Вјачеслав Мањагин: ОПЕРАЦИЈА „БЕЛА КУЋА“: ХАЗАРИ У РУСКОЈ ИСТОРИЈИ

Сетимо се да је Саркел за јудејце био символом господарства „изабраног народа“. Данас многе земље имају свој „Саркел“. Сједињеним Америчким Државама управља се из Беле Куће. Енглеска има свој Уајт Хол. После краха соц-логора, велике и мале „Беле Куће“ почеле су у разним земљама расти као печурке после кише. Најупадљивија, дакако, у Москви. И у осталим руским градовима појавила се чудна навика називати управна здања Белим Кућама. Чак и у Србији владина резиденција од почетка 90-их налази се у „Белом Двору“.


Vyacheslav_Manyagin

Вјачеслав Мањагин

1991. године настао је документ који је разорио изнутра Совјетски Савез. Ради тога су се политичари, који су стајали на челу највећих совјетских република — РСФСР, Украјине, Белорусије и Казахстана — тајно, као завереници, окупили у неприступачној Бјеловешкој гори. Због чега управо ту? Пре него што се одговори на то питање, неопходно је подвући две карактеристичне особености Бјеловешког споразума: 1) подписивање споразума довело је до распада државе; 2) тај историјски процес показао се непосредно повезан са речју „Бjеловeжје“.

За нас Бјеловешка гора није ништа више од остатка древне тајге. За оне који су припремали текст споразума, који су посађивали секретаре  ЦК КПСС у самолете, већ спремне да узму курс на Запад, реч „Бјеловежје“ имала је сасвим други смисао и укус. То је био горки укус некада изгубљене победе, горки укус из руку исклизнуле власти над светом. Али, то је био и слатки укус освете. Истинским творцима Бјеловешких споразума ваљало је чекати свој час хиљаду година пре него што су запечатили том речју документовани акт свога реванша. Ми смо тисућу година живели, стварали, волели, градили земљу. Они су чекали и ненавидели… Због чега?

Године 965. кнез Свјатослав Игорјевић срушио је Хазарски каганат — огромну државу, упоредиву по размерама са европским делом савремене Русије. На југу, Хазарија је укључивала цео Северни Кавказ од Дагестана до Таманског полуострва, Северни Крим и Прицрноморје; на западу — леву обалу Украјине (Кијевску и Черњиговску област) и део савремене Белорусије (Витебску област)[1]. На северу, у зону утицаја каната улазиле су земље по Дону, Оки и Волги (до Каме), а на истоку — заволошке степе између Урала и Каспија. Лав Гумиљов почетак хазарске историје смешта у 557. годину, када су се ујединила два народа: седелачки Хазари, који су обитавали у долини Терека, и скитачки Туркути, који су заузели степе у троуглу Северни Кавказ-Волга-Дон[2].

У већини случајева, наша знања о Хазарији ограничавају се стихованим ретком из „Песме о вештом Олегу“ Александра Сергејевића Пушкина: „Како сада спрема се вешти Олег осветити се неразумним Хазарима“. Оно што ми памтимо о „неразумним Хазарима“ носи отворено негативни карактер и то је сасвим оправдано, али само у односу на Хазарију на опредељеној, позној етапи њенога постојања, отприлике од друге половине VIII века. Пре него што је у Хазарији на власт дошла групација која је исповедала талмудски јудаизам, и стога крајње нетрпељива према представницима других народа, многе стране државног живота Хазарског Каганата биле су сличне токовима који су постојали доцније у Московској Русији.

Исто као и Москва, Хазарија је у својим границама објединила мноштво народа, различитих по темпераменту, начину живота, веровањима и обичајима: Хазаре, Туркијце, Бугаре, Словене, Алане, Грке, Готе, представнике угро-финских, кавкаских и средњеазијских племена. И сви они су се мирно саживели међусобно, без обзира што су једни исповедали многобоштво, други хришћанство а трећи муслиманство. Како у Руској империји, тако и у канату, многи народи су имали своје националне вође, чували своје месне обичаје и судски поступак у складу с племенским и религиозним законима.

Паралеле међу две државе, које дели пет столећа, објашњавају се тиме што су, находећи се у једном истом геополитичком простору, оне имале сличне циљеве и постизале су их једнаким средствима. Хазарски канат је у првим вековима свога постојања хармонизовао простор који је заузимао и вршио одбрамбену функцију, штитећи Источну Европу од провале номада са истока и муслимана са југа. Племена потчињена Хазарима плаћала су канату неоптерећујући данак, а заузврат су имала покровитељство велике државе и широке трговачке везе са Кином, Арапима и Византијом.

Под влашћу каната препородили су се и поново процветали основани још Грцима, али неколико столећа находећи се у опадању, стари градови Прицрноморја: Керч, Фанагорија, Томатарха (Тмуторокањ). Преко њих канат је имао чврсту везу са Византијом, која је у VII веку постала стратешким савезником Хазарије у борби с арапском агресијом[3]. Одавде је у Хазарију продрло Православље. Од 682. године на територијама савремених Чеченије и Дагестана подизани су хришћански храмови. Широко распрострањивање хришћанства међу Хазарима и њима савезничким племенима доприносило је политичкој и културној оријентацији каната на Константинопољ[4].

Карта 1. Источни Словени и Хазарски Каганат

Карта 1. Источни Словени и Хазарски Каганат

У канату је процветало виноградарство, риболов, сточарство, лов, грнчарство, камена градња. Индустријски и пољопривредни производи извожени су у разне земље света од Шпаније до Кине.

На територији каната изграђена је у то време особена култура названа од истраживача, по месту ископавања, Салтово-мајацком. Без обзира на разнородност племена која су улазила у канат, сва она су постепено постала носиоцима те заједничке културе. То се изражавало у „јединствености архитектонских поступака, сродности свакидашњег инвентара, оружја, коњске опреме, женског накита…“[5]. Та заједничка култура била је распрострањена на целој територији каната од Кијева до Каспија и од Кавказа до Каме, и носила је не толико етнички, колико државни карактер. До средине 700-тих година у држави је изграђен један језик и једно, рунско, писмо. Културно јединство довело је дотле да је разноплемено становништво каганата постало једном целином и називало се Хазарима или је, у најмању руку, тако примано од околних народа, слично томе како данас досељенике из Русије на Западу називају Русима.

Што више сазнајеш о првом периоду постојања каната, то више у њему видиш познатих црта. Национална и верска трпељивост, сакралност врховне власти, обједињујући карактер насловне нације, улога штита између Европе и Азије, трудољубиви народ, предузимљиви трговци, смели војници. Да, експанзија, али која то држава не стреми расту, па се и Хазарија проширивала на Запад и на Север, потчињавајући територије које у то време нису имале сопствене државности.

То је било кретање слично руској колонизацији Сибира, када је развијенији народ укључивао у сферу свог утицаја политички индиферентне територије. Власт Хазара била је лака, и доносила је више добробити него обавеза.

Све су прецртале следећих 200 година хазарске историје, које су народе каната натерале да у Хазарима виде непријатеље. Тај однос према Хазарима био је утврђен доцније у руским летописима и раширио се на целу историју Хазарије. О пређашњем периоду процвата и склада остале су само нејасне успомене. Разлике између историјских епоха нису биле просто велике, пред нама се указују две различите државе. Као да канат има „две историје: туркијско-хазарску и јудео-хазарску, код којих је заједничка била само територија, јер су карактери веза с урођеницима били крајње различити“[6].

Али због чега је управо Хазарија постала предметом нетремичне пажње „изабранога“ народа? Може се наћи много разлога који су бацили Хазарију у смртоносни загрљај талмудиста али, пре свега, то су верска трпељивост хазарске владе, која је ишла „до потпуне неразборитости“[7] и… свила.

Почевши од цезара Августа[8], свила је чинила упадљиву ставку римског увоза, а од V-VII века та фина тканина постаје оса око које се врте интереси светских држава тог доба: Кине, Византије и Персије. Свила се претворила у оруђе за достизање светског господства. Византија је помоћу ње налазила савезнике, исплаћивала најамнике, попуњавала државну благајну. Новац од трговине свилом омогућавао јој је да одржава престиж велике државе и на источним границама води бескрајан рат с Персијанцима. Али ово није одговарало другој великој држави — Ирану (Персији), кроз чије поседе је пролазио Велики пут свиле. Каравани свиле ишли су од Кинеског зида, преко средњеазијске оазе Согдиане и северног Ирана ка пограничној тврђави Нисибис у Међуречју, где су их дочекивали византијски трговци. За 200 дана путовања, цена свиле се неизмерно повећавала. Ако су Туркијци, узимајући од Кине данак у свили и називајући то деликатно разменом, добијали драгоцену тканину практично бадава, онда се у Константинопољу она продавала, у буквалном смислу речи, скупље од злата. Иран није могао потпуно покрити испоруке „стратешке“ сировине противнику, пошто је и сам живео на рачун царина од каравана свиле, али је ограничавао количину провезене свиле до разине на којој непријатељска држава није могла повећавати војну моћ[9].

Ипак, у тој причи постојала је и трећа страна — уопште не Кина, како би се могло помислити, него Согдиана, скупина ситних средњеазијских кнежевина, лишених политичког јединства, али обједињених моћним економским подстицајем. Управо согдијски трговци добијали су практично сву добит од трговине свилом. Они су стајали и иза свих политичких сплетака, повезаних са том трговином.

У првој половини VI века Персијанци су нагло ограничили увоз свиле у Византију. Согдијски трговци трпели су огромне губитке. А када су, средином VI века, огорчени ратови на целом византијско-персијском фронту од Каспија до Етопије коначно разрушили систем доставе свиле на Запад, трговачки савез предузео је одговарајуће мере.

Од 562-565. г. придошли из степе Туркијци[10] разорили су државу Ефталита[11], од које су зависили согдијски градови. Сналажљиви трговци Бухаре, Ташкента и Коканда активно су подржали нове газде. И то је разумљиво. Поставши делом туркијске империје, која се простирала од Жутог до Каспијског мора, Согдијци су добили непосредан приступ свиленим залихама Кине. Туркијци, успоставивши своју превласт над севернокинеским царствима Чоу и Ћи, из Китаја су извлачили толико свиле да су китили њоме своје кибитке, своје жене и коње, и свеједно им је остајала огромна количина драгоцене тканине. Узети је од простодушних номада согдијским накупцима било је просто, далеко сложеније било је доставити робу у Византију.

Решавања тог задатка прихватио се Согдијац Маниах, који је заступао интересе трговаца на двору туркутског кана Истеми-хана (?-576). Он је постао тако близак престолу да га је степски господар упутио као пуномоћног изасланика к персијском шахиншаху Хосроју[12] ради преговора о успостављању трговине свилом. Согдијци, у предокушају будућих екстра-прихода, понудили су персијском монарху део од добити у замену за повећавање количине провозне свиле. У суштини, они су Хосроју предложили трговину националним интересима, на шта он није могао пристати. Али он није хтео ићи ни на раскид односа са својим новим суседима и засад још савезницима — Туркијцима.

Персијанци су нашли излаз из насталог положаја: купили су од Согдијаца сву понуђену свилу и спалили је у присуству Маниаха и његових саплеменика. Никакав други одговор није могао силније поразити среброљупце. Схватили су да је персијска влада непоколебљива и почели номаде подбадати на рат, но Истеми-хан хтео је питање решити мирним путем. Он је у Иран послао ново изасланство, које се састојало од чистокрвних Туркијаца. Изасланици су били отровани, а тешко да су то учинили Персијанци, који су се свим силама трудили да избегну рат на два фронта — са Византијом на западу и са Степом на истоку.

Согдијци су добили одличан повод. Маниах је убедио Истеми-хана да раскине савезнички уговор и објави рат Персијанцима. Трговци су се надали да ће туркијским сабљама просећи себи каравански пут до византијске границе. На челу туркутског изасланства неуморни Маниах посетио је Константинопољ и закључио с Византинцима ратни савез против тврдоглавих Персијанаца[13]. Године 569. Туркијци су пошли у поход, али нису успели савладати заштитну линију иранских пограничних утврђења. Без обзира на то што су Туркијци изашли на обале Амударје (571.), рат са моћном Персијом је претио да постане дуготрајним и, што је било горе од свега за Согдијце, да их одбије од персијских граница у њихове удобне оазе.

Препредени трговци томе су претпоставили ратовање не само туђим рукама, него и у туђој земљи, далеко на западу. 570-571. гг. Туркијци су овладали целим Северним Кавказом и изашли на границу Византијске империје у подручју Керченског мореуза. У томе су им вредно помагали Хазари. Нови пут за караване свиле био је пробијен: од Кине до Крима простирала се јединствена туркијска империја.

Почетком 600-тих година приходи од трговине свилом донели су невиђени процват градовима Средње Азије. Бухара, Самарканд, Ташкент, Кашгар, Турфан — купали су се у злату. Добит од ратних испорука туркутској армији бејаше невелика, али пријатна допуна баснословним приходима од препродаје свиле. Канови степске империје уопште се нису мешали у унутрашње ствари Согдиане и градови-оазе чували су пуну аутономију. Али зато је сȃм трговачки савез испољавао активан утицај на политику каганата. Згрнута блага омогућила су Согдијцима да одлучују којег кана и које племе ће довести на власт, на коју страну ће окренути степске дивизије и на чију главу ће обрушити крива туркутска сечива.

Притом Л. Гумиљов са чуђењем примећује да се „културни успон средњеазијских поседа слагао са изузетно ниским степеном политичке самосвести. Согдиана је у VII веку била раздробљена на ситне кнежевине и, без обзира на крајњу неопходност, није имала снаге за обједињавање“[14].

Какав су чудан народ били ти согдијски трговци који су лако, као петлове на сеоском вашару, хушкали међу собом велике државе, а сами нису имали снаге створити чак ни приличје јединствене државе на својој земљи? А можда то нису ни желели? Нешто крајње познато просијава и у начину деловања Согдијаца и у резултатима које су постизали. Близина властодршцима, закулисна политичка сплетка, тежња да се добије максимум зараде у свакој прилици, потпуно занемаривање националних интереса и, као последица, слабост политичке власти и растакање државног организма. Пред нама је класични „мали народ“[15]. Али који ветар га је донео у средњеазијску пустињу?

У јуну 586. године пре Рођења Христовог, војници вавилонскога цара Навухадницара јуришом су заузели Јерусалим. Огроман број заробљених Јудејаца отправљено је у Вавилон. Тамо су нашли своје саплеменике из десет колена Израиљевих, расејаних по Азији још у време асиријске владавине. Без обзира на своју издвојеност од околних многобожаца, заробљеници су умели лепо да се среде, попунивши собом трговачки и занатски сталеж и продревши у државну администрацију, како је то видљиво из књига Старога Завета. Јестира је постала омиљена жена вавилонског монарха и постигла је физичко уништење 75.000 незадовољника јеврејским насиљем[16].

538. године пре Рођења Христовог персијски цар Кир заузео је Вавилон и дозволио Јудејцима да се врате у отаџбину и обнове Храм. Без обзира на то што су робови из године у годину понављали речи псалма: „Ако заборавим тебе, Јерусалиме, нека усахне рука моја. Нека се залепи језик мој за грло моје, ако се не будем сећао тебе, ако не ставим Јерусалим изнад свих мојих радости“[17], у Палестину се вратило само 42.360 људи од колена Јудина и Венијаминова[18]. „Многи, не желећи оставити своју имовину, остали су у Вавилону“, — писао је Јосиф Флавије[19]. Трговачке радње показале су се милије неголи Свети Град, где је једном руком ваљало зидати опеке, а другом држати мач ради заштите од околних племена.

Потомци дванаест племена распространили су се на целој територији староперсијске државе, од Египта до Индије. Настанивши се у највећим градовима дуж трговачких путева, створили су касту трговаца-рахдонита („оних који знају путеве“). Пролазили су векови, мењали се господари територија: Асирци, Вавилоњани, Персијанци, Македонци, Парћани, поново Персијанци, Арапи, Турци — само су жрецима златнога телета увек остајали ти исти познаваоци путева и вештаци шићара. Ваљало је само да се размакну границе царства и у стопу за војницима ишли су трговци. Тако су се појавили у Средњој Азији и латили се претварања комада свиле у златне полуге.

Карта 2. Трговачки путеви јеврејских накупаца у IX-X веку (према М. Гилберту: Атлас историје јеврејског народа, Јерусалим, 1990).

Карта 2. Трговачки путеви јеврејских накупаца у IX-X веку (према М. Гилберту: Атлас историје јеврејског народа, Јерусалим, 1990).

Рахдонити бејаху истинским космополитима, за које је домовина — оно место где се могу зарадити велике паре. Неколико столећа њихова „домовина“ била је Согдиана. Али претварати оазе разбацане сред пустиње у једну државу, која би почела да се брине о националним интересима староседелаца, или узела у своје руке трговину свилом, рахдонити нису намеравали. За њих је далеко пробитачније било имати под руком мноштво ситних књажића и спроводити у тој благословеној земљи на делу начело свога оца „завади па владај“[20].

Решивши пред крај VI века задатак допреме неограниченог обима свиле из Кине у Константинопољ, рахдонити би могли починути на ловорикама пребројавајући утржак, али им је живот приредио неколико непријатних изненађења.

Пре свега, срушиле су се њихове наде на свилени монопол. Византија је већ одавно тежила да обезбеди себи независност од увоза свиле. Још 553. године, у самом јеку свиларске кризе, када је призивање Туркијаца било само нацрт лукавог плана „Согдијаца“, византијска влада организовала је сопствену производњу свиле. Два грчка монаха тајно су доставила с Истока личинке свилене бубе унутар издубљених штапова, и ускоро су свиларске мануфактуре прорадиле у Константинопољу, Бејруту, Тиру и Антиохији. Пред крај VI века увоз свиле за Ромејско Царство више није имао пређашњег значаја, и рахдонити су морали снизити цене.

Још већом непријатношћу показало се то што се арапска експанзија, изазвана умногом старањем јудејске заједнице Јемена, отргла од контроле својих твораца. После 632. г. бура ратних сукоба захватила је Азију, Северну Африку и Јужну Европу. У таквим условима тешко је било бавити се трговином. Уз то, први муслимански калифи непријатељски су се односили према народу из чијих недара је изашла неуспешна тровачица самога пророка Мухамеда[21]. Коран је сачувао његове непријатељске осврте на Јевреје. Када је 638. године калиф Омер[22] освојио Палестину, забранио је Јудејцима да се насељавају у Јерусалиму и тежио је да ограничи њихов утицај у земљи[23].

Омера и његове ратнике није привлачило богатство покорених народа, они су сматрали да муслимани морају чувати своје старе номадске обичаје. Када је био отет драгоцени, златом, драгим камењем и бисером везени ћилим персијског цара, разделили су га међу свим правовернима — подједнако. А царски дворац у Ктесифону[24] Омер је наредио да се једноставно спали, да не би доводио у саблазан саборце. С таквим човеком рахдонитима је било тешко договорити се, и многи су морали бежати у Согдиану у потрази за спокојством. Но, ускоро је арапска коњица стигла и у Средњу Азију. Мерв[25] је постао главном војном базом, одакле су муслимани кршили огорчени отпор тамошњих племена. Неповезаност ситних согдијских кнежевина, коју су тако дуго неговали рахдонити, сада им је учинила лошу услугу. Око 30-их година VIII века са Согдианом је било завршено, постала је део арапске покрајине Хорезма[26].

До VIII века јудаизам је у Хорезми био масовна религија[27]. Сада су носиоци те вероисповести морали да се позабаве потрагом за новом „домовином“. Заправо, избор је већ учињен. Недалеко од западних граница Хорезме налазила се Хазарија, која као да је самом судбином предодређена за јудејске бегунце. Каганат се одликовао изузетном верском трпељивошћу, налазио се на раскрсници трговачких путева, могао је пружити заштиту од Арапа. Све је то више него одговарало рахдонитима.

Осим тога, у Канату су их чекали једноверци. Још у VI веку овамо су се преселили Јудејци из Персије, заузевши територију између Сулака и Терека у Дагестану. Сада су они срдачно дочекали бегунце из Хорезме.

Река јеврејских усељеника ишла је у Хазарију и са Запада. 723. г. византијски император Лав Исавријанац[28] је издао указ о обавезном крштењу Јевреја. Део њих притворно је прешао у хришћанство, али су многи бежали у хазарски северни Крим и Тавриду[29]. Тај излазак толико је појачао јудејско присуство у Хазарији, да од друге четврти VIII века јеврејска заједница Каната под руководством некога Булана развија бесомучну делатност. Другачије се то не може назвати, ако се имају у виду огорчени спорови са хришћанима и убиство муслиманског проповедника[30]. После тога, од негдање верске трпељивости у канату није остало ни трага.

Као одговор на угњетавање муслимана, арапска војска провалила је на територију Каната и, разбивши хазарске трупе, прошла земљу огњем и мачем. Добивши од Хазара обећање да ће прећи у ислам, Арапи су отишли, после чега су Јудејци опрезније, али не мање упорно, прихватили преузимања земље у своје руке.

Почео је процес јудаизације државе. Но, притом „обраћати у јудаизам становништво Хазарије нико није намеравао“[31]. Талмудски јудаизам практично се одрекао од прозелитизма, и Јудејцем је могао постати само етнички Јеврејин. Због тога се, по речима Гумиљова, јудаизам у Канату ширио „полним путем“. Јеврејске лепотице попуњавале су ханске хареме и наследници бегова које су родиле остајали су „наши“ за лаковерне Хазаре, а Јеврејима, водећи лозу по мајци, су били за Јевреје. Они су расли као Јудејци, женили се Јудејкама и њихове потомке, племство хазарске заједнице, средњевековни јеврејски књижници целога света признавали су за своју сабраћу — од колена Симеунова и полуколена Манасијина.

„Након 80 година у Хазарији су се појавили људи који су говорили хазарски, али који нису били Хазарима“[32] или, како би сада рекли — Хазаројезичани.

Тако се догодило раслојавање племства и народа, тако се појавио „мали народ“ Хазарије. И с овим је Хазарија такође слична Русији, где је подобан процес текао од времена Петра I (сетимо се само Петровог љубимца, крштеног Јевреја, вице-канцелара Шафирова, или „племића“ Уљанова-Лењин-Бланка) и довео је 1917. године Руско Царство до истог краја као и Хазарско, почетком IX века.

Осам десетлећа после Булана процес јудаизације завршио се државним превратом. Извршио га је „син сина Буланова“ — његов унук Обадија, који је ограничио власт кана и талмудски јудаизам учинио државном религијом Хазарије. Све државне дужности биле су расподељене међу Јеврејима[33].

Како су у Русији ХХ века Руси постали људима трећег реда, а сва преимућства, почев од квота за упис у високе школе па закључно са именовањима на руководеће дужности, уступана националним мањинама, исто тако и у Хазарији IX века сами Хазари „претворили су се у покорене, бесправне поданике владе… њима етнички туђе, туђе по религији и задацима… У држави, називаној Хазарским Каганатом, у IX-Х вв. Хазари су чинили најугњетаванију мањину. У поређењу с Хазарима, Алани, Буртаси, Сабири и Гузи[34] били су скоро слободна племена…“[35].

Не може се рећи да су сви у Канату покорно погнули главе. У 810-820. гг. жестоки грађански рат захватио је земљу. Против јудејске владавине устали су потомци степских житеља — Туркијаца. Но, други представник титуларног народа — Хазари, који су живели у градовима — већ нису били способни за отпор и нису подржали устанике. Помоћу печењешких најамника, јудејским владарима Хазарије успело је да се обрачунају са противником. Сва непокорна племена подвргнута су геноциду или су бежала изван предела Каната. Трагедија која се одиграла пре 1200 година у степама између Волге и Дона подсећала је по својој окрутности на старозаветно заузимање Палестине, када су побеђени сечени од мала до велика, а њихове куће, стока и имовина спаљивани до темеља. Али још више тај „револуционарни“ рат подсећао је на онај који је по тим истим местима протутњао 11 векова касније, а који је са тако беспоштедном истинољубивошћу описао у мемоарима кнез Жевахов. И дејствујућа лица, и карактер њихових дејстава, и исход — све је исто, и почетком IХ, и почетком ХХ века…

Прве жртве „новог поретка“ у Хазарији били су представници других религија. Фактички је престала да постоји хришћанска црква, Дороска митрополија, која је укључивала седам епископских катедри. 854. г. из земље су изгнани хазарски муслимани. Године 922. поновило се гоњење муслимана. Након десет година уништено је хришћанство у завојеваној Албанији[36], а 939. г. — десило се масовно убиство хазарских хришћана, по наређењу цара Јосифа.

Почетком Х века избеглице из Согдиане, тако несмотрено прихваћене од милосрдних Хазара, постале су неприкосновени господари целе Источне Европе и караванских путева од Белог мора до Персијског залива, и од Кинеског зида па до јеретичке и исто тако јудаизиране француске Провансе. Баш у то време Каганат почиње осећати потешкоће, како спољњег, тако и унутрашњег карактера. Многи народи, раније уједињени у границама Каганата, сада на све начине покушавају да напусте тонући брод хазарске државности. Јудејски владари сваки час морају сузбијати незадовољство сад волшких Бугара на северу, сад кавкаских Алана на југу, сад словенских племена на западу. Религиозни прогони одбили су од Каганата муслиманске земље и православну Византију. У условима спољнополитичке изолације и непрестаног раста унутрашњег незадовољства владајућим режимом, самозвани владари Каганата могли су се ослонити само на најамнике. Дванаест тисућа муслимана-Хорезмијаца чувало је у Итиљу[37] заселе јудејске цареве. Али те елитне јединице одбиле су да се боре против својих истовераца. Кудикамо подеснији били су Печењези[38], спремни да пљачкају било кога. Управо њима Јудејци су поверили да чувају Саркел[39], који је у то време добио прворазредни значај за безбедност Каганата.

Тај град био је подигнут на доњем Дону (станица Цимљанска) убрзо после окончања грађанског рата 834., и одмах је постао главном војном базом Каганата на Западу. Одавде су хазарски владари контролисали не само Придњепровље и црноморско приморје, него и остатке побуњеника који су бежали на Балкан. Још важнији био је економски значај Саркела. По речима византијског императора Константина Порфирогенита, „из Саркела и околних покрајина долазе сва средства за живот и сво благостање Хазарије“[40]. Убрзо после оснивања, тај град је постао символом јудејске превласти над огромном територијом од Оке до Крима и од Дона до Припјате. Осим тога, упирући се на већ заузете словенске земље, Каганат је планирао наставити одавде даље ширење на север, да би узео под контролу цео пут „од Варјага ка Грцима“[41].

Но, ствари су се распоредиле тако да су се око средине IX века код „Хазара“ појавили супарници за власт над Истоком Европе. Опште позната је летописна приповест о позивању Варјага. Нарочито често се наводи фраза о одсуству поретка у руској земљи. Ипак, далеко од тога да су само међусобни спорови принудили наше претке да иза мора позову ратоборне варјашке кнезове с професионалним ратницима-дружиницима. По речима Кључевског, позвани кнезови „прихватили су се, пре свега, изградње пограничних утврђења и свестране борбе, дакле, они беху позвани да бране урођенике од неких вањских непријатеља“[42]. Али, после протеривања Нормана из Новгорода, Словенима је остао један непријатељ — Хазарски Каганат. Управо стално осећање хазарске претње натерало је словенска и финска племена да се уједине под влашћу Рјурика[43].

Већ средином 60-их година IX века Рјурик је успео размакнути међе својих поседа на истоку до граница Волшке Бугарске, а на југу — до Западне Двине. Полоцк, Ростов и Муром постали су његовим предстражама на путевима хазарског ширења. Оружани неутралитет између Варјага и Каганата није се могао држати превише дуго. И ствар није у томе што је двама народима постало тесно у једној Европи. Цео развој нове државе противуречио је стремљењима јудејске врхушке Хазарије.

Асколд и Дир[44], одвојивши се од Рјурика, ослободили су Кијев од хазарске власти. Многи Варјази-Руси су 867. примили из Византије православну веру и већ само због тога постали мрски Хазаро-Јудејима. 871. кнез Руса спомиње се у документима с титулом „каган“, претендујући на једнаку с јудејским царем власт. А 10 година касније почиње отворени војни сукоб међу Хазарима и Русима за власт над јужном Русијом. Та војна трајала је, с променљивим успехом, више од сто година — од 882. до конца Х века.

Први удар хазарској владавини на Дњепру нанео је Олег, који је после Рјурикове смрти (879.) примио врховну власт над Русијом. Припојивши 882. Кијев новгородским поседима, он га чини упориштем за даља ратна дејства против Каганата. Током три наредне године Олег је очистио од Хазара територије савремених Витебске, Смољенске и Черњиговске области, сјединивши Северну Русију с Подњепровљем и установивши своју власт над племенима Кривића, Радимића, Дрвљана и Северјана. Образовање државе Олег је завршио припајањем Дуљеба, Тивераца и Хрвата, који су живели на Дњестру и Бугу. За свега 20 година Рјурик и Олег створили су највећу државу у Европи, која се простирала од Финског залива до Црног мора и од Карпатских гора до Оке. На крају тог процеса Каганат је лишен најбогатијих покрајина, из којих су раније долазила „сва средства за живот и сво богатство Хазарије“. Познато је каква се огромна количина роба извозила из Русије у Византију и друге земље од Х-XII века. Управо тих богатстава лишена је Хазарија. То је био тежак ударац за економију Каганата.

Немајући смелости наоружати за рат потчињени народ, газде Каганата искористиле су против Русије омиљени метод међународне смутње. Отвориле су „зелени коридор“ од Урала до Дњепра за номаде Печењеге, своје савезнике у грађанском рату и основне снабдеваче најамницима за хазарску војску. Године 889. печењешке хорде указале су се у пуном броју у прицрноморској степи. Запосевши дњепарске прагове они су почели економски рат против кијевског кнеза, ометајући редовну трговину с Константинопољем. Док је жив био Вешти Олег, само његово име одгонило је номаде од кијевских међа и руска држава је четврт века уживала у миру. За то време стасало је покољење људи који су навикли да гледају на Русију као на једну целину. Смрт легендарног кнеза много тога је изменила. Ступивши на престо Игор није поседовао таленте чувеног државника и војсковође[45]. Покољење оних који су дошли у Русију са Рјуриком сишло је са политичке позорнице и новога кнеза окруживала је дружина људи ненавикла на доношење чврстих одлука. Ускоро су Печењези извршили свој први напад на Кијев (915.), али су били одбијени. Отпор Печењезима и угушивање дрвљанског устанка били су последњи успеси државе коју је основао Олег. Предстојало је пола века искушења и понижења.

Од 920. године почињу редовни напади номада на руске међе. То је било испитивање снага. Каганат се спремао за велики рат, који је почео 939, када је цар Јосиф „смакао мноштво необрезаних“, то јест, поубијао хришћане који су пребивали на територији Каганата. Ово сведочи о томе да је оштрица рата била управљена, пре свега, против православне Византије, а тек потом против Русије, као стратешког партнера империје.

Карта 3. Хазарски Каганат у Х веку

Карта 3. Хазарски Каганат у Х веку

Јудејске војске под командом „многопоштованог Песаха“ провалиле су у прицрноморске поседе Византије, разарајући градове и уништавајући хришћанско становништво, а затим нанеле пораз руској војсци код Самкерца (Тмутаракања[46]). Затим су Хазари опсадили Кијев и принудили Игора на предају. Кијевски кнез постао је вазалом јудејског цара и обећао је плаћати данак не само у новцу, него и у крви, шаљући руске дружине против непријатеља Каганата — хришћана Византије (941. и 944.) и муслиманских држава на Каспију (944-945.). Овим ратом Хазарија је одједном обновила своје пољуљане позиције. Велика држава, коју је Олег створио, нагло се осипала. Доњи токови Дњестра и Дунава прешли су под власт Печењега. Отпале су земље Уљића и Тивераца, осамосталила се Полоцка Кнежевина. Черниговштина је поново враћена под контролу Каганата[47]. Сȃм Игор је погинуо скупљајући од Дрвљана двоструки данак ради исплате репарација Хазарима[48].

По први пут се на руском престолу нашла жена — света равноапостолна књегиња Олга. Народ ју је назвао Мудром, а Црква — Светом. Рођака знаменитог Гостомисла[49], она је у пуној мери поседовала таленте државника, који су тако недостајали њеноме мужу. Бесконачно много пута на све начине понављана је митска повест њене освете Дрвљанима, приповедано је о путовању у Цариград и примању тамо Православља, о довитљивом одговору на брачне претензије грчког императора[50], о каменом терему у Кијеву… Но, њено животно дело стављено је испред заграде. Она је сачувала руску државу која је била на рубу пропасти. Непријатељи су имали све: војску, новац, савезнике, вишевековно искуство у политичким сплеткама и зоолошку мржњу према „тим Русима“, који су им стајали на путу ка светском господству. Света књегиња Олга — Божију помоћ, оштар ум и љубав према Домовини.

За 20 година владавине она ниједном није ратовала. Али зато је њена управно-пореска реформа била врхунац државничког генија. Народ се са љубављу сећао своје књегиње и 150 година након њене смрти[51]. Одстранивши предуслове за народно незадовољство и сепаратизам, света Олга се окренула спољнополитичкој делатности. У борби с јудејском државом природни савезници Русије биле су хришћанске империје — Германска и Византијска. Ослањајући се на њихову политичку и војну подршку, кијевској књегињи успело је не само сачувати руску државност, него и прибрати снаге и припремити земљу за неизбежан окршај са смртним непријатељем.

Када је 964. Велики кнез постао Свјатослав Игорјевић[52], све је било спремно за рат. Већ прве године своје владавине он је лишио Хазаре власти над Вјатићима и, не враћајући се у Кијев, спустио се с горњег тока Дона према Саркелу, где је нанео одлучујући ударац Каганату. Под белим зидинама на обали Дона престала је да постоји хазарска војска, а сам Саркел од символа јудејске владавине у Источној Европи претворио се у провинцијску руску варошицу Бјела Вежа, која чак није имала ни сопственог кнеза. Био је велики само дотле док је контролисао Русију, али сада је Русија контролисала њега.

Карта 4. Кијевска Русија X-XII вв. Свјатослав не само да је лишио Хазарију свих тековина из 939-940. године, него је и успоставио руски поредак у западним областима самог Каганата. Саркел и Тмутаракањ постали су упоришним тачкама утицаја Кијева на степу и Кавказ.

Карта 4. Кијевска Русија X-XII вв.

Свјатослав не само да је лишио Хазарију свих тековина из 939-940. године, него је и успоставио руски поредак у западним областима самог Каганата. Саркел и Тмутаракањ постали су упоришним тачкама утицаја Кијева на степу и Кавказ.

Заузеће Тмутаркања пресекло је најважнији за Јудејце каравански пут с истока на запад. Каганат је већ одавно живео само на рачун трговачких шпекулација, али сада је река злата у хазарску благајну пресахла. Без новца, без војске, покварених односа са свим суседима, јудејско царство било је осуђено на пропаст. Свјатослав је своје дружине одвео на запад, али за тешко рањеног хазарског грабљивца грчевито су се закачили номади Гузи и хорезмијски муслимани. Неколико година они су мрцварили обореног противника.

Последње за шта су се показали способним Хазари је да 968. пошаљу Печењеге на Кијев остављен без заштите. Рачунајући да је с Каганатом завршено, Свјатослав је у Бугарску повео скоро све војнике. Ако би Хазарима успело да једним муњевитим ударцем униште руску престоницу и отму Свјатослављеву породицу (мајку — св. Олгу и тројицу синова, међу којима и будућег св. кнеза Владимира, крститеља Русије), имали би у рукама доста добре адуте и могли би наставити игру. Ипак, Бог је судио другачије.

Вративши се са Запада, Свјатослав се свим својим снагама обрушио на остатке Каганата. Други хазарски поход (969.) уништио је главне градове источне Хазарије — Итиљ и Семендер[53] и збрисао јудејско царство с политичке карте света.

Каганат је пропао, али су остали они који су двеста година паразитирали на његовом телу. Они су се из рушевина хазарских градова размилели на разне стране света, као кукци из откуженог стана, и разместили се по суседству, створивши неколико сродничких енклава на доњој Волги, Северном Кавказу, Таманском полуострву, на Криму и на Придњепровљу.

Када се у долини Терека заметала хазарска сила, ту се налазила прва, древна престоница Хазарије — Семендер. Њене развалине и сада се могу видети на обали Терека, на свега неколико километара од станице Шелковске[54]. Овамо су после пропасти бежали Касози (баш они — Черкези), а са њима и приличан број хазарских Јудејаца. Део њих настанио се у дагестанским градовима[55], а део је остао на територији савремене Чеченије. Када је у XVI веку Иван Грозни узео за жену черкеску књегињу Марију Темрјуковну, а руске јединице дошле у Пјатигорје да штите таста Московског Господара, запало им је да се сукобе са потомцима бегунаца из Хазарије.

Карта 5. Терска Хазарија

Карта 5. Терска Хазарија

То су признавали и сами предводници чеченских бојовника када су говорили о преко 500 година дугом рату с Русијом. Но, та војна је двапут старија. На застави „независне Ичкерије“ изображен је вук. Такав исти вук био је и на заставама оснивача Хазарског Каганата — канова из рода Ашина. Међу најпознатијим чеченским сепаратистима доста је људи јудејске крви: кроз њих, након тисућу година, под истим знамењима, Хазари покушавају да се реванширају.

Када су, августа 1999. године, „Ичкерци“ покушали анектирати Дагестан, народи те републике (а има их 70-ак) сложно су пружили отпор освајачима. Само једно племе дочекало је чеченске разбојнике раширених руку и војевало раме уз раме заједно с њима. Ти људи покушали су извести државни преврат у Дагестану, изазивали експлозије у Махачкали и Бујнакску у време кад су остали Дагестанци помагали Русији да изађе на крај с интервенционистима. То су били дагестански „вехабити“ — такође потомци Хазара, као и њихови чеченски саборци.

Када је удешеним од руске армије и дагестанских домобрана бандитима потребно лечење и одмор, срдачно их дочекују на Криму. И то је разумљиво, јер је овамо пре десет векова бежало не мање хазарских Јудејаца, него на Северни Кавказ. Познати су нам као кримски Татари — караити. Прихваћено је сматрати их муслиманима. Ипак, караити су само други назив за јудејску секту ананита (од Анана бен Давида, једног од вођа вавилонских Јевреја, који је ту секту основао у другој половини VIII века). Реч „караит“ преводи се као „човек Писма“ — Ананови следбеници ставили су Писмо, Тору, изнад Талмуда, за разлику од „рабинита“, људи Талмуда[56]. Но, те разлике нису сметале двема сектама да љуто мрзе „необрезане“ и да ту мржњу пронесу кроз тисућлеће.

Године 1096. епарх (од грађана демократски изабран градски начелник) Херсонеса Тавридског, хазарски Јеврејин, који се крстио само зато да би заузео у грчком граду ту високу дужност, купио је од Печењега педесет заробљених руских хришћана и почео да их присиљава да се одрекну од православне вере. Један од њих, монах Кијево-Печерског манастира, св. Јевстратије Постник, крепио је код несрећника верност Христу. Све заробљенике Јудејац је уморио глађу, а самога св. Јевстратија распео на Васкрс, како су некада његови преци распели Господа[57]. Касније, током векова, „кримски Татари“ су тако поступали са стотинама православних заробљеника.

Досељеник са Крима био је и Мамај, који је присвојио достојанство кана и власт у Златној Хорди, и заклео се да ће искоренити Православље у Русији. За Мамајем на Русију су ишли не само Татари, него и верни савезници Хазара — Јаси и Касози. Појавиле су се међу борцима са Христовом вером и новајлије, ђеновљански најамници-пешаци. Преко кримског града Кафе јудејски капитал, усредоточен у републикама Ђенови и Венецији, финасирао је поход на Русију. „Италијански“ зеленаши одлично су знали кога подржавају: све до XVI века Крим је у Италији називан „Хазаријом“.

Четиристо година Кримска Хорда била је најжешћи и најупорнији непријатељ Русије. Она је успела надживети Казанско и Астраханско царство за неколико столећа само зато што се ослањала на подршку Отоманског Царства, где су стварима свом снагом управљали из Европе избегли Јевреји-сефарди[58].

„Жидовин Схарија“, који је у Новгороду Великом створио секту жидовствујућих[59], био је досељеник са Крима и савршени узорак јудејске интернационале. Отац му је био ђеновљански племић (некакав зеленаш, који је новцем платио титулу), мајка — Черкескиња (позна иначица Касога), а сам Захарија постао је кримским караитом[60]. Чанови секте жидовствујућих успели су да ухвате у своје мреже митрополита Зосиму и наследника Русијског престола, довевши у питање постојање Руске Православне државе. Њихова замисао је осујећена напорима православних подвижника, у првом реду св. Јосифа Волоцког[61], али сами они до данас постоје и боре се с Православљем, као и њихови предходници.

Турска је пружала покровитељство не само Криму, него и Чеченији. У XIX веку Чечени су неколико десетлећа ратовали с Русијом. Тако дуготрајна борба била је могућа само захваљујући масонизираној Енглеској, која је снабдевала Чечене новцем и оружјем преко Турске.

У годинама Отаџбинског рата кримски „Татари“ и Чечени активно беху подржавали Немце, због чега су и прогнани након победе Совјетске Армије.

Када је крајем ХХ века Западу затребало да поремете прилике у Русији, тамо су се сетили Чеченије. Политиколози су причали бајке о томе да су у Пентагону на својим стратегијским картама с муком нашли Чеченију. Тешко. Чеченске карте, са ознаком „Чувати вечно“, сигурно леже у масонским архивама на највиднијем месту. Поново тамо тече река новца и оружја, овога пута из новог центра светског зла — Сједињених Америчких Држава. Истовремено с овим активирали су се и кримски Татари. И ако је то добрано засврбело оне „Украјинце“, који организују акције подршке Чеченији и чеченске сајтове на интернету, иду у плаћенике к чеченским Салманима (Соломонима) и Шамиљима (Самуилима), ипак ће се испод маске украјинског националисте свакако указати нешто хазарско.

Мимо Чеченије и Крима, велики број хазарских бегунаца, од којих многи нису изгубили „вољу за борбом“[62], расејало се на огромном подручју од Аралског мора до Атлантског океана.

Још после првог похода Свјатослав је довео у Русију значајан број заробљених Јаса и Касога. Нарочито много исељеника из Каганата настанило се у Черњиговштини, у Новгород-Северској земљи. Северска земља добила је свој назив од племена Сабира, које је играло значајну улогу у образовању Хазарског Каганата. Средњевековни арапски историчар и географ ал-Масуди чак назива Хазаре туркијским Сабирима[63]. Део Сабира, одавно се населивши на левој обали Дњепра и постепено се мешајући са Словенима, дао је почéло племену Северјана (сам земљописни појам „север“ произашао је из имена тог племена, које је живело к „северу“ од Кијева).

Управо због присуства јаког татаро-турског елемента, дњепровско Левобрежје дуго је служило као јабука раздора између Русије и Хазарије. Те земље непосредно су улазиле у састав Каганата и биле су ослонац хазарском ширењу на северозападу. Други талас туркијских досељеника, који је запљуснуо Черњиговштину после слома Каганата, довео је до образовања центра побуна унутар руске државе. Довољно се сетити улоге Северске земље у стварању руске Смуте почетком XVII века.

Према томе, слом Каганата није значио крај јудејском утицају у Источној Европи. Последњи отворени сукоб Руса и Јудејаца био је поход св. кнеза Владимира, који је 985. прошао стопама свога оца Свјатослава. Од тада најважнија политичка збивања од Х-XII века вршила су се у троуглу Тмутаракањ-Черњигов-Кијев.

Кијев, који је већ тада спадао у тројку највећих градова Европе, по раскоши и богатству сматрали су равним Константинопољу. Уносна трговина привлачила је овамо трговце разних народности, који су се заједно насељавали. Имао је Кијев и јеврејску четврт, у летописима названу Жидовском улицом[64]. Овде су се досељавали не само бегунци из пораженог Каганата, него и исељеници из Западне Европе. Тај први гето на руској земљи, помоћу злата и својих људи у горњим ступњевима власти, испољавао је непосредни уплив на политику кијевских кнежева. У случају да Велики кнез није подлегао утицају, покретана је причувна, черњиговска варијанта.

Черњигов, други по значају руски град, „врата Кијева“, био је управни центар огромне територије од Рјазања и Мурома до Бјеле Веже (Саркела) и Тмутаракања. Черњиговски кнежеви неретко су нападали на врховну власт у држави, користећи се притом подршком месне јудејске дијаспоре, толико многобројне и утицајне да је кијевски митрополит Иларион морао иступати против насиља Јудејаца у Черњигову[65].

И, најзад, ако је и черњиговски кнез испољавао тврдоглавост (како је то, на пример, било у време владавине Владимира Мономаха у Черњигову), посла су се прихватали Тмутаракањци.

На том удаљеном черњиговском поседу број „Хазара“ био је тако велики да су они скоро отворено смењивали, прогањали и убијали кнежеве послане да управљају. Практично неконтролисано газдујући у Тмутаракању, хазарски Јудејци су неједном организовали нападе свакојаког олоша на Черњигов, не би ли поставили тамо за себе погодног кнеза.

На тај начин беше створен систем утицаја на државни живот Кијевске Русије, како би кроз слабљење здравих народних елемената дошли до резултата истог као и у Хазарском Каганату — јудаизирати земљу и учинити је својим послушним оруђем.

Први покушај учинили су 986. Дочувши да је кијевски кнез решио да остави многобоштво, заједно с муслиманским и хришћанским проповедницима, пред њим су се појавили и хазарски Јудејци. Ипак, резултати јудејске владавине у Хазарији одвратили би од „изабраног народа“ било кога. Св. Владимир одбацио је учење талмудиста. А када је Русија постала православном, Јудејци су се морали притајити на више година.

Следећи покушај учинили су тек после смрти св. равноапостолног кнеза Владимира. Управо Јудејци су активно подржали Свјатополка Окајаног, узурпатора власти и убицу своје браће, светих Бориса и Гљеба. 1018. године Свјатополк је био разбијен од Јарослава Владимировића у битци на Алти, и бежао је на Запад, препустивши своје јеврејске повериоце вољи судбине. Гнев Кијевљана према јудејском насиљу претворио се у погром, који је учинио крај четворогодишњем господству иноплеменика у руској престоници[66].

Не помиривши се с Јарослављевом победом, тмутаракањски Јудејци постали су 1023. године „спонзори“ похода кнеза Мстислава на Черњигов. Војска бунтовног кнеза састојала се од „Хазара“ и номада. После пораза на Листвени, Јарослав Мудри био је принуђен да пристане на фактичку поделу Русије на Дњепру. После тога Јудејци су, заклоњени Мстислављевом влашћу, могли у Черњиговштини скупљати проценте од готовине уложене у поход. Њихово политичко присуство на Левобрежју било је тако јако да је угрожавало безбедност предстојатеља Руске Православне Цркве[67].

Мстислављева смрт (1036.) осујетила је планове „твораца катастрофа“ и завршила са дељењем Русије. Јарослављево једновлашће омогућило је земљи да живи у миру до саме његове смрти 1054. године. По завештању, кијевски престо припао је најстаријем сину Јарослава, Изјаславу, Черњиговштина — другом, Свјатославу Јарославићу, а трећи, Всеволод Јарославић, отац Владимира Мономаха, добио је на управу Переславску кнежевину, укључујући и земље које су доцније чиниле језгро Московске Русије.

Све док су Јарослављеви синови живели сложно, непријатељи Русије морали су искати нетипична решења за задатке који су стајали пред њима. У другој половини XI века Јудејци су обратили пажњу на нови чинилац у политичком животу руске државе, на тзв. кнежеве-изгоје. То су били они представници разгранале династије Рјуриковића који су из било којих разлога изгубили права на удео и остали без средстава за живот.

Године 1061. Тмутарканци позивају из Новгорода једног од таквих изгоја, кнеза Ростислава Владимировића и смењују с његовом помоћи законитог владара града, Гљеба Свјатославића, сина черњиговског кнеза. То изазива дуготрајан сукоб између Черњигова и Тмутаракања. Ипак, то што се Ростислав брзо укрепио у Тмутаракњу, ставио под своју руку многа племена Северног Кавказа, пре свега Касоге, и  распространио руски утицај све до Каспија, нипошто није одговарало владарима из сенке на Таманском полуострву. Њима је била потребна послушна лутка, а не хировити јунак, и Ростислава су решили да уклоне.

Карамзин пише[68] да су Ростислава отровали херсонски Грци, заплашени његовим успесима и талентима војсковође. Грци су, наводно, послали убицу Котопана (нимало грчко име), који је подсипао отров у вино кнезу. Али потом су сами ти Херсонци „гнушајући се тог злодела, убили изрода камењем“. Није јасно само због чега су тог „изрода“ слали? Противречност ћемо лако решити ако се сетимо да је на Криму уопште живело много бегунаца из разореног Каганата, а Херсонесом је једно време управљао „крштени“ Јеврејин, који је распео св. Јевстратија Постника. Управо ти „Херсонци“ су и наручили убиство од „Грка“ Котопана, желећи не само да уклоне неугодног кнеза, него и да посвађају Русију са грчким народом. Разумљиво је да су прави Грци по заслугама казнили свога самозваног „земљака“, који се уз то и отворено хвастао извршеним злочином.

После Ростислављеве смрти јудејска дијаспора је нашла кључић за срце Свјатослава Черњиговског, врнувши му Тмутаракањ. Тај удеони кнез, кога је св. Нестор Летописац сравњивао са старозаветним царем Језекиљом, обманом је привукао на своју страну Всеволода, а затим изгнао из Кијева старијег брата Изјаслава и заузео руски престо. За то безакоње изобличио га је св. Теодосије Печорски. Узурпатор није дуго владао и умръо је од последица неуспешне медицинске операције.

Всеволод, који је до тада спознао своју грешку, помогао је повратак на престо законитог кнеза. Но, Изјаслав је убрзо погинуо у битци са Свјатослављевим синовима Олегом и Борисом. По вољи Божијој на престо се уздигао богобојажљиви и праведни Всеволод Јарославић, а Свјатослављеви синови, недирнути, нашли су уточиште у Тмутаракњу.

Учврстивши се на кијевском престолу, Всеволод је Черњигов дао на управу своме сину Владимиру Мономаху. Верност ова два кнеза православној вери и националним интересима Русије изазивала је особиту мржњу код „твораца катастрофа“. Романа и Олега Свјатославића Тмутаракањци снабдевају свим неопходним за најам Половаца и шаљу их у нови поход на Черњигов. Али распре међу бунтовницима довеле су до тога да су Половци, закључивши мир са кијевским кнезом, убили Романа, а Олега послали у Константинопољ. Л. Гумиљов указује да су та збивања била последица издаје „Хазара“[69].

За остваривање својих планова непријатељи Русије налазе нове изгоје: Давида Игорјевића и Володара Ростиславовића. Но, вративши се 1085. из Византије Олег приређује у Тмутаркању праву кланицу. Он је тако много коварних „Хазара“ потаманио да неки историчари на то збитије указују као на крај хазарске историје[70].

Ипак, управо тих година Јудејци су скоро остварили свој циљ. Всеволодова смрт 1093. донела је велике промене. Великим кнезом постао је Свјатополк (за Русију несрећно име!) Изјаславовић. Многим његовим недостацима, обележеним у историјској литератури[71], треба додати тесне везе с јудејском дијаспором Кијева, које су заметнуте још пре ступања на престо. Новојављени Булани и Обадије само су се ројили око њега.

Почетком XII века престоница Русије нашла се у рукама јудејских лихвара. Пређашње племство потпуно је изгубило утицај на државне послове. Омладина која није омирисала барут, али зато лакома на новац и улагивање, згртала се око трона. У Кијеву не само трговину и финансије, него и занате, беху присвојили Јевреји[72]. Кијевљани беху спутани мрежом дугова, на које плаћаху сумануте камате. Јудејски зеленаши нису имали чега да се боје — заповедник града Путјата био је најбољи друг и први после Свјатополка покровитељ „Хазара“. Чак је и руску војску сада у походе водио војвода по надимку Казарин[73].

Једина препрека на путу тој кагалној интервенцији био је Владимир Мономах. Против њега су јудејски саветници кијевског кнеза у првом реду и управили свој удар.

1094. године, без обзира на раније „неспоразуме“, они су нашли заједнички језик с Олегом Свјатославићем, и он је пошао на челу хазарско-половачке војске на Черњигов. Опсађен у граду, Владимир Мономах није могао рачунати на подршку мештана, међу којима су главну реч водили Јудејци, уз подршку потомака Сабира, Касога и Јаса. Кнез је морао оставити град и вратити се у Переслављ.

Чудо је већ било то што је Мономахова породица под заштитом малога одреда прошла без штете кроз срџбом захваћено јудејско домобранство. Господ је сачувао корен из кога је израсло дрво руског самодржавља.

За све то време Велики кијевски кнез ни прстом није макнуо да помогне брату, иако је од Кијева до Черњигова пола дана галопом. И то је разумљиво: Свјатополк је сада осим јудејских саветника имао и жену туђинку. Изгубивши од Половаца рат који је испровоцирало његово непосредно окружење, Велики кнез је био принуђен да, ради утврђивања мира, узме за жену половачку књегињу, кћер кнеза Тугоркана. Није ли чудно што победници дају побеђеном кћерку свога вође? Сличан случај се десио када су Хазари-Јудејци потукавши Алане-хришћане принудили њиховог кнеза да узме за жену кћерку хазарског цара. Алански вођ сачувао је власт, али је свој народ натерао да се врати многобоштву. До данас, као жалосни споменик том догађају, стоје на Северном Кавказу руине хришћанских храмова. У сваком случају, тешко да сада можемо разабрати колико је нова кијевска књегиња била Половчанком, а колико — Хазарком.

Било како било, Мономах је изгнан из Черњигова уз очиту попустљивост Кијева, после чега је цело Левобрежје Дњепра подвргнуто нечувеном пустошењу. Градови опустеше, села беху спаљена, храмови лежаху у рушевинама, а по свим путевима вукле су се поворке руских заробљеника. Половци су их продавали кримским Јудејцима, а ови са великом добити препродаваху живу робу по целом Средоземљу, од Кордове у Шпанији до Каира у Египту. Баш у то време (1096.) епарх Херсонеса, Јудејац по пореклу, уморио је глађу 50 руских узника, који се не хтедоше одрећи Христа, и распео светог Јевстатија Постника.

Двадесет година трајао је беспоштедан рат и, ако је побеђивала Степа, руским робљем трговала је херсонска дијаспора, а када је превагу односила Русија, Половце су продавали обитатељи кијевског гетоа. Но, и једни и други новци ишли су у једну кесу, из које се и плаћала узајамна мржња два народа. Завада је тако далеко отишла да се могла завршити само потпуним истребљењем једног од њих. Управо је Мономаху, без обзира на све, успело да обједини руске кнежеве и нанесе Половцима низ убитачних удараца. Један од најважнијих резултата тог степског рата било је уништење змијског гнезда на обали Азовскога мора: од почетка XII века Тмутаракањ ишчезава са страница летописа.

Ипак, не мање него рат, од Мономаха је напрезање снага изискивала борба с унутрашњим непријатељима. Скуп Рјуриковића у Љубечу, сазван по његовој иницијативи, успоставио је мир у држави. Али то није одговарало творцима катастрофа. Још се кнезови после скупа нису успели вратити на своје поседе, а страшно злодело већ је узбуркало земљу и поставило је на руб нове размирице. Давид Игорјевић, који је у своје време живео у Тмутаракњу, са потајном сагласношћу Свјатополка, ослепео је кнеза Васиљка Ростиславића. И опет је Мономах морао предодвраћати међусобни рат и успостављати правичност.

Тако је Свјатополкова политика довела до дуготрајног, изнурујућег рата с Половцима и непрекидно одржавала земљу у стању најтеже унутрашње кризе. Штавише, кијевски кнез својом пажњом није заобишао ни Православну цркву. Нарочитим нападима изложени су иноци Кијево-Печерске обитељи[74].

Стање земље беше такво да је, чинило се, за непријатеље Русије дошло време реванша. Но, привиђење победе по ко зна који пут испарило је пред лицем изненађеног „изабраног народа“. Сав њихов тријумф над Руском Земљом држао се на власти Великог кнеза. Када је 1113. године Свјатополк умръо, у прах се расуло јудејско господство.

Натрпевши се зала, житељима Кијева није се хтело да приме ни синове Свјатослава Черњиговског, подстрекача братоубилачке смутње, ни Свјатополковиће, децу најбољег друга кијевских зеленаша. Народ је као Великог кнеза хтео видети само Владимира Мономаха. Но, за њега је ићи у Кијев, још покоран јудејском богатству, било исто што и гурнути главу у чељуст лава. И он је одустао од врховне власти. У условима безвлашћа, народ је устао против Јудејаца и њихових покровитеља: „Опљачкали су кућу заповедника града по имену Путјата и све Жидове, који беху у престоници под посебним покровитељством користољубивога Свјатополка“[75].

Када је штићеницима пређашњег режима ваљало изабрати између народног гнева и власти Мономаха, они сами су се обратили њему са позивом. Сада се Мономах без бојазни могао појавити у престоници. Један од првих његових указа био је уперен против злоупотребљавања зеленаштвом, а јудејски зеленаши беху протерани изван граница Русије.

Чинило се да руска земља може одахнути душом. Али 1117. у Черњиговштину су се преселили становници донске Бјеле Веже. Гумиљов их назива Русима[76]. Тешко да је тако. Приближно у то време од Половаца у Русији траже спас многи степски народи: Берендеји, Печењези, Торци. Напоредо с њима, Велики кнез решава и судбину Бјеловежаца које је, за разлику од номада, он „радо примио“. Али, да су досељеници из Бјеле Веже били Руси, њих не би ставили у исти ред са Печењезима и Торцима, него их просто примили на родној груди. Бјеловешци су били странци. Карамзин, приповедајући о изградњи нове Бјеле Веже на 120 врста од Черњигова, указујући на „камене зидине, торњеве, капије и друга здања“ саграђене по хазарском обрасцу, отворено назива градитеље Саркела бр. 2 „Хазарима“[77].

Град, који су саградили досељеници, одликовао се значајним размерама: зидина тврђаве имала је четири врсте дужине. Очигледно, овде су се сабрали сви преживели Хазари, не само из Саркела, него и из других степских градова Каганата: Осјењева, Сугрова, Балина, Чешљујева. Ни само место изградње нове Бјеле Веже није изабрано случајно — то је средиште расељавања Хазарији оданих народности на руској земљи, о којима се горе већ говорило.

Дакле, свега четири године после протеривања кијевских зеленаша, у Русији се појавио нови инкубатор антихришћанске идеологије и антируских интрига. Зар се нису одавде у будућности размилели по Украјини они који су освојили такву власт да, по Гогољевим речима, „…ако Жидову није унапред плаћено, онда се ни богослужење не може вршити… и ако пасји Жидов не метне знак нечистом својом руком на Свети Колач, онда се ни Колач осветити не може“[78]?

Практично све важније хазарске градове стигао је тежак удес. Чак ни после разарања они нису остављени на миру од судбине: престоница Итиљ још у XIII веку била је, током новог подизања, потопљена водама Каспијског мора; Саркел на Дону се средином ХХ века скрио под површином Цимљанског водохранилишта (акумулационог језера); скоро сасвим су потонуле у валима Азовског мора рушевине Тмутаракања. Но, развалине черњиговске Бјеле Веже још чекају своје истраживаче.

У XIII веку њу су разрушили Монголи, али овде је још у XVIII веку постојала насеобина „иностранаца“, која је називана Бјеловешком Колонијом[79]. Занимљиво је да на граници Пољске с Белорусијом до данас постоји месташце Бјеловеж.

Ако се погледа на карту Белорусије, цео њен југозападни део заузима Пољеска низија. Западно од ње находи се пољски Бјаловјаж, а источно — черњиговска Бјелаја Вежа. Некада су у овдашњим шумама кијевски кнезови, пољски краљеви и руски цареви волели ловити зуброве (европски рођак бизона, врста тура — прим. прев.), о чему ћутке сведочи древни град Туров. Сам шумски масив био је познат још Херодоту, али назив Бјеловешка Гора почео се употребљавати за означавање његовог западног дела од XIII века. То повезују са подизањем стражарске куле (веже), обојене белом бојом, у граду Каменцу, у Брестској области, од стране кнеза Владимира Васиљковића. Можда је, кажу завичајни проучаваоци, отуда и потекао назив околних шума[80]. Ипак, није ли једноставније, уз постојање два једноимена града, претпоставити да је од једног од њих Гора и добила назив Бјеловешка?

Овако или онако, већ пре 700 година назив једног од најважнијих хазарских градова, с којим су Јудејце везивале посебне наде на превласт у Источној Европи, био је истоимен са тим шумским масивом. А крајем ХХ века баш овде је потписан споразум, којим је почео распад највеће у свету државе, која се усудила да стане на пут светској закулиси пре хиљаду година.

Ђаво воли подсмевке, и често обележава њима свој траг у историји, користећи за то именице. Староруска реч „вежа“ има много значења, али зато Саркел у дословном преводу с хазарског означава… „Белу Кућу“[81]. Сетимо се још једном да је Саркел за јудејце био символом господарства „изабраног народа“. Данас многе земље имају свој „Саркел“. Сједињеним Америчким Државама управља се из Беле Куће. Енглеска има свој Уајт Хол. После краха соц-логора, велике и мале „Беле Куће“ почеле су у разним земљама расти као печурке после кише. Најупадљивија, дакако, у Москви. Када 1993. Врховни Совјет, који је заседао у њему, није оправдао наде закулисних господара, московска Бела Кућа променила је своје станаре и сада се у њој налази подружница светске владе. И у осталим руским градовима појавила се чудна навика називати управна здања Белим Кућама. Чак и у Србији владина резиденција од почетка 90-их налази се у „Белом Двору“.

Савремена Хазарија распрострла се шире од старе: од Саркела на Потомаку до Саркела на реци Москви. Она наступа, и на стратегијској карти света своје победе обележава значкама с натписом „Бела Кућа“.

Превео Драган Буковички

БИБЛИОГРАФИЈА:


 

 


[1] Неопходно је повести рачуна о томе да наведене области тек отприлике оцртавају границе територија што су улазиле у Хазарски каганат – В. М.

[2] Гумилев Л. Н. Тысячелетие вокруг Каспия. – Баку, 1990. стр. 66-67.

[3] Исто, стр.151.

[4] Плетнева С. А. Хазары. – М., 1986. – стр. 32-33.

[5] Исто, стр. 46.

[6] Гумилев Л. Н. Тысячелетие вокруг Каспия. – Баку, 1990. – стр. 152.

[7] Гумилев Л. Н. Древняя Русь и Великая Степь. књ. 1. – М., 1997. – стр. 57.

[8] Август, Гај Јулије Цезар Октавијан (23. IX 63. пре Хр. – 19. VIII 14.), римски император, усиновљени сестрић-унук Јулија Цезара.

[9] Гумилев Л. Н. Тысячелетие вокруг Каспия. – Баку, 1990. стр. 147.

[10] Етничка припадност Туркијаца (Татаро-турака) није опредељена. По једној верзији, они су потомци Сјунуа (Хуна), по другој – полиетничка скупина, обједињена туркијским језиком.

[11] Ефталити, како се сматра, обједињење неколиких племена „Белих Хуна“ (можда Тохара), образовали су у V-VI веку своју државу у Средњој Азији, Авганистану и северозападној Индији. Етничка припадност Ефталита источноиранским племенима допушта да се сматрају Аријевцима.

[12] Хосрој I је владао 531-579. гг. Спровео управно-пореску реформу, створио редовну војску; при њему је сисанидска држава достигла највиши процват.

[13] Савез с Византијом је не једном нарушаван; 576. Туркијци су били узели Боспор (Керч), а 581. опсађивали Херсонес.

[14] Гумилев Л. Н. Древние тюрки. – М., 1993. стр. 147.

[15] О „малом народу“ подробније в.: Шафаревич И. Р. Сочинения в 3 т. Т. 2. Русофобия. М., 1994, стр. 110.

[16] Јест. 9:16

[17] Пс. 136; в. Дубнов С. М. Краткая история евреев. – М., Сварог, 1996. – с.149;

[18] Јездра, 2:64.

[19] Флавий Иосиф. Иудейские древности. Књ. 11, гл. 1, ст. 3.

[20] Јн. 8:44.

[21] Мухамед (570/580-632 гг.) – сагласно муслиманској традицији и Корану, последњи посланик Алаха и највећи пророк, утемељивач ислама. 610. године иступио с проповедањем ислама, 622. се преселио из Меке у Медину (хиџра). 630. победоносно ступио у Меку. По предању, покушавала га је отровати једна од његових жена, Јеврејка пореклом.

[22] Омер ибн ел-Хатаб (око 580-644 гг.) – калиф, тј. религиозна и световна глава муслиманске државе (634-644 гг.). За његове владавине од Арапа беху завојевани Палестина, Сирија, Ирак, Западна Персија, и започето освајање Египта.

[23] Дубнов С. М. Краткая история евреев. – М., Сварог, 1996. – стр. 270-271.

[24] Ктесифон – град на левој обали Тигра, недалеко од савременог Багдада. Од 266. – престоница сасанидске Персије, један од највећих и најбогатијих градова позне антике; 637. је био заузет и порушен од Арапа.

[25] Град у Средњој Азији.

[26] Хорезм – древна државна творевина у Средњој Азији и Приараљу. Познат од прве половине 1. хиљадугођа пре Христа. Основан од аријских племена Сака и Масагета. Од VI века до нове ере делимично завојеван од Персије. У првим вековима после Христа улазио у састав Кушанског царства. Од IV до VI вв. – независна држава с престоницом у г. Кјату (близу савр. града Бирунија). 712. освојен од Арапа.

[27] Введение христианства на Руси. – М., 1987. стр. 14.

[28] Лав III Исавријанац (око 675-741 гг.) – византијски император (717-741), оснивач Исавријске династије. Исељеник из Мале Азије. Истакнути војсковођа, нанео је Арапима низ пораза и потиснуо их из Мале Азије. Присталица и основни организатор јереси иконоборства, заплене манастирских поседа. Принуђавао византијске Јевреје на крштавање, чиме је изазвао њихово масовно исељавање.

[29] Северни Крим. Назив „Крим“ почео се широко користити тек после монголског периода, и изведен је од турске речи „qirim“, која значи „ров“, и односи се више на Перекопску превлаку; стара руска реч „перекоп“ је превод турског „qirim“. До монголског периода Крим и на њега наслоњене копнене области називане су Тавридом (по племену Тавра, што живљаху овде, у крајњој мери, од почетка 1. хиљадугођа пре Христа).

[30] Гумилев Л. Н. Древняя Русь и Великая Степь. књ. 1. – М., 1997. – стр. 80.

[31] Исто, стр. 166.

[32] Исто, стр. 156-166.

[33] Исто, стр. 160-175.

[34] Буртаси – племе земљоделаца и ловаца, што је у VIII-IX веку обитовало на десној обали средњег тока Волге, даначници Хазара; Сабири – Хазарима сродна племена, у VII-VIII веку живљаху у доњем току р. Куме и у сев. Дагестану; Гузи – племена која су обитавала у Северном Приараљу.

[35] Гумилев Л. Н. Древняя Русь и Великая Степь. књ. 1. – М., 1997, стр. 169-175.

[36] Албанија Кавкаска – једна од најстаријих држава Кавказа, налазила се у Закавказју, на територији Азербејџана, у доњем току река Куре и Аракса. Први пут се помиње у писаним изворима IV века пре Хр.

[37] Итиљ – престоница Хазарског Каната у VIII-X вв. на доњој Волги, 15 км више Астрахања.

[38] Печењези – туркојезични номадски народ, у VIII-Х вв.обитавали међу доњим токовима река Волге и Јаика (данас Урала). У Х веку су се преселили у Прицрноморске степе.

[39] БСЭ, 2. изд., „Саркел“.

[40] Плетнева С. А. Хазары. – М., 1986. – стр. 68.

[41] Иоанн (Снычев), митрополит Санкт-Петербургский и Ладожский. Самодержавие духа. – СПб., 1995. – стр. 20-21.

 

[42] Ключевский В. О. Русская история: Полный курс лекций в трех книгах. Књ. 1. – М., 1993. – стр. 119.

[43] История государства Российского: Жизнеописания. IX-XVI вв. – М., 1996. стр. 8.

[44] Асколд и Дир – кијевски кнежеви (друга половина IX в.). Извршили поход на Константинопољ. По неким подацима – Хришћани. Убијени од кнеза Олега око 882. г. Постоји верзија како је постојао само кнез Асколд, а да је Дир његов надимак или звање.

[45] История государства Российского: Жизнеописания. IX-XVI вв. – М., 1996. стр. 31-35.

[46] Тмутаракањ, Таматарха – град на Таманском полуострву, био центар истоимене кнежевине.

[47] Иоанн (Снычев), митрополит, Самодержавие духа. – СПб., 1995. – стр. 20-21.

[48] История государства Российского: Жизнеописания. IX-XVI вв. – М., 1996. стр. 42.

[49] Гостомисл – последњи словенски владар Новгорода Великог. Полаже се да је Олга била његова нећака, или унука. Кнез Рјурик је Гостомислу долазио зет.

[50] При крштавању књ. Олге император је био њен крсни отац, на шта му је Олга и указала, додавши да су бракови између крсних очева и кћери забрањени од Цркве. Уосталом, саопштење о императоровој просидби може се сврстати у област митова.

[51] У Пскову су дуго чуване саонице књегиње Олге. Саонице беху почасно превозно средство, на коме су се знатни Русићи возили чак и летом.

[52] Свјатослав Игорјевић (страдао 972/973.) , Велики кнез Кијевски, чувени војсковођа, победио Волшку Бугарску, Хазарију, дунавску Бугарску, ратовао с Византијом. Убијен при преласку преко дњепарских прагова од Печењега.

[53] Семендер – најстарија престоница Хазарије, налазила се на р. Терек, поред савремене станице Шелковске.

[54] Гумилев Л. Н. Древняя Русь и Великая Степь. књ. 1. – М., 1997. – стр. 67.

[55] Исто, стр. 242.

[56] Дубнов С. М. Краткая история евреев. М., Сварог, 1996, стр. 274-275; Астахова А. Народ Торы и табака. // Итоги, 2000. № 30, стр. 46-50.

[57] Гумилев Л. Н. Древняя Русь и Великая Степь. књ. 1. М., 1997, стр. 353; История Русской Церкви. Издание Спасо-Преображенского Валаамского монастыря, 1991, стр. 56-57.

[58] Дубнов С. М. Краткая история евреев. М., Сварог, 1996, стр. 372.

[59] Чланови секте одрицали су Свету Тројицу, свете, богохулно се исмевали над светињом: ломили иконе, бацали у нужнике Причешће итсл. Осуђени су Саборима Руске Православне Цркве крајем XV – почетком XVI вв. Неколико најзлобнијих јеретика беху погубљени.

[60] Зимин А. А. Россия на рубеже XV-XVI столетий. М., 1982, стр. 82-83.

[61] Свети прп. Јосиф Полоцки постигао је да се јеретици осуде, а Зосима уклони с митрополитског престола. У циљу борбе против жидовствујућих, прп. Јосиф је написао књигу „Просветитељ“.

[62] Гумилев Л. Н. Древняя Русь и Великая Степь. Књ. 1. М., 1997, стр. 242;

[63] Плетнева С. А. Хазары. М., 1986, стр. 16.

[64] Карамзин Н. М. Предания веков. М., 1987, стр. 176.

[65] Гумилев Л. Н. Древняя Русь и Великая Степь. Књ. 1. М., 1997, стр. 316.

[66] Исто, стр. 330.

[67] Исто, стр. 314-316.

[68] Карамзин Н. М. Предания веков. М., 1987, стр. 149.

[69] Гумилев Л. Н. Тысячелетие вокруг Каспия. Баку, 1990, стр. 270.

[70] Исто, стр. 270.

[71]Карамзин Н. М. Предания веков. М., 1987, стр. 769.

[72] Гумилев Л. Н. Древняя Русь и Великая Степь. Књ. 1. М., 1997, стр. 360.

[73] Исто, стр. 360.

[74] История Русской Церкви. Издание Спасо-Преображенского Валаамского монастыря, 1991, стр. 53.

[75] Карамзин Н. М. Предания веков. М., 1987, стр. 777.

[76] Гумилев Л. Н. Древняя Русь и Великая Степь. Књ. 1. М., 1997, стр. 358.

[77] Карамзин Н. М. Предания веков. М., 1987, стр. 172.

[78] Гоголь Н. В. Собрание сочинений в 7 тт. Т. 2. Тарас Бульба. М., 1966, стр. 70.

[79] Карамзин Н. М. Собрание сочинений. Т. 2. М., 1989, стр. 276.

[80] Советский Союз. Белоруссия. М., 1967, стр. 242.

[81] БСЭ, 2. изд., чл. „Саркел“.

(Visited 519 times, 3 visits today)
ТЕКСТОВИ