Радуј се много кћери сионска,
подвикуј, кћери јерусалимска,
ево цар твој иде к теби,
праведан је и спасава, кротак и јаше на магарету (Зах 9,9).
Више од четири стотине година пре него што се десио, пророк Божији изрекао је пророчанство о догађају кога се данас опомињемо и празнујемо. Господ наш Исус Христос, окончавши своју проповед на земљи, величанствено је ушао у царски град Јерусалим, у град поклоњења истинитом Богу, у град који је по преимућству – град Божији. Господ је ушао као Цар и победник да би своје служење овенчао одлучујућим подвигом: побеђивањем смрти смрћу, скидањем клетве са људског рода и примањем те клетве на себе. Он је у царски град ушао седећи на магарету (Јн 12,15) које никада нико од људи није уседао (Лк 19,30) да би човечанству вратио царско достојанство које је наш праотац изгубио, да би то достојанство вратио успињањем на крст. Неукроћено магаре било је кротко под чудесним Јахачем. На магаре су апостоли положили своје одежде, а многобројни народ који је пошао у сусрет и који је пратио Господа узбуђено је клицао: Осана сину Давидову! Благословен који долази и име Господње (Мт 21,9 ; Лк 19,38). По наређењу Господњем проглашен је за Цара у име Господње – не случајно и не због свести и воље човечије. Тај исти народ ће, након што прођу четири дана, за оног истог кога је данас прогласио за Цара, викати: Распни га, распни, немамо цара осим ћесара (Лк 23,21; Јн 19,15).
Шта треба да значи улазак Господњи у Јерусалим на неукроћеном магарету? То, по тумачењу светих отаца, има дубок, пророчански смисао. Свевидећи Господ већ је видео будуће коначно отпадништво Јевреја. Он је то отпадништво прорекао још у оно време када је Израиљцима тек био предат закон на Синају, прорекао га је устима њиховог надахнутог Законодавца. Покварише се, говори Мојсеј о будућем сагрешењу Јевреја против Богочовека као да се оно већ извршило, покварише се према њему; њихово неваљалство није неваљалство синова њиховијех; то је род зао и покварен. Тако ли враћате Господу, народе луди и безумни? Јер је чокот њихов од чокота содомскога и из поља гоморскога (5Мојс 32,5-6; 32) Напротив, Веселите се небеса заједно с Њим – Сином Божијим – и нека Му се поклоне сви ангели Божији (Јев 1,6), веселите се народи са народом Његовим (5Мојс 32,43). Улазак у Јерусалим на магарету које нико није узјахао јесте понављање Мојсејевог пророчанства, али не речју него символом. Мојсеј је пророковао да ће се незнабошци радовати у Господу, а да ће Јевреји бити одбачени; овде неукроћено ждребе, које никада нико од људи није уседао изображава незнабошце. Одежде апостола – то је учење Христово које су апостоли предали незнабошцима и Господ је духовно засео на незнабошце поставши њихов Бог. Он их је увео у Јерусалим, у крило своје цркве, у вечни, нерукотворени град Божији, у град спасења и блаженства. Одбачени Јевреји били су ту присутни. Они су устима изговарали: Цар Израиљев, а у души, у свом Синедриону, већ су одлучили да убију Спаситеља.
Магаре има још једно значење. Оно изображава сваког човека, кога воде бесловесне жеље, који се лишава своје духовне слободе, страстима и навиком привезаног за телесни живот. Учење Христово ослобађа магаре од улара, тј. од испуњавања грешне и телесне воље. Зато апостоли приводе магаре Христу, стављајући на њега своје одежде: на њега заседа Господ и на њему улази у Јерусалим. То значи да се након напуштања грешног живота човек приводи Еванђељу и одева се, као у апостолске одежде, у најисцрпније и најтананије познање Христа и Његових заповести. Тада Господ заседа на њега духовно му се јављајући и духовно обитавајући у њему, као што је благоволео да обећа: Ко има заповести моје и држи их, то је онај који ме љуби; а који мене љуби, тога ће љубити Отац мој; и ја ћу га љубити и јавићу му се сам; њему ћемо доћи и у њему ћемо се настанити (Јн 14, 21; 23). Долазак Господа мора пратити мир који превазилази речи и разумевање, мир благодатни, достојан свог дароватеља, Господа. Тај мир се не може упоредити са природним спокојством палог човека који може осетити спокојство и задовољство од телесног наслађивања, који спокојством може сматрати и саму своју безосећајност, и саму вечну смрт своју. Заседа Господ на природне особине човека који Му се потчинио, који је присвојио Његово свето учење и уводи га, засевши на њему, у духовни град Божији, у град мира, у Јерусалим којег је саздао Бог, а не човек.
Душу која је прихватила Господа, поздравља Дух Свети, и даје јој радост духовну, непропадљиву, вечну. Радуј се, радуј се много, кћери сионска, кћери Свете Цркве, јер ти не припадаш никоме осим Богу. Подвикуј, кћери јерусалимска, ево, цар твој иде к теби, праведан је и спасава, кротак и јаше на магарцу. Ти си се, осетивши у себи благодатни мир Христов и поставши кћи тога мира, обновила младошћу духовном и опитно спознајеш Царство Христово. Благодатна сила Јахача који тобом управља већ је у теби укротила страсти: твоје природне особине не могу нарушити своје природне законе, не могу се претворити и преобразити у необуздане страсти! Преузми од Господа све мисли, сва осећања, свако делање своје, ти можеш и обавезна си да име Господње казујеш браћи својој, усред Цркве да хвалиш Господа (Пс 22, 22).Ти си, као рођена Светим Духом и кћер Духа, способна да сазерцаваш духовни улазак Цара твога, да сазерцаваш праведност Цара твога. Он је кротак и смирен срцем (Мт 11,29) и упућује кротке истини, учи кротке ходити путем његовим (Пс 25, 9). Бог наш је – Дух, неупоредив са било каквим створеним духом, као што се и у сваком погледу бескрајно разликује од свих творевина: свети створени духови су Његови престоли и кочије. Он заседа и улази на херувимима; он заседа и улази на оним блаженим душама човечијим које су му се покориле и принеле му своје природне особине као жртву паљеницу. На таквим душама улази Цар, ступајући у свети град Божији, а уводе Га свете душе. Осана на висини! Благословен који долази, Цар Израиљев. Амин.
Изглед, повезнице и опрема текста: Словенски вѣсник
. . .
Изворник: Православна Епархија Жичка
Related posts:
Свети Јустин Нови (Ћелијски): БЕСЕДА 7. НА СВЕТОГА САВУ
Свети Јефрем Сиријски: БЕСЕДА НА ПРЕОБРАЖЕЊЕ ГОСПОДА И БОГА, СПАСИТЕЉА НАШЕГ, ИСУСА ХРИСТА
Свети Јустин Нови (Ћелијски): БЕСЕДА НА ПЕДЕСЕТНИЦУ (1966)
Митрополит Николај (Мрђа): О ДУХОВНОМ ВИТЕШТВУ
Владимир Димитријевић: ЈЕДНО СУНЧАНО ИМЕ – ЖАРКО ВИДОВИЋ КАО ПОПУДБИНА ДУШЕ
Жарко Видовић: ВАСЕЉЕНСКА ПАТРИЈАРШИЈА ОД ПАДА ЦАРИГРАДА НЕ ИСТУПА КАО БРАНИТЕЉ ПРАВОСЛАВЉА
Раде Јанковић: ОД ИДЕНТИТЕТА КА СОПСТВУ
Протојереј Александар Шмеман: ХРИСТОС ВАСКРСЕ!
Јевгеније Авдѣјенко: КАИНИЋАНИ – ПРВА ЦИВИЛИЗАЦИЈА
Преподобни Јустин Ћелијски: НОВОЗАВЕТНО УЧЕЊЕ О ЦРКВИ
Богдан Лубардић: ЖАРКО ВИДОВИЋ (1921-2016): МИСАО СЛОБОДЕ У ДУХУ ВЕРЕ
Владимир Димитријевић: „ПОБЕДА НАД ВИРУСОМ“ И НОВИ „ЈЕСЕЊИ ТАЛАС“
