Валентин Катасонов: „ШПАЊОЛИЦА“ ИЛИ СТРАШНА ТАЈНА КОЈУ ПОКУШАВАЈУ ДА САКРИЈУ

Још пре ступања САД у рат америчке војнике су почели да вакцинишу од разних болести. Препарати су развијани у лабораторијама  Института за медицинска истраживања (ИМС), који је основао Џон Рокфелер (ИМС постоји и данас, но сад се зове Универзитет Рокфелер). У овом Институту се родила савремена фармацеутска индустрија

---

Занимање за историју епидемија порасло је у марту 2020. када је СЗО објавила „пандемију КОВИД-19“. Испоставило се да је највећа епидемија по броју жртава била — „шпањолица“ (епидемија шпанског грипа), која је букнула 1918. године и завршила почетком 1920. Болест је погодила[1] најмање 550 милиона људи или око 30% становништва Земље. (Супотницки М.В. „Пандемија  шпањолице 1918-1920 године у контексту других пандемија грипа и  птичијег грипа“).  Прави број умрлих од  шпањолице  није познат, оцене се крећу у дијапазону од 17,4 до 100 милиона људи; у популарној литератури на тему  шпањолице  најчешће фигурира цифра од 50 милиона; у процентима оцене варирају[2] од 0,9-5,3% становништва Земље, што нам дозвољава да епидемију шпањолице сматрамо највећом катастрофом у историји човечанства.

Шпањолица представља, највероватније, прву праву пандемију. По дефиницијама СЗО, које су донедавно постојале, пандемија је епидемија светског обима. У Европи, као што је познато, било је много епидемија куге, колере и других болести, но, оне су биле регионалне: нису се шириле на друге континенте. А шпањолица је прекрила скоро цео свет.

Назив не треба да нас превари. Шпанија није имала највеће губитке током ове епидемије. Разлог зашто је овако названа ваља потражити на другом месту. Цензуре зараћених држава чиниле су све што могу, да преко штампе, на видело не изађу информације о зарази, да не би дошло до панике међу становништвом и да не би био подривен борбени дух армија. А Шпанија је била неутрална у рату, строге цензуре није било, па су шпанска средства информисања доста објективно описивале епидемију и догађаје везане за њу.

Већина извора о шпањолици епидемију називају — вирусном. Иако нова истраживања показују да је могла бити (а највероватније је и била)  бактеријска пнеумонија. Све ово је предговор за главно. А главно је: шпањолица је вештачког порекла. Први пут сам ову верзију нашао на сајту Vaccine Impact, чланак Did a Military Experimental Vaccine in 1918 Kill 50-100 Million People Blamed as “Spanish Flu”? (Да ли је војна експериментална вакцинација убила 1918. године 50-100 милиона људи, за које тврде да су имали „шпански грип“). Публикација се појавила пре три године. Аутор чланка — Кевин Бери (Kevin Barry), председник је непрофитне организације First Freedoms, Inc.,[3] која се бори против кршења америчког устава и гажења људских права у САД.  

Кевин Бери сматра да је једна од најгрубљих повреда уставних права Американаца — вакцинација људи која води у инвалидност и смрт. Она, прво, има обележја насилне процедуре; друго, прекривена је завесом лажи. На пут борбе са злочиначким вакцинацијама Кевин Бери је кренуо када је један од његових синова, после такве процедуре, постао инвалид.  Кевин Бери је истомишљеник познатог јавног радника и борца против опасних вакцинација — Роберта Кенедија млађег[4]. Године 2015. Кевин Бери је издао књигу  Vaccine Whistleblower: Exposing Autism Research Fraud at the CDC („Информатор о вацинама: разобличење преваре у испитивању аутизма ЦДЦ“), (ЦДЦ је медицински регулатор у САД, прим. В.К.). Предговор за књигу написао је Роберт Кенеди млађи.

Кевин Бери пише о шпањолици као о већем и обимнијем злочину него што је припрема и изазивање два светска рата. На бојним пољима у Првом светском рату погинуло је укупно десетак милиона људи; шпањолица је однела 5-10 пута више живота; а  шпањолицу је изазвао „експеримент са бактеријском вакцином“. Кевин Бери је пронашао очевице догађаја од пре једног века (међу њима и своје рођаке). У његовом чланку кључне су речи: „Експеримент са бактеријском вакцином 1918-1919, вероватно је убио 50-100 милиона људи“.

Бери се позива на извештај[5] Националног института за здравље за 2008. годину Deaths from Bacterial Pneumonia during 1918–19 Influenza Pandemic, у којем пише да је бактеријска пнеумонија убила минимум 92,7% умрлих са дијагнозом шпанског грипа над којима је извршена обдукција 1918-1919 .

Пнеумонију су изазвале вакцине којима је вакцинисано америчко војно особље. САД су ступиле у светски рат у априлу 1917. године. Број оружаних снага, као резултат мобилизације, брзо је повећан са 300 хиљада људи на на 6 милиона. Од њих, више од 2 милиона, било је послато у иностранство, пре свега у Европу и на Филипине.

Још пре ступања САД у рат америчке војнике су почели да вакцинишу од разних болести. Препарати су развијани у лабораторијама  Института за медицинска истраживања (ИМС), који је основао Џон Рокфелер (ИМС постоји и данас, но сад се зове  Универзитет Рокфелер). У овом  Институту се родила савремена фармацеутска индустрија. Институт је постао пионир у многим приступима које данас користи фармацеутска индустрија, укључујући и израду серума.

Јануара 1918. године америчке војнике су почели да вакцинишу против  бактеријског менингитиса; произвођач вакцине је био  Институт за медицинска истраживања, при чему су коњи били полазна „сировина“. Прве вакцине су добили војници у војној  бази Форт Рајли (Fort Riley) у држави Канзас. Тамо је забележен и први летални исход: војник који се разболео од наводно нове форме грипа, која је иронијом судбине, добила назив „шпањолица“. Аутор додаје да би тачније било да су нову болест назвали „Форт Рајли грипом“. У чланку примећује: „Могуће да је сличност раних симптома бактеријског менингитиса и бактеријске пнеумоније са симптомима грипа, узрок што експерименти са вакцинама у Форт Рајли бази нису разматрани као потенцијални узрок шпанског грипа током 100 година.“

У свом чланку Кевин Бери се ослања на извештај[6] о вакцинама у бази Форт Рајли који је потписао извесни Фредерик Тејлор Гејтс (Frederick Taylor Gates). У многим приручницима и енциклопедијама представљају га као баптистичког свештеника, педагога и главног саветника нафтног магната Џона Д. Рокфелера. Управо на инсистирање Гејтса овај амерички милијардер је донео одлуку о стварању, 1901. године, поменутог Института за медицинска истраживања, а доцније и Фонда Рокфелер. Фредерик Тејлор Гејтс је руководио овим институцијама и одређивао њихову политику. Приоритетна делатност ИМС-а и Фонда постао је развој фармацеутске индустрије (пре овога фармацеутика је била уметност справљања лека за одређеног човека). Стару фармацеутику, под руководством Фредерика Гејтса, почели су у другој деценији ХХ века немилосрдно да уништавају и замењују масовном производњом препарата хемијског порекла. Џон Рокфелер је почео свој бизнис вађења нафте, а затим прешао на њену прераду, а онда, још касније, на петрохемију. Следећи његов корак била је фармација заснована на хемијским једињењима (алопатија), а не на органским материјама (натуропатија). У оквирима нове фармације један од приоритета су били препарати за вакцинисање од разних инфекција.

Изучавањем и разрадом вакцинационих препарата научници су се бавили још у XIX веку. Деценијама су их проверавали на животињама и врло опрезно прелазили на људе; при томе никаквих масовних блиц-вакцинација није било. А Фредерик Гејтс је увидео уникалну могућност да спроведе масовну блиц-вакцинацију без дуготрајних клиничких испитивања: то му је омогућио рат. Хиљаде и хиљаде америчких војника постали су лабораторијски мишеви. Гејтс саопштава да су војницима давали три дозе вакцине узастопно против бактеријског менингитиса.

Историја је почела у Америци, но наставила се у Европи. Читамо: „Институт (ИМС – В.К.) саопштава да је током Првог светског рата дистрибуирао бактеријски серум Енглеској, Француској, Белгији, Италији и другим земљама. Мало је познато да су и те земље експериментисале на својим војницима. Аутор позива власти европских земаља да отворе своје архиве и кажу истину.

Узгред, бактеријски серум је масовно примењиван за вакцинисање грађанског становништва САД. То је било после завршетка рата када су амерички војници почели да се враћају кући. Власти су заплашиле Американце да их војници могу заразити оним чиме су се заразили у европским рововима. Ипак, огромна смртност од  шпањолице  објашњава се не само обимном применом наведеног препарата у САД него и ван граница. „Пробушени“ вакцином ИМС-а, амерички војници су били носиоци бактеријске заразе и инфицирали су оне који нису били вакцинисани.

У опширном чланку има много интересантних и актуелних детаља, но завршићу његов преглед ироничном фразом Кевина Берија: „Вакцине спасавају живот… ако изузмемо чињеницу да смо убили 50-100 милиона људи 1918-1919 — што је много мање ефективна реклама за продају од изузетно поједностављене — „Вакцине спасавају живот“.

Пролазећи кроз историју шпањолице, наравно, нисмо могли да заобиђемо изненађујуће преклапања презимена два „хероја“ вакцинације — Фредерика Гејтса и Била Гејтса. Директне родбинске везе међу њима нема, али је поклапање презимена симболично. Првог су упућени људи директно окривили за убиство 50-100 милиона људи. Други, још увек покушава да понови „подвиг“ презимењака.

П.С. Оно што Кевин Бери саопштава у свом чланку није откриће. Пре њега су о томе говорили и писали многи, но власти и Биг Фарма су учинили све да угуше истину. Међу часним ауторима су и амерички професор и доктор-натуропата Еленора Мекбин (Eleanor McBean; 1905-1989) која је написала неколико књига о вакцинацији. Најпознатија од њих је The Poisoned Needle: Suppressed Facts About Vaccination (Отровна игла – скривени факти о вакцинацији) која се појавила 1957. године. О Елеонори Мекбин, следећи пут.

Превео: Александар Мирковић

НАПОМЕНЕ:

[1] http://www.supotnitskiy.ru/stat/stat51.htm#gl2

[2] https://pubmed.ncbi.nlm.nih.gov/30202996/

[3] http://www.firstfreedoms.org/

[4] https://www.fondsk.ru/news/2020/12/05/ot-podloga-k-katastrofe-rasskazyvajut-robert-kennedi-i-robert-de-niro-52395.html

[5] https://wwwnc.cdc.gov/eid/article/14/8/07-1313_article

[6] https://www.ncbi.nlm.nih.gov/pmc/articles/PMC2126288/pdf/449.pdf

Изглед и опрема текста: Словенски вѣсник

. . .

Изворник: Сродство по избору