Раде Јанковић: ЗАГОНЕТКА ЗВАНА АПИС

Кад је, 1913. године – каже Казимировић – Апис боравио у Берлину (пуна четири месеца), Богићевић га је увео у тамошње кругове угледника из војске и политике, особито оних из војске, који су вођу Црне руке највише интересовали…


Раде ЈАНКОВИЋ

1.

       Став који се овде износи следећи је: безнадежно је да ће се доћи до истине, и сасвим извесно губљење времена, ако се животни пут и историјска улога пуковника Драгутина Димитријевића Аписа (1876-1917) прати и оцењује само на основу до сада објављених историјских интерпретација. Иза Драгутина Димитријевића, шефа обавештајног одељења Главног генералштаба Српске војске, једног од оснивача и вођа „Црне руке“, крије се читав арсенал скривених чињеница и околности. То значи, да у недостатку аутентичних историјских извора, морамо празнине, избрисана места – „рупе у памћењу“ – попунити претпоставкама, вероватноћом и аналогијама које следе из познатих и неспорних података, доводећи у међусобну везу удаљене и наизглед сасвим недодирљиве догађаје, у једном ширем кругу, тражећи у њему контекст по морфолошком моделу који је Освалд Шпенглер применио у књизи Пропаст Запада. У том моделу напушта се хронолошки ред историјске збиље, јер хронолошки ред је заправо само једна вештачка конструкција лоших историјских приповедача (франц. l’ histoire: прича, приповедање, измишљотина), као што је конструкција радње у лошим романима оно најгоре у њиховом садржају. Историјска збиља се не одвија по узрочно-последичном моделу „пре“ и „после“ него по моделу „шта“ и „како“: шта утиче на неку радњу, догађај или актере и како то утиче на њихов значај за историју једног народа, групе или појединца. Овде се претпоставља да историја није само механичко збивање у матерјалној равни, због чега је каузалитет који важи у физици непримењив у историји. Овде се, у ствари, претпоставља да је историја пре свега духовна борба светоназора, због чега проучавање прошлости треба да подлеже другачијем облику каузализета: између силе и квалитета, при чему се под „силом“ подразумева свако усмерено дејство – што значи да „сила“ није нужно физичка! То може да буде сваки облик напора, притиска или енергије (физичке али и нематеријалне: психичке, духовне, умне). Савремена историографија једино тако може да сачува себе од потпуног потонућа у копизам и епигонство. Мени се чини да начето достојанство историографији може да врати она наука која више неће бити само пуко приповедање о прошлости, него унакрсно испитивање догађаја и оцена резултата у односу на садашњост и будућност. Тек тада, као знање и истина о вредности збивања, историографија може поново да постане „учитељица живота“. Са тим циљем, да историографији вратим њен духовни и вредносни смисао, трудио сам се да овај став применим на страницама ове књиге.

2.

       Познато је, да је Драгутин Димитријевић Апис један од завереника који су извели тзв. „Мајски преврат“. Случај је хтео да не учествује у ритуалном касапљењу лешева краља Александра и краљице Драге Обреновић, што му изгледа није нарочито тешко пало – јер се „као гадио крви“[1] – како је у солунском војном затвору, додуше срдито, говорио мајор Милан Миловановић – Пилац. На самом почетку јуриша, на дворском степеништу, Апис је био тешко рањен; скотрљао се, и ту под степеништем, у локви крви, без свести, дочекао је јутро. Ујутру, сва београдска штампа, која је пре тога неумерено хвалила и краљицу Драгу и краља Александра Обреновића, писала је о Драгутину Димитријевићу као о „српском хероју“. Београд је увек имао у довољном броју своје „мариће“, „крстиће“, „вучићевиће“, и ни касније никада није оскудевао у њима. Па ипак, требало је да прођу три године да би Драгутин Димитријевић приденуо себи титулу вође „национално исправних“ официра. То је било више од лажи! Била је то глупост, јер ће га управо то коштати главе.[2] Праве вође завере били су пуковници Александар Машин и Петар Мишић, те бивши политичари: Јован Авакумовић и Ђорђе Генчић. Драгутин је то знао, па се зато с правом поставља питање: како је демон гордости успео да га увуче у ову замку?… Овде већ наилазимо на прву препреку: званична академска историјографија не признаје постојање демона! Зато већ сада, на самом почетку ове расправе, читалац мора да се определи: постоји ли дејство демонских сила на историјску збиљу или не постоји? Сократ је веровао у демоне и изједначавао их са боговима, тако се бранио од Мелетове оптужбе.[3] Платон, не треба ни да наглашавам, такође је веровао да демони постоје, и сматрао их је Зевсовим пратиоцима.[4] У моћ демонских сила веровали су Бодлер, Шилер, Достојевски и велики Гете.[5] Али тек ће хришћанство, у оквиру својег богословља, развити и уобличити демонологију као посебну научну дисциплину. Демонизам као негативан духовни пол, као извориште зла, постаје озбиљна тема тек са доласком Исуса Христа. Он се, као што се зна, борио 40 дана са Сатаном у пустињи и победио: „Иди од мене, Сатано…“[6] Он је Духом Светим, зна се и то, исцељивао опседнуте и изгонио демоне из људи у крдо свиња.[7] Суштину хришћанског учења о демонима сажето је изнео апостол Павле у посланици упућеној браћи у Ефесу. „Обуците се у свеоружје Божије – каже Павле – да бисте се могли одржати против лукавства ђаволскога. Јер не ратујемо против крви и тијела, него против поглаварства, и власти, и господара таме овога свијета, против духова злобе у поднебесју.“[8] Тиме је заувек одређен смер хришћанској Цркви на Земљи. Али данас је хришћански дух у нама замро под дејством тзв. „научног секуларизма“, толико да ће вам се на спомињање демона насмејати иза леђа чак и понеки свештеник. А демони су се данас  намножили и размилели по свету као кокошке на гумну после вршидбе. То не виде само они који су опседнути демоном секуларизма. Задатак једне нове, здраве историографије, по мојем мишљењу, јесте да у тумачењу прошлости поново уочи утицај „духова злобе у поднебесју“. Немамо више права да се усхићујемо делима Достојевског и Гетеа, на пример, да их величамо и окивамо у звезде, а да истовремено игноришемо факат да су нечисте силе главни јунаци њихових дела. То је више од лицемерја, више и од научне недоследности. То је противречност доведена до пароксизма. А пароксизам је болест и треба да се лечи.

3.

       Упркос својој големој амбициозности, да би постао вођа завереника Драгутин је морао да сачека уклањање свих стварних вођа завере, на чему је годинама инсистирала енглеска дипломатија. Кад је тај дан коначно дошао, на састанку у селу Смутекову, 1906. године, Апис је сасвим неочекивано и одлучно иступио испред групе млађих завереника – као њихов неформални предводник! – и захтевао: да се сви старији завереници пензионишу „ако не може другачије онда – силом.“[9] Овим потезом Апис је задобио симпатије Енглеске али је изазвао поделу унутар некада јединствене организације завереника. То, међутим, неће бити и њихова последња подела. Група младих завереника касније ће се поделити на „Црну руку“ и „Белу руку“, а након „Солунског процеса“ тзв. „Црна рука“ поделиће се у више мањих група, тако да изгледа као да се „Црна рука“ распала и нестала са историјске сцене. Погрешно би, међутим, било мислити да је овим демонизам претрпео пораз!

Лукави се наравно труди да сачува јединство својег царства. Али његово царство није само материјално него је и духовно – на начин супротан правој духовности! – те тако подела у материјалној сфери не утиче на поделу у духовној сфери, као што умножавање православних храмова на земљи не утиче на поделу Светог Духа него на његово ширење. Свака од поменутих група, дакле, задржала је демонски карактер који су њени чланови примили иницијацијом, као што сваки комад магнета задржава магнетна својства колико год пута уситњен био, што ће будуће време и показати. Црнорукци Мустафа Голубић и Павле Бастајић, на пример, завршили су своју каријеру као професионалне убице НКВД-а („ликвидатори“), син црнорукца Јевте Дедијера (Владимир Дедијер) као вољени Титов хагиограф[10], а црнорукац Божин Симић, после учешћа у „Октобарској револуцији“ постаје Титов амбасадор у Анкари (Турска). Историографија не би смела олако да прелази преко ових чињеница. Напротив, обавезна је да истражи ово „неприродно“ – да ли је неприродно? – савезништво између јужнословенског национализма и бољшевичког интернационализма[11] Зна се да је „ЧЕКА“ (касније ГПУ и НКВД) преузела методологију врбовања и део агентурне структуре тајне царске полиције „Охрана“.[12] Стога, могло би се претпоставити да је тајна царска полиција копча преко које је ова веза успостављена, у којем случају се, наравно, претпоставља да су неки припадници „Црне руке“ били у тајној вези са „Охраном“, много пре револуције у Русији. То је хипотеза коју, колико је мени познато, нико до сада није озбиљно и систематски истраживао. У склопу ове хипотезе требало би одговорити на питање: зашто су српски комунисти на челу са Титом,  били ти који су Мустафу Голубића потказали ГЕСТАПО-у? – и то управо они који ће 1953. године организовати тзв. „Ревизију солунског процеса“!… Осим ове, такорећи спољашње, екстерне везе, између бољшевичке партије и „Црне руке“ постојала је и дубља, назовимо је иманентна веза. Обе организације биле су превратничке, дакле: окултне и радикално револуционарне. Обе су своје циљеве и задатаке проводиле терористичким средствима, имале своје тајанствено вођство и чланство груписано у тројке и петорке… Кама, отров, бомба и мртвачка глава са укрштеним костима утиснути су у грбу „Црне руке“. Пријем нових чланова (иницијација), обављао се на мистичан начин, заклињањем на крст, каму и револвер, у замраченој просторији, пред делегатом „Врховне централне управе“, који се скривао иза дугачког црног мантила и капуљаче са прорезима за очи.[13] Академски историчари тврде да је овај мистични рутуал режирао Љубомир Јовановић Чупа, иначе масон, из чега изводе закључак да је описани ритуал масонског порекла. То није тачно! Масони у својим ритуалима не користе црне мантиле и капуљаче са прорезима за очи. По овим детаљима иницијација у чланство „Црне руке“ идентична је са древном германском тајном организацијом под називом „Vehmgericht“ (скраћено Vehm), што значи „Тајни суд“. О томе истраживач Најџел Пеник пише: „чланови Тајног суда су се, са капуљачама на глави, понекад сакупљали у мрачним тамницама, као у Нирнбергу, али много чешће на отвореном, на светим геомантијским местима ван града.“[14] На могући немачки траг упућује и једно Аписово писмо упућено мајору Вемићу 19. јануара 1910. године, чији делић цитира Дејвид Мекензи у својој књизи: „Ево једне реченице – наводи Мекензи – ’На крају ми дозволите да вас подсетим на подухват о коме смо говорили и за који смо већ ангажовали људе, да су у Берлину већ издате наредбе…“[15] Запамтите ово: у Берлину!…

4.

       Подухват о којем су говорили било је оснивање организације „Уједињење или смрт“, познатије под називом „Црна рука“. Да ли је Драгутин Димитријевић у време оснивања „Црне руке“ већ имао надимак Апис? Хоћу заправо да отворим један други проблем: када је, како и зашто Драгутин Димитријевић добио овај чудан надимак? Показаће се да то није сасвим тривијално питање, као што изгледа на први поглед. Урбана легенда каже да је Драгутин Димитријевић надимак Апис добио још у војној школи, зато што је био крупан и јак „као бик“, те су га тако прозвали по светом бику Апису (тачније „Серапису“!), чији је древни култ негован у предхришћанској Александрији.[16] Ово објашњење већ читав један век прихватају сви учени историчари.[17] Али, откуд млади српски кадети, углавном пореклом са села, знају шта је то „Апис“? Ако је намера била да се истакне његова биковска снага, логичније би било – зар не? – да су га у духу српске традиције назвали: „Јаблан“, „Рудоња“ или „Сивоња“?… Питање постаје још озбиљније када знамо да на латинском језику apis значи пчела, а пчела, то је пре свега – матица. Матица – мајка пчелињег роја! – игра важну симболичку улогу у масонерији. Сваки „мајстор масон“ је матица ложе, а сваки „велики мајстор“ је матица свих националних ложа. Ложа која „доноси светлост“ новим ложама је матица свих тих ложа. Зато масонски билтен који излази читав један век, носи назив „Кошница“ (The Beehive). Било би, ипак, прерано да закључимо – као што неки чине! – да је Драгутин Димитријевић био масон. Јер, пчела (apis) игра важну симболичку улогу и у тајним друштвима која су повезана са Ватиканом. Овде пчела (apis) има симболичну улогу „пчеле војника“, то јест „ратника“ који брани „Кошницу“ (Ватикан). На грбу папе Урбана VIII налазимо три пчеле распоређене у облику троугла. Њихово симболичко значење је ново „свето тројство“ (матица-војник-радник). Симбол „Розенкројцера“ је пчела (apis) која облеће око руже. Пчела је била и главни симбол старије француске династије Меровинга. Витезови краља Клодовика, првог хришћанског краља из ове династије, носили су на својим штитовима три пчеле, које су касније стилизоване у три љиљана. Гомиле златних фигура пчела нађене су у гробовима паганских краљева из ове династије, које су сахрањиване заједно са њима. Један масонски извор тврди да је то зато што су Меровинзи били масони. Један други масонски извор открива: „У Грчкој се пчела сматрала свештеничким бићем. Свештенице Елеуса и Ефеса су се звале Мелисе или ’пчеле‘. Оне су служиле приликом највећег грчког празника у част Деметре… Египћани су, као одвајкада изврсни и древни масони, обожавали пчелу у виду Бика, како би боље сакрили мистерију; тог бика су они звали Апис…“[18] На супротној страни европског континента, у Русији, такође наилазимо на траг „пчеле“. У Москви је 1779. године основана масонска ложа под називом Апис.[19] Није ли Апис можда „долетео“ из Русије?… Овакав закључак био би наизглед супротан напред  наговештеном утицају из Берлина. Али то је само привид! Ако желите, рецимо, да сакријете припадништво неком тајном немачком реду, узмите за псеудоним неко име или назив који се користе у руским тајним редовима. Ваши немачки пријатељи схватиће вашу лукавштину а трећа страна, која је противник вашег реда, биће насамарена. Тако ради и Лукави. Да би обмануо – ако је могуће чак и изабране! – он се неће појавити под именом „Буда“ или „Мојсије“, него под именом Антихрист (Анти-Христ), дакле, као привидна копија Исуса Христа. Под његовим именом, под образином налик на Исуса Христа, говориће као Христос, али не да би вас духовним блаженством ослободио од ропства материјалном благостању, него да би вас заувек духовно поробио помоћу материјалног благостања. Конспирација, мимикрија, прикривање, лажно представљање, то је највеће умеће Лукавога. Створити привид да „Црна рука“ не постоји, да никада није ни постојала, или, ако су гласине о њеном постојању ипак отишле предалеко, признати да постоји само патриотска организација „Уједињење или смрт“.[20] При том, намерно допустити да се шире нагађања око страног утицаја, знајући да су све руске масонске ложе још од 1738. године стављене под утицај немачке масонерије.[21]

5.

       Почетком XX века, Париз, Беч и Берлин били су највећи културни, финансијски и окултни центри у Европи. У Паризу Гистав Ле Бон заснива нову научну дисциплину: демонологију гомиле („масе“); у Бечу Сигмунд Фројд („истеривач сфере ноћи“, како га је назвао Томас Ман) успева да демонологију сакрије испод плашта психоанализе; у Берлину Фриц Ланг, Паул Лени и Фридрих Вилхем Мурнау отварају епоху филма „страве и ужаса“ (немачки „демонски екран“ или немачки „готички филм“). Ако је демонизам игде имао своје чврсто упориште, онда је то Немачка. Да се не бих понављао, нећу се овога пута позвати на Гетеа, цитираћу Хајнеа и госпођу Де Стал. „Немачка је благословена земља за чаробнице, мртве ленштине, големе свих врста – пише Хајне у Die romantische Schule („Школа романтизма“) – Само са друге стране Рајне може бити добро таквим вампирима; никад у Француској.“[22] А госпођа Де Стал, у књизи De l’Allemagne („О Немачкој“) додаје: „Многи немачки писци писли су романе о вампирима и вештицама; они мисле да у тим измишљотинама има више талента него у романима заснованим на догађајима из свакидашњег живота.“[23] За разлику од Француске где је демонизам увек негован као херметизам, доступан само „изабранима“, у Немачкој се на демонизам гледало као на проблем немачке нације, онтолошки укорењен у бићу нордијске расе, о којем се јавно говорило, писало, компоновало (Рихард Вагнер) и сликало (експресионизам). Немачки „готички филм“ или „демонски екран“, како га још називају, наставак је романтичарске поезије XIX века (Бодлер, Лотремон) а преко ње и „готичког романа“ или „романа језе“ с краја XVIII и почетка XIX века, од којих су најпознатији Отрански замак Хорса Волпола, Луисов Монах, Стивенсонов Доктор Џекил и господин Хајд и Франкенштајн Мери Шели. Без обзира на форму, свеједно да ли је слика, песма или роман, „готицизму“ су заједничке тематске варијације које се стално понављају: „1) вампири и утваре (човек и смрт), 2) големи, хомолукулуси, роботи (човек и аутомат), 3) људи-звери, као вукодлак, жена-змија и слично (човек и звер).“[24] Немачки „готички филм“, настао непосредно пред Први светски рат, прати основни пробем немачке културе – демонизам. Ту све врви од вампира, утвара, привиђења, црне магије, страшила, чуда, разрушених двораца, вешала, измаглице, ноћних духова… А кроз све се провлачи једна естетика „пријатног ужаса“ (Kunstwollen), једна намера да се гледаоцу пружи уживање у страху

Укратко, таква је била културна и уметничка клима у Берлину између 1900. и 1914. године, када је Драгутин Димитријевић Апис боравио у њему (1905, 1906. и 1913. године), укупно, дакле, нешто више од две године. Сасвим довољно да удахне део те атмосфере! Претпостављам да ћемо се сложити: култура и уметност, једном речи духовна атмосфера епохе, утиче на све људе као што утиче и клима једног поднебља – уосталом не каже се узалуд „друштвена клима“! – мада неједнако, као што ни сунце, киша или хладноћа не утичу подједнако на све људе. Човек, чак и кад није обдарен за уметност, на разне начине упија њене садржаје и вредности, кроз свакодневни живот, кроз предмете за свакодневну употребу, моду, намештај, новине, књиге, брошуре и кроз комуникацију са другим људима, што и јесте био циљ југендстила (бечке сецесије, француског art nouveau). Утолико пре ће духовна клима епохе утицати на младог, амбициозног и знатижељног српског капетана прве класе који се спрема да постане начелник обавештајног одељења Врховне команде Српске војске. Он долази из средине у којој постоји богато народно казивање о демонима и вампирима, али се на то гледа као на празноверје, предрасуду и заосталост. Али он види да се у самом срцу европске културе дешава нешто сасвим обрнуто: демонизам и вампиризам су централне теме модерне уметности! А ми се тога стидимо! У души младог човека настаје обрт. Комплекс инфериорности ишчезава. У њему се рађа мисао: могли бисмо у Европу директно из Средњег века! Тихо, невидљиво, тајанствено… Као вампири… Као гроф Дракула, на пример… Званична историја нам о томе ништа не говори! Дејвид Мекензи помиње да је Апис 1905. и 1906. боравио у Берлину – „учећи немачки језик и добро проучавајући обуку и организацију немачке војске“.[25] Додаје да је Апис некако успео да обезбеди себи присуство на великим војним маневрима у Бреславу 1906. године, и наставља своју „историографију“ причајући нам сасвим неважну и помало детињасту причицу о томе како је Апис на бициклу – који му је ставила на располагање немачка команда! – јурио са једног на други крај маневарског простора како би боље уочио распоред немачких трупа.[26] Нешто више светла на Аписов боравак у Берлину 1913. године, бацио је Васа Казимировић. Том приликом, открива Казимировић, Аписов домаћин био је дипломата Милош Богићевић, германофил, отправник послова Краљевине Србије у Немачкој.[27]

6.       

Ако је Апис имао извесне политичке идеје и планове – а имао је! – онда је сасвим сигурно да су се обликовали под утицајем Милоша Богићевића. Није ли Богићевић био Аписов Мефистофел?[28]… „Кад је, 1913. године – каже Казимировић – Апис боравио у Берлину (пуна четири месеца), Богићевић га је увео у тамошње кругове угледника из војске и политике, особито оних из војске, који су вођу Црне руке највише интересовали. /…/ Богићевић је у главном граду Немачке имао широк круг познаника и пријатеља него ли и један други дипломата. Многе истакнуте личности из војних кругова спадале су у његове пријатеље. Један од њих био је извесни генералштабни капетан по имену Ниче (Nitsche). С њим се Богићевић састајао сваке среде у посланству и у четири ока водио дуге разговоре. Кад је Апис боравио у Берлину (и по жељи престолонаследника Александра добио једну собу у посланству) тим разговорима присуствовао је и он…“[29] Од овог „Ничеа“, Апис је могао штошта да сазна, на пример: да се пре извесног времена, под именом Рудолф Фрајхер фон Себотендорф (рођен као Адам Глауер), после 25 година странствовања у Турској, где је 1890. године постао масон, изучавао Кабалу у Бруси и дервишку езорерију бекташи и суфијског реда, вратио у Немачку са извесним идејама у вези синтезе између ислама и западне, макар само формално, још увек хришћанске цивилизације; да немачка обавештајна служба зна да је именовани титулу „фон“ стекао под сумњивим околностима, да је 1912. године ратовао на Балкану на страни Турске, да је био рањен руком неког недовољно прецизног српског војника, да је покренуо часопис под називом „Die Runen“ (Руне), да се повезао са немачком тајном организацијом „Germanen-order“ (Германски ред) и да је постављен за локалног Мајстора реда у Минхену (Ordensmeister), где је Германски ред деловао под именом „Thulegesellschaft“ (Друштво Туле)[30]; да је те исте 1913. године на студије у Минхен допутовао најрадикалнији, најагилнији и најзагонетнији припадник тајне револуционарне организације „Млада Босна“, Димитрије Митриновић („Мита Динамита“  како га је Јован Скерлић од милоште звао), да се одмах по доласку повезао са групом „Плави јахач“ (Der Blaue Reiter) окупљеном око руског сликара Василија Кандинског, да немачка обавештајна служба зна да је господину Димитријевићу сасвим добро познато име овог „Мите Динамите“, као и то да извесна организација са превратничким циљевима, под називом „Млада Босна“, постоји на територији суседне суверене државе и да ужива подршку „Црне руке“, друге тајне организације о којој господин Димитријевић, сасвим сигурно, има извесна сазнања[31]… Временом, Апис је могао да сазна још и то: да немачка обавештајна служба врло помно прати револуционарне социјал-демократске организације, посебно групу која се окупља у Цириху око извесног руског револуционара В. И. Лењина, где се врло често виђају: један новинар који се представља као Троцки, једна госпођа по имену Анђелика Балабанов, у друштву једног намргођенг Италијана по имену Бенито Мусолини и неки Срби, рецимо Владимир Гаћиновић и неки Илија Милкић[32]; да немачка обавештајна служба преко свог агента Изарела Лазаревича Парвуса, који се представља и као Хелфант, контролише групу око Лењина, јер има велике планове у вези са овом групом о којима за сада није упутно говорити; да поменути Парвус финансијски помаже социјалдеморатски покрет, посебно групу око Лењина, те да као богати јеврејски трговац често борави у Истамбулу, што значи да пролази кроз Београд и није искључено да понекад и преспава у хотелу „Москва“, где се господин Апис редовно састаје са својим пријатељима[33]; да у немачким високим војним и политичким круговима постоји јака струја која се залаже за тешњу сарадњу са Руском империјом, што наилази на добар пријем у Русији, чему сведочи споразум постигнут у Потсдаму 1910. године, између цара Николаја II и Вилхема II[34]; да на обе стране постоје веома озбиљни људи (кнез Николај Трубецкој у Русији и професор Карл Хаусхофер у Немачкој) који разрађују једну сасвим нову геополитичку концепцију будућег преуређења света, супротну доминантној атлантистичкој концепцији земаља тзв. „Антанте“ (Француска и Велика Британија)[35]… Али, да би све то сазнао, Апис је морао нешто и да дâ! То се у жаргону тајних организација зове „размена информација“. Размена информација је игра која се игра у вилајету мрачних сила; игра која се игра можданим вијугама и живцима, игра на живот и смрт. То је својеврсни dans macabre у којем никада нисте сигурни да нећете постати жртва, управо у тренутку кад мислите да сте сасвим близу победе. Јер то је игра са Лукавим, а у тој игри превара се плаћа животом.

Поглавље из рукописа нове књиге Рада Јанковића


[1] Васа Казимировић: Црна рука – Прометеј, Нови Сад, 1997, стр. 377.             

[2] Јосиф Протић, чувар затвора у Солуну, педантно бележи речи мајора Милана Миловановића – Пилца: „Увек се утрпавао да буде вођа, глава, ован предводник. Још док смо каплари били…“ – Исто, стр. 377.

[3] „Дакле, ако већ верујем у демоне, као што ти кажеш, па ако су демони нека врста богова, онда би то било оно што ја тврдим, тј. да ти постављаш загонетку и шалу замећеш кад кажеш да ја не верујем у богове, а онда опет да верујем кад већ ето у демоне верујем. А ако опет стоји да су демони деца божја, некаква ванбрачна, или од нимфа или од других каквих жена, а и говоре да су од њих, – ко би онда од људи веровао да има деце божје, а да богова нема.“ (Платон: Одбрана сократова – БИГЗ, Београд, 1976, стр. 55).

[4] „Ко има већу моћ, тај је и спремнији да помаже. Такву моћ има у првом реду гостински демон и бог сваког појединца, јер они су пратиоци Зевса, заштитника гостију. И зато свако ко има макар мало разборитости у себи, мора водити рачуна о томе да до краја свога живота никакав преступ не учини према странцима.“ (Платон: Закони – БИГЗ, Београд, 1971, стр.166).

[5] „Тако не могу да се ослободим мисли да демони, да би човечанство изазивали и заваравали, понекад представљају поједине фигуре толико примамљиве да свак ка њима стреми и толико велике да нико не досегне до њих. Тако су они поставили Рафаела, чија су мишљења и дела били подједнако савршени… Тако су они поставили Моцарта као нешто недостижно у музици. А у поезији је такав случај са Шекспиром.“ (Екерман: Разговори са Гетеом – Рад, Београд, 1976, стр.103)

[6] Матеј 4: 10

[7] „И демони га мољаху говорећи: Ако нас изгониш, дозволи нам да идемо у крдо свиња.“ (Матеј 8: 31)

[8] Ефесцима 6: 12

[9] Васа Казимировић: Црна рука – Прометеј, Нови Сад, 1997, стр. 248

[10] Дедијер је своју књигу Сарајево 1914 писао у Титовој луксузној вили на Бледу, која му је стављена на располагање заједно са послугом, као и читав тим од преко 30 сарадника који су му прибављали и обрађивали документарни материјал. Очигледно је, дакле, да је то био комунистички државни пројект иза којег су стајале безбедоносне службе (УДБ-а и КОС) и Тито лично. Па ипак, поменута књига и данас се сматра референтним штивом за сваки јавни дискурс о „Сарајевском атентату“, Апису и „Црној руци“. Сваки „озбиљан историчар“ обавезан је да се позове на поменуту књигу, ако жели да сачува своје место у тзв. „академској заједници“. 

[11] Да ли је заиста неприродно? Погледајмо случај Лава Давидовича Троцког (1879 -1940). Зна се да је Троцки био ратни дописник током балканских ратова 1912. и 1913. године. Да ли само дописник?… Има аналитичара који га доводе у везу са организацијом тзв. „Сарајевског атентата“. (Валериј Ерчак: Слово и дело Ивана Грозного – Москва, 2009, стр. 122: „Троцкий стоит за спиной Сараевского убийства принца Фердинанда.“) Ако Троцки стоји иза леђа сарајевског атентата, ко онда стоји иза леђа Троцког?… (Опширније о томе: Игорь Макаров: Выстрелы в Сараево – Алгоритам, Москва, 2014, глава V (Терор по-русски), стр. 53 и даље)  

[12] Историчар Коста Николић у књизи Комунисти у Краљевини Југославији (Лио, Београд, 2000) разоткрива читаву мрежу совјетских агената који потичу из тзв. белогардејске емиграције и бивше царске полиције (стр.139-144) Први начелник совјетске војно-обавештајен службе ГРУ био је Семјон Иванович Аралов (1880-1969) мајор обавештајне службе у Генералштабу руске Императорске армије. Владимир Туцовић (1874-1947) је своју каријеру завереника завршио у табору комуниста, као делегат на III заседању АВНОЈ-а у Београду 1945. Кога је он тамо заступао? Аписа? Црну руку?…   

[13] Чл.3 Пословника „Црне руке“ детаљно уређује форму овог ритуала. „Просторија у којој се полаже заклетва осветљена је само једном воштаном свећицом. На средини просторије налази се сто прекривен црном тканином. На столу се налазе крст, нож и револвер. Члан уводилац новим члановима излаже Устав, уредбе и дужности које намеће организација, и опасности које им прете чим ступе у ову организацију. Онда их пита да ли су упркос свему спремни да ступе у ову организацију. Чим регрути искажу жељу за приступањем, делегат Централне управе излази потпуно маскиран из суседне собе, и тада члан уводилац и нови чланови полажу заклетву. Потом честитају један другоме, делегат се рукује са регрутима честитајући им, пошто не сме да изговори ни реч како га не би препознали, и одмах се повлачи. Тек се тада соба осветљава…“ (Милош Богићевић: Солунски процес 1917 – Библиотека „Браћа Настасијевић“, Горњи Милановац, 2017, стр. 69-70). 

[14] Најџел Пеник: Хитлерова тајна наука – Дерета, Београд, 2007, стр.17. Пажљиво прочитајмо наведени цитат, полако, реч по реч. Нирнберг је, дакле, био неформално седиште „Тајног суда“. Није ли управо зато одабран да буде седиште тзв. „Нирнбергшког суда“ за нацистичке злочине почињене током Другог светског рата? Немојте подценити ову претпоставку, јер и други детаљи говоре о окултној природи послератне међународне политике. По предању „Тајни суд“ је настао још у доба Карла Великог, када је овај 772. године освојио Саксонију. Године 1404. обновљен је трудом краља Роберта, са задатком да сузбија злочине (крађе, убиства, побуне, силовање), врачање, паганство и отпадништво од Цркве. За ова дела „Тајни суд“ је на затвореним заседањима изрицао само смртну казну која се извршавала вешањем жртве на липу, канапом од увезаног врбовог прућа. Извршилац пресуде звао се Schoeffen. Сви чланови „Тајног суда“ заједно су чинили Die Wissenden, што значи „Илуминати“ (Под тим називом појавиће се у Баварској вековима касније тајно друштво које је основао 1776. године језуита Адам Вајсхаупт!). Симбол „Тајног суда“ био је Dag, кама са три оштрице у једној и слово „V“ на њој. Била је то скраћеница од Vhem. (Слово „V“ појављује се на амблему ЧЕКЕ који је био званична ознака чекиста све до 1920. године! Кама је симбол четништва којим је из позадине руководила „Црна рука!) „Тајни суд“ је постојао све до почетка XIX века када се званично угасио. Али његова демонска идеја није нестала! Екстремистичке методе „Тајног суда“, каже Пеник, преузеле су тајне организације на почетку XX века „као узор за сопствене терористичке побуде“ (стр. 19).     

[15] Дејвид Мекензи: Драгутин Димитријевић Апис – Σtxoc, Београд, 2016, стр. 81.

[16] Не потцењујем знање српских кадета, али нисам спреман ни да га прецењујем. Ближи сам идеји да овај надимак вуче порекло из неке окултне организације, чија генеза води до гностичких учења која су се множила у IV веку у Александрији. На то ме наводи запажање цара Хадријана, који, око 130. године, својем пријатељу у Риму пише из Александрије: „Ту се срећу бискупи који за себе тврде да су хришћани, а служе обред Серапису. /…/ И сам патријарх, кад дође у Египат, слави и Христа и Сераписа, да свима буде по вољи…“ (Жак Лакаријер: Гностици – Градац, Чачак, 2001, стр. 56).   

[17] Исто, стр. 36: „Већ са надимком ’Апис‘, који су му другови дали јер је био изузетно снажан и пун енергије, Драгутин се показао као способан и савестан кадет.“  

[18] Др Кети Барнс: Масонски и окултни симболи – Пи Прес, Пирот, 2005, стр. 94.

[19] Олег Платонов: Трнов венац Русије – Романов, Београд, 2011, стр. 74.

[20] Дејвид Мекензи: „Принц Александар је такође, испитивао Аписа о ’Црној руци‘… И њему је Апис рекао да не зна да ’Црна рука‘ уопште постоји.“ (Драгутин Димитријевић Апис, стр. 98)

[21] Олег Платонов: „Пробијање њемачког политичког масонства у Русију може датирати од 1738. године – од времена ступања у масонерију пруског (њемачког) краља Фридриха II… Управо 1738-1744. године успостављају се везе берлинске ложе ’Три глобуса‘ с Петроградом… Њемачки масони из ’Три глобуса‘ преузимају контролу над руским ложама. Петербуршки масони чувају у Њемачкој своје архиве и регуларно тамо шаљу своје извештаје.“ (Трнов венац Русије, стр. 23).  

[22] Марија Јањион: Романтизам, револуција, марксизам – Нолит, Београд, 1976, стр. 262.

[23] Исто, стр. 251.

[24] Исто, стр. 254.

[25] Драгутин Димитријевић Апис, стр. 71.

[26] Исто, стр. 71.

[27] Милош Богићевић (1876-1938), правник, дипломата, прогнаник, прокажен као издајник само зато што је открио незгодне чињенице о Пашићу и регенту Акелсандру Карађорђевићу. Потомак чувеног Крађорђевог војводе Антонија Богићевића. Милошев отац Милан Богићевић (1840-1929) завршио је права у Паризу, био отправник послова у Цариграду и министар спољних послова у неколико мандата. Аустрофил, одан династији Обреновић. Милош Богићевић наставља породичну традицију. После завршеног правног факултета запошљава се у дипломатији. Био је секретар посланства у Паризу (1904), отправник послова у Берлину (1907-1914) и у Каиру (1914-1915). Германофил, противник Пашићевој „технологији владавине“. Између два рата живи у Немачкој и заступа тезу о српско-руској одговорности за Први светски рат. Објављује поверљива документа којим доказује ову тврдњу. Његове књиге објављене су на немачком и француском језику, али не и на српском. Његове књиге су биле забрањене у Краљевини Југославији. Тек ове, 2017. године, та забрана је делимично уклоњена. У издању издавачке куће „Библиотека Браћа Настасијевић“ из Горњег Милановца објављена је његова књига Солунски процес 2017. 1938. године, два дана након што је поднео захтев за повраћај у земљу, пронађен је мртав у једном берлинском хотелу. Убице никада нису пронађене. Београдски лист Време у броју од 8. јула 1938. писао је да се радило самоубиству.

[28] Однос између њих двојице тек треба да се утврди. Извесно је да су се упознали одмах после „Мајског преврата“ 1903. године и да су од тада били нераздвојни. Један њихов познаник је писао да су њих двојица толико блиски, да се „не зна јесу ли формално пред олтаром постали побратими, али да су de facto били више него то.“ (Црна рука, стр. 614).

[29] Исто, стр. 614, 616.

[30] Друштво Туле је потекло из „Друштва Гвида фон Листа“, које је 1908. године основао Јохан Балцли (Johannes Baltzli), следбеник Елене Петровне Блавацки (1831-1891), рођене „фон Хан“ (von Hahn), руске племкиње која се сматра оснивачем теозофског учења. „Тулско друштво, група која се окупила како би проучавала легенду и остатке Туле, изгубљене северне Атлантиде, била је повезана са часописом „Руне“. Ова група је тврдила да је Тула била место из ког је потекла тевтонска раса. Амблем Тулског друштва је био мач, храстово лишће и заобљена свастика.“ (Хитлерова тајна наука, стр. 36). Такав мач, у истоветном положају, појавиће се касније на амблему ЧЕКЕ и НКВД! Занимљиво је да је Себотендорф временом напустио своју идеју о инплементацији исламске езотерије у цивилизацију Запада, али је ту идеју прихватио и разрадио је Димитрије Митриновић (1887-1953). Митриновић је у Енглеској наставио да се бави езотеријом, теозофијом и магијом, окупивши око себе сав крем тадашње енглеске интелектуалне елите (окултист Алистер Кроули, генерал Фулер, нобеловац Фредерик Соди, издавач Ален Вотс, писац Х. Џ. Велс). Једно време био је у вези, и чини се утицао на будућег владику и свеца, Николаја Велимировића.       

[31] По избијању Првог светског рата, ватрени револуционар, борац за уједињење свих јужних Словена у једну јединствену државу, младобосанац „Мита Динамита“ није похитао – што је чудно! – да се као добровољац придружи Српској војсци. Митриновић је 1914. године напустио Минхен и преселио се у Лондон, где ће остати до краја живота. Између два рата само једном је посетио Београд, и том приликом био је представљен престолонаследнику Александру. Престолонаследник га је задржао на ручку и Митриновић је тада покушао да Александру предочи потребу, да се у новој југословенској држави створи једна синкретичка религија у којој би тежиште био ислам. Престолонаследник је, кажу, прекинуо ручак и саопштио дворској стражи да ову „будалу“ више никада не пусте у Двор.   

[32] О Лењиновој повезаности са немачком обавештајном службом сазнало се одмах по окончању Првог светског рата. О томе је писла Неста Вебстер још 1923. године. „Чињеницу да је Лењин био немачки плаћеник током последње фазе рата, признали су генерали Лундендорф и Хофман, Керенски, бивши руски револуционар Бурцев и немачки социјалдемократа Едуард Бернштајн. /…/ У јуну 1914. године… Лењин одлази у Берлин и нуди своје услуге немачком Министарству иностраних послова. Прво га одбијају, али месец дана касније интервенцијом Јеврејина Парвуса, Лењин бива поново позван у Берлин и поверава му се задатак деморалисања руске и француске војске. /…/ Ова мисија је у потпуности извршена и Бурцев, пишући у Победи од 2. 10. 1920, тврди да француски лењинисти нису поштовали такву врлину као што је патриотизам, искрено признајући Лењиново саучесништво са Немцима и оправдавајући га због ’примања немачког новца‘ током битке на Марни и рада на разбијању француске војске. /…/ Треба да додам, писао је, ’да сам, такође у Берлину, чуо од исте особе и од других подједнако добро обавештених људи тврдње, исто тако одређене, које су се односиле на Троцког, Радека, Зиновјева и друге‘.“ (Неста Вебстер: Немци и бољшевици – Ихтус, Београд, 2004, стр. 18, 19).  

[33] Александар Љвович Парвус (1867-1924), богати јеврејски трговац, рођен као Израел Лазаревич Гељфанд. Марксист, члан Социјал-демократске партије Немачке. Заједно са Троцким организовао руску револуцију из 1905. године. Не зна се како је успоставио везе са младотурцима. По масонској верзији у Турску га је довео велики мајстор масонске ложе Мехмед паша Талат. („Об этом периоде жизни Парвуса его биографам доподлинно известно крайне мало, большая часть информации относится к разряду слухов, домыслов, предположений. Известно, что, поселившись в 1910 году в Константинополе, он установил контакты с различными социалистическими группами, писал статьи для правительственного журнала ’Молодая Турция‘ и стал экономическим советником правительства младотурок, — но каким образом, достоверно не знает никто. Сторонники ’масонской‘ версии русской революции считают, что с правительством Парвуса свёл один из его лидеров, Мехмет Таллат, великий мастер ложи ’Великий Восток Турции‘.” (www.wikipdia.ru) Зна се да је у том периоду зарадио свој први милион, увозећи у Турску жито из Русије и Крупове топове за турску војску, за време „Балканских ратова“ 1912. године, од чијих граната су гинули српски војници. Са тим милионима финасирао је руске бољшевике и „Октобарску револуцију“ из 1917. године.  

[34] У вези тог споразума Олег Платонов пише: „Још један покушај зближавања Русије и Њемачке био је припремљен за вријеме сусрета Николаја II и Вилхема II у Потсдаму 22-23. октобра 1910. године. У току преговора постављено је питање о пристанку, по којем би Њемачка била обавезна да не подржава окупациону политику Аустро-Угарске на Балкану, а Русија да не подржава Енглеску у њеним непријатељским акцијама против Њемачке.“ (Трнов венац Русије, стр.192). Споразум је, дакле, био повољан за Србију! Али, напали су га управо наши будући савезници, Французи и и Енглези. „У новинама Енглеске и Француске се одмах подигла велика галама… Општа политичка сагласност Русије и Њемачке показала им се као опасна претња за њихове државе и њихове колоније.“ (Исто, стр. 193).  

[35] Расположење немачке интелектуалане јавности према Русији најпрецизније је изразио геополитичар Артур Милер ван ден Брук: „Француски конзервативци су се увек надахњивали примером Немачке, а немачки конзервативци примером Русије.“ (Александар Дугин: Конспирологија – Логос, Београд, 2008, стр. 106). На младог дотора наука Карла Хаусхофера (1869-1946) пресудни утицај је имао руски езотерик Георг Иванович Гурђијев (1866-1949). Он га је после сусрета на Тибету, између 1903. и 1908. године, усмерио ка Јапану, где ће Хаусхофер постати „посвећеник једног од најтајанственијих будистичких тајних друштава.“ (Хитлерова тајна наука, стр. 41). Основна претпоставка његове геополитичке концепције јесте идеја да немачки Рајх „мора да се прошири према истоку како би заувек очувао немачку надмоћ. Ова експанзија би требало да укључи не само Источну Европу, тврдио је Хаусхофер, већ и Украјину и Русију, Туркестан, Иран, гору Памир, пустињу Гоби и Тибет“ (Исто, стр. 419). Треба нагласити да изворна Хаусхоферова теорија изражена у манифесту „Излаз ка Истоку“, није подразумевала ратно освајање и насилно гушење „словенства“, већ супротно, прожимање словенског и германског фактора на простору коме ће руски геополитичари дати назив „Евроазија“. Између два рата Хаусхофер и група руских емиграната (Трубецкој, Савицки, Флоровски) заједнички су формулисали принципе тзв. „континенталног“ (телурског) погледа на свет, насупрот тзв. „атлантистичком“ (поморском) погледу на свет који заступа Халфорд Макиндер. Ова два погледа на свет (светоназора), по мишљењу свих геополитичара, у сталном су и непомирљивом сукобу од почетка људске историје и остаће све до краја историје (Армагедона).           

(Visited 252 times, 1 visits today)
ГЛАВНА, ПАМЕТАРНИЦА

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *