, као што је за Аустрију неопходно да се, у циљу самоодржања свог организма, и силом ослободи нападачког зла – исто тако је за католичку цркву индиректно неминовно да учини све и да одобри све, што би могло да послужи остварењу овог циља…“[23]

Наравно, овај значајни документ о ватиканској „ратоборности» и „жељи да се Србија, као разорна болест, казни и ‘учини мањом’, као једна епизода у борби против православља“, не пориче горе цитирану папину изјаву о његовој спремности да учини све, не би ли се рат спречио, и то, по могућству, као судија у спору Аустро-Угарске и Србије – напротив. Постаје, међутим, јасније како би изгледала та пресуда и ко би – по овом судији – имао да плати и колику цену.

Баварски посланик у Ватикану, барон Ото фон Ритер (Otto von Ritter), шаље 26. јула 1914. године извештај за Минхен, у коме поред осталог пише:

„Папа одобрава врло ригорозну политику Аустрије наспрам Србије, он не цени исувише много руске и француске војне снаге, у случају рата с Немачком. Кардинал-државни секретар се нада да Аустрија овог пута неће попустити, па и по цену да сопственом војном силом уништи инострану агитацију, која је довела до убиства аустријског престолонаследника и која, у крајњој линији, озбиљно угрожава и сам опстанак Аустрије. Ово све потврђује, колико је велики страх Курије од панславизма…“[24]

Ритер је други високо рангирани и интерни сведок времена, дакле, који са гледишта тадашњих српских ратних противника потврђује заинтересованост и активно учешће ватиканске дипломатије у напорима Аустро-Угарске да „баци Србију на колена“ и да тиме оствари и интерес Ватикана у борби против православља и, додатно, „панславизма“.

Сам папа се лично није тако експлицитно изражавао у јавности али, исто тако, није пропуштао прилику да изрази свој став, како потврђује разговор, који се водио са официром своје гарде, Станиславом де Витеном, већ непосредно пред своју смрт:

„Последњих недеља су ми са разних страна стизале молбе, да нешто урадим за постизање мира (…) Једини, међутим, коме сам могао да се обратим је био (аустријски цар) Франц Јозеф (Franz Joseph I), који је увек био тако одан Светој столици. То нисам могао да му урадим, јер је рат који Аустрија води, један праведни рат…“[25]

Ови примарни историјски извори потврђују експлицитну подршку, као и утицај Ватикана на (последњу римокатолички устројену и у великој мери идентитетски детерминисану тј. дословце папи „тако одану“) велику силу у Европи и свету, али шта више и инсистирање папства да Беч по сваку цену „искористи прилику“ и нападне Србију. То потврђују бројни, у међувремену анализирани дипломатски акти, политички дневници и мемоари, као и демарши будућих ратних страна, које је нарочито горе цитирани историчар Јирген Ангелов / Jürgen Angelow (али не само он) укључио у своје истраживање.

Када се дакле инсистирање Ватикана на ратној солуцији, без обзира на могућност неконтролисаног ширења сукоба („папа не цени исувише много руске и француске војне снаге“, он значи рачуна са њиховим уласком у рат), види у светлу немачког покушаја да ипак у последњем тренутку заустави ратне припреме, који је од стране Аустро-Угарске био свесно игнорисан, онда се локални фактори (питање повода) са глобалним последицама (питање узрока) исто тако морају видети у том новом светлу:

* Сарајевски атентат је неоспорно био непосредни повод за почетак Првог светског рата, који је (као варница) наишао на спремне узроке (бурад барута).

* Када је водећа држава Централних сила, Немачка, покушала да заустави ратне припреме, Аустро-Угарска, на инсистирање свог генералштаба (јавног мњења, итд.) и Ватикана, упркос томе напада Србију и започиње Први светски рат.

* Тиме се инсистирање хабзбуршког генералштаба и Ватикана морају схватити не само као конкретна последична консеквенца већ одавно постојећих узрочних фактора, већ и уврстити у претходеће поводе почињања ратних сукоба. Тиме је, наиме, Немачкој одузета свака слобода даљег избора, последично и силама Антанте и следила је тада већ незаустављива „сопствена динамика догађаја“.

Јавна иступања католичких бискупа широм хабзбуршке монархије потврђују наводе Палфијевог и Ритеровог извештаја (и активно форсирање почетка рата од стране римокатоличке хијерархије). Бечки надбискуп, кардинал Густав Пифл (Friedrich Gustav Kardinal Piffl) обзнањује да је рат „Божији глас, који говори кроз грмљавину топова“[26], прашки надбискуп Леон Скрбенски (Leon von Skrbensky-Hrištié) тврди да је ово један „неопходни и праведни рат“²¹⁷, мађарски надбискуп Отокар Прохаска потврђује да „… ако нас судбина државе води у један праведни рат (…) ми ћемо бити ту и извршити своју дужност…“[27]

Ватиканска теза о „праведном рату“, који је Аустро-Угарска наводно повела против Србије, није само једна погодна пропагандна флоскула, која је нарочито за ову прилику смишљена, да би умирила савест и додатно мотивисала мултинационалну поданичку масу хабзбуршке државе за напад на Србију.

Хрватски и словеначки бискупи, римокатолички функционери и штампа проширују актуелну папину оцену о „праведности“ овог рата, са аустро-угарске и ватиканске тачке гледишта, и обогаћују га епитетом „светости“, једним појмом који се некада примењивао на крсташке ратове римокатолика а данас се практично искључиво везује за муслиманске фундаменталисте („џихад“ = свети рат). Загребачки надбискуп, др Анте Бауер, објављује 31. јула 1914, дакле три дана пошто је Аустро-Угарска објавила Србији рат: „Хрвати, јунаци! Бог вас зове у борбу, Бог, вечита правда, вас позива да као његово оруђе осветите недело у Сарајеву!“[28] а 3. септембра проглашава рат „праведним и светим“.[29] Љубљански надбискуп, др Антон Бонавентура Јеглич, просвећује словеначке војнике, који крећу у борбу: „Мушкарци! Како је узвишена, како је света, како је богоугодна та борба, у коју сте ви позвани! Мушкарци! У средњем веку је кроз читаву Европу брујао позив: ‘Тако Бог хоће’! И хиљаде људи су напуштали своје домове и хрлили да ослободе Јерусалим од неверника. Тај позив ‘Тако Бог хоће’ и вас води у свету борбу за предоброг цара, у казнену експедицију против безсавесних злочинаца. Дакле, напред! Бог је са вама!“[30] Католички лист „Хрватска“ пише 29. јуна 1914.: „Са њима (Србима) се морамо једном за свагда обрачунати и уништити их. То треба да буде наш циљ од данас (…) Убицо, име ти је Србин!“ А 3. јула 1914. године се може у истом листу прочитати: „Народ објављује Србима борбу на живот и смрт и протеривање из Босне и Херцеговине…“[31] Сарајевски бискуп, др Иван Шарић, назива Србе „гадним зверима и змијама“ и моли јавно Бога „… да он буде осветник…“[32] Католички лист „Словенец“ упозорава и одвраћа од идеје уједињења са Србима и подвлачи да би то значило „ропство и смрт“ за католичке јужне Словене; истовремено, „Словенец“ открива својим читаоцима једну уску повезаност између „примитивизма српског империјализма и радикалне масонерије“.[33] Вођа Словеначке католичке партије, др Шуштерчич, види иза сарајевског атентата „масоне и православне свештенике“ и позива своје сународнике у борбу за њихову „католичку хрватско-словеначку домовину у Аустрији“[34]. Љубљански бискуп Јеглич, исто тако, сумња у масоне да желе да униште Аустрију, јер је „сувише католичка“ и хвали храбру борбу словеначких и хрватских војника против Срба, што и Рудолф Кизлинг (R. Kieszling) потврђује.[35]

На балканском ратишту врло брзо се показало, колико је калкулација Беча (и Ватикана) била илузорна – српска војска, у првој години рата, иако исцрпљена и децимирана у два претходна балканска рата (1912. против Турске и 1913. против Бугарске), и иако суочена са убедљиво многобројнијим и технички неупоредиво боље опремљеним дивизијама Аустријанаца, Мађара и њихових словеначких, хрватских, босанско-муслиманских и других поданика, наноси непријатељу тешке поразе и приморава га на безглаво бекство преко границе.[36] Следиле су године тешких борби, српско повлачење преко Албаније у Грчку, отварање Солунског фронта и његов пробој 1918, који је иницирао пораз Централних сила.

Непосредно пре и за време рата дошло је до масовних погрома над српским цивилним становништвом, како на од стране аустро-угарске војске привремено окупираним српским територијама, тако и на хабзбуршкој територији, нарочито у оним областима које су биле насељене Хрватима и босанским муслиманима. При томе су „побијене хиљаде и хиљаде Срба, такође стараца, жена и деце а читава насеља су била опљачкана, разорена и спаљена.“[37] „Уочи и за време Првог светског рата 1914-1918, велики погроми против Срба извршени су у покрајинама Аустро-Угарске, где су живели Срби, нарочито у Босни и Херцеговини. Поводом тих погрома писала је чехословачка историчарка Милада Паулова, „да су Срби тада морали испаштати за своје српско име свим оним што је човеку најмилије: чашћу, слободом, животом, имовином (…) Извесне територијалне зоне дуж границе Србије и Црне Горе, са великим бројем подигнутих вешала на којима су висили родољуби, личиле су, како је забележио и сам бечки „Neue Freie Presse“, на „слике Страшног суда“.[38]

Ови погроми у великој мери одговарају дефиницији злочина геноцида, који је међутим тек после Другог светског рата био научно утврђен и правно санкционисан. Од значаја је исто тако, да су починитељи (превасходно Хрвати и босански муслимани, под патронатом својих германских властодржаца) и жртве (ненаоружано српско цивилно становништво) били идентични констелацији починитеља и жртава за време Србоцида 1941-1945. на истом географском простору и око четврт века касније, тада под патронатом Хитлерове Немачке и њених савезника.

То су, дакле, били они које су Срби после Првог светског рата превели у победнички табор. Њихова „захвалност“ је, међутим, већ од самог почетка била (благо речено) врло специфична.

Један католички лист у Загребу је то нпр. на следећи начин протумачио: „Ми Хрвати и Словенци из побјеђеника постали смо побједницима. Сретно смо избјегли тешким мировним увјетима. Тај се преокрет догодио изненада, те смо остали управо запањени гледајућ у томе особиту љубав господњу наспрам нама.“[39]

Закључно, у Првом светском рату је око 40 држава мобилисало близу 70 милиона војника, на крају је нешто више од 17 милиона људи изгубило живот а ратна бојишта су се простирала у Европи, на Блиском истоку, у Источној Азији и на океанима.[40]

То је била енормна цена континуиране борбе за светску превласт, с правом названог светски рат, при чему би и именовање „рат светова“, јер сукоба Запада и Истока, било исто тако примерено, иако тада Запад још увек није био уједињен. Питање вођства је тек после (још страшнијег) Другог светског рата било решено, када је по други пут у XX веку побеђени „германски блок“ био коначно интегрисан.

Закључне примедбе за (српско) размишљање:

Што се тиче идејних твораца, моторне снаге и „вршка копља“ при ословљеним догађањима 1914-1918, затим 1941-1945. и закључно на крају XX века, њихова имена и речник, пароле и идеолошки тј. дневно-политички обрасци се временом мењају (или не), заједнички садржалац западне културолошке традиције остаје међутим на снази.

И – циљ, који је НАТО на Балкану великим делом остварио и на коме и даље интензивно ради, био је и остао очигледно исти.

Српски усуд је је био и остао, то су још једном упечатљиво потврдили последњи балкански ратови на крају XX века, несигурна егзистенција на граници светова. Које поуке би, дакле, требало извући? Не, наравно, у односу на сопствено позиционирање, јер то питање је најкасније од времена Немањића решено, већ у односу на свој високо ризични статус у контексту светске политике.

Као прво, сигурно, да никада не забораве ова своја, прескупо плаћена историјска искуства и да на основу њих граде концепт свог даљег преживљавања као нације, јер они и данас плаћају а ни следећи сукоб светова дефинитивно није искључен.

Као друго, озбиљно узети у обзир и друге опције – економског, политичког па и војно-одбрамбеног – зближавања и међународног удруживања, поготову јер је више него јасно да Срби не желе да улазе у НАТО а да ће ЕУ, по свему судећи, тешко икада прихватити Србију као свог пуноправног члана.

Да ли би овај пут носио одређене ризике? Да, несумњиво, међутим – са коликим ризицима је била обремењена не само читава српска историја, већ и актуелна ситуација?

На питање да ли би овај пут донео неке предности, одговор гласи – да, несумњиво.

---

ПОДБЕЛЕШКЕ:

[1] Ханес Хофбауер, Балкански рат: Разарање Југославије 1991-1999. Издавач: Филип Вишњић, Београд, 2001.

[2] Conrad von Hötzendorf, Aus meiner Dienstzeit, Bd. IV, s. 30-31, Wien, 1920.

[3] Heinz Angermeier: Der österreichische Imperialismus des Feldmarschalls Conrad von Hötzendorf. In: Dieter Albrecht (Hrsg): Festschrift für Max Spindler zum 75. Geburtstag. München 1969, S. 777–792, hier: S. 787

[4] John W. Mason: The Dissolution of the Austro-Hungarian Empire 1867-1918. Longman, London/New York 1985.

[5] Wolfram Dornik: Des Kaisers Falke. Wirken und Nach-Wirken von Franz Conrad von Hötzendorf, mit einer Nachbetrachtung von Hannes Leidinger und Verena Moritz. Studienverlag, Innsbruck, 2013.

[6] Griff nach der Weltmacht. Die Kriegszielpolitik des kaiserlichen Deutschland 1914/18. Droste, Düsseldorf 2000 (Nachdruck der Sonderausgabe 1967, erstmals erschienen 1961).

[7] Karl-Heinz Janßen: Gerhard Ritter: A Patriotic Historian’s Justification. In: Hannsjoachim Wolfgang Koch: The Origins of the First World War. Great Power Rivalry and German War Aims. London 1993, S. 292–318, hier: S. 304; und Imanuel Geiss: Die Fischer-Kontroverse. Ein kritischer Beitrag zum Verhältnis zwischen Historiographie und Politik in der Bundesrepublik. In: Imanuel Geiss: Studien über Geschichte und Geschichtswissenschaft. Frankfurt am Main 1972, S. 108–198, hier: S. 163.

[8] Volker Ackermann: Literaturbericht: Erster Weltkrieg. Hier Rezension zu: Wolfgang Mommsen: Die Urkatastrophe Deutschlands. Der Erste Weltkrieg 1914–1918. Stuttgart 2002. In: H-Soz-uKult, 13. Mai 2004.

[9] Упореди: Volker Ackermann: Literaturbericht: Erster Weltkrieg. Hier Rezension zu: Volker Berghahn: Der Erste Weltkrieg. München 2003. In: H-Soz-u-Kult, 13. Mai 2004.

[10] Исто, Volker Ackermann: Literaturbericht: Erster Weltkrieg. Hier Rezension zu: Bruno Thoß, Hans-Erich Volkmann (Hrsg.): Erster Weltkrieg – Zweiter Weltkrieg: Ein Vergleich. Krieg, Kriegserlebnis, Kriegserfahrung in Deutschland. Paderborn 2002. In: H-Soz-u-Kult, 13. Mai 2004.

[11] Niall Ferguson, The Pity of War. London, 1998.

[12] То је разумљиво, јер присталице ове „историјске школе“ припадају пре лакој, забавној, популарној литератури  баве се превасходно „контролисаним шпекулацијама“ и питањем „Шта би било кад би било?“, дакле: „Шта би било, да Александар Велики није тако рано умро?“. „Шта би било, да је Понтије Пилат ослободио Исуса оптужби“, „Шта би било, да је Хитлер добио рат?“ и сл. Упореди: Niall Ferguson (Hrsg.): Virtuelle Geschichte. Historische Alternativen im 20. Jahrhundert. Darmstadt 1999; Alexander Demandt: Ungeschehene Geschichte (= Kleine Vandenhoeck-Reihe; Nr. 1501). Vandenhoeck

[13] Упореди: Jürgen Angelow: Der Weg in die Urkatastrophe. Der Zerfall des alten Europa 19001914. be.bra verlag, Berlin 2010, , S. 117 ff.; dalje: Imanuel Geiss (Hrsg.): Julikrise und Kriegsausbruch 1914. Eine Dokumentensammlung. Band II. Bearbeitet und eingeleitet von Imanuel Geiss. Verlag für Literatur und Zeitgeschichte, Hannover, 1964.

[14] Немачка је потом одмах почела да спроводи „Schlieffen-Plan“ у дело, који је већ 1905. био детаљно разрађен. Шеф Генералштаба Пруске армије Немачког царства, Generalfeldmarschall Alfred Graf von Schlieffen, предвидео је прво напад („Blitzkrieg“) на Француску и победу у року од само неколико недеља а потом бацање свих расположивих војних снага на Русију. Упореди: Gerhard Ritter: Der Schlieffenplan. Kritik eines Mythos. Mit erstmaliger Veröffentlichung der Texte und 6 Kartenskizzen. Verlag R. Oldenbourg, München, 1956; даље: Robert Foley: Alfred Von Schlieffen’s Military Writings, Frank Cass, New York, 2002.

[15] Österreichisch-ungarisches Rotbuch. Diplomatische Aktenstücke zur Vorgeschichte des Krieges 1914. Volksausgabe. Manzsche k. u. k. Hof-Verlags- und Universitäts-Buchhandlung, Wien 1915, Dok. 1, S. 8.

[16] Упореди: „Yugoslavia as History“ John R. Lampe, Cambridge University Press, 2nd Edition, Cambridge 2000.

[17] Leon Biliski: [www.iis.unsa.ba/izdavacka_djelatnost/memoari/bilinski.pdf Bosna i Hercegovina u uspomenama Leona Biliskog.] Institut za istoriju, Sarajevo, 2004.

[18] Упореди: Manfried Rauchensteiner: Der Tod des Doppeladlers: Österreich-Ungarn und der Erste Weltkrieg. Styria, Graz/Wien/Köln, 1994.

[19] Die Österreichisch-Ungarischen Dokumente zum Kriegsausbruch, hrsg. vom Staatsamt für Äußeres in Wien, Berlin: National-Verlag, 1923.

[20] Protokoll der Sitzung des Ministerrats für gemeinsame Angelegenheiten vom 19. Juli 1914.

исто, Die Österreichisch-Ungarischen Dokumente zum Kriegsausbruch, hrsg. vom Staatsamt für Äußeres in Wien, Berlin: National-Verlag, 1923.

[21] Исто, Manfried Rauchensteiner: Der Tod des Doppeladlers: Österreich-Ungarn und der Erste Weltkrieg. Verlag Styria, Graz/Wien/Köln, 1997.

[22] D. Živojinović, Vatikan, Srbija i stvaranje jugoslovenske države 1914.1920., s. 270, 1980, Nolit, Beograd.

[23] Ludwig Bittner u.A., Österreich-Ungarn, Außenpolitik von der bosnischen Krise bis zum Kriegsausbruch 1914. Diplomatische Aktenstücke des österreichisch-ungarischen Ministerium des Äußeren (Veröffentlichungen der Kommission für neuere Geschichte Österreichs, s. 26), s. 893-894, 1930, Wien.

[24] F. Dürr, Die Bayerischen Dokumente zum Kriegsausbruch und zum Versailler Schuldspruch, III, s. 204, 1924, München.

[25] F. Engel-Janosi, The Roman Question in the first Years of Benedict XV, Catholic Historical Review, XI, 2, s. 270, 1954.

[26] D. Živojinović, Vatikan, Srbija i stvaranje jugoslovenske države 1914.1920., s. 71, 1980, Nolit, Beograd. 217                A. May, The Passing of the Habsburg Monarchy 1914-1918, I-II, s. 287-297, 1966, Philadelphia.

[27] D. Živojinović, Vatikan, Srbija i stvaranje jugoslovenske države 1914.1920., s. 72, 1980, Nolit, Beograd.

[28] „Narodne novine“, 1. VIII 1914, Zagreb.

[29] „Katolički list“, 3. IX 1914, Zagreb.

[30] Dokumenti Koroščeve stranke iz leta 1914, I., s. 61-62, 1920, Ljubljana.

[31] V. Novak, Magnum Crimen, s. 31, 1948., Zagreb.

[32] V. Novak, Magnum Crimen, s. 32, 1948., Zagreb.

[33] „Slovenec“, 1., 2., 4 .VII 1914, Ljubljana.

[34] „Slovenec“, 6. VII 1914, Ljubljana.

[35] R. Kieszling, Die Kroaten, s. 98, 1956, Graz-Köln.

[36] Janusz Piekałkiewicz: Der Erste Weltkrieg. Econ Verlag, Düsseldorf/Wien/New York 1988; John Keegan: Der Erste Weltkrieg. Eine europäische Tragödie. Aus dem Englischen von Karl und Heidi Nicolai. Rowohlt Taschenbuch Verlag, Reinbek bei Hamburg, 2001.

[37] Gerhard Hirschfeld, Gerd Krumeich und Irina Renz in Verbindung mit Markus Pöhlmann (Hrsg.): Enzyklopädie Erster Weltkrieg. Ferdinand Schöningh, Paderborn 2009.

[38] Mihajlo B. Milošević, „Jevreji za slobodu Srbije 1912 1918.“, izdavač: Filip Višnjić, Beograd, 1995. Упореди и: elmundosefarad.wikidot.com/uvod-u-knjigu-jevreji, 19. IV 2010.

[39] „Narodna politika“, Zagreb, 23. XII 1918.

[40] Упореди: Spencer Tucker (Hrsg.): The Encyclopedia of World War I. A Political, Social and Military History. Verlag ABC-Clio, Santa Barbara 2005; даље: Gerhard Hirschfeld, Gerd Krumeich und Irina Renz (Hrsg.): Enzyklopädie Erster Weltkrieg. Paderborn, 2009.

Изглед и опрема текста: Словенски вѣсник

. . .

Изворник: ИСКРА