Јевгениιе Авдѣјенко: ЖИВОТ И ЕНЕРГЕНТИ

На интензивно проучавање Светог Писма побудила ме ɪе неопходност да схватим шта се дешава у саврѣменом свѣту, зато што све што нам се саопштава нѣɪе добиɪало довољну освѣтљеност из онѣх извора коɪи се налазе у власти општег хуманистичког покрета. То ɪест, схватити шта се догађа у саврѣменом свѣту без Светог Писма, без ослонца на категориɪе коɪе су у њему дате, ɪе нѣмогуће.
– Јевгениɪе Авдѣɪенко


Јевгениɪе Андрѣɪевић Авдѣɪенко (1952-2014) био ɪе руски православни мислилац, богослов, прѣводилац и педагог, ɪедан од оснивача и предавач прве у послѣсовѣтскоɪ Русиɪи православне класичне гимназиɪе. У срѣдишту Авдѣɪенкових научних интересовања били су античка философиɪа и митологиɪа, патристика, историософиɪа, библистика, егзегетика, као и класична и руска филологиɪа.

Ипак, наɪпознатиɪи ɪе постао као богослов, бавећи се философским осмишљавањем и филолошким тумачењем Старог Завѣта на основу упоредне анализе текстова – масоретског (скр. ТМ) и „Септуагинте“ (скр. LXX) – на староɪевреɪском и старогрчком ɪезику. Ослањаɪући се на Библиɪу, Авдѣɪенко ɪе понудио историɪску парадигму у чиɪем срѣдишту стоɪи супротстављеност дваɪу духовних начела – „Каина и каинићана“ и „синова Божɪих“. Ова начела испољаваɪу се у народима, религиозним заɪедницама и поɪединачним људима.

Покушаћемо да у прѣдстоɪећем периоду, према могућностима, сериɪом Авдѣɪенкових чланака упознамо домаћег читаоца са дѣлићем огромне заоставштине овог изузетног, на српски ɪезик досад нѣпрѣвођеног мислиоца.


Ѣвгениɪе АВДѢІЕНКО (1952-2014)

У историɪи постања свѣта обраћа на себе пажњу повезаност збивања, кад ɪе свѣтлост (први дан стварања) почела бити прѣ сунца и свѣтила и живот биљака на земљи ɪе поникао прѣ Сунца: трећег дана земља ɪе произвела растиње, четвртог дана бѣху створена свѣтила и звѣзде.

Сунце ɪе извор енергиɪе за све процесе на земљи, слѣдствено, сагласно библиɪском свѣтоназору органски живот ɪе такав да живот нѣ зависи од енергената. То ɪе ɪедна од темељних идеɪа Светог Писма – од приче о стварању свѣта до Христове проповѣди и пророчанстава о послѣдњим врѣменима.

Да се проникне у ту идеɪу, неопходно ɪе остварити свѣстан прѣлазак од трећег дана стварања ка четвртом – од „земље“ ка „небу“, од земље са растињем ка небу са свѣтилима.

Трећег дана стварања Бог ништа нѣɪе стварао нити саздавао. Он ɪе дао заповѣст води, и образовани су копно и мора. Бог ɪе рекао: „добро ɪе“. Бог ɪе дао заповѣст земљи, и образован ɪе биљни живот, а Бог ɪе рекао: „добро ɪе“. Тога више неће бити, да се за ɪедан дан двапут чуɪе „добро ɪе“. Читаɪући о трећем дану, морамо двапут осмишљено рѣћи: „слава Богу“. Ето путоказа на путу осмишљавања тога шта ɪе живот, и прѣлазећи ка четвртом дану, њиме ћемо и поћи.

Јулијус Шнор фон Каросфелд: Трећи дан стварања (гравура)

И рече Бог: нѣка се сабере вода што ɪе под небом на ɪедно мѣсто, и нѣка се покаже сухо. И би тако.

Пост. 1: 9

„Съберет се в събраниɪе“[1] – обрт ɪе унутрашњег садржаɪа[2]. О води ɪе речено: „да съберет се в събраниɪе“, о земљи ће бити речено: „да израстит растениɪе“. У датом случаɪу ови обрти значе да се стварање дешава у складу са силама заложеним у стихиɪе (воду и земљу). Такво ɪе Богом створено ɪестаство вода – „сабирати се у сабрање“, а земље – „израшћавати растиње“.

„Бог рече… и би тако“. Испоставља се, не сасвѣм тако.

И сабра се вода под небом на своɪа мѣста, и поɪави се суша[3].

Пост. 1: 9 LXX
Раздваɪање земље од воде, стварање мора – фреска из манастира Дечани. Copyright BLAGO FUND

Води шта ɪе речено да уради? Да се сабере у ɪедно сабрање. А она, шта ɪе учинила? Сабрала се у събраниɪа свои. Вода се размѣстила по своɪим смѣстиштима – басенима, према своме ɪестаству.

Суша се показала у нѣпоновљивим обалским линиɪама, а вода као разнолики „системи“ вода (в. ниже, Пост. 1: 10). Суша и воде – то нѣɪе просто сухо-нѣ сухо (течно-нѣтечно), то ɪе богати поɪавни свѣт. То ɪе свѣт коɪи постоɪи на разним равнима, висинама и дубинама, то ɪе свѣт прѣдѣла, запљускивања и вѣтрова. То ɪе управо свѣт коɪи ће донѣти за човѣка нѣпоɪмљиво разноврстан живот.

Бог у ɪединственом чину стварања чулних ствари нѣ ствара ствари, Творац даɪе задатак – задаɪе свѣт.

Вода ɪе прва примила свѣтотворачки задатак, вода се сабрала по свом ɪестаству у сабрања, то бѣху „системи“ – мора, рѣке, затони, ɪезера, баре и локве… И потоци потекоше, и увале се образоваше, и планински врхови с ледом, и све климатске зоне се установише…

Кад ɪе наука почела запажати осиромашивање живота и нѣстанак читавих заɪедница живих бића, она ɪе извела закон: што ɪе живот разноврсниɪи, то ɪе постоɪаниɪи.

Сва жива створења су међусобно повезана и стѣчу постоɪаност – као свѣт живих бића. За такав живот Бог саздаɪе обиталиште – изобилно богат облицима поɪавни свѣт. Истог изобиља облика биће у небеским тѣлима.

Почев од трећег дана, видимо да Бог ствара свѣтове… Посматраɪући оно што ɪе дато нашим чулима, можемо се досѣтити да Бог од почетка ствара у свѣтовима: свѣт анђеоски, свѣт планетарни, биљни свѣт, свѣт небеских тѣла, свѣт ɪедних животиња, свѣт других животиња, свѣт човѣка – посебна ће прича бити о раɪу.

Свѣт ɪе оно што се нѣ распада на издвоɪене поɪаве, то ɪе њихово „сабрање“, гдѣ сваки дѣо носи у себи однос према цѣлини, у томе ɪе његова снага, и држи се другим дѣловима, сâм их ɪачаɪући… То нѣ трѣба обɪашњавати, то се може видѣти. Писмо само указуɪе куда гледати: Бог ɪе у воде унѣо рѣч, и све се разишло по своɪим мѣстима, образовавши цѣлину коɪа ɪе цѣлисходна за обнављање живота. Библиɪска прича о води показуɪе: Бог ствара у свѣтовима, и наше поимање ɪесте свѣтопоимање.

Ми нѣ разумѣвамо издвоɪене ствари, никада, чак и кад би хтѣли: кућа, поље, човѣк, дрво, птица… Већ ɪе и наука дотлѣ дошла: свако посматрање ɪе посматрање у свѣтлу теориɪе; чињенице уопште нѣ постоɪе саме по себѣ. „Чињенице“ су могућне само у оквирима теориɪе и „заɪедничког погледа на свѣт“.

Историɪа науке то потврђуɪе. Наука о себѣ већ зна како се развиɪа: наука прѣдставља нѣку слику свѣта, образ свѣта (парадигму); оно што се уклапа у таɪ образ свѣта – наука узима у обзир, а оно што се нѣ уклапа – нѣ рачуна се, сматра се нѣнаучним, остаɪе на ободу научног знања… Затѣм управо тѣ одбачене могућности постаɪу основом за изградњу нове парадигме, догађа се научна револуциɪа, мѣња се слика свѣта.

И свѣт, коɪи нам ɪе дат Богом за чулно поимање, он ɪе нѣпоɪмљиво разнолик… Ако нѣ разумѣмо шта ɪе то изобилно разнолик свѣт, дат нам у осѣћању као свемир (свемир ɪе на грчком „космос“), ми нећемо схватити зашто четврти дан стварања иде послѣ трећег.

Јулијус Шнор фон Каросфелд: Четврти дан стварања (гравура)

Четврти дан ɪе – звѣздано небо. Нѣзамисливо преобиље пространстава, тѣла и свѣтова… Бог нам ɪе подарио небо, а ми смо се у њему изгубили: нѣ бѣɪасмо кадри да примимо царски поклон. Преобиље нас ɪе смутило. Зашто? Зато што прѣ врѣмена, прѣ нужног узраста душе почесмо сазрцавати звѣзде. Да се нѣ изгуби у бескраɪу звѣзданог неба, нужно ɪе имати чувство за живот коɪи ɪе на земљи.

За поимање Богом створеног поɪавног свѣта морамо савладати нѣку категориɪу у коɪоɪ се прѣдставља и нѣзамислива количина, и изванредна многоликост, и прожимаɪућа лѣпота… Назовимо ту категориɪу преобилност. Преобилност поɪавног свѣта Творац ће нам нѣɪедном показати кроз Писмо. Када душа осѣћа преобилност Божɪег свѣта, она се расположуɪе ка молитви.

И сухо назва Бог земља, а зборишта[4] водена назва мора; и видѣ Бог да ɪе добро.

Пост. 1: 10

„Бог назва“ зборишта (на грчком „системе“) вода и копнене масиве. Оно што назива Бог, за човѣка ɪе нѣспознатљиво. Земља и мора су нѣспознатљива за човѣка. Али постоɪи наука географиɪа, коɪа описуɪе и мора и копна, науке геологиɪа, геофизика, океанологиɪа…

Ствар ɪе у томе што се тог истог трећег дана, кад се поɪавио планетарни систем, образовао први органски живот. На самом почетку, прѣ описивања тога шта ɪе живот, ми чуɪемо упозорење Божɪе, коɪе можемо схватити ɪасниɪе, што ɪе стариɪе: копно и мора названи су Богом, према томе – планетарни систем нѣɪе подвластан човѣку.

Небо, земљу, мора ɪе Бог назвао. Човѣку нѣɪе дато небеско и нѣɪе дато земаљско: и небо, и земља, и мора су – Божɪа. Човѣку ɪе дат живот.

А живот ɪе дат у своɪим границама. На границе живота ваља пазити благоговѣɪно, с религиозним чувством. Религиозно чувство живота ɪе способност нашег срца да пази на границе живота у коɪима нам ɪе он дат.

За живот ɪе дат преобилно шаролик цѣлостан поɪавни свѣт, он ɪе човѣку нѣподвластан. И „то ɪе добро“.

Први живот ɪе растиње.

И рече Бог: да израсти[5] земља растиње…

„Израсти растиње“ – поново ɪе прѣд нама обрт унутрашњег садржаɪа: тадше дéшеדשׁא תדשׁ [6]. Іестаство земље да „израшта“ (рађа) потиче од слова Божɪег: да израсти земља растиње.

Даље нам Свето Писмо, коɪе се ботаником нѣ бави, даɪе подѣлу биљног свѣта на двѣ части: трава – ɪéсев и дрво – ец, и показуɪе у чему су те двѣ подврсте живота сличне. И надаље, колико год ботаника разних видова живота буде налазила, ми ћемо, увидѣв да између траве и дрвета постоɪи општост, знати каква ɪе природа биљног живота уопште.

И рече Бог: да израсти земља растиње, траве, сѣменеће сѣме по роду, и дрво плодовито, коɪе рађа плод, у коме ɪе сѣме његово по роду на земљи. И би тако.

Пост. 1: 11

Три обрта унутрашњег садржаɪа – у ɪедном стиху. Они нам помажу да схватимо у чему ɪе ɪестаство биљног живота. Земља ɪе дужна „израштати растиње“, трава „сѣменити сѣме“, дрво „плодовито плодити“. Такав живот ɪе у земљу Богом уложен, да се човѣк нѣ трѣба бринути. Іестаство биља (сѣɪати сѣме, плодити плод) ɪе такво да по Слову Божиɪу кроз земљу пролази живот коɪи се самопроизводи.

Живот сâм себе репродукуɪе, при чему у своɪим границама – „по роду своɪем“[7].

Кроз земљу протиче живот коɪи сâм себе обнавља. Стога ɪе на другом мѣсту у Писму казано да земља има силу (на ɪевреɪском кóах כּח, на грчком ἰσχύς; Пост. 4:12). У том смислу човѣк, када ѣде биље или плодове дрвећа, „ѣде земљу“ (Пост. 3:17).

Шта Бог рече земљи да ради? Растити растиње. А шта ɪе земља учинила?

И изнесе земља растиње…

Пост. 1:12
Стварање биљака – фреска из манастира Дечани. Copyright BLAGO FUND

Земља нѣɪе израстила, већ произвела – извела, пустила (тако ɪе и у LXX и у ТМ). Како ɪе вода, коɪоɪ би названо њено ɪестаство (сабирати се у ɪедно сабрање), почела дѣловати као од себе, према свом ɪестаству (сабрала се у „сабрања своɪа“ и „системе вода“), тако ɪе и земља, за коɪу ɪе било речено „да прорасте растиње“, почела дѣловати као сама од себе, према своме ɪестаству („пустила ɪе растиње“).

Задивљуɪуће ɪе да нѣ само у свѣту слободе (људском и анђелском), него и у поɪавном свѣту Бог ствара самодѣлатна бића.

На разини стихиɪе вода се сабрала у сабрања своɪа и поɪавили су се прѣдѣли. Земља ɪе живородећа, такође нѣшто ствара од себе, сагласно заложеноɪ у њоɪ „сили“ кóах. У резултату живот обнавља себе. И то ɪе „добро“.

И изнесе земља растиње, траве, сѣменеће сѣме по свом роду, и дрво плодовито, коɪе рађа плод, у коме ɪе сѣме његово по роду његовом. И видѣ Бог да ɪе добро.

И би вече, и би ɪутро, дан трећи.

Пост. 1: 12, 13

Сваки пут када у причи о стварању свѣта звучи „добро“, то ɪе слава Богу. Шта дознаɪемо о слави Божɪоɪ из трећег дана?

Трава и дрвеће бѣху саздани прѣ Сунца. Тако бѣɪаше крепак богоздани живот: он ɪе постоɪао прѣ сунчеве свѣтлости. Живот нѣɪе од земље нити од сунца, живот ɪе од Слова. О томе говори ɪеванђелиста Іован: „У Њему (Слову) бѣше живот“ (Ін. 1: 4). Сунца ɪош нѣма, а живота има… Звѣзде Сунце неће бити, а живота ће бити, и то нѣ само вишег душевног живота, већ наɪɪедноставниɪег, тѣлесног, органског, ћелиɪског, ɪер ћемо у тѣлу васкрснути.

Сагласно Писму, живот биља ɪе прва проповѣд Васкрсења.

Већ на првоɪ разини стварања поɪавног свѣта и биљног живота можемо схватити да Бог ствара самодѣлатна створења – самоорганизоване стихиɪе, живородећу земљу и самообновљиви живот.

Живот ɪе створен првотним у односу на енергент, и сâм себе организуɪе и обнавља.

И у овоме ɪе трећи дан стварања повезан с ɪеванђелском проповѣђу:

Не пеците се душом вашом, шта ћете ѣсти, или шта ћете пити… иштите наɪпрѣ Царство Божиɪе и правду његову, и ово ће вам се све приложити.

Мт. 6: 25, 33

Испада како свѣт првобитног живота нѣкако говори о Царству Божɪем. Свѣт првобитног живота ɪе земља.

Земља ће постати наравственим сапутником човѣка у свѣм добима његовог битисања.

Добу прѣ грѣхопада, послѣ човѣкоубиства, прѣ Потопа, послѣ Потопа, прѣ Рождества, послѣ Васкрсења, прѣ Другог доласка… У свакоɪ епоси земља ће показивати човѣку ко ɪе он у самоɪ ствари. Кроз однос према земљи провѣраваће се однос човѣка према мироздању у цѣлини.

Библиɪска „земља“ ɪе срѣдиште мироздања.

Од те очигледне истине може се прѣлазити ка сунцу и свѣтилима. Писмо нам допушта да се утврдимо у исправном самоосѣћаɪу да ɪе небо – над земљом, а нѣ земља међу небеским тѣлима.

Трећи, четврти и пети дан стварања свѣта. Фреска са таванице саборне цркве Христовог рођења, Митишћи, Московска област. Фотографија Олге Савићеве

*
Прво чувство живота ɪе биљни свѣт. Прво опрѣдѣлѣње раɪа – биљно царство, главна чувства човѣка у раɪу – биље… Из живота биљака на земљи дознаɪемо нѣшто важно о своɪоɪ души и нѣшто важно за библиɪски свѣтоназор. Из живота биљака дознаɪемо да живот сâм себе обнавља с таквом моћɪу, да ɪе он првљи од Сунца.

Живот нѣ зависи од енергената ако ɪе живот са Богом.

Из овог слѣди ɪедноставан закључак – толико, да га нѣ виде. Како биљка до сунца, тако живот – до хлѣба. „Хлѣб“ ɪе символ енергиɪе живота и символ труда коɪи човѣк (послѣ грѣхопада) мора утрошити да би живѣо: хлѣб ɪе услов, животни енергент.

Човѣк може живѣти ɪедино због хлѣба. Човѣк може нѣ живѣти ɪедино због хлѣба. Постоɪи библиɪски свѣтоназор, а постоɪи и њему супротан. Међу хришћанским народима то ɪе као два пола на земљи: Исток и Запад – библиɪски свѣтоназор и западни свѣтоназор. Западна идеологиɪа почиње тамо гдѣ нѣɪе живот на првом мѣсту, него су животни услови на првом мѣсту: приврѣда – и удобност, медицина, људска права, осигурање – и удобност, свѣтски поредак – и удобност. „Проповѣда се да ɪе сав живот у комфору“[8].

Супротно осѣћање свѣта – библиɪско, одговара послѣдоватељности дана стварања – наɪпрѣ живот (ово ɪе трећи дан), а потом животни услови, то ɪе општи енергент свег живота – Сунце (четврти дан стварања). Живот ɪе првотниɪи од енергента, уколико ɪе живот са Богом.

Живот у створеном свѣту ɪе првотан као Бог у односу на творевину у цѣлини.

Иштите наɪпрѣ Царство Божиɪе и правду његову, а све остало – шта пити, у шта се обући – све ће вам се додати (Мт. 6: 25, 33). Ово ɪе наɪважниɪи елемент идеологиɪе источнохришћанског свѣта.

Губитак ослонца на библиɪски свѣтоназор и губљење ориɪентациɪе на хришћанске врѣдности ствара издвоɪену од религиозности идеологиɪу Западне цивилизациɪе. Оваɪ свѣт човѣку нуди комфор као „утѣху“ (комфор значи „утѣха“), и он има своɪство да привлачи у своɪу орбиту земље источнохришћанског свѣта.

У саврѣменом свѣту догађа се борба за поствизантиɪски простор, и питање стоɪи, прѣ свега, у духовноɪ равни: постоɪи ли таква историɪска општност (народ или земља) коɪа по своɪоɪ природи нѣ ставља организациɪу земаљског живота – енергенте, приврѣду, право – на прво мѣсто, већ осѣћање живота – душе и спасења – чува као првотно? У таквоɪ земљи (као што ɪе наша) и у народноɪ психологиɪи може се запазити омаловажаваɪући однос према наɪпростиɪим питањима животне организациɪе, што нѣɪе похвално; ипак, неопходно ɪе имати у виду да приврѣду никада нећемо подићи ако нѣ будемо разумѣли себе…

Губљење идеолошког ориɪентира на хришћанском Истоку нѣ води постхришћанском свѣту, већ – пропасти.

Тако ɪе пропао Други Рим. Византиɪа ɪе пропала нѣ од осваɪања, већ од безумља. Безумље ɪе одрицање од своɪе сопствене природе. Ако се говори о владаɪућоɪ класи и већини епископата, Источно римско царство ɪе чистоту православља замѣнило за митску западну помоћ. Запад ɪе само обѣћавао и никад ништа нѣɪе давао. У Византиɪи послѣдњих вѣкова било ɪе могућности да се има борбено способна воɪска на рачун унутрашњих извора, па опет сву своɪу дѣлатност и уздање цареви Источног римског царства бѣху усмѣрили на – прѣговоре са Западом. Таква окренутост Западу постала ɪе погибао.

За земљу коɪа ɪе, попут Русиɪе, обезбѣђена енергентима, библиɪски поглед на живот може послужити за историософско разумѣвање саврѣмености и за разборито понашање у геополитици. Живот нѣ зависи од енергената ако се живи по Богу… А ако нѣ, потрѣбно ɪе памтити да су за Запад енергенти – његов живот.

И Запад ће се бити за енергенте. Ми држимо живот, на Западу су – услови живота. Нама Запад нѣ нуди робе и услуге, него потрѣбу за њима. Основа источнохришћанске религиɪе враћа нас првим источницима: иштите наɪпрѣ ово, а друго нѣ иштите, друго ће доћи. Христос ɪе рекао:

Погледаɪте на кринове како расту; нѣ труде се нити преду. Али ɪа вам кажем да се ни Соломон у своɪ слави своɪоɪ нѣ одѣну као ɪедан од њих. Па када траву у пољу, коɪа данас ɪесте а сутра се у пећ баца, Бог тако одѣва; а камоли вас, маловѣрни?

Мт. 6: 28-30

И опет, желѣћи показати како ɪе живот обезбѣђен, Христос помиње живот травни.

Стварање свѣтила на своду небеском – фреска из манастира Дечани. Copyright BLAGO FUND

Историɪа стварања свѣта говори нам да ɪе са стварањем Сунца енергиɪа нужна за живот пошла кроз ту тачку, али ɪе живот – првобитниɪи од Сунца и свѣх енергената. Прѣ него што се обрати умом сунцу и свѣтилима нужно ɪе осѣтити земљу, и живот биља, и оно што живот у суштини ɪесте… Човѣк може имати корѣн на земљи, може нѣмати корѣн и осѣћати се космополитом. Сагласно библиɪском свѣтоназору, само онаɪ ко има у земљи корѣне може с осѣћањем посматрати звѣзде.


Посрбио: Драган Буковички


[1] ТМ (Масоретски текст): йикаву эл-маком – „да се сабере на мѣсто“ (маком מקום); у ст. 10 пак се помиње микве מקוה – „сабрање“. – Прѣводилац ће се старати да све цитате на црквенословѣнском ɪезику даɪе у њиховом српскословѣнском изводу.

[2] Figura etymologica. Обрти с рѣчима истог корѣна (нпр. пир пировати, живот проживѣти). Честа фигура у библиɪском ɪезику. Обрти унутрашњег садржаɪа наɪчешће указуɪу на суштину – природу, ɪестаство прѣдмета или дѣɪства (прим. прѣв.)

[3] Оваɪ дѣо стиха, читава реченица, одсуствуɪе у ТМ.

[4] У стиховима 9 и 10 ТМ и LXX запажамо сличну поɪаву: употрѣбљава се синоним за израз „сабрање“. У ТМ ст. 9 – маком (мѣсто), у ст. 10 микве (сабрање). У LXX ст. 9 – синагоге (збориште), у ст. 10 – системи (скупови). Ипак, у ст. 10 ТМ микве ɪе у ɪеднини, а у ст. 10 LXX „скупови (системи)“ – у множини. Самодѣлатност водене стихиɪе, коɪа се нѣɪе сабрала на „ɪедно мѣсто“, већ у „събраниɪа свои“ у зборишта (системе) вода (LXX), са чѣм ɪе повезана изобилност прѣдѣла и пеɪзажа се у ТМ наслућуɪе, а у LXX ɪасно чита (можда као интерпретациɪа прѣводилаца).

[5] Да би се сачувао обрт, овдѣ смо употрѣбили црквенословѣнски облик датог глагола, заборављен у саврѣменом ɪезику: израстити, с основним значењем – пустити да клиɪа, расте, али и: однѣговати, подићи. Ово друго значење сачувао ɪе и глагол израсти до наɪновиɪег врѣмена, премда као споредно, рецимо код Нушића: Радила ɪе и дању и ноћу, те израсла Салиɪу сина и за меɪтебе (Б. Нушић, Рамазанске вечери). – Слично значење носи и глагол прорас(та)ти, коɪи аутор употрѣбљава ниже – прим. прѣв.

[6] Обрт унутрашњег садржаɪа нѣма аналогиɪе у грчком тексту. LXX: „да пусти земља растиње“.

[7] Категориɪа „род“ у односу на биље и животиње на ɪевреɪском се назива мин מין – разлика, врста, раздѣо“. То су оне границе у коɪима ɪе могућна промѣнљивост биолошког вида. Нѣма прѣласка из ɪедног вида мин у други; поново видимо да ɪе за свако живо биће живот дат у своɪим границама.

[8] Из Достоɪевског („Злочин и казна“).

(Visited 143 times, 1 visits today)
ГЛАВНА, МУДРОЉУБЉЕ, ПРАВОСЛАВЉЕ
One comment on “Јевгениιе Авдѣјенко: ЖИВОТ И ЕНЕРГЕНТИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *