Кристофер Блек: СЛУЧАЈ МЛАДИЋ – МРЉА НА ОБРАЗУ ЦИВИЛИЗАЦИЈЕ

Кристофер Блек је адвокат за међународно право са пребивалиштем у Торонту (Канада). Познат је по великом броју високопрофилних случајева ратних злочинa, a недавно је објавио роман „Испод облака“. Провео је четрнаест година у успешном брањењу бившег жандармеријског генерала Аугустина Ндиндилимане пред Међународним кривичним трибуналом за Руанду. Због тога, као и због обелодањивања злочина почињених од Руандског патриотског фронта, добио је претње смрћу. Познат је по критичком односу према хапшењу и утамничењу Слободана Милошевића од стране Међународног кривичног суда за бившу Југославију у Хагу, и по ставу да се међународни судови за ратне злочине образовани ad hoc користе за америчке циљеве. Пише есеје о међународном праву, политици и дешавањима у свету.

– Генерал Младић је жртвени јарац ратних злочина NATO у Југославији, злочина које Хашки трибунал заташкава –

„Све су то лажи. Ово је NATO суђење“. Пркосне речи генерала Младића судијама ad hoc суда за ратне злочине у Југославији, који је под NATO контролом, одјекнуле су јасно и гласно у дану када су одглумили да су му изрекли пресуду. Могао је додати: „али историја ће ме ослободити“, и много тога још да га главни судија Ори није избацио из суднице у свом покровитељском маниру као да се обраћа несташном ученику, а не човеку оптуженом за злочине које није починио.

Портпаролка руског Министарства спољних послова Марија Захарова поновила је генералове речи 23. новембра:

„Морамо опет истаћи да је пресуда Међународног кривичног суда за бившу Југославију против Младића наставак политизованог и пристрасног односа који од почетка доминира радом Хашког трибунала“.

Младић и руска влада су у праву. Документ под називом „пресуда“ то доказује будући да звучи као пропагандни летак, а не процена једног суда. На преко 2.500 страна трио „судија“ непрекидно рецитује своју верзију догађаја од прве до последње странице. Одбрана се помиње само успутно.

Хашки трибунал (ICTY) одбацује тврдње да је пристрасни NATO суд, али то доказује од позивања првог сведока, који је поставио позорницу за оно што ће уследити. Човек по имену Ричард Батлер (на слици испод) позван је да сведочи о војним питањима и политичкој структури у Босни и Републици Српској.

Представљен је као „војни стручњак“, што и јесте, али није независан. У тренутку свог сведочења био је члан Националне безбедносне агенције (NSA) САД, додељен Хашком трибуналу у својству сарадника. Тако је први сведок у случају против генерала Младића био двоструко пристрасан – радио је за америчке обавештајне службе, које су подржавале непријатеље генерала Младића и Југославије, и био члан особља тужилаштва. То је као да су NSA и тужилац истовремено сведочили против оптуженог. Батлерово сведочење имало је важну улогу у судском процесу, а исту улогу одиграо је и у суђењу генералу Крстићу.

Од чега се састоје докази тужилаштва?

Потом се појављује други војни стручњак Рејнод Тионенс, такође члан особља тужилаштва. Експерти у кривичним поступцима требало би да буду потпуно неутрални. А он није говорио само у име тужилаштва; истовремено је био и обавештајни официр белгијске војске. NATO официри раде у Трибуналу. Ради се о NATO суду под маском УН. Сходно томе, у пресуди се не помињу злочини NATO и супротстављених босанских снага. Контекст је намерно постављен тако да пружа врло уску и искривљену слику догађаја.

Пресуда се наставља детаљним сведочењима сведока оптужбе. У исказима сведока одбране – у пар наврата где се помињу – не улази се у детаље. Сви сведоци одбране су одбачени као пристрасни ако се њихово сведочење не поклапа са сведочењима сведока оптужбе.

А од чега се састоје докази тужилаштва? Од вербалног сведочења NATO војних официра, који су тада радили за УН против генерала Младића и његових снага; од сведочења бошњачких војника и њихових породица; и од изјава сведока о „потврђеним чињеницама“, односно „чињеницама“ које су доказале судије које су радиле на другим случајевима, без обзира да ли су тачне или нису. У великом броју случајева судије су рекле нешто типа – „одбрана тврди да се то и то није догодило и износи одређене доказе за ту тврдњу, али ти докази нису у складу са потврђеним чињеницама и због тога смо их одбили“.

У много случајева пресуда се ослања на гласине. Изнова и изнова, параграфи пресуде почињу речима „Сведоку је речено…“. Захваљујући корумпираним правницима, попут бившег канадског тужиоца Луиз Арбур, докази из друге или чак треће руке на овим суђењима узимани су за легитимне, док су у остатку света забрањени, јер сведочење из друге руке не може бити потврђено, односно не може бити проверена његова поузданост и прецизност.

Нисам био у могућности да посматрам велики део суђења – изузев с времена на време путем видео линка – па не могу да коментаришем све чињеничне налазе судија који се појављују у њиховој дугачкој и монотоној пресуди, којом се осуђују генерал Младић и српска влада. Они који су упознати са правом историјом догађаја разумеће да се у сваком параграфу пресуде налази ни мање ни више него иста она NATO пропаганда која је изношена још за време конфликта, само прилагођена да личи на пресуду.

Озбиљан проблем сведочења

Јер то и није пресуда. Права пресуда у кривичном поступку требало би да садржи доказе тужиоца, доказе одбране и аргументе обе стране о тим доказима. Мора садржати упућивање на исказе сведока, како на оне изнете самостално, тако и на доказе изнете током унакрсног испитивања. Затим мора постојати образложена одлука судија о валидности сваке стране и њихових образложених закључака. Али тешко ћете успети да пронађете било какав траг доказа одбране у овом документу (мисли се на пресуду; прим. прев.). Нисам успео да пронађем ништа осим неколико референци у гомили параграфа и пар фуснота у којима се искази сведока одбране кратко помињу само да би били одбачени јер се не слажу са тужиочевом верзијом догађаја.

Још шокантније је што има мало референци о вербалним сведочењима, тј. исказима сведока. Уместо тога помињу се искази „експерата“ повезаних са CIA, Стејт департментом или неком другом NATO обавештајном агенцијом која је изнела своју верзију историје, коју судије безусловно прихватају. Не постоји ниједна референца о било каквим експертима одбране.

Сходно томе, од судија нема образложених закључака о томе зашто су одлучили да прихвате доказе оптужбе, али не и доказе одбране. Читајући ово, намеће се закључак да одбрана није ни била присутна, осим визуелно. То није пресуда.

Али постоји нешто још проблематичније у вези са овом „пресудом“. Није могуће закључити да ли су многи сведоци на које се пресуда позива сведочили лично, јер је мало референци о самом суђењу. Уместо тога, имамо безбројна позивања на разне документе и „изјаве сведока“.

То је важан фактор на оваквим суђењима јер се поставља питање да ли су изјаве сведока заиста постојале или се ради о наводним изјавама које су наводни сведоци дали истражитељима и адвокатима који раде за тужилаштво. Из других случајева познато је да ове изјаве често конструишу адвокати за кривично гоњење, као и истражитељи, и потом их представљају као „сведочења“ по сећању. Такође знамо да „сведоци“ често доспевају у центар пажње тужилаштва због индиција да су унајмљени за изношење лажног сведочења.

На Руандском трибуналу смо вршили агресивна унакрсна испитивања оваквих „сведока“, који би неизбежно бивали раскринкани јер нису могли да запамте скрипте које су им додељене. Такође смо их испитивали о састанку са особљем тужилаштва, како су рађени интервјуи и како су настале њихове изјаве. Резултат је био срамотан за тужилаштво, јер је постало очигледно да су били у дослуху са истражитељима с циљем да манипулишу, изврше притисак и утичу на „сведоке“, односно да су саучесници у лажном сведочењу.

Даље, важно је да свако ко чита ову „пресуду“ има могућност да се позове на странице у транскриптима где се налазе искази сведока, шта су сведочили и шта су рекли у унакрсном испитивању. Јер изјава није исто што и сведочење; то је само изјава.

Састанак у хотелу Фонтана

Изјава не може бити коришћена као доказ. За то је потребно да сведок уђе у судницу и под заклетвом каже шта је видео. Они тада могу бити испитивани како би се проверила поузданост сведока, евентуална пристрасност, кредибилитет итд. Али у овом случају имамо стотине референци на „изјаве сведока“. То указује да судије своју „пресуду“ нису засновале на сведочењима сведока (као што би био случај да су позивани да сведоче), већ на њиховим писаним изјавама које је припремило тужилаштво, без икаквог унакрсног испитивања одбране.

Из пресуде се уопште не може закључити да ли је иједан од реферисаних сведока заправо сведочио или није. Ако јесу, онда би требало да буде цитирано њихово сведочење, а не изјаве. Једина ваљана сврха изјава јесте да адвокате обавесте шта ће сведок вероватно рећи у судници и да представе случај тужилаштва како би одбрана могла да се припреми и те изјаве искористи током унакрсног испитивања сведока, упоређујући их са сведочењем под заклетвом.

Формула је једноставна. Сведок тужилаштва улази у судницу, бива замољен да каже шта је видео о одређеном догађају и потом одбрана испитује сведока.

„Господине Сведок, у вашој изјави, дана тог и тог, рекли сте то и то, али данас кажете ово. Хајде да истражимо ову противречност“.

Тако би требало да иде. Али у овом случају од тога нема ни трага.

Требало би написати књигу да се наведу сви проблеми са „суђењем“ који проистичу из ове пресуде. Један од репрезентативних примера односи се на Сребреницу и познати састанак који се у хотелу Фонтана у Братунцу одржао 11. јула 1995, на којем се генерал Младић срео са пуковником холандских миротвораца (ради се о Томасу Каремансу, заповеднику холандског батаљона; прим. прев.) како би се организовала евакуација цивила на подручју Сребренице и потенцијално полагање оружја 28. дивизије Армије БиХ. Постоји видео запис са тог састанка доступан на сајту Youtube.

Парафразирајући садржај снимка, види се како генерал Младић пита због чега су NATO авиони бомбардовали његове позиције и убијали његове људе. Пита због чега су снаге УН кријумчариле оружје за босанску војску. Пита због чега су снаге УН покушале лично да га убију. На свако од питања добија извињење од холандског официра. Потом га Младић пита жели ли да умре, на шта овај одговара одрично. Младић му реплицира да ни његови људи нису желели да умру и пита због чега је на њих пуцао. Нема одговора.

„Пресуда“ је НАТО понижење за Србију

У остатку видеа дискутује се о плану за евакуацију града. Током дискусије Младић официрима УН нуди цигарете и вино да се спусти тензија. За мене као адвоката ово је кључни елемент одбране од оптужби за Сребреницу. Али у пресуди се ниједном не помиње тај видео. Уместо тога, позива се на сведочења неколико УН-NATO официра присутних на састанку који су тотално изокренули све што је речено. Нема индиција да је одбрана унакрсно испитала ове лажове уз помоћ снимка, по принципу „Господине, кажете да је речено то и то, али из снимка се види да нисте у праву. Како то коментаришете?“ Тога нема нигде. Да ли је то искоришћено па игнорисано од стране суда или уопште није коришћено? Не знам, али је јасно да се не налази у пресуди зато што би оборило цео случај. Јер чак и из овакве пресуде је јасно да су борци 28. дивизије одбили да положе оружје и да су почели да се пробијају ка Тузли. Већина их је погинула у борби. Многи су узети за затворенике. Део босанских сведока тврди да су ови затвореници масакрирани. Али њихово сведочење је било једно од оних „једини сам чудом преживео масакр“ која имају обичај да користе на оваквим суђењима.

Нећу улазити у питање лажног правног концепта о удруженом злочиначком подухвату који је искориштен да се припише одговорност генералу, односно о концепту хијерархијске кривице без постојања намере. Чињеница да су то користили говори да нису имали случај против њега. У суштини, овај документ се слабо осврће на одбрану, односно на чињенице које је изнела одбрана, аргументе одбране о тим чињеницама и њихову правну ваљаност. Али, што је најважније, не може се закључити који од исказа сведока тужилаштва или одбране је изнет као сведочење. Као да није ни било суђења, а судије су седеле у соби, листајући документе тужилаштва и пишући пресуду. Можемо претпоставити да ово није далеко од истине.

Ова „пресуда“ и суђење су још једно понижење за Југославију и Србију од NATO, јер је из настанка, финансирања, особља и метода које користи Хашки суд јасно да се ради о NATO трибуналу. То је потврђено и кроз изјаву генералног секретара NATO, који је рекао:

„Поздрављам пресуду… Западни Балкан има стратешку важност за наш савез…“

Другим речима, ова пресуда помаже NATO да консолидује своје упориште на Балкану држећи Србе на коленима и ван игре (by keeping Serbs down and out). Генерал Младић је жртвени јарац ратних злочина NATO у Југославији; злочина које Хашки трибунал заташкава и тиме помаже NATO да – као што смо могли да видимо – чини нове злочине.

Хашки трибунал је оправдао очекивање да се ради о преком суду који користи фашистичке правне методе и селективна кривична гоњења са циљем да пружи подршку NATO агенди покоравања Балкана, као уводу у агресију против Русије. NATO користи Трибунал као пропагандно оружје за стварање лажне историје о дешавањима у Југославији; за прикривање сопствених злочина; за држање бивших југословенских република под својом чизмом; за правдање NATO агресије и окупације југословенске територије. Он је мрља на образу цивилизације.

(Изглед, коректура и опрема текста редакцијски)

Изворник: ИСКРА   ИН4С портал

Related posts:

Интервју (у целини): ЖИВОТНА ИСПОВЕСТ ГЕНЕРАЛА ЛАЗАРЕВИЋА Владимир Умељић: ГИДЕОН ГРАЈФ, ЖРТВЕНО ЈАГЊЕ НА ОЛТАРУ ДИРИГОВАНОГ ЈЕДНОУМЉА Интервју са Даницом Маринковић: КАКО САМ РАСКРИНКАЛА ВОКЕРОВУ ОБМАНУ У РАЧКУ Драган Крсмановић: ЕКСПЕДИЦИЈА „ПОСЕБНЕ НАМЕНЕ“ Донко Ракочевић: ДАНКО ВАСОВИЋ – Како сам постао државни непријатељ! Никола Милошевић: ПУЗАЊЕ ЈЕ СРАМНО И НЕРАЗУМНО Милијана Балетић: УНИЈАТСКА ЗАПАДНА УКРАЈИНА СЛИКА ЈЕ И ПРИЛИКА УСТАШКЕ ХРВАТСКЕ Филип Родић: ДИРЕКТНА ПРЕТЊА Драган Петровић: ИНФОРМАТИВНИ РАТ У ЈУГОСЛОВЕНСКОЈ КРИЗИ 1991-1995, СЛУЧАЈ ФРАНЦУСКЕ Валентин Катасонов: ГЛОБАЛИСТИЧКА ЕКОНОМИЈА КАО РЕЛИГИЈА МАМОНИЗМА Николај Николајев: ОЗНАКА ТАЈНОСТИ ЈЕ СКИНУТА – ПРИЧА О ЈЕДНОЈ ФОТОГРАФИЈИ Огњен Војводић: СОВЈЕТСКА ДУБОКА ДРЖАВА И РУСКИ РАТ ЗА РУСИЈУ