Евсевије Петровић: ПОД ЕПИТРАХИЉЕМ ПРАВОСЛАВНИХ ЈЕЗУИТА (ИЛИ: ПРАВОСЛАВНИ САТАНИЗАМ)

Када се народно јединство постави као приоритетније од истине, јединство ће завршити у лажи. А тада неће бити ни народа, ни јединства, ни истине. И управо то се Србима десило.

---

„Кваритељ, то је дух обмане и самообмане, онај који варајући вара и себе“ (Раде Јанковић)

„Праведник се печали због оних који су по незнању примили на себе неподношљиву казну отпадања од истине“ (Максим Исповедник)

Бог Вам помогао, драги господине брате Раде, и свако Вам добро дао!

Хвала Вам што сте се потрудили да ме удостојите одговора. И опростите ако сам Вас својим текстом узнемирио и утрудио. Заиста ми није била намера да Вас увредим, не љутите се на ме. Зашто на нашу братску полемикицу (не полемос међу нама, него против православних језуита) просто не погледате као на додатну, згодну и бесплатну рекламу на Ваше инспиративне књиге?

Моја намера је (била), а чини ми се да то нисте најбоље схватили: да заједно, а у идеалном случају и саборно, покушамо да (ре)дефинишемо ко су главни агресори на Православље данас, ко је пета колона у нашем Граду трој(ич)анском, како она дела и наступа и како је препознати, шта је данас данајски коњ (оно што се погрешно зове „тројански коњ“) и ко су његови чувари. Ви сте тај посао похвално и веома добро започели, али по мом мишљењу нисте га добро савршили. Ваша икона је остала нејасна и конфузна. А читалац/гледалац који се удуби у созерцање остаје у злу против којег пишете – у двомисли, а несвестан ње.

То што сам ја, можда прегрубо, оголио скривену, отровну двомисао у Вашим ставовима и примерима, само постављајући „тешка“ питања у суштини је само мајеутички метод – асистенција у порађању истине. Слично као када би бабица покушала да запиткујући и брбљајући дискретно (у)каже доктору да је плодова вода замућена, да беба у порођајном каналу не напредује како би требало, да се бебини откуцаји срца успоравају, а лабораторијски параметри деградирају. То јест, да је порођај, изгледа, кренуо по злу. У питању је, дакле, најбоља жеља старе бабице да се роди живо и здраво дете – истина.

Отуда добронамерни позив за ревизију. То није „комунистичко ревидирање става“, како сте брзоплето погрешно разумели. То је оно што сте Ви сами описали у свом есеју: „Повремено се удаљимо од слике, зачкиљимо очима да одбацимо детаље и боље уочимо целину“. То је ревизија као поновни поглед, са дистанце од три године, из мало другачијег угла, и под мало различитим светлом.

А то што се „јављам три године након што је чланак објављен“ значи само једно – прочитао сам га тек пре неколико дана, и баш после објављивања лепе рецензије Ваше нове књиге (Владимир Димитријевић, на „Борби за веру“). Пожелео сам да прочитам ту Вашу књигу, прогуглао Ваше цењено име и најпре прочитао текст о коме полемишемо. Са великим задовољством, као што рекох. А то што је текст објављен када је објављен (Ви кажете „31. октобра у 17 часова, кад почиње демонска светковина ‘Ноћ Вештица’“; нама, православним, то је 18. октобар, празник Светог Јеванђелисте Луке, небеског покровитеља иконописаца)? Да ли је то пука коинциденција или и у томе има неког симболизма, ја не могу да тврдим, у сваком случају нисам утицао на то.

Жао ми је што мислите да сам „недобронамеран“. Нисам Вас „сврстао међу полицијске цртаче фото-робота“; ако прочитате пажљивије, видећете да је у питању алегорија, поређење. Зар нисте Ви, како год да читамо Ваш есеј, ипак написали малу оптужницу против православних језуита? И нисам ли ја само дописао да оптужница, илустрована фото-роботом, није сасвим прецизна, као ни фото-робот сам? И да је то баш штета?

А то што је бабица сакрила лице иза маске такође има и оправдање и смисао. Професори и доценти, огромном већином, не воле да помоћно особље излази из свога ранга и учи их памети. И онда умеју да реагују виком. Нешто као Ви сада, на мене: „бауљање у тами незнања“, „демонско скривање иза образине“, учење памети („трљање носа“) малициозно темпирано у ноћи вештица, „криптокомунистичка подлост“, уз закључак за крај – „нема ревидирања процедуре!“. Бабица иза маске жели да се уважени професор фокусира искључиво на њене речи, на чињенице, а не на њену личност и репутацију (стара, чангризава бабица, одавно позната по непоштовању ауторитета, са сумњивом лиценцом…). А када се порођај, ако Бог дâ успешно заврши, изаћи ћемо из сале и скинути и маске и рукавице, наравно.

Чуди ме да Ви, правник, нисте ни желели ни могли да разумете ни друго, кључно објашњење моје (иницијалне) анонимности. Ја сам Вам нагласио да сам истраумирана жртва језуитског силовања. А такве жртве имају право на анонимност. Како се тачно принцип тог јуридичког имунитета зове Ви знате боље од мене – али у суштини, практично, своди се на две ствари. Једно је право на заштиту од инфамије, јавне срамоте, хроничне душевне и духовне трауме. А друго је оно што ми се дешава одавно, више од 25 година после првог силовања (да, било их је више). Да бисте ме боље разумели илустроваћу Вам то јарким примером из недавног црквеног живота.

Верујем да знате за случајеве силовања на богословском факултету у Београду, о којима су се пре неколико месеци појавила сведочења жртви. Најмање 4 студенткиње БФ оптужиле су за силовање професора (који се по безбројним сведочанствима уклапа у архетипску слику „православног језуите“ – даље у тексту ПЈ). Једна од силованих, уништених девојака, после „8 година душевне агоније, попут клиничке смрти“, смогла је снаге да јавно изађе са својим сведочанством: најпре у исповести, коју је посведочио угледни свештеник, затим у исповести Патријарху (ПЈ), епископу (ПЈ) који језди у кочији од 120.000 евра, ректору и Савету БУ, и на крају у исповести СМИ, јавности; на концу, уследило је и адвокатско обраћање истражним органима, и кривична пријава. Свјатјејши Патријарх је ауторитативно констатовао да је девојка „психички болесна“ и да је тај „случај затворен и нема разлога за испитивање“. Мудри епископ, професор пастирског богословља, објаснио је девојци да се никако не обраћа психотерапеутима. А полиција и тужилаштво нису реаговали. Иако, познато је, данас реагују на сваки „сексуални напад“ и „породично насиље“ тако што истог тренутка маскирани специјалци пред камерама хапсе голословно оптуженог мушкарца, објављује му се име и фотографија, а тек затим предузима истрага. Тачку на случај ставио је још један истакнути ПЈ, свештеник СПЦ у Риму, који је објаснио да је у питању клеветнички напад на Синод СПЦ, у „злочиначком удруживању“, основан на „бесмисленој оптужби“ и „болесној фантазији“ (еротској, подразумева се). И да девојка, по канонима, треба да буде одлучена од Христа („због лажне оптужбе коју не може да докаже“). А када механизми црквеног правосуђа из неког разлога не делују, тада у дејство ступа Небеска правда. Хоће ли ова душа, тако трагично отпала од Христа, смоћи снаге да се покаје и врати у загрљај свога духовника (кога је лажно и дијаболично оптужила за силовање), и под крило свога најсветијег Патријарха?

Е, видите – та девојка сам ја (у духовном смислу, да ме опет не бисте погрешно разумели). Имате ли емпатије за моју судбину, бар за мрвицу више од кохорте поменутих ПЈ-а? Или се слажете с њима да сам „сам крив“ и да сам само „добио оно што сам желео и тражио“?

И тако, да уредници православних сајтова и Ви не бисте затворили мој случај пре него што га отворим, и добијем прилику да изрекнем своје узнемирујуће сведочанство, морао сам да применим тактичко „лукавство“. А када сведочанство изрекнем и запишем га у тврдим дисковима и умовима понеких Срба који још нису сасвим изгубили чуло за истину и правду („Ако нађеш једног истомишљеника на путу Спасења, радуј се!“ – Игнатије Брјанчанинов), могу да откријем своје име – и да Вам дам прилику да Ви полемику и случај закључите (констатацијом да је у питању клевета „психички болесне особе“ која износи „бесмислене оптужбе“ на бази „болесне фантазије фобичног и еротског садржаја“…).

Моје име је Евсевије (Евсевије Петровић, не верујем да Вам моје име ишта значи, али ако Вас интересује ко сам објасниће Вам ВД). Ја сам православни философ и апологета православне истине чије контроверзне текстове на црквене теме безмало сви патриотско-православни сајтови одбијају да објаве (нпр. Борба за веру – тако ни мој одговор Вама нису хтели да објаве, односно рекли су да би га радо објавили, али цензурисаног, скраћеног за једну трећину…не цензурисао их Христос на Суду Свом да Бог да). У квалификацији православних језуита ја сам „ревнитељ не по разуму“ и „расколник“, „слуга ђаволов“. Верујем да сте и Ви у томе сагласни са њима. И толико о формалним аспектима Ваше критике моје „Ен-Ен“ ипостаси. А сада о суштини, поново.

+++

Дакле, да Вас из бујних недоумица око мог безначајног лика и дела вратим на тему: тема су православни језуити, како их идентификовати, и како их раскринкати. И, ја бих је сада проширио: како нам се треба поставити у односу на њих.

1.

Честитате ми на томе што сам „једини који је у „крокију“ православног језуите као иконе звери препознао патријарха Павла“. Хвала, али то заиста није било тешко (ако су Вас баш сви остали Ваши читаоци читали површније него ја, је ли Вам то комплимент?). Као што рекох, истина је у оку посматрача. Зато је центар перспективе православне иконе са ове њене стране, у оку созерцатеља. А центар перспективе иконе звери у дубини слике, у бес-коначности таме спољне. И канон звери, из таме спољне, одређује пропорције лика. Зашто Оци забрањују гледање онога што они зову „демонске слике“? Зато јер човек гледајући их не може а да не буде увучен у њихову перспективу, демонску тачку виђења. Не може а да не буде омађијан, преварен, прелешћен, оскврњен. Ја сам Вашу слику гледао из перспективе истине. Из тачке у којој се увек трудим да стојим. Кажете да „просто није истина“ да сте Ви „сврстали патријарха Павла међу православне језуите“. Могао бих да се сложим са Вашом констатацијом, условно. Он се у православне језуите сврстао сам. Али, Ви сте ипак њега описали у својем „крокију“, иако ме оптужујете да ми се то само „привиђа“ и да Вас клевећем. Прочитајмо поново: „ПЈ начелно верује у једну, свету, саборну и апостолску Цркву, али истовремено званично исповеда да постоје „две хришћанске Цркве“ које су равноправне (видети цитат из обраћања Патријарха Павла папи Јовану Павлу Другом, који сам навео у претходном тексту); он никада јавно не побија 45. и 65. апостолско правило али, истовремено, јавно се моли са папистима на њиховим мисама“. Ако сада желите да сузите властиту дефиницију само на гео-локацију („Дубровник, Херцеговина“) или на догматику („филиокве“) или на синагогу („менора“), није ли управо то ревидирање? А Ваша узбуђена констатација да „не постоје фотографије“ – то јест да „нема доказа“ (као што говоре високи покровитељи поменутог силовања) – или је веома наивна, или је дубоко језуитска.

Или можда желите да ту акценат ставите само на реч „јавно“ (се моли на мисама)? Па зато што ове фотографисане с молитве за већину православних Срба нису биле јавни чин, Патријарх Павле не потпада под дефиницију ПЈ? Али зар и то неће онда бити оно о чему сте сами писали: „Кад православног језуиту ухвате са прстима у пекмезу, он истури какав згодан софизам“?

А ако се само тајно молио на мисама (само „молитвено присуствовао“, како кажу језуити), тада у томе нема ничега језуитског, претпостављам. И може се спокојно веровати нашој браћи са „Борбе за веру“ (који себе рекламирају као једини информациони портал на коме се може чути православна истина, уз џингл „тако је било, тако јесте и тако ће бити“) када кажу: „Патријарх Павле је до смрти остао веран учењу Цркве и Светом Предању (за разлику од Митрополита Амфилохија којег је његов народ такође доживљавао као живога светитеља)“. А ко је толико горд да не верује Великој Браћи православној него својим очима, тај мора пасти и већ је пао. Или у раскол, или у когнитивну дисонанцију. Наравно, језуитска двомисао (когнитивна дисонанција) је много боља и благодатнија опција – њу бар крв мученичка може опрати.

Дакле, ипак и паки: Патријарх Павле је према Вашој дефиницији био православни језуита. Ако Ви то не желите да признате пред овим доказима, онда сте, авај, православни језуита и Ви.

И он се у српском православном народу већ сматра и слави као Свети (канонизација је само формалност и питање дана).

Ја сам ту само сабрао 2+2 = православни језуит, кад је успешан у православљу, постаје светитељ. А да ли је за то заслужан он сам или (њу ејџ) православље, нисам коментарисао.

2.

Када сам говорио о „генеричкој језуитској провенијенцији“ имао сам на уму следеће. Римски католици верују у бога којем је име Jesus Christus. Тај бог се родио и сваке године изнова се рађа 25. децембра по григоријанском календару. Тај римски бог уникалан је по томе да из себе исходи духа, којег паписти зову spiritus sanctus, а којег су Срби опитно упознали – у Јасеновцу и Јадовну. Ако можете да ме разумете: тај њихов бог очито има сасвим други идентитет од нашег Бога, Исуса Христа, Који је Син Јединац Бога Оца, Творца Неба и земље. Сви поклоници и следбеници бога Језуса, стога, могу се звати језуитима. И то са много више основа него што Ви православне језуите сврставате у језуите, јер ни ПЈ-и, у већини, немају формално чланство у том монашком реду. Дакле, да – многи, многи се рађају у том космосу и управо рођењем постају слуге језивог бога Језуса.

3.

О Стаљину и патријаршији коју је он основао нека свако закључује сам. Ја Вас само могу подсетити да је Стаљинов успешни грађевински подухват рушења храма Христа Спаса представљао радост и успех Цркве (без икакве двомисли – по декларацији првојерарха руске цркве Митрополита Сергија). И да су сви „катакомбници“ на које се позивате били одступници одлучени од Цркве (сви њихови епископи и свештеници лишени чина, њихове тајне непостојеће, и нису се смели сахранити са опелом). Да ли Ви то, глорификујући „катакомбнике“, афирмишете раскол? Или само, као језуита из Вашег властитог описа, “заборављате оно што треба заборавити – пре свега, да постоји нешто такво као одступништво“? Или се опет мени грешном и слабовидом само привиђа двомисао?

4.

Владимира Димитријевића сам поменуо јер сам готово сигуран да он не би одобрио преоштру критику православних језуита, која би могла да породи у некоме идеју да је раскол од њих оправдан. Брат Владимир је познат као бескомпромисни борац за јединство СПЦ, који се залаже да се борба за православље води с расуђивањем и мером. Кроз доследну и разумну критику језуитског свештеноначалија, али парламентарно, у повиновању њиховој благодатној власти. Онако како се с успехом водила у последњих стотину година откад је у Цркву с језуитима угмизала јерес екуменизма.

А кад смо већ у теми („Како упокојити вампира“), додао бих и ово. Свештени принцип који се брани, „канонско јединство“ СПЦ, тај грандиозни језуитски коњ од чамовине, склепан је вредним рукама Брозових комуниста. У време српског Јозефа, баш као и у време његовог сверуског имењака и сабрата, епископом није могао постати нико ко није имао њихов благослов (ни данас није другачије, само су господари невидљиви). Педантнији руски Јозеф, истина, направио је мало строжу селекцију: од неколико стотина руских епископа, код њега су се у трци од 1925-1941. квалификовала само четворица – „много је званих али мало изабраних“, само 4 места за изабранике, симболично, по једно на сваком краку жабе из бездана, 4 антијеванђелиста антихристова (зар не препознајете у томе финесу богословског ума? – Броз је то урадио шлосерски).

Борци за веру у благодатно канонско јединство СПЦ, за јединство са епископима хиротонисаним из УДБ-е (и јединство у њима), борци су за јединство са Брозовим војницима, духовним кољачима. Они, борци, су такође духовна деца тог мртваца, настављачи његовог бесмртног благослова и дела, и у њима живи тај вампир о којем, претпостављам, пишете у својој новој књизи и разматрате како га упокојити (нисам је прочитао – да ли сте писали о њима у књизи?). Тог проклетог језуитског идола, коњину која им доноси смрт православни Срби ватрено бране као свештени, божанствени артефакт, коњину украшавају, под копита му бацају ружине латице, и светкују пред њим. Јер су поверовали у отровну Одисејеву реч: да ће отпасти од милости Божје и да ће их Бог разорити ако презру и оскрнаве и одбаце тај сакрални артефакт.

Они који чувају Јозефовог коња, са његовим елитним кољачима у трбуху, они су криптокомунисти – ревнитељи тајне комуније са смрћу, јединства у лажи и обмани, јединства у сатани. Не ја, како ме неправедно оптужисте. Па можда да размислите и о томе и да нам кажете – како њих упокојити? А можда и Владимир има неки добар савет?

Када се народно јединство постави као приоритетније од истине, јединство ће завршити у лажи. А тада неће бити ни народа, ни јединства, ни истине. И управо то се Србима десило.

А ја колико лаичким оком (лаокоонски) могу да видим, војници из утробе коња већ су обавили свој посао. Само нису још увек сви пијани православни Тројанци приметили да су заклани.

5.

Хвала Вам на увођењу у дискусију архимандрита Рафаила Карелина, још једног православног криптојезуите високо уваженог у православном свету. Мој детаљнији љубазни одговор њему управо на тему његовог „двомишљења“ можете видети на овом линку – ово „Борба за веру“ такође није хтела да објави, објашњавајући речима: „о.Рафаил Карелин је неоспорни богословски ауторитет блабла…“). Ако се удубите у његове речи које сте ми цитирали („модернисти пре свега захтевају реформу… календара…“) видећете управо оно о чему сам Вам ја говорио у свом првом писму: модернисти су нешто јако лоше, они нападају и разарају Цркву; али у исто време, када модернисти успешно реализују своје зле намере, нпр. уведу нови календар, они и даље остају Црква светородна, и задобијају обожење – и ту кварења нема никаквога. А они који њих и њихово дело не прихватају, они су одступници од Бога. Или ћете видети то, или језуитску двомисао. У зависности од оптике Ваше истинољубиве православне душе.

6.

Ваша метафора са мрачном собом и слоном у њој није баш успешна. У православној традицији и свести укорењена је друга метафора, која се односи на суштински духовни смисао – метафора ноћне битке. У тој ноћној бици Црква је одавно, још од Василија Великог и Григорија Богослова који су први говорили о њој, али ми живимо у време када је та битка кулминирала и налазимо се у одсудном моменту рата – од којег зависи „Син човјечји кад дође хоће ли наћи Вјеру на земљи?“. И питање свих питања, изнад и пре било каквог дефинисања стратегије и тактике, јесте: ко је брат а ко је враг у нашој ноћној бици? (о томе, ако Вас интересује, писао сам детаљније овде и овде).

Дакле, ја у нашој тами нисам хватао никаквог слона, ни за сурлу ни за реп – ја сам Вâс нежно дотакао по рамену, ословио као брата и упитао за лозинку, надајући се да сте брат. А ако Ви заиста мислите да нам православни језуит може бити брат и саборац у тој бици, или, још горе, командир и командант, онда, нажалост, нисмо на истој страни.

7.

И „кихотизам“ који препоручујете Србима као подвиг у рату против православне декаденције није из нашег етоса и наше традиције. Он можда јесте згодан да се опише Ваш јуриш на неколико рогобатних језуитских ветрењача, и истовремена Ваша одлучна витешка заштита њихових лепо окречених ветрењача које мељу отровно брашно за народ. Али у нашем духу и традицији ипак је други подвиг – хајдучија. Православна хајдучија, мој лични избор (па сам, читајући Ваш текст, помислио: „С оваквијем добријем јунаком, не би страха било четовати“ – то јест, имати га на истој страни, у србској православној антијезуитској герили).

Видите, мени су православни језуити и њихови господари разорили Дом; спалили су и распарчали и отели земљу Отаца мојих, разорили су ми Племе, разбратили су ми Братство, узели су ми данак у крви и духу из Фамилије, а мене силовали. На застиђе пред Прецима. А моја православна браћа, која се пред православним језуитима ниско клањају, љубе им руке и умиљено певају многаја љета, мене, православног хајдука који сам отишао у Гору да не бих имао мир нити ишта с њима, прогласили су непријатељем народа. Највећом претњом народу, штавише. Тако да ни јатака немам.

Ипак, морам признати: иако сам огрубео за ове многе године проведене у хајдучији, сваки пут кад чујем ту „братску“ реч („расколници старокалендарци су највећа препрека борби против православног језуитизма, екуменизма и модернизма у СПЦ“, први аутор мисли Владимир Димитријевић) осећам мучнину и нагон на повраћање. То је апсолутно исто као наратив који нон-стоп слушамо данас: „Највећи проблем у борби против корона-вируса и других заразних болести, и у суштини највећа претња целокупном здрављу нације и човечанства, су „антимаскери“ и „антиваксери“ (предвођени др Јованом Стојковић…)! Највећа препрека изградњи здравог и стабилног модерног друштва (инклузивног и мултикултуралног) су „ксенофоби-антимигранти“ и „хомофоби“!…“. Као што ово, из разумљивих разлога, понављају добро плаћени специјалисти из владиних и невладиних организација и мање добро плаћени ботови из странака на власти, мантру Владимира Димитријевића и свих православних патријараха понављају језуитски православни ботови. Разлика између њих само је у овоме – они први добили су плату своју и сендвич свој; овима другима плата за труд је у есхатону, од Бога Правде.

8.

Тачно сте констатовали: језуитски вирус двомишљења створен је вештачки, у лабораторијама које се баве технологијама промене људске свести; (пре)носилац вируса („асимптоматски“ или болесни) може и да не зна да вирус носи, али суштина је у томе да верује да је здрав. Али нисте отишли до краја логичког пута, до релевантне практичне духовне консеквенце.

СПЦ је органски члан Светског савеза цркава, екуменистичког сабора јеретика. Парафразирајући Вашу реч: Православни језуит зна да се чланством у ССЦ изневерава православље, али уз помоћ двомисли он се уверава да његово православље тиме није компромитовано. Како Ви, у коме „нема никаквог двомишљења“ (како за себе кажете), објашњавате да сте члан јеретичког сабора али у исто време и православни Хришћанин? Онај ко Вас је уверио да је то („чудовишно повезивање противречности“ како рекосте) могуће, тај је технолог промене свести који је веома успешно обавио свој посао. Јер то је, отприлике, као када би неко рекао:. „Да, ја сам члан геј-клуба (тамо ме је учланио мој духовник), али ја сам „стрејт“ и све је у реду са мојим полним здрављем и моралом“.

Али, у томе је само пола јада. Друга половина је у томе што технолози и технологизовани инсистирају да сви скупа са њима буду чланови геј-клуба, а оне који то нису јер не желе да буду проглашавају „непријатељима друштва“ („коме геј-клуб није мајка, тај цепа ризу Христову“). И највећом препреком у борби за здрави морал.

9.

Да ли онај који прима православног језуиту као православног чини тиме нешто што је „супротно православном Предању“ (из Ваше дефиниције ПЈ)? Ако да, зар и он сам тиме не постаје православни језуита (по дефиницији)?

Ако православни језуити могу да доведу своје стадо до Царства Небеског шта је суштински лоше у њима? Ако заиста могу, наше је да се смирено и кротко повинујемо њиховом вођству јер послушање је благословено и „веће од молитве и поста“. А ако не могу, него стадо воде негде друго?

Ако православни језуити постају свети, онда ништа није суштински лоше у њима. А ако јесте  нешто суштински зло у њима, како онда постају свети?

То јест, како православни језуит може у исто време бити и икона звери и икона Христова? И ко их као свете канонизује себи – отац лажи, или Дух Истине? Можда у њему оба делују у симфонији, скупа, као зли демијург и добри Бог, јин и јанг, тама и светлост у савршеном складу супротности?

Е, управо то је њу-ејџ православље, православље врлог новог света о коме покушавам да Вам кажем. Православни сатанизам, сажето речено.

10.

Моје поређење са биотом је врло адекватно, иако Ви кажете да „не ваља“ јер је „сувише плотско“ и да „не важе исти закони у природном и духовном свету“. Тварни природни свет је управо икона ствари невидљивих, материјално свеучилиште првообразаца духовних. Црква, Тело Христово, двоприродна је. Искључујући природу плоти падате у јерес монофизитизма. А да је поређење било мајеутички функционално показује то што сте кроз ту аргументацију сами дошли до резолутног закључка: „Језуитска инфекција јесте болест на смрт, ако се на време не препозна и не лечи!“ (подсетићу Вас, на почетку свог текста сте рекли: „Видимо га као израслину…која може бити само бенигни митесер али и злоћудни тумор…али ја немам од Бога послање да израслину дијагностикујем и третирам“).

Али ако Вам се то поређење не допада, предлажем Вам друго – поређење са ћелијама рака. У људском телу свакога дана и свакога часа одређени број ћелија мутира, под штетним утицајем спољних фактора измени своју ДНК, структуру и функцију. Одбрамбени систем организма те ћелије препознаје и уништава, искључује их из ткива („изопштава“) и елиминише. Рак настаје када ћелије одбрамбеног система не препознају малигне ћелије као стране, инородне. А не препознају их јер се оне рецепторски маскирају, споља и даље личе на нормалне ћелије тела (као језуити у православним одеждама). Не препознавши их, имуни систем их не убија, тело наставља да општи са њима, да их храни, и малигне ћелије када се умноже убијају њега. Када малигне ћелије инфилтришу нпр. командне центре у мозгу (као православни језуити патријаршијске и епископске тронове), оне узрокују епилептичке нападе. И то веродостојно објашњава слику коју сви видимо: зашто је народ српски данас епилептичар који је пао у блато и жалосно се грчи у конвулзијама.

Здрави, Богом дани имуни систем непогрешиво препознаје све малигне ћелије. Тек када изгуби ту способност препознавања (дијакризе) и реакције против њих, настаје рак. За настанак рака, дакле, нису „криве“ злоћудне ћелије – за настанак рака су криве ћелије тела чији је задатак одбрана. Аналогно, за бујање рака у телу Србиновом криви су они православни тићи, титићи и језуитићи који вичу: „Да, патријарх и епископи су екуменисти, јеретици, али они су и даље проводници Божје благодати“ (Владимир Димитријевић је један од тих /језуи/Т-лимфоцита). И њихова тврдња није нетачна – импулс епилептичког напада у којем се Србин данас грчи јесте „благодат“-енергија бога православних језуита. Али представљање те сатанине „благодати“ као Благодати Божје, и православних језуита као сасуда Благодати, јесте, опет и опет – православни сатанизам.

А закључак свих закључака јесте: јеретици су малигнитет, али за метастазирани рак у телу Србиновом крив је малигнитет имуног система – његово слепило и његова анергија. И у томе се истом опет и опет види стара истина: без издаје изнутра не може да падне тврди град.

+++

Да резимирамо најбитније, оно у чему смо сагласни, до сада:

1. Православље је нападнуто, ми морамо да га бранимо.

2. Агресори-православни језуити су опасна смртоносна болест, канцер у телу Цркве.

3. Од православних језуита већа опасност и веће зло су само дисфункционалне ћелије одбрамбеног система, које ћелије језуитског канцера прихватају као своје и остају у општењу са њима (или чувари језуитског данајског коња).

И за крај, поновићу кључна питања из мог првог писма, која су остала без одговора:

„Робови релативизма (лажи смешане с истином), када се пробуде за Истину, где ће је наћи?“ (Ава Јустин)

Чиме се разликује икона Христа (Јагњета) од иконе Антихриста (Звери)? (Евсевије)

+++

Надам се да Вам је сад јасно у чему се састојала моја добра намера. Да протрљамо очи. И онда, за почетак, скинемо гаће, заједно, са православних језуита. И да њиховим гаћама наложимо ватру испод Јозефовог чамовог коња. Ако Ви то из неког разлога ипак не желите, ја Вас, на огромну моју жалост, морам посматрати као њиховог саучесника.

У нади да тако неће бити, остајем Ваш доброжелатељ.

У Христу, Евсевије