Огњен Војводић: СОВЈЕТСКА ДУБОКА ДРЖАВА И РУСКИ РАТ ЗА РУСИЈУ

Совјетска Украјина је хибридна творевина СССР-а креирана ради распарчавања Русије, као што је у Југославији Косову и Метохији, области Србије, наметнут статус покрајине као посебне федералне јединице ради одвајања од Србије, насељавања албанским народом и припајања Албанији

---

Ове године 24. фебруара Руска Федерација је почела одбрамбену и ослободилачку Специјалну операцију демилитаризације и денацификације Украјине од нацистичке власти која спроводи терор над руским народом и која је припремала војну офанзиву на Русију. Предсједник Руске Федерације, Владимир Путин, је у званичном образлагању ослободилачке Специјалне операције навео чињенице о политичком, природном и повјесном праву Русије на руски етнички и државни простор Украјине. Терор на руском народу у Украјини се отворено спроводи од 2014. године, када су нацистичке организације уз помоћ инструктора атлантске алијансе свргнуле легалну власт и починиле масовне злочине над руским политичким представницима и становништвом. Зато је Русија била приморана на нужну одбрану руског народа Украјине, који чини више од 65 одсто становништва, као и на одбрану руских граница од украјинске војске која се наоружавала НАТО офанзивним оружјем у плану прогона руског народа из Украјине и војног напада на Русију.

Руска Федерација је у „последњем тренутку“ почела Специјалну операцију одбране руског народа Украјине и одвраћања украјинских војних формација и провокација према границама Русије. У програму НАТО напада на Русију, у Украјини су формиране и лабораторије биолошког оружја, о којима је руска војска пронашла доказни материјал на простору ослобођене Украјине. Такође, Специјална операција ослобађања Украјине од нацистичког режима представља постизање безбиједности руског и европског простора, и успостављање равнотеже војне нуклеарне моћи на глобалном плану, то јест спречавање Трећег свјетског рата – рата на простору Европе и Русије, Африке и Азије, и Блиског Истока, у којем би Америка, као изазивач рата, била посматрач и „помиритељ“, и окупатор, као у Другом свјетском рату. О плану НАТО напада на Русију преко украјинске војске свједочи и пакет америчке помоћи Украјини у износу од 30 милијарди долара, од тога 15 милијарди у виду војне опреме, који је уведен у сенатску процедуру 19. јануара 2022. године, мјесец дана прије почетка руске операције у Украјини.

После преврата у Кијеву, 2014. године, у Украјини се спроводи протјеривање и убијање украјинског руског народа и његових политичких и медијских представника. Међу првим масовним злочинима било је спаљивање живих људи, преко 50 представника руског народа, у згради Дома синдиката у Одеси. Протеклих десет година у граду Харкову украјински нацисти су убили скоро хиљаду људи – руских политичких активиста, новинара, и оних који су на друштвеним мрежама негативно коментарисали поступке власти или подржавали Украјинску православну цркву Московске патријаршије. У истом периоду на простору Украјине је убијено преко 15 хиљада присталица опозиционих и проруских партија, као и припадника Украјинске православне цркве МП. Руски народ у Доњецкој и Лугањској области је после 2014. године био приморан да се оружјем брани од нацистичког терора, а стотине хиљада Руса је избјегло у Русију. Законски је забрањен рад политичких партија руског народа, три најјаче партије парламентарне већине, као и рад медија на руском језику и свих медија који су извјештавали о страдању руског народа Украјине. Кулминација ускраћивања основних људских права руског народа Украјине достигнута је јануара 2021. године забраном употребе руског језика у јавном простору. Као у нацистичкој Њемачкој, украјинске власти су организовале друштвени живот у медијски изолованој стварности, не допуштајући истрагу нити медијско извјештавање о терору над украјинским руским народом.

Садашњи терор над руским народом Украјине је синтеза комунистичке и нацистичке идеологије, непријатељске према православљу и православном словенству, а у континуитету католичке унијатске мисије у Украјини. Терор над руским народом Украјине спроводи се од окупације Царске Русије у Октобарској револуцији и формирања СССР-а и Совјетске Републике Украјине декретом Комунистичке партије 1922. године. Нацисти и социјалисти Њемачке су направили коалицију у Хитлеровој Национал-социјалистичкој њемачкој радничкој партији (Nationalsozialistische Deutsche Arbeiterpartei), чија је пракса касније коришћена у Р. Украјини у интересу „националног јединства“.

ВОЈНО-ВЈЕРСКА КАТОЛИЧКА КОАЛИЦИЈА ХРВАТСКЕ И УКРАЈИНЕ

Коалиција католичких или германизованих словенских народа је у украјинском рату показала своју војно-вјерску стратегију, од протјеривања православних Словена до узајамног помагања Словена католика и оних у процесу конвертирања у католицизам. Поред Пољске, прворазредни примјер прогона православних Словена је Хрватска, из које је од распада Југославије протјерано скоро милион православних Срба, у програму довршавања геноцида над српским народом у нацистичкој Хрватској у Другом свјетском рату. Сарадња хрватских и украјинских нациста траје од Другог свјетског рата. Украјински нацисти су учествовали у ратним злочинима у Хрватској а хрватски у Украјини. Као чланица Вермахта, Хрватска је слала војску против Русије, док је у Хрватској спровођен геноцид над српским и јеврејским народом.

После уништења и прогона српског народа у Хрватској уз помоћ војне атлантске алијансе, Хрватска је награђена чланством у Европској унији за остварење постављених циљева, тј. за протјеривање православног српског народа са јадранског приморја.

Такав тип операције је планиран да се спроведе у Украјини, операција уништења и протјеривања руског народа уз НАТО логистичку и стручну помоћ, посебно са приморја Азовског и Црног мора, због чега би Украјина била награђена чланством у ЕУ. Зато, значајно мјесто у украјинском програму протјеривања православног народа имају хрватски (и албански) инструктори, искусни у прогону православног српског народа уз помоћ НАТО пакта. У НАТО програму покривања приморја Средоземља је и учлањење Црне Горе у НАТО, које је спроведено против воље већине народа.

ПРОЈЕКТИ ОДВАЈАЊА РУСИЈЕ И СРБИЈЕ ОД МОРА – Као што је Пољска креирана као анти-Русија и Хрватска као анти-Србија, тако су пројектоване Украјина (као нови модел анти-Русије) и Црна Гора (као модел анти-Србије и анти-Русије), у којима су због већински православног становништва пројекти остваривани новом мисионарском методом – програми идентитетске индоктринације су спровођени у социјалистичким системима Совјетског Савеза и Југославије. Као Пољска и Украјина, Хрватска је креација католичке, нацистичке и комунистичке политике: у Аустроугарској су постављене основе формирања католичке хрватске нације, у Краљевини Југославији су формиране прве области под називом Хрватска и уставом признат назив хрватског језика (дијалекат српског језика), а 1941. нацисти су формирали Независну државу Хрватску која је у сличним границама призната у Социјалистичкој Југославији као република која стратешки заузима југословенско јадранско приморје. Тако је комунистичком колонизацијом Русије, у СССР-у формирана и проширивана и Р. Украјина ради одвајања Русије од Азовског и Црног мора, од рудничких ресурса и најплодније земље на Земљи – житнице чернозема. Када је програм проширења Украјине довршен, почело је спровођење сецесије. (Ватикан је први признао сецесију Украјине, као претходно Пољске и Хрватске.)

После протјеривања српског народа, Хрватска сада позива и даје уточиште украјинским избјеглицама као својим пријатељима, тј. као непријатељима руског и српског народа, док у Украјину шаље хрватске војне добровољце у рат против Русије. Пољска и хрватска римокатоличка мисија су за православну дјецу, избјеглице из Украјине, одмах организовале вјерски васпитни програм: прије свега обавезно учење латинске писмености, као што ни српској мањини у Хрватској није дозвољено коришћење ћириличног писма.

СОВЈЕТСКА ДУБОКА ДРЖАВА

Политички појам „дубока држава“ данас већина људи на Земљи везује за Америку, «дип стејт», а заборавили смо да је најпознатија и најдубља дубока држава на свијету била у Совјетском Савезу, структурално и доктринално у социјалистичким државама, по чијем уређењу је појам и настао, али који је као државна доктрина креиран у Сједињеним Америчким Државама, првој државној творевини насталој револуционарним рушењем традиционалног државног уређења – Америчком револуцијом. САД и СССР су својом структуром креиране у духу „дубоке државе“, формиране од организација и покрета субверзивне и револуционарне природе. У СССР-у, као и у Југославији, хибридним државним творевинама, „дубока држава“ је била државна доктрина и идеологија. Данашња Русија још страда од совјетске дубоке државе – многи друштвени и политички проблеми Русије последица су идеологије и институција совјетске дубоке државе. У рату и миру „она“ је виновник опструкција и саботажа, спремна да се обрачуна и са „својом“ војском на фронту. Предсједиштво Русије је у тајности морало чувати податке о почетку и стратегији Специјалне ослободилачке операције од активиста совјетске дубоке државе. Руска Специјална ослободилачка операција у Украјини је започела Специјалну операцију ослобађање руског народа Украјине, али и Русије од кадрова совјетске дубоке државе.

У свим државним уређењима постоји дубока држава као континуитет кадрова државне управе, коју наслеђује изабрана демократска власт или владари наследног племства – аристократије. Такву дубоку државу можемо назвати наследном аристократијом администрације или организованим ортачким особљем државне управе. Администрација великих државних система, препуштена себи, постаје сврха самој себи и спремна ради опстанка да се обрачуна са државом. Сјетимо је Гогољевих „Мртвих душа“ и описа корумпиране бирократије Царске Русије, коју је касније комунизам, као модел неморала и корупције, умножавао у сврху уништења руске државе и народа. Међутим, постоје идеолошке структуре дубоке државе, које идеологијом прикривају и  криминогене кадрове ради остварења идеолошког интереса.

Сукоби структура совјетске дубоке државе је и рушење Совјетског Савеза и брзо напуштање република СССР- а у којима руски народ данас трпи терор. У Руској Федерацији је, до ослобађања Јужне Осетије и Крима, руски народ био у неизвјесности да ли је власт Русије совјетска или руска. Совјетски дух дубоке државе је ослобађање и остављање ослобођених области, као напуштање Кијевске области, у Специјалној ослободилачкој операцији, због чега је руски народ Украјине у страху од одласка руске војске са ослобођених простора. Када је почела руска Специјална операција „пола“ редакције Спутњика је напустило Русију. Гледали смо инцидентни иступ новинарке на руској државној телевизији, пропаганду подршке власти Украјине против руског народа Украјине. Дакле, данас Русија води одбрамбену борбу са спољашњим и унутрашњим непријатељем, брани Русију од НАТО оружане офанзиве и на унутрашњем плану од совјетске дубоке државе.

Дубока држава је и психолошки и психосоциолошки појам, стање свијести, којим човјек на несвјесном нивоу може бити опсједнут услед дуготрајне друштвене идеолошке индоктринације. Напримјер, психолошко стање аутоцензуре својих људских и политичких права, изговорене и писане ријечи, и контролисања политичких и идеолошких ставова суграђана и сусједа. Совјетски програм контроле свијести становника СССР-а базирао се на идеолошком идентитетском инжењерингу, промјени православног историјског идентитета и учитавању новог, као што је украјински, што је био програм совјетске дубоке државе. Опсједнутост духом дубоке државе може бити под псеудонимом патриотизма, као у совјетској Украјини и бившим југословенским републикама, или у Сједињеним Америчким Државама, иако су те творевине настале на повјесним просторима других народа, прогнаних у походима евроатлантског колонијализма и комунизма.  

У Сједињеним Америчким Државама дубоку државу чини војноиндустријски комплекс, обавјештајне службе, медијске корпорације, банкарски систем, државне отуђене или упоредне установе, интересна и идеолошка удружења, приватне и полудржавне корпорације, тајна и полутајна идеолошка и религиозна друштва, која утичу на државну политику усмјеравајући је својим интересима. У Западном свијету основу дубоке државе од средњег вијека чини римокатолицизам, као духовна и државна доктрина Западне цивилизације, од крунисања краљева до контроле душевног и друштвеног живота, у којој је протестантизам дио истог повјесно-политичког процеса. Признавање папског примата и Конкордата подразумијева предавање дијела суверености папској држави, чему су се противили и католички краљеви. Данашња величина државе Ватикан је само симбол најдубље државе Западног свијета, а папа персонофикација „планетарног“ поглаварства.

ГЛУМАЦ ГЛОБАЛИЗМА – Актуелна државна кадровска политика Украјине је континуитет комунистичке и нацистичке кадровске политике, са америчким маркетиншким моделом постављања глумца за предсједника. Филмска продукција СССР-а се базирала на идеолошкој пропаганди, као и у Југославији. Владимир Зеленски, глумац комичар, продукт совјетско-америчког медијског менталитета, изабран је за предсједника Украјине као наводни Јевреј ради представе националног и политичког покрића нацистичке власти и геноцида над руским народом. Тако је рађено у СССР-у постављањем несловена на мјесто предсједника и већине руководства ради разградње руске државе и народа. Зеленски продужава рат у Украјини по налогу Америке јер то није његов народ, и Украјину не доживљава као отаџбину, као што је совјетско предсједништво, већином неруске народности, планирано жртвовало руски народ у Другом свјетском рату. Посао глумца је да глуми задате улоге, да „лаже“, као Зеленски у режији режима нацистичке власти атлантистичке агенде. Тако је Зеленски, као глумац, научио такозвани украјински језик, ради разликовања од руског којим од дјетињства говори, којим је говорио у предизборној кампањи као и у глумачкој каријери, због чега сада у јавним обраћањима „украјински“ говори усиљено и отежано (не само због коришћења синтетичких стимуланаса).

УКРАЈИНСКА НАЦИЈА И УКРАЈИНСКИ ЈЕЗИК

Украјинска нација је примјер идеолошке нације, какве су креиране у комунистичким системима СССР-а и Југославије, у континуитету креирања римокатоличке словенске нације на простору данашње Украјине у мисији разградње руског православног царства и народа. Основе украјинске нације су креиране у католичкој колонизацији простора и народа православних Словена, коју је, као авангарда словенског римокатолицизма према православној руској царевини, спроводила Пољска и Посполита (католичка коалиција Пољске и Литваније) а од 17. вијека Аустроугарска – на простору данашње Украјине под аустроугарском окупацијом, али и ван својих граница уз помоћ словенских сарадника. У Другом светском рату нацистичка Њемачка је на простору данашње Украјине и Бјелорусије формирала окупациону област Рајхскомесаријат Украјина (Reichskommissariat Ukraine), нацистичку Украјину, која је била једна од основа формирања данашње државе и идеологије Украјине. Многи комунистички кадрови совјетске Украјине су били присталице нацистичке и унијатске политике. Совјетска Украјина се није обрачунала са нацистичким и унијатским кадровима јер је примарно било спровођење државног програма „украјинизације“.

Теорију територије као одредницу националног идентитета користи римокатолицизам као наслеђе римског империјализма, а наследила је модерна Европа, и после Француске револуције, као и европска нацистичка и фашистичка национална политика. Теорију територије или топонима као одређење националности користи и европски колонијализам за распарчавање ваневропских народа, а користио је и Совјетски Савез за креирање нових нација ради распарчавања руског народа и простора. Православни Словени су очували природно и православно предање народности засноване на роду – народу, и на предању вјере и општег културног континуитета предака.

У том програму њемачка славистика 19. вијека (аустрославистика) је у програму римокатоличког прозелитизма вршила колонизацију руског језика издвајањем и кодификовањем дијалеката руског језика као нових националних језика а ради издвајања дјелова руског народа и креирања посебних нација. Такву мисионарску методологију латинска славистика спроводи од средњег вијека у различитим варијантама, уопштено условно датирано – од времена Светих Ћирила и Методија. Такав мисионарски метод мисија латинске славистике је спроводила на Балкану у колонизацији српског језика, чега је резултат разградња српског језика у више дијалеката као нових језика нових назива, а која је имала највише успјеха управо од почета 19. вијека, у аустрославистичком југословенском језичком пројекту.

Суштинска разлика између руског језика и „украјинског језика“ као кодификованог руског дијалекта, је у начину и квалитету кодификовања. Руски језик је кодификован стандардом књижевног језика, принципом континуитета књижевног језика, култивисања и усавршавања, а кодификација руског украјинског дијалекта је вршена простим регистровањем простог дијалекта као таквог, ради раскида са континуитетом, културом и разумијевањем руског књижевног и народног језика. Принцип кодификовања простог дијалекта као књижевног језика примјењује се ради упрошћавања језика, ради колонијалне културне категоризације народа, чиме се постиже прогресивно упрошћавање језика и свијести нараштаја „нових нација“ који касније не могу разумјети сложени и култивисани језички систем свог културног континуитета и историјског идентитета.

У креирању „украјинског језика“ кодификовањем руских дијалеката, ради радикалне разлике са руским језиком, украјински језикословци, сарадници њемачке славистичке канцеларије, пошли су у крајност креирања комбинација гласова и израза у формирању другачијег језика – које се граниче са комичним и какафонијом: намјерним неологизмима, мијењањем постојећих ријечи додавањем гласова, стварањем сазвучја и структура ријечи које у Украјини нико не може лако да изговори и разумије. У лингвистичкој лабароторији украјинских унијата креиран је филолошки франкештајн – комбиновањем „мртвих“ и страних ријечи, измишљених израза и сазвучја, нове терминологије, лексике, фонетике, уличког говора, као у Орвеловом опису државног креирања новоговора нове нације.   

У совјетској Украјини становништву је наметан „украјински“ језик и национални идентитет преко школе, условљавањем уписа факултета, запослења и остваривања других људских права. Наметање нове нације је вршено и фалсификовањем пописа становнишва и школском индоктринацијом дјеце да се изјашњавају као Украјинци, а не Руси, као њихови родитељи. Учитавање идентитета „украјинске нације“ и учење „украјинског језика“ била је стратешка совјетска културна политика. После распада СССР-а, совјетска република Украјина је „изгласала“ независност у совјетским границама на покраденом референдуму, на којем је већина становника гласала за останак у Руској Федерацији. Тада почиње нови прогон Руске православне цркве и народности у католичком и комунистичком континуитету и нацистичком наслеђу, а под псеудонимом православне украјинске цркве и украјинске нације. Тада су креирани нови национални државни симболи паганске нацистичке симболике, а које је промовисала и совјетска комунистичка културна политика. Успјех украјинске језичке политике је постигнут законском забраном употребе руског језика у јавном простору у Украјини јануара 2021. године.

УКРАЈИНСКИ УНИЈАТИЗАМ

Актуелна украјинска власт је свој римокатолички карактер потврдила и прије два мјесеца (10. марта) позивањем папе да поново посјети Украјину, као знак пастирске помоћи у рату пратив православне Русије. Потом је предсједник Зеленски 22.03.2022. позвао папу Франциска да буде посредник у преговорима између Кијева и Москве. Папа је поводом позива украјинских званичника изјавио да разматра посјету Украјини. Од почетка рата у Украјини папа је оптужио предсједника Русије за изазивање рата. Разлог римокатоличког разочарења ратом у Украјини је прекид програмске прозелитске римокатоличке мисије у Украјини и Русији. Украјинска власт није као помиритеља позвала Цариградског патријарха, иако је 2018. године, према програму евроатлантстког екуменизма, неканонској Православној цркви Украјине додијелио аутокефалност у односу на Руску православну цркву – канонску Украјинску православну цркву Московске патријаршије. Украјински војници нацистичких формација јавно се медијски моле римском папи као свом светом оцу, а не Цариградском патријарху. Зашто? Зато што је сврха оснивања и аутокефалности Православне цркве Украјине прелазак у римокатолицизам, који је рацонализација хришћанства, тј. атеизација, а потом у паганизам као идентитет нове нацистичке нације. О антихришћанској паганској природи украјинске нацистичке националне политике, поред  државне симболике, свједочи и нови национални „украјински“ поздрав – Слава Украјини – креиран као антипод вјерском поздраву православних у Руској Царевини – Слава Богу, да би нагласили атеистичку ванвјерску природу нове нације, не првенствено антируску већ противправославну, а антируску као антиправославну.

Руска православна црква је показала добру вољу и после сецесије совјетске Украјине од Русије дајући Руској православној цркви на простору Р. Украјине одређену самосталност одлучивања у Саборности са руском црквом, али циљ власти Украјине није било православно предање  и „украјински“ свештенички кадрови, него напад на православну цркву, због чега су организовали расколничке вјерске заједнице као покриће за терор над православним народом и свештенством. О природи присталица неканонске православне цркве у Украјини, која је добила аутокефалност из политичких разлога, говори изјава Генадија Друзенка, руководиоца пројекта мобилних болница, који је у ТВ преносу наредио украјинским љекарима да кастрирају заробљене Русе. Генадиј Друзенко је завршио Теолошки факултет неканонске УПЦ Кијевске патријаршије и био секретар бившег „патријарха” УПЦ, кога је наследио Филарет Денисенко а кога је рашчинила Московска патријаршија. Инквизиторска изјава Друзенка само је показатељ садистичке стратегије и природе припадника „Азов-а“. Снимци мучења и спаљивања живих заробљених руских војника и цивила од стране украјинске војске, у садашњим ратним сукобима, показују морбидна мучења којима је подвргнут православни народ Украјине протеклих десет година. „Азов” није само паравојна организација фанатика, него нацистичка партија формирана као државни пројекат, као нацистичке партије на бази војних јединица и омладинских организација.

Римокатоличка унијатска мисија на простору данашње Украјине траје од средњег вијека и спровођена је у различитим периодима различиим мисионарским методама. У програму римокатоличког прозелитизма на простору Украјине разлог уздржаности пољске римокатоличке мисије је учинак унијатске мисије, која би под пољском окупацијом у православном народу изазвала отпор окупатору, пољском народу и језику, или пољском галицијском језику, а приврженост православљу, Русији и руском језику. Зато је римокатоличка мисија у Украјини креирала „украјинску нацију“ и „украјински језик“, као основу одвајања од православног руског народа и језика, на основу племенске посебности, нормирања новог фолкора и језика нове нације.

ПОВЈЕСНА ОПЕРАЦИЈА И ОДГОВОРНОСТ

Русија је извршила историјску интервенцију у Украјини, према свом повјесном, политичком и природном праву на простор Украјине, због заштите народа у Украјини који је трпио терор од украјинских власти, и због обавезе одбране Руске Федерације од напада припреманог у Украјини. Друго је питање да ли је Русија ослободилачку операцију у Украјини трабало да почне 2014. године, када су унијатске и нацистичке организације извршиле насилно оружано освајање власти, и када је Русија имала легално право заштите свог народа и легалне власти у Украјини.

Поређења америчког рата у Вијетнаму са ратом СССР- а у Авганистану важе до извјесне мјере, али је погрешно одбрамбену операцију Русије у Украјини назвати руским Вијетнамом или новим руским Авганистаном, не због другачијег геополитичког положаја и равничарског рељефа Украјине, него због етничког, повјесног, природног и државног припадања простора Украјине Русији. Погрешно је поређење припајања Крима Русији са НАТО окупацијом дијела Србије – Косова, јер су Крим, Лугањска, Доњецка, Харковска и остале области руске Украјине били дио Русије, као што су Косово и Метохија до НАТО окупације били дио државе Србије. Совјетска Украјина је хибридна творевина СССР-а креирана ради распарчавања Русије, као што је у Југославији Косову и Метохији, области Србије, наметнут статус покрајине као посебне федералне јединице ради одвајања од Србије, насељавања албанским народом и припајања Албанији. Правилан политички и повјесни однос Русије према Украјини је као однос Русије и Србије према Косову – непризнавање такозване државе Косово. Као што од односа Србије према Косову зависи статус Косова, тако од Русије зависи статус Украјине, тј. од Русије зависи да ли ће према Украјини имати однос ослободиоца отаџбине од окупатора или став социјалистичке интернационале.

Сада је питање да ли ће Русија у Украјини поступати као српска власт у ратном распаду Југославије, која је „југословенском“ идеологијом спроводила војну стратегију крени – стани – врати се, стратегију сламања морала и мотива војске и народа. Српска страна је војну надмоћ у рату подредила југословенској идеологији, примењујући у рату политику равноправности народа – српског народа са југословенским политичким нацијама креираним као и украјинска нација. Или, питање је да ли ће Руска Федерација поступити као Царска Русија, која је после војног спречавања револуционарних преврата у сусједним монархијама повлачила војску и није постављала војне базе, а монархије којима је помогла касније су учестовале у нападу на Русију у Кримском рату 1853. године, или као после руског освајања Париза у одбрамбеном рату од освајачког напада Француске на царску Русију.

Повјесно, етнички и геополитички, однос Русије према Кијеву одговара односу Грчке према Константинопољу. Кијев је руски Константинопољ. Русија ослобађа Кијев као први главни град Русије, али и непосредније, јер у Кијеву живи руски народ који је дијелом у комунизму индоктриниран у совјетску политичку нацију а дијелом у новопаганску нацију нацистичких назора. У Константинопољу су и под османском окупацијом већину становника чинили Грци, али су програмски прогањани и коначно скоро сви протјерани половином прошлог вијека у вријеме републике Турске, а Цариградска патријаршија је остала у Константинопољу под турским и евроамеричким патронатом као експонент евроамеричког екуменизма и експанзионизма. Тако је Цариградска патријаршија дала аутокефалност политичкој Православној цркви Украјине и подстакла насиље над руским православним народом и свештенством у Украјини, и посредно почетак ратних сукоба у Украјини условљавајући Русију на самоодбрану. Цариградска патријаршија је помогла „духовно“ одвајање Украјине од Русије, религиозно раздвајање православног народа према племенским политичким подјелама и атлантским аспирацијама. Али, у предању и политици православног духа, Цариградска патријаршија би требало да буде под покровитељством и заштитом православне Русије, а не под протекторатом атлантске алијансе или Турске.

Изглед текста и повезнице: Словенски вѣсник

. . .

Изворник: Блог Огњена Војводића