Јевгеније Авдѣјенко: ЖРТВОПРИНОШЕЊЕ АВЕЉА И КАИНА

Жртвоприношење Авељово било је богоопштењем, Авељова жртва била је „завѣтна“… Ничег од овог – ни живе вѣре, ни богоопштења, ни Завѣтне жртве – нѣ бѣше код старијег Авељевог брата. Авељ је принѣо жртву вишу, пунију, другачијег духа но Каин


Ѣвгениɪе АВДѢІЕНКО (1952-2014)

Антицрквено друштво потиче од Каина и његових потомака. У жртвоприношењу Каина и Авеља десила се подѣла у човѣчанству – појавила су се „дѣца ђавола“ и „дѣца Божја“ (1 Јн. 3: 10), „синови Божји“ (Пост. 6: 2). Важно је схватити шта је било жртвоприношење Каина и шта је било жртвоприношење Авеља.

Прва Црква је поникла у рају – Адам и жена. Њима су се у рају могла рађати дѣца, како Адаму рече Бог „Плодите се и множите се“ (Пост. 1: 28). Ипак, дѣца су се Адаму и Еви почела рађати већ послѣ грѣхопада. Прва породица је била једна, и она је била Црква. У првој породици се десио раскол, али нѣ раскол у Цркви: човѣчанство се подѣлило на Цркву и ванцрквено друштво.

Оснивач богопротивног друштва је човѣкоубица, Каин. У човѣчанству су се појавили Каинићани и „синови Божји“.

У причи о Каину имамо једини потпун опис злочина у свѣм његовим етапама – и послѣдице злочина, које је непокајани злочинац понѣо у свој пуноћи. У причи о Каину дознајемо нѣшто ново о грѣху и о човѣку. Почиње опис злочина:

И би по свршетку дана, и принесе Каин од плода земље принос Господу.

Пост. 4: 3

У рѣчима „по свршетку дана“ имамо прво указивање на црквени календар: испунио се рок за жртвоприношење. „По свршетку дана“ може говорити и о томе да је жртвоприношење морало носити посебан карактер: то је могло бити врѣме жртве којој човѣк бѣјаше научен у рају.

*
О томе како је приношена прва жртва – у рају, послѣ грѣхопада (које врсте бѣше та жртва), Писмо прѣћуткује; ипак, ми знамо да је смрт била показана у рају Адаму:

И створи Господ Бог Адаму и жени његовој хитоне кожне и одѣну их.

Пост. 3: 21
Адам и Ева у рају. Дрво познања добра и зла. Лѣви дѣо фрескописа у прѣдворју цркве Рождества Прѣсвете Богородице у Корољову, Московска област

Шта значи „хитоне кожне“ (тзв. „кожне ризе“)? У светоотачкој традицији постоје различита тумачења, која нѣ противрѣче, већ допуњују једно друго[1]. Једно од тумачења састоји се у томе да израз „хитони кожни“ означава кожу жртвене животиње. Још се находећи у рају, први људи су добили одѣћу „од кожа животиња, умртвљених, можда прѣд њиховим очима, како би у самој њиховој смрти они видѣли смрт сопственог свог тѣла“ (св. Јефрем Сирин).

Која од животиња је била убијена, ми нѣ знамо. Но, то је била једна од животиња рајских. Рајске животиње биле су Адаму блиске… Можемо знати шта је Адам осѣћао кад је видѣо заклáње такве животиње и свлачење коже с ње. То је било чувство које прати покајање – мучење. Важно је утачнити какво је било то мучење.

Послѣ грѣха у рају Адам је познао да је раја нѣдостојан, рај га је постиђивао. И то бѣјаше патња без које нѣма покајања. Мучење стида у присуству Божјем рађа покајање. И ова мука за Адама нѣје била довољна.

Било је нужно да тамо, у рају, Адам види умртвљивање дивне животиње, одвајање његове коже те да се Адам и жена обуку у хитоне кожне.

Мучење Адамово у рају било је и од стида, било је оно и видно, и опипљиво… Покајање обавезно мора бити праћено видљивим, па чак и опипљивим знаком[2]. Адам и Ева су се, може се рѣћи, обукли у покајање. Хитон је одѣћа која се дотиче коже; од Бога је човѣку ради покајања на плот био дат знак – носити кожу на кожи – хитоне од жртвених животиња.

Била је то врло јака лекција, али у њој нѣ бѣше окрутности. Заклáње жртвене животиње било је знаком каква је дубина грѣхопада. Ако се човѣк ужаснуо жртви, онда се ужаснуо и грѣху. И ово такође улази у покајање: човѣк се каје за своје личне грѣхе, знајући нѣкако и ужасавајући се заједничком за цѣло човѣчанство грѣхопаду.

Жртвоприношење је дато човѣку ради покајања и памћења грѣхопада.

Кад је Адам био изгнан из раја на земљи је започет дуги низ крвавих и бескрвних жртвоприношења, којима је циљ један: чекати срѣдишњи тренутак историјског врѣмена и, када он дође, примити Жртву Христа-Спаситеља. И календарски низ субота, и редовност жртвоприношења имађаху своју цѣљ и завршетак – у Васкрсењу Христа.

Прва жртва с умртвљивањем бѣјаше у рају, послѣдња жртва с умртвљивањем бѣше на Голготи. Како првог (у рају), тако и послѣдњег (на Голготи) крвавог жртвоприношења Свештеник је био Господ.

На земљи, савршивши жртвоприношење, човѣк је кушао од принесене жртве – причешћивао се жртви кроз окушање. Од прве жртве први људи су се обукли: Господ их је одѣнуо кожом закланих животиња. Од прве жртве људи нѣ окушаху, та жртва је била принесена у цѣлини. Такве жртве називаху се „свеприношење“.

„Свеприношење“ (јеврејско олá[3]) је жртва која се приноси цѣловитом и зато указује на Христа: Спаситељ ће цѣлог Себе дати на жртву.

„Који се у Христа крстише, у Христа се обукоше (Гал. 3: 27). Примаоци Христа одѣнули су се милошћу, према којој се пут простире кроз покајање… До Христа, како би се људи сѣћали кожних одежди покајања, у Мојсѣјевом законодавству је установљено: „кожа [од жртве] свеприношења – свештенику“ (Лев. 7: 8). Кроз то правило чувано је памћење да је главна жртва свеприношење, а од првог свеприношења људи су добили достојну одѣћу[4].

Достојна одѣћа, а нѣ она коју су направили сами. Прва одѣћа човѣкова била је од лишћа: лишивши се благодатних свѣтлосних покрова, људи их замѣнише појасима од листова смокве, смоквине палме (Пост. 3: 7). Ово бѣјаше чин чисто људског (без Бога) стваралаштва – „срамно лишће“ (св. Јефрем Сирин). Кроз облачење људи у кожу од жртвенога, Господ људима даје подсѣћање на живот изван раја: „Без Мене нѣ можете творити ништа“ (Јн. 15: 5).

Сва људска култура у свѣм својим областима има стѣциште, то је – религиозни култ; срѣдишњи елемент култа је од Бога дато жртвоприношење; а главно жртвоприношење прѣдставља свеприношеније, а оно указује управо на Христа – стѣциште живота.

И памћење, и разумѣвање смисла жртвоприношења биће изгубљени – и код пагана, и код народа Израиља. Ипак, схватање да Жртва постоји бѣше тако дубоко усађено у човѣка (још у рају) да, када је Бог принѣо Себе на жртву, разумѣвање жртве се магновено васпоставило у сваком религиозном човѣку – и у Израиљу, и код пагана. Христос васкрсе и васкрсну сѣћање да постоји жртвоприношење.

Матис Готарт Нитарт: Изенхајмски олтар, РАСПЕЋЕ

Христос се „вољом вазнѣо на крст“, Христос распети – то је „вазношење“ и „свеприношење“. До Христа је још било могућно говорити о разним религијама (с разним поимањем жртве). Послѣ жртве Христове о разним религијама може се говорити само с правне тачке гледишта. Свѣтска заједница је свакако и чак и обавезна пазити на једнака права прѣдставника разних вѣровања и конфесија. Суштина питања се од тога нѣ мѣња: онај ко нѣје прихватио жртву Христову остаје изван религије.

И оно што он саздаје себѣ умѣсто ње, то је од човѣка – „срамно лишће“, лишће смокве, смоквине палме, једва покривајуће срамоту[5].

Када се жртва приноси цѣла – то је жртва Завѣтна, таква жртва Старог Завѣта указује на жртву Новог Завѣта – никако нѣ „всесожженије“, нѣ „холокауст“).

У Књизи Постања двапут је поменуто жртвоприношење ола, које указује на жртвоприношење (у будућности) цѣлог Човѣка. Прво је – жртвоприношење Ноја послѣ Великог Потопа (Пост. 8: 20), знак спасења човѣчанства од погибељи. Друго је било управо људско жртвоприношење: када је Авраам трѣбало да принесе у жртву свог сина Исаака. Ово жртвоприношење, које очигледно указује на Христа, опет се назива ола עלה ὁλοκάρπωσις – свеприношење (Пост. 22: 2 сл).

Жртва свеприношења је жртва смирења: све Богу и све од Бога. Њен смисао изражен је у литургијском вазгласу: „Твоје от твоих Тебѣ приносештих за всех и за всја“.

*
О првом жртвоприношењу које бѣше у рају можемо закључивати полазећи од основа библијског свѣтоназора. Адамови синови Каин и Авељ извршили су жртвоприношење које је описано овако:

И би по свршетку дана, и принесе Каин од рода земље принос (минха) Господу.
И Авељ принесе, и он [принесе] од првородних оваца својих и од тукова њихових.

Пост. 4: 3, 4

Обраћа се пажња да је Авељ принѣо најбоље – од првородних и од претилине. То је тачно, али то нѣје све и нѣје главно. Каинову жртву Бог нѣје примио и Каин се јако ражалостио. Да Каин нѣје принѣо најбоље, нѣ би био огорчен тако да његову жртву Бог не прими: знао би да је узрок у њему самом. Да разјаснимо шта је у Авељовој жртви „тук“, а шта „првородно“.

„Тук“[*] хéлев חלב је тучан, мастан дѣо тѣла, најбољи дѣо жртвене животиње; а у апстрактном значењу – једноставно најбоље, па и „добро“[6]. Но, најважније нѣје то које дѣлове животиња је Авељ принѣо на жртву, већ од којих животиња их је узео. „Од првородних“.

„Првородни“ бехорבּכור је првѣнац. Првородни уопште нѣје обавезно најбољи. Због чега је тако врѣдно прѣд Богом жртвоприношење „од првородних“? Господ је Мојсѣју рекао:

Освети Ми сваког првѣнца који отвара сваку утробу (рéхем) у синова Израиљевих, у човѣку и стоци: за Мене је он.

Изл. 13: 2

Од људи су првѣнце Богу посвећивали, од животиња жртвовали – и једно и друго да би се испоштовала љубав „састрадања“, срдачне милости, „утробне жалости“ – рахамим (рѣч истог корѣна као и „утроба“ рéхем רחם). Отварање утробе је патња и за родилицу и за плод. Право састрадање је „утробно“. Адам га је у себѣ открио послѣ грѣха.

Адам је жену назвао Ева (Живот), „јер она је мати свѣх живућих“ (Пост. 3: 20), а код жена је порођај повезан са болом, како Господ рече жени: „у мукама ћеш рађати дѣцу“ (Пост. 3: 16). Адам је утробно жалио жену, која ће се мучити утробом. Кад је дошао Христос, кроз Његова страдања на Крсту и кроз Његову Матер што је стајала у близини открила се дубина милосрђа – „благоутробије“, „утробна жалост“ Творца према својој творевини[7].

За Христа је жртвоприношење од првородних било као прошеније Богу за поштеду и милост, а такође и свѣдочанство да жртвовалац и сâм нѣгује љубав састрадања.

Но, како је Авељ знао да од првородних – а они, можда и нѣсу најбољи – ваља жртвовати? Могао је знати од Адама (уколико жртвоприношење у рају бѣше „од првородних“), а могао је и наслѣдити дух оца Адама. Адам је сâм именовао своју жену Ева и открио у себѣ љубав састрадања, а исто је свршио и Авељ када је сâм, без заповѣсти од Бога, принѣо жртву од првородних. При таквом тумачењу Авељ слѣдује оцу.

Авељ је такође прѣтеча Авраама, јер су прѣ Мојсѣја само Авељ и Авраам жртвовали од првородног: Авељ од оваца, Авраам – сина Исаака, који имађаше благослов првородства.

У породици прародитеља Каин је био старији. Драг бѣјаше Каин родитељима, као што је прворођено драго у очима Божјим, али нѣ прими Каинову жртву Бог:

И призрѣ Бог на Авеља и дарове његове, а на Каина и на жртве његове нѣ погледа.

Пост. 4: 4, 5 LXX

Жртву (жртве) приноси Каин; дарове је принѣо Авељ[8].

Сточар Авељ је принѣо дар, то нѣ бѣше жртва од које се куша (прво спомињање окушања меса налазимо у послѣпотопном периоду). Оно што је принѣо Авељ било је више од заклања, била је то жртва цѣловита – свеприношење (ола) – слична оној што је извршена у рају и указивала на Голготу.

Тако нам је духовни лик Авеља дат кроз карактер његове жртве:
• он је принѣо најбоље (од „тука“ својих стада).
• Авељ је принѣо од првородних („отварајућих утробу“). Авељова жртва је знаменовала благоутробије Божје. То је била жртва Богу разложна, простирућа се у будућност – до врѣмена послѣдње крваве жртве.
• Авељово приношење је био више од заклáња – принос, дар; та жртва је највѣроватније принета цѣла.

Духовни лик Авеља је дан трима цртама, савршено разговѣтно. Авељова жртва указује на Христа и Његову жртву.

Јакопо Палма Млађи: КАИН УБИЈА АВЕЉА, уље на платну, 1603, 117х169

*
Опис Каиновог злочина иде по етапама. Убиство брата нѣје била његова закључна етапа. Каинов прѣступ је почео са жртвом Богу.

С потпуним описом злочина, његовом првом етапом се испоставља жртвоприношење. Жртва Богу. У оквиру конкретне радње приношења жртве происходи појашњење узајамних односа човѣка и Творца, образа и Првообраза.

При потпуном опису злочина он се никако нѣ може објаснити кроз мотив. На примѣр, пожелѣо је новац – па га је украо, зашто га је украо? – пожелѣо је новац. Прохтѣло му се да влада – лажно је свѣдочио, зашто је лажно свѣдочио? – прохтѣло му се власти. Позавидѣо – убио, зашто је убио? – зато што је позавидѣо. Каинов случај показује да никакав пострани мотив – психолошки, материјални, чак ни етички – нѣ трѣба уплитати у разумѣвање злочина.

Злочин, уколико је пропраћен од почетка и у пуноћи, носи религиозни карактер.

Однос према Богу се појашњава кроз приношење жртве, и управо одатле почиње злочин… Зато што однос према Богу може бити прихватање, а може бити и одбацивање.

Бог нѣје примио Каинову жртву. Ипак, нѣ може се рѣћи да је Каин починио злочин зато што је Бог одвргао његову жртву: Каинов злочин се не објашњава мотивом. Али опет – због чега је убио?

Да би схватили Каинов злочин, нужно је другачије питати: зашто је Бог примио Авељову жртву и зашто нѣје примио жртву Каинову? Ово питање гори као жртвена ватра, и нѣ можемо га заобићи: сувише је важно… Даље је све нѣсхватљиво без одговора. Ми овдѣ нѣхотице богословимо. Па и Каин је размишљао о Богу: зашто?

Каин је био „религиозан“ човѣк, то јест, имао је појам о жртви, и он, размишљајући о Богу, нѣвољно, можда, прави први корак према злочину.

Мариото Албертинели: ЖРТВОПРИНОШЕЊЕ КАИНА И АВЕЉА, око 1510, музеј Харвард

*
Од Бога је постојало знамење да је једна жртва примљена, а друга нѣ. Ми нѣ знамо шта је то било, али: „Бог посвѣдочи за даре Авељове“ (в. Јевр. 11: 4). Знак је био јаван, видѣо га је и Каин – жртва нѣје примљена. Оно што се даље десило с Каином изражено је у двама библијским текстовима (ТМ и LXX) Пост. 4: 5 на различит начин, али тако да смисао једног допуњује смисао другог:

1. ТМ: „И разгнѣви се Каин веома“. У тачном прѣводу: „разгорѣ се [гнѣв] у Каина“[9]. У јеврејском језику (разгорѣ се гнѣв у“) је изражена мисао да је гнѣв – патничко стање, гнѣвљивац потпада под гнѣв. Можда први и неѣвољни покрет у Каиновој души бѣјаше гнѣв – нѣ на себе: Бог је крив.

Из дубине душе подигло се нѣгодовање: ја сам урадио како трѣба, а Ти нѣси примио. Код Каина је то могао бити подстрек. У јеванђељској причи о блудном сину, старији син, кад је отац помиловао млађег брата – свѣсно се разгнѣвио, „разгнѣви се“ (ὠργίσθη) на оца (Лк. 15: 28). У овој причи старији син је образ Јудејаца, који се узбунише на Бога зато што је помиловао оне који се нѣ држаху закона.

Оно што је код Каина могло бити првим подстѣцајем гнѣва на Бога, у јудаизму је постало свѣсним покретом против Месије (Христа) милостивог.

2. LXX: „И опечали се Каин[10] веома“. „Печали“ су патње, које су дате на спасење; „печали“ су оно што је човѣк дужан трпѣти свѣсно: жена у порођајима, муж у раду. Бог је рекао жени: „у печали ћеш рађати дѣцу“ (Пост. 3: 16); Адаму је Бог рекао: „у печали ћеш се хранити (од) земље“ (Пост. 3: 16, 17). Печали на језику Библије нѣсу психолошки доживљаји, „печали“ су човѣку дате од Бога.

Друго је код Каина. Његова печал је – корак према злочину. Каин се нѣје опечалио печаљу коју је Бог заповѣдио да се трпи. Каин се опечалио својом печаљу, која нѣје од Бога: Каин је себѣ приредио свѣтски бол.

И напоменимо – потрѣбно је бити веома опрезним с онѣм људима који носе свој (или свога народа) присвојен свѣтски бол. Како се у историји грѣхопада десила опасна подмѣна појмова и осѣћања: забрањено дрво се привидѣло као „добро за ѣло“ (Пост. 3: 6) – исто тако се и код Каина десила подмѣна: печали бѣху дате Богом ради подношења, Каин се замислио над Божанским и упао у печал – нѣподношљиву. Печали бѣху дате Богом ради спасења, Каин се замислио над Божанским и упао у печал – погибељну.

У причи о Каину Св. Писмо нам показује да у човѣку постоји извор самодѣлатне патње. У Каину се открио извор бола – сâм Каин: у Каиновој души је сазрѣла прѣдстава свѣта у чијем срѣдишту је – он сâм, спреман све да истрпи, али нѣ оно што је од Бога.

Када се каже „разгорѣ се (гнѣв) у Каина“ (или „опечали се Каин“), овдѣ се Каин дѣлимично налази у трпном стању. Али даље је речено: „обори се лице његово“ (у грчком прѣводу: „он клону лицем“. Да би лице поникло, потрѣбно је хтѣње, овдѣ је Каин дѣјствујуће лице.

У првом тренутку заметања злочина догађа се прѣклапање радног и трпног стања у души злочинца[11].

Када човѣк пониче лицем, његове мисли се обраћају наниже, ка земаљском, одвраћају се од небеског. Тај тренутак и вреба „змија“ – лукави дух, то се и назива „бљусти пету“, како рече Бог „змији“ (ђаволу) о човѣку: „ти бљусти будеши јего пету“ (Пост. 3: 15). Змија набљудава, вреба, пази, тражи, она чека трен када су наше помисли у цѣлости о земаљском, кад ми као да се опиремо на своју пету, топћемо земљу, сами себѣ крчимо пут… Ако се човѣк обратио лицем ка земљи – поникао лицем – „змија“ је поред њега.

Каин размишља о божанственом: због чега нѣје примљена жртва, но помисли његове су почеле о земном – лице му је поникло.

Послѣ жртвоприношења у души Каиновој се догодио духовни прѣврат. Куцнуо је час, и воља Каинова је или ослабила, или се одвратила од небеса. Нѣ може се сумњати да је човѣк у том стању уједен од „змије“ – прошао је унутар себе већи дѣо пута ка злочину.

Жртвоприношење Авеља и Каина. Каин убија Авеља. Диптих, слоновача. Фрагмент антепендијума олтара катедрале у Салерну, 1190-1130. Чува се у музеју Лувр, Париз, Француска.

*
Сâм Господ ће одговорити на питање које мучаше Каина. Сви знају да је Каин убица, прѣступник. А прѣко чега је он прѣступио – прѣко рѣчи Господа; какве рѣчи – за ово је потрѣбно објашњење.

Каин је поникао лицем – саизволѣо је своме гнѣву (Бог је – кривац) и печали (нѣ по Богу). На овој етапи Господ прѣсрѣће човѣка, разговара с Каином, задржава га. Упоредимо ту ситуацију са грѣхопадом првих људи, запитајмо се због чега се у причи с Каином Господ уплиће?

Када се дешавао грѣхопад човѣка у рају (а пад је прошао нѣколико етапа), док Адам и жена нѣсу дошли до послѣдњег стадијума Господ им се нѣје лично обраћао, нѣје их заустављао. То се догодило зато што се у покајању човѣк могао једним кораком вратити Богу… Друго се догађа с Каином: он је гнѣвно-печалан, лице му поникло, и ево Господ већ лично разговара с Каином, зауставља га – због чега?

Каин је стигао до границе иза које је – нѣпоправљиво. Каинови гнѣв и печал нѣсу психолошка стања, то су кораци у бездну.

Ако је Каин „клонуо лицем“, онда то нѣје изнѣмогло спуштање главе, то је „тврд врат“[12], то је обраћена земљи воља, одвраћена од небеса.

Каин нѣје примио искушење од ђавола онако као што су први људи у рају од змије. Змија је изрекла прву лаж, како би човѣк поставио себе у центар мироздања и сâм постао највиша врѣдност: „Бићете као богови (елохим)“ – на овоме је змија умукла. У рајском стању човѣка могућно је било нарушавање заповѣсти, али нѣ и злочин – против другог бића. Кад први људи прођоше пут искушења до краја, очи им се отворише, те они познаше своју наготу. Каин је рођен изван раја, он у једном погледу може пожелѣти да се уподоби ђаволу, који бѣше првим ко је желѣо наудити другом бићу. Ђаво поред Каина већ нѣје савѣтник, он подстиче Каина на убиство.

Без помоћи Божје – убиство је неизбѣжно. Каин је далеко зашао, достигао је „тачку нѣповрата“: још се може вратити, али још један корак – и пута назад нѣма. Кад је вршено жртвоприношење, Господ нѣје гледао на дарове нити жртве: Он је гледао Авеља и дарове његове, те Каина и жртве његове (Пост. 4: 4, 5). Ако Бог нѣје примио жртву, то нѣ значи да је одбацио жртвоваоца – Каина. Бог разговара с Каином. Смисао Богом реченог Каину:
1. Видим те. Схвати шта се с тобом догађа.
2. Назначујем због чега нѣје примљена жртва.
3. Говорим ти шта ти је чинити.
4. У тебѣ дѣлује ђаво. Али, нѣје он тебѣ потрѣбан, он је – у тебѣ, стога – одолѣвај.

*
Четири неопходна смисаона елемента налазимо у обраћању Господа Каину, када Господ одвраћа човѣка од човѣкоубиства: увиђање, именовање, указивање, укрѣпљење.

И рече Господ Бог Каину: зашто си тако (јако) опечаљен? И зашто си клонуо лицем?
Ако си правилно принѣо [жртву], нѣси је правилно раздѣлио, па зар нѣси сагрѣшио? Умукни. Према тебѣ је обраћеност његова [ђавола], и ти овладај над њим[13].

Пост. 4: 6, 7 LXX

1. Прво је узрујаност (гнѣв-печал) Каина. Господ каже: Ја видим твоју печал и да су твоје мисли окренуте земљи. Зашто си тако и из погрѣшног разлога печалан? Од кога је та печал? Каин је дужан почети освѣшћавање.

2. Друго је – како дѣлити жртву. Ако си жртву принѣо „правилно“: принѣо си најбоље, одабрано, у потрѣбном року – али „нѣси је правилно раздѣлио“, то си „сагрѣшио“. „Раздѣлио“ значи да је Богу дао дѣо, себѣ узео дѣо. Ово нѣси правилно урадио – говори Господ. Због чега је тако важно што Каин жртву нѣје „правилно раздѣлио“?

Жртвоприношење је начин богоопштења послѣ грѣхопада. Смисао свѣх и разних врста жртвоприношења је очекивање Месије и спремност да се схвати Његова искупитељна жртва. Нит жртвоприношења се протезала од прве жртве у рају до Голготе. Начин богоопштења, његов карактер и правила назива се „Завѣт“. Са доласком Христа-Месије начин богоопштења је измѣњен: човѣчанство је ступило у Нови Завѣт са Богом. Да би ступило у Нови Завѣт, човѣчанство је од грѣхопада морало проживѣти у историји многе тисуће година, а нѣки дѣо човѣчанства (древни Израиљ) – бити у односима Древног (παλαιά) Завѣта са Богом. Ти људи чуваху Откровење Божје и бѣху научени да приносе посебне „завѣтне“ жртве – оне које се приносе читаве, нѣ дѣле се и указују изравно на Христа.

У доба Каина и Авеља Завѣта као таквог још нѣма, човѣчанство још чува нѣпосрѣдну успомену на рај. Завѣт се ипак ближи, и у историји Каина и Авеља он је означен, прѣдобразован, прѣдосѣћа се… Кад се загледамо у жртвоприношења Каина и Авеља налазимо да је Авељево „приношеније“ (минха) било више него „заклáње“ (зéвах), и вѣроватно је било „свеприношењем“ (ола), те га је Господ примио.

Каин је, пак, „правилно принѣо“, али нѣје „правилно раздѣлио“, па његово приношеније Господ нѣје примио. Жртва Авељова била је „цѣла“, указиваше на „Нови Завѣт (жртва бѣше „завѣтна“). А Каин је вѣроватно „раздѣлио“ оно што нѣје трѣбало да се дѣли… „Нѣси је правилно раздѣлио“, дакле, нѣси принѣо жртву завѣтну, твоја жртва нѣје у Завѣту, нѣ пружа се ка Завѣту. Каин је принѣо обичну жртву, која се дѣли – на „оно што иде менѣ и оно што иде Богу“. Жртве су већином тако и приношене: од жртвеног су кушали.

Каински грѣх почиње у трену кад се свако жртвоприношење своди на принцип: „ја Тебѣ – Ти менѣ“[14].

Адамови синови су се разишли у вѣри, што се одмах одразило на карактер жртвоприношења. Авељова жртва је, каже апостол Павле, била виша по вѣри:

Вѣром вишу (πλείονα) жртву Авељ неголи Каин принесе Богу.

Јевр. 11: 4

У каквом смислу је Авељ принѣо „вишу“ жртву? Одговор је у Јеванђељу: тѣло је више (πλεῖον) од одѣће, а душа је – виша од хране (Мт. 6: 25).

Вѣра Авељева била је жива као што су тѣло и душа живи у сравњењу с одѣћом и храном.

Жртвоприношење Авељово било је богоопштењем, Авељова жртва била је „завѣтна“… Ничег од овог – ни живе вѣре, ни богоопштења, ни Завѣтне жртве – нѣ бѣше код старијег Авељевог брата. Авељ је принѣо жртву вишу, пунију, другачијег духа но Каин.

Авраамово жртвоприношење Исаака, икона

Адамови синови разишли су се у поимању Завѣтне жртве. Шта је жртва Завѣта, тачније ћемо сазнати из житија Ноја и Авраама. Ноје и Авраам су у најодлучнијим тренуцима свог живота принѣли Богу особиту, нѣдѣљиву жртву – жртвоприношење. Ној је такву жртву принѣо пошто је спасен из Потопа, Авраам је такву жртву принѣо умѣсто сина Исаака.

У случају Каина и Авеља разлика у поимању Завѣта је означена, она ће постати општа за читаву свѣтску историју. Име „Каин“ постаће символом богоборства.

Авељ је принѣо жртву од живе вѣре, тај чин је говорио о потпуном самодавању – ово је пут ка Новом Завѣту. Каин је нѣшто оставио за себе, Каин је раздѣлио: менѣ – моје, а Богу – Богово. Оно што је за мене – то нѣје Божје. Нѣка моје буде моје, како сад веле, „по праву“…

Каин ће у односима са Богом издвајати и бранити своје „по праву“ – по закону.

Нека код мене буде нѣшто гдѣ Бога нѣ пуштам (религиозна црта која се чува и код хришћана: извршио сам све по пропису, приопштио се, сад је – моје, „личан живот“).

У оном дѣлу душе гдѣ Каин Бога нѣје пуштао се и развила опасна печал… Због чега си тако печалан, па си и лице оборио ка земљи? – пита Господ. Приносећи жртву, Каин је „сагрѣшио“. То могаше бити нѣправилан поступак, омашка… Пропуст се може исправити. А може се грѣх уздићи у принцип: како сам радио, тако ћу и радити, и приносити жртве: „Ја њему, он менѣ“.

Ја њему, он менѣ“. То више нѣће бити жртва Богу… Коме ће то бити жртва? Ђаволу.

Ако Каин прође тачку нѣповрата, на којој га посѣтио Господ, у човѣку ће узнићи таква усмѣреност ума (самоосѣћање, касније идеологија“ – која очима нѣће хтѣти да види Нови Завѣт.

Свето Писмо даје нам први појам шта јесте жртва Богу, Сâм Бог објашњава Каину његов грѣх: правилно си принѣо, нѣси правилно раздѣлио. И у животу Каина, и у нашем животу ово је практични моменат. Друго је у Масоретском тексту, оно је бодрење моралне природе: „Ако (чиниш) добро, зар нѣћеш дићи [главу]? А ако нѣ чиниш добро, грѣх је прѣд вратима“.

3. „Умукни“ је напор који ће те спасти. Сва аскетика (учење о молитви) је у једној рѣчи: „Умукни“.

„Буру помисли сумње имајући у себѣ, праведник се збуни“ – ово се може десити праведнику[15]. Бура помисли пригнула је лице Каиново к земљи, Каину Господ говори: „Умукни“.

„Змија“ нѣ може дѣловати кроз насиље над вољом, ђаво дѣлује кроз помисли. Долазак помисли од лукавога још нѣје грѣх. Када човѣк почне с њима разговарати, грѣх почиње свој развитак (ужитак, занос, распаљивање, пад, завођење, заједнички грѣх)[16].

У ћутњи помисли човѣк је безбѣдан од лукавога. Ако је човѣк затворио уста, то је већ почетак борбе са грѣхом.

4. Послѣдње што је Господ казао Каину је – о врагу. У Масоретском тексту се каже: „Код врата (на улазу) грѣх лежи“ – ово је опомена: нѣ прѣступај црту. У свѣту слободних бића, у свѣту наравствених веза, у религиозном животу постоје нѣпрѣлазиве границе. Уколико се прѣђу (а то и јесте прѣступ) нађеш се у власти туђе и нѣпријатељске силе. Нѣ прѣлази праг кад је у души такав метеж. Иза црте је нѣпоменик[17].

Рајнхолд Бегас: Каин и Авељ, бронза, 1895, Нѣмачки историјски музеј

Рѣчи „прѣд вратима грѣх лежи“ у грчком тексту нѣма. Тамо је послѣ рѣчи „умукни“ речено: „Према тебѣ је обраћеност његова, али ти овладај над њим“. Ко је „он“, ко се „обраћа“ к човѣку, ко је зависан од човѣка и над кѣм човѣк има чак и нѣку власт – па макар и да се нѣ подаје „њему“? Од реченице ТМ: „прѣд вратима грѣх лежи, и према тебѣ је тежња његова“ – може се изградити нѣправилно схватање како нѣ ђаво, него грѣх (хатат חטאת) тежи човѣку, грѣховна помисао. У LXX (према тебѣ је обраћеност његова, али ти овладај над њим“) се нѣ говори о грѣховној помисли, већ о ђаволу: према тебѣ је, Каине, обраћеност његова – нѣ грѣха, нѣ помисли, већ, подразумѣва се – ђавола[18]. Нѣје човѣку потрѣбан сатана, већ је сатани потрѣбан човѣк.

Ова потрѣба се на јеврејском назива „тежња, обраћеност“ (тешука תשׁוקה). За жену је речено да је обраћена к мужу и зато ће он „господарити над њом“ (LXX; „владати њом“ ТМ). О ђаволу је Каину речено да је „тежња“ његова према човѣку, те да је човѣк дужан „овладати“ (ἄρξεις) над њим (ТМ: дужан је „изаћи на крај“ са грѣхом). И у једном и у другом случају рѣч је о потчињености једне јединке другој јединци. Човѣк је и послѣ грѣхопада остао нѣподвластан сатани. Човѣк је тако чврсто скројен, да му је и послѣ грѣхопада речено: „овладај“ над ђаволом, „изађи на крај“ с њим. Човѣк и у палом стању може постидѣти сатану, подобно Јову многострадалному[19]. Сатана се послѣ грѣхопада за овај свѣт именује „архонтом“ ἄρχων – „начелствујућим“ (Јн. 12: 31): сатана је „кнез овога свѣта“. Овога свѣта – али нѣ и човѣка. Човѣк нѣје подређен сатани.

Из рѣчи Господа Каин је морао схватити како је погрѣшио у свом поимању тога шта је жртвоприношење. Каин је стао на руб на коме су се морали разјаснити његови односи са ђаволом. Убиство Авеља биће жртвоприношење ђаволу.

Посрбио: Драган Буковички


[1] „Основно у чему се подударају многобројне иначице овог израза [кожне ризе] је означавање смртности у коју се човѣк обукао као у другу природу послѣ пада“ (П. Неллас. Обожение. Основы и перспективы православной антропологии. М., 2011, стр. 54; курзив аутора).

[2] Тако ће бити у тајни покајања Новозавѣтне Цркве: проштење грѣха врши Бог, а на видљив начин – свештеник у чијем присуству је грѣх исповѣдан.

[3] У именовању овог првог (исходног за све друге видове) жртвоприношења запажа се нѣтачност у прѣводу на грчки језик и нѣдоразумљење. Тачан назив жртвоприношења је ола עלה (Пост. 8: 20; 22: 2 сл), עולה (Пс. 51/50: 21) – вазношење (жртва „успињућа“). Прихватљив прѣвод на грчки језик је – „свеприношеније“ ὁλοκάρπωσις (приношење „цѣлог плода“).

На грчки ола понѣкад прѣводе као ὁλοκαύτωμα – „свеспаљење“ („паљеница“ у савр. српском прѣводу – Д. Б.), што је безусловно нѣтачно. Жртва је заиста читава спаљивана, али њена суштина нѣје у спаљивању (то је другостепени, технички детаљ), већ у томе што је жртва приношена читава, цѣла. Синоним за жртвоприношења ола је жртва калил כליל – „цѣловит, читав“ (Пс. 51/50: 21).

Од нѣтачног прѣвода јеврејског ола као ὁλοκαύτωμα – „свеспаљење“ произашло је у западним језицима holocaust, а од њега појам „холокауст“. У јеврејском тексту Старога Завѣта нѣма израза који би одговарао изразу „холокауст“.

[4] У јудаизму се пориче да су се први људи одѣнули у одежде од прве жртве. „Одежде кожне“ котнот ор כתנות עור значи да су одежде биле направљене од материјала који „расте на кожи“ – вуна. Други говораху да то бѣше материјал „пријатан за кожу“ – лан, који се носи на тѣлу (Вавилонски талмуд, Сангедрин, 38б).

[5] У јудаизму постоји такав опит разумѣвања шта су то „одежде кожне“ – то су „покрови од коже“, кожица на уду мушкарца и дѣвичанска опна код жена (Вавилонски талмуд, Сангедрин, 38б).

[*] Овдѣ, као и аутор, користимо израз употрѣбљен у црквенословѣнском прѣводу Св. Писма, који је Даничић у свом прѣводу Старог Завѣта замѣнио умѣсним изразом „претилина“. Занимљиво је да у рѣчницима саврѣменог српског језика одредница с именицом тук у датом значењу одсуствује, а присутан је придѣв изведен из ње: тучан. И ово нѣје једини такав примѣр.

Именица тук је у саврѣменим рѣчницима ипак забѣлѣжена у склопу познате изреке Ударио тук на лук, али у својству илустрације уз одредницу тук1 м удара(ац). Тако у шестотомном Речнику српскохрватскога књижевног језика Матице српске (II изд., т. VI, стр. 331, 1990), тако у једнотомном Речнику српскога језика МС (стр. 1323, 2011), слично као и у XI тому Речника српскохрватског и народног језика САНУ (под одредницом лук, стр. 615). О нѣсувислости тумачења ове изреке именицом са значењем удар(ац) и њеног стављања под такву одредницу излишно је трошити рѣчи; повезивањем именице тук са значењем претилина, сало, изобиље све длази на своје мѣсто – прим. Д. Б.)

[6] Јосиф каже браћи: „Даћу вам добре (тов) земље Египта и јешћете тук (хéлев) земље“ (Пост. 45: 18). О жртвоприношењима је речено: „све најбоље (тучно) од јелеја, све најбоље (тучно) од вина и зрна је првина, која се даје Јахвеу“ (Број. 18:12).

[7] Дѣва Марија се код крста трзала утробом, родившом Сина: „На крсте зрешти Те, Христе, Мати Твоја, волѣју посрѣдѣ разбојников висешта, растрзајуштисе утробоју матерски глагољаше: безгрѣшни Сине, како нѣправедно на крсте, јакоже злодѣј пригвождѣн јеси, иже человѣчески род хотѣ оживити, јако благоутробен?“ (Глас 5, у срѣду јутром, сѣдални).

[8] У ТМ терминолошке разлике „жртве“ и „дара“ нѣма; али се она проналази по контексту. У Старом Завѣту се разговѣтно разликују: 1) жртва „заклана“, која се приноси од стоке, и она се назива зéвах; 2) жртва која се приноси без клања, и она се назива „принос, даривање“ – минхá; без клања је приношено од житарица, житни принос.

Разлика у карактеру приноса двојице браће се, према ТМ, састоји у томе што се Каинова жртва логично назива минха (Каин бѣјаше земљодѣлац), а жртва Авељова се нѣлогично назива минха (Авељ бѣјаше пастир). Могуће је да су LXX тумача, осѣтивши ову разлику у карактеру жртвоприношења, Каинов принос назвали θυσία – „жртва“, а принос Авељов δώροι – „дарови“. О Авељовим „даровима“ говори ап. Павле (Јевр. 11: 4).

[9] Хара ле-каин חרה לקין је крњи обрт од хара аф (אף) ле-каин – „разгорѣ се гнѣв у Каина“. „Гнѣв аф се испушта и подразумѣва, а гнѣвно лице означава се прѣдлогом ле ל־ (коме, у кога).

[10] „Опечали се Каин“ је хибридни прѣвод: граматички облик је од ТМ, значење глагола из LXX. LXX: ἐλύπεσεν τὸν Καιν – (нѣко) је опечалио Каина“. Каин већ осѣћа кушање злог духа?

[11] За то да се у опису почетног тренутка злочина (који је безумље) радно и трпно стање прѣклапају знали су древна трагичка поезија и Достојевски. В.: Стиль художественного мышления в романе «Преступление и наказание» (Достоевский – Эсхил). // Современная классическая гимназия. 1990-2005.

[12] Израз „тврдоврат“ нѣ значи гордо држање главе у нѣжељи да се сагне прѣд Господом – то је управо задржавање помисли у ниском стању и обарање лица на земљу. Први пут се израз „тврдоврат“ срѣће у опису код горе Синај, кад народ нѣ гледаше навише – у гору, онамо гдѣ Господ разговараше с Мојсѣјем, већ окрете помисли ка земаљском и натѣра Аарона да направи телца. „Још рече Јахве Мојсѣју: погледах народ овај, и ето је народ тврдоврат“ (Изл. 32: 9).

[13] У причи о Каину ове рѣчи Господа су централни догађај. И баш овдѣ се Масоретски текст (Пост. 4: 7) разилази са грчком Библијом – и то нѣ у издвојеним терминима, већ у цѣлим исказима. Пост. ТМ 4: 7: „Ако чиниш добро, зар нѣћеш дићи [лице]? А ако нѣ чиниш добро, прѣд вратима грѣх лѣжи, и према тебѣ је тежња његова, а ти га савладај“ (у Синодалном прѣводу је погрѣшно: „он те привлачи к себѣ“ – овдѣ се одразила заблуда да човѣк тежи ђаволу више него ђаво човѣку). ТМ Пост. 4: 7 се у цѣлини слаже са 4QGenb (Frg. 3): „ако чиниш добро, зар нѣћеш д[ићи и] ако [нѣ чиниш добро прѣд вратима грѣх лѣж[и и] према тебѣ је тежња [његова а ти га] савладај.

У бесѣди Господа Каину у текстовима ТМ (=4QGenb) и LXX крајњи дѣлови – (1) и (4) се поклапају, а срѣдишњи, важни лично за Каина – (2) и (3) се разликују.

[14] У саврѣменом свѣту је уравнотежен систем подмићивања – гради се по принципу „ја тебѣ – ти менѣ“ (тзв. систем „противуслуга“). Што више систем „противуслуга“ продире у државни живот, то друштвени живот више деградира у цѣлини. Систем „противуслуга“ је каинска работа.

У јудаизму постоји мишљење да управо подѣла, расѣцање на оно што је менѣ и оно што је Богу, и чини суштину појма Завѣт. Рѣч „завѣт“ берит ברית потиче тобоже од глагола ברה са значењем „резати“ (Д. Щедровицкий. Введение в Ветхий Завет. Т.1. Книга Бытия. М., 2000, стр. 48). Ипак, значење „резати“ за корѣн ברה нѣје установљено, тај глагол се уопште ниједном нѣ срѣће у ТМ. Извођење термина берит из глагола са значењем „резати“ говори о убѣђењу да се односи са Богом могу градити по принципу „ја Тебѣ – Ти менѣ“.

Сагласно јудаизму, основно у завѣту је „договор између двѣ стране које себе везују одређеним обавезама“ (Шћедровицки, указано дѣло, стр. 48). Кад се берит закључује између људи, то је заиста договор с узајамним обавезама (савез). Друго је Завѣт са Богом; то је прѣ свега начин богоопштења. Сâм термин берит се први пут јавља у случају с Нојем. Прѣ Потопа Бог обѣћава Ноју Завѣт, а послѣ Потопа Ноје приноси жртве Завѣта, које он, дабоме, нѣје разрезао на оно што је Богово и оно што је људско: он је жртве принѣо читаве, та жртва бѣјеше олá – свеприношење (Пост. 8: 20). Стари Завѣт је у сопственом смислу рѣчи почео од Ноја.

Прве жртве Старог Завѣта: жртва у рају, Авељева жртва, Нојева жртва – указују на централно жртвоприношење Новога Завѣта.

[15] В. Акатист Пресветој Богородици, кондак 4.

[16] В. Синови Божји и кћери човѣчије.

[17] Сагласно јудаизму, рѣчи „прѣд вратима (улазом) грѣх лежи“, садрже нѣ упозорење о крајњој опасности, већ указивање на тренутак човѣковог рађања: „Дѣте, будући још у утроби матере, учи се Тори. Тек што се роди на свѣт, долази анђео и овлаш га удара по уснама, те оно заборавља читаву Тору, пошто се каже: „Грѣх те вреба прѣд вратима“ (Вавилонски Талмуд, Нидах 30б). Учешће ђавола у Каиновом случају се на тај начин пориче.

[18] Што се категорично пориче у јудаизму. У Вавилонском талмуду налазимо размишљање поводом Пост. 4: 7: то је Бог створио „злу побуду“ јéцер ара, и Он је створио Тору као противотров од ње; рѣчи, обраћене Каину, могу бити обраћање јеврејском народу: „Уколико будете проучавали Тору, нѣћете постати улов јéцер ара, пошто је речено: „Грѣх (хатат), то јест јéцер ара, лѣжи и чека те код прага“. И то још нѣје све, пошто јéцер ара усмѣрава сву своју енергију на то да нас нагна да грѣшимо, будући да је речено: „Он вас искушава“ [према тебѣ је тежња његова]. Но, ако пожелите, можете га савладати проучавајући Тору, и зато се каже: „Али ви га можете савладати [али ти овладај над њим]“ (Кидушин 30б).

У овом коментару је изузетно то да је Бог створио „грѣх“ хатат, што је јéцер ара „зла побуда“, која „усмѣрава сву своју енергију да нас нагна да грѣшимо“. То је Бог увукао јеврејски народ у борбу са грѣхом, који је Он исти и створио; а народ је дужан појмити да је спасење – у Тори.

[19] Човѣк као образ Божји у свако доба: у рају и након изгнанства из раја, у доба Старог Завѣта и Новог Завѣта – може „низложити“ све ђаволске смицалице: „Диавола гордињу и лест низложили светије Твои, Господи“ (Глас 5, у понедељак увече, стихире на стиховњи).

(Visited 77 times, 1 visits today)
ГЛАВНА, МУДРОЉУБЉЕ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *