Бранислав Симоновић: ВИСОКЕ ШКОЛЕ НИСКО ПАЛЕ

Процена аутора је да је „близу једне половине од укупног броја наставника у српском високом образовању неквалитетно, а да је најмање трећина од тог броја изразито неквалитетна. Или, народски речено „у сваком кукољу има понешто и жита“. (Поводом књиге проф. др Владице Цветковића „10 погледа на високо образовање у Србији)


Проф. др Бранислав СИМОНОВИЋ

Књига проф. Владице Цветковића, дописног члана САНУ, „10 погледа на високо образовање у Србији“ (196 страна, издање аутора 2019. год.) завређује пажњу свакога коме је иоле стало до високог школства. Не само надлежних, који би морали да воде рачуна о томе, већ и свих људи који су дипломирали, магистрирали или докторирали на неком државном универзитету. Зато што се срозавањем универзитета обезвређују и све раније стечене дипломе.

Сада запослени на државним универзитетима не би смели некажњено да обезвређују и да поништавају све до сада стечене дипломе које су поштено заслужене. И да људи по свету збијају шале: „То је онај што је стекао диплому на државном универзитету у Србији!” А зашто ће тако да говоре најбоље се види из књиге о којој пишем. Посебна вредност ове књиге јесте и због тога што долази од човека који је дуго година професор државног универзитета, а био је продекан и декан факултета и члан тима за реформу високог образовања у Србији и члан Националног савета за високо образовање. Значи, све оно што је написано у овој књизи, њен аутор је проживео, био непосредни сведок многих догађања и упоран да се нешто промени набоље. Дакле, реч је о веродостојном сведочењу изнутра о стању на државним универзитетима.

Тих 10 погледа сврстано је у 10 поглавља ове књиге, а она се односе на наставнике, студенте, финансирање, изборе, докторате, интересе, квалитет, приоритете, реформу и на будућност. Иако их је аутор назвао погледима, ова поглавља представљају праву анализу стања на државним универзитетима, уз примену научне методологије. И не само то, на основу такве анализе аутор је дао и низ корисних предлога како да се садашње промени набоље.

Будући да су наставници „све и свја, почетак и крај високог образовања“, како пише аутор ове књиге, њима је посвећено прво поглавље. Они су, не само предавачи, већ и шефови катедара, продекани, декани, ректори, чланови свих стручних тела која доносе све одлуке, а често и министри просвете. Аутор не спори да међу њима има добрих и наводи пример пензионисаног професора математике на Машинском факултету у Београду, др Стојана Раденовића који је због својих публикација 2015. године био међу најутицајнијим научницима у свету.

Ако се овоме дода аутономија универзитета
(вероватно најзлоупотребљаванији институт
у нашем законодавству), којом се прикривају
све незаконитости, злоупотребе, а о моралу да
и не говоримо, онда и не чуди закључак аутора:
„огромне академске слободе често се налазе у
рукама оних који те слободе не заслужују,
а који су ту само због негативне селекције
.

Нажалост, таквих људи се сетимо само у ретким приликама, иако је њихов значај за добијање места на Шангајској листи изузетан. О њима се ретко или никако не пише. Лоших професора, опет нажалост, има далеко више. Таквих корисника или боље речено „претплатника“ на аутономију универзитета су препуне новине, а често су и на насловним странама. И највећи проблем је што они преовлађују, па је недовољно добрих професора и они не могу да надјачају негативне утицаје које стварају лоши професори. Или, како то аутор пише: „…више нам сметају они лоши, него што имамо користи од оних добрих“.  А ти лоши професори не би могли да то буду нигде на другом месту, ни у региону, а још мање у Европи, већ само у Србији.

Највећи проблем је, не само у томе што су они лоши, већ у „њиховој истрајности да остану такви какви јесу – лоши“. (Ја теби сердаре, ти мени професоре, а ми знамо каква смо…)  Њих има много, а најгоре је то „што се њихова критична маса формира и лакше и брже“. Отуда „утицај лоших професора… увек је рушилачки и опажа се на сваком кораку“. Процена аутора је да је „близу једне половине од укупног броја наставника у српском високом образовању неквалитетно, а да је најмање трећина од тог броја изразито неквалитетна“. Или, народски речено „у сваком кукољу има понешто и жита“.

Владица Цветковић (Јутјуб)

То, по мишљењу аутора, значи да „недопустиво велики број наших колегиница и колега чине они који би могли да буду универзитетски професори једино тамо где већ јесу и нигде другде!“  И они се удружују увек „када треба опструирати неку прогресивну акцију, умртвити неку паметну идеју или спречити неки истински позитиван реформски потез“. Ако се овоме дода аутономија универзитета (вероватно најзлоупотребљаванији институт у нашем законодавству), којом се прикривају све незаконитости, злоупотребе, а о моралу да и не говоримо, онда и не чуди закључак аутора: „огромне академске слободе често се налазе у рукама оних који те слободе не заслужују, а који су ту само због негативне селекције“. И поред тога, ма колико грубо злоупотребљавали слободу, често и кријући се иза одлука колективних органа, остају заштићени позивањем на аутономију универзитета, иако често делују и против самог универзитета.

Иако су студенти у Европи у центру збивања у високом школству које, уосталом, због њих и постоји, код нас то није случај. Рекло би се да високо школство код нас постоји због професора. Заваравамо се тиме да су наше „дипломе на цени у свету“ јер превиђамо да у свет одлазе најпре најбољи студенти. А и они су најбољи више својом заслугом и радом, него системом високог школства. Права слика може да се добије само ако се погледа квалитет просечног студента, а он је такав какво нам је и високо школство.

Узроке за такво стање професор Цветковић налази и у мрежи средњих школа у Србији. Средње стручне школе, уместо да припремају ученике за неки посао, постале су „склоништа“ од виших критеријума у гимназијама, што је краћи и много лакши пут да се дође до факултета. Није ни чудно што такви средњошколци немају довољно предзнања за факултет.

Да би професори на другој, трећој и вишим годинама студирања могли да остану на послу и да примају плату, морала је да проради колегијална солидарност, па да сви (или скоро сви) студенти успешно заврше прву (претходну) годину, да професори који предају на вишим годинама не би остали без посла.

Државни факултети финансирају се, углавном, по броју уписаних буџетских студената, а мањим делом према стварним потребама (величина простора, административно и помoћно особље…). У исто време држава је одредила број потребних професора за толики број уписаних студената. Уредбом је прописано колико студената на свакој години студија треба да буде да би се плаћала плата једног професора. Уколико факултет има више запослених професора од оног што прописује Уредба, факултети морају пропорционално да смање свима плате, не би ли и они „прекобројни“ добили плате. Аутор наводи да су такву Уредбу смислили људи са универзитета. Овакав начин финансирања факултета значио је почетак обарања свих критеријума на факултетима.

Да би професори на другој, трећој и вишим годинама студирања могли да остану на послу и да примају плату, морала је да проради колегијална солидарност, па да сви (или скоро сви) студенти успешно заврше прву (претходну) годину, да професори који предају на вишим годинама не би остали без посла. И не само да положе све испите из те године, већ да то буде с високим оценама, не би ли се отклониле или бар умањиле сумње у квалитет студирања. И тако, година за годином и ето нама мастера! Није ни чудно што садашњи мастери никако не могу да достигну ниво некадашњих дипломираних.

Будући да приватни универзитети никако нису могли да достигну квалитет некадашњих државних универзитета, уједначавање квалитета постигнуто је обарањем квалитета државних универзитета.

У исто време, овакав начин финансирања значио је приближавање и изједначавање критеријума с приватним факултетима. Па и министар је био с приватног универзитета. Будући да приватни универзитети никако нису могли да достигну квалитет некадашњих државних универзитета, уједначавање квалитета постигнуто је обарањем квалитета државних универзитета. А све то је у складу с политиком да све добро треба да нам дође споља, а одавде ће они, који су нешто научили упркос залагању државе да ништа не науче, да одлазе у свет. А пошто је држава „створила систем високог образовања, који није у стању да регулише, који се регулише сам“, није ни чудно како се тај систем сам „регулише“.

Зграда Ректората (Едукација)

Из већ реченог може да се види како изгледа та „саморегулација“ високог школства. Будући да држави нису потребни високообразовани људи, нормално је да не постоји ни уписна политика. Сваки факултет уписује онолико студената колико хоће, тј. онолико колико је потребно да се свим запосленим професорима обезбеде плате. Србији су довољни и неквалификовани или полуквалификовани радници које ће, уз све остало што им је понудила, по што нижој цени, да понуди страним улагачима. Поучени искуством из неких досадашњих страних улагања, очекује се довођење неке стране компаније која би овде производила пелене за одрасле.

Следећи поглед аутор усмерава на изборе у звања на универзитету. Оно што је већ рекао о квалитету професора на универзитету последица је избора. Он сматра да је запошљавање на универзитету баш црно. Иако су прописани поступци за изборе у звања слични онима у иностранству, спровођење тих поступака довело је до тога да је половина наставника неквалитетна, а трећина изразито неквалитетна. У тим изборима, за које аутор каже да су „такозвани избори“, у ствари и нема правог бирања. Због тога и „избори нам јесу фарса“. Зато што расписивање конкурса за неко наставничко место не значи и тражење најбољег наставника, већ се он расписује за тачно одређену особу. Унапред се зна да остали кандидати немају баш никакве изгледе да буду изабрани, па се и не пријављују на такве конкурсе чији је исход познат још пре расписивања. Већ сама сврха конкурса није да факултет (универзитет) добије квалитетног професора, већ да удоми неког већ постојећег са факултетске листе чекања.

Овакав начин „такозваних избора“ јесте оно што неквалитетним и изразито неквалитетним наставницима даје изузетан значај и омогућује им сигуран и дуготрајан (вечити) опстанак на универзитету. Избор и напредовање асистента зависи од свих виших звања. Избор доцента зависи од доцената, ванредних и редовних професора. Избор ванредног професора зависи од ванредних и редовних професора, док избор редовних професора зависи само од редовних професора (често и од академика).

На тај начин успостављен је принцип субординације који је строжи него у војсци. Строжи је због тога што су подређени добровољно пристали на послушност и захвалност, а што то надређени добро знају и у потпуности користе. Аутор говори о „захвалности с роком трајања“ подређених, иако је послушност много погубнија. Неквалитетни и изразито неквалитетни професори, а аутор каже да они чине половину, удружени могу да спрече напредовање изразито квалитетних људи. У исто време они могу да унапреде („изаберу“) изразито неквалитетне људе јер увек могу да сачине потребну „већину“.

Штета је што се „поглед“ аутора задржао само на универзитету. Да је његов „поглед“ био мало обухватнији, могао је да досегне и до Академије наука. Онда би се видело да, на факултетима који имају академике, много тога лошег потиче од појединих академика. Сан сваког редовног професора, ма колико неквалитетан био, јесте чланство у академији. Због тога су неки академици на врху тих пирамида које држе факултете под собом. Улога неких академика била је пресудна у многим негативним стварима за факултете и за универзитет (укидање Суда части, негативна улога при изборима, чланство у многим саветима, одборима, комисијама који су доносили акте на штету универзитета).

А кад нема истраживања, има преписивања или српски речено „плагирања”. Тиме је некима омогућено да, упоредо са стицањем политичке моћи, стекну и докторат „наука.

Докторати се стичу једино на универзитету, па је нормално што је један поглед аутора ове књиге завршио и на докторатима. Аутор наводи податак да је у Србији 2014. године било пријављено 14.000 докторанада, што је дупло више од европског просека. Неко би могао да помисли да су Срби од 2014. године постали много паметнији или се неко те године сетио да им то каже. Међутим, аутор ове књиге је и ту изричит да овакво нагло повећање броја докторанада „стоји у вези с ниским квалитетом студија уопште” и да смо „импресионирани лошим докторатима“. Превелики број докторанада последица је превеликог броја акредитованих програма докторских студија, чак и на факултетима на којима нема ни „н“ од „науке и истраживања“ . А кад нема истраживања, онда има преписивања или српски речено „плагирања“. Тиме је некима омогућено да, упоредо са стицањем политичке моћи, стекну и докторат „наука“. Већ смо навели и како је лако „мастерирати“ због постојећег система финансирања факултета.

Да су многи од наведених проблема и негативности на универзитетима настали због нечијих интереса, види се на први поглед, па наравно то није промакло ни аналитичком погледу аутора ове књиге. Ти интереси се покривају аутономијом универзитета, али се та „слобода за цео универзитетски систем“ претопила у „мноштво широких и нејасно дефинисаних индивидуалних слобода“. Отуда и убеђење многих на универзитетима да аутономија универзитета представља „право да се свим средствима бране сопствени интереси, чак и када су директно супротстављени интересима система високог образовања у целини“.

Аутор закључује да „мрежа испреплетаних појединачних интереса у нашем универзитетском сектору јесте густа и чврста, али није увек и добро видиљива“. То је као „игра жмурки“ у којој, како каже аутор, „сви ми као радимо на корист високог образовања у целини, а заправо велики број нас једино води рачуна да наше сопствено место у том систему не буде ни на који начин угрожено“. Иако, споља гледано, изгледа да међу људима на универзитету владају академски односи, кад се то погледа изнутра, као што то аутор наводи, да „професори вам могу бити и непријатељи какве у животу нисте имали, само ако им за то пружите довољно разлога“, односно ако „угрозите неки њихов лични интерес“.

Добри и опробани дијалектички принцип,
прилогођен за наше прилике, каже да све
тече, а да се ништа не мења. Онда није ни чудно што „предуго траје ова ноћ. Који је статус ,афере индекс’, колико наших политичара има ваљану диплому, шта је стварно плагијат, а шта само смешно образложење? И опет видим – тамна је ноћ!

Закључак, који изводи аутор, звучи и претеће: „Систем не може још дуго да издржи толики број себичних појединаца који брину само за своју корист и који су спремни да буду и агресивни на сваки осећај личне угрожености. Ако се тако настави, професори ће опстати, али за високо образовање нисам сигуран.“ Добри и опробани дијалектички принцип, прилагођен за наше прилике, каже да све тече, а да се ништа не мења. Онда није ни чудно што „предуго траје ова ноћ. Који је статус ,афере индекс’, колико наших политичара има ваљану диплому, шта је стварно плагијат, а шта само смешно образложење? И опет видим – тамна је ноћ!“

О квалитету на универзитетима најбоље се говори у „промотивним и свечаним приликама“. „Похвале настави читамо у рекламним брошурама факултета и слушамо у говорима декана на факултетским прославама и на основу тога стичемо утисак да је образовни процес на појединим високошколским установама скоро па идеалан“. Иако је наука та „која високо образовање чини високим (заправо највишим)“, аутор закључује да се „она у њему прилично ниско котира“. Уосталом и место на Шангајској листи зависи највише од научних резултата који су „постигнути од стране појединаца на факултетима које за овај успех махом није брига“. Тачност ове тврдње проф. Цветковића, потврђује и пад Универзитета у Београду на Шангајској листи.

Тако се овај универзитет стрмоглавио од 301. до 400. места на 401. до 500. место. Није ми познато да је ово икога посебно узбудило, да не кажем забринуло у Србији. А не дај боже да би неко због требало да одговара. Ректорка каже да назадовање на Шангајској листи није никакво изненађење и најављује да ће се тренд пада наставити. Министар каже да овај резултат није лош и да је дошло до промене методологије. У Србији, земљи великих познавалаца и поштовалаца Ајнштајнове теорије релативитета, све је релативно. За једне је пад лош, а за друге и није.

Поглед на реформу, ту омиљену и најчешће (зло)употребљавану реч наших политичара, обухвата образложење Болоњске реформе и разлоге зашто она код нас она није дала очекиване резултате. Разлог за то можемо да нађемо, ако се послужимо метафором аутора, да се на универзитетима месила „једна велика реформа и то према болоњском рецепту, а са домаћим брашном и јајима“.

Можда би десети поглед на будућност у најкраћем могао да се опише поднасловом „Будућност више не станује овде“. Овакав закључак проистекао је после доношења новог Закона о високом образовању из 2017. године. „Појединци из најмање квалитетног дела универзитета добили су ,одрешене руке’, онда су одлучили да не дотакну ниједан уистину важан и системски присутан проблем, већ су у нацрт Закона ставили махом оно што њима одговара, а затим су тај несрећни текст ,прогурали’ на Влади и у Скупштини“.  Без повећања „квалитета људи у нашем високом образовању“, тврди аутор, нема квалитетне и одрживе будућности универзитета. „У нашем наставном кадру има превише несолидних особа, на првом месту као професора и истраживача, али често и као личности. Њихова несолидност се види по томе што имају погрешно поимање модерног универзитета, по томе што су огрезли у конформизму и што су спремни за злоупотребу својих академских слобода, али су невољни за било какву личну жртву у име опште користи.“

О врло корисним предлозима како да се отклоне слабости и негативности у високом школству, које аутор даје на крају ове књиге, нећу да пишем. Не зато што мислим да нису корисни и прави, већ зато што мислим да и надлежни треба нешто да прочитају и да о томе размисле. Ако ништа друго, да се увере да и у Србији још има људи који знају да сваком проблему приђу аналитички, да сагледају узроке и последице које ти узроци доносе, те да предложе права решења за спречавање даљег урушавања и срозавања високог школства. Кад надлежни схвате да је кључ за било какав развој и напредак земље високо образовање, можда ће више пажње да посвете решавању овог проблема. И да ће у решавање овог највећег проблема земље да укључе најспособније, уместо најоданијих. Без квалитетног високог образовања не може да буде никаквог напретка. Земљу могу да повуку напред само добри стручњаци и научници.

Слободан Јовановић (Недељник)

Посебна вредност ове књиге јесте у томе што су ови погледи потекли од човека с тридесетогодишњим универзитетским искуством. Дакле, универзитет је погледан и сагледан изнутра. Било је довољно времена да се уоче, анализирају и проуче све добре и лоше ствари на универзитету. Којих је више и које преовлађују, може да се увери свако ко прочита ову књигу. А после читања ове књиге, читаоцу ће бити јасно зашто аутор није могао да нађе издавача за њу, па је одлучио да је изда о свом трошку. Аутор је свестан да књига „не може скренути неку већу пажњу, па чак и од оних којих се њен садржај најдиректније тиче“.

После читања ове књиге остаје питање зашто нам, чак и с високим школством, све тако иде. Можда је прави одговор на ово питање дао Слободан Јовановић, некадашњи декан Правног факултета, па ректор Универзитета у Београду и председник Српске краљевске академије у свом тексту „Један прилог за проучавање српског националног карактера“. Ево његових речи: „Узимајући га у његовом најпотпунијем и најизразитијем виду, полуинтелектуалац је човек који је уредно, па можда, чак, и с врло добрим успехом свршио школу, али у погледу културног образовања и моралног васпитања није стекао скоро ништа. Било услед његове урођене неспособности или због мана школског система, није добио подстрека за духовно саморазвијање… Ипак и у моралном, као и у културном погледу, он је у основи остао примитивац. Неомекшан културом, а са олабављеном моралном кочницом има сирове снаге напретек. Школска диплома, као улазница у круг интелигенције, дала му је претерано високо мишљење о себи самом. У друштвеној утакмици тај дипломирани примитивац бори се без скрупула, а с пуним уверењем да тражи само своје право које му је школа признала. Он потискује супарнике немилосрдно као да нису жива бића него материјалне препоне… Из те своје тековине или боље рећи плена, гледаће да извуче што више личног ћара.“

Изглед и додатна опрема текста: Словенски вѣсник

Изворник: НОВА ГАЛАКСИЈА

(Visited 89 times, 1 visits today)
ГЛАВНА

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *