Зашто дирати симболе када људи нису незадовољни својом нацијом, историјом, државом, религијом и културом, већ конкретним моментима?
На једном од скупова Србија против насиља пре пар недеља појавила се чудна застава. Како се испоставило, то је била „макета“ онога чиме опозиција предлаже да се замени садашња застава земље. Сами бунтовници уверавају да су узели и мало изменили заставу из времена Сретењског устава 1835. године. Народ је излазио на митинге против конкретних проблема, док су раздрагани опозиционари, успевши да се увуку у организаторе, пожурили да замене симболе. Чиме су се и одали.
Стег има не тек симболичко и смисаоно, већ и дубоко религиозно значење. Застава је слика заснована на симболима. У њој су кроз боје и елементе грба садржани најважнији смислови за нацију. Понекад људи не разумеју до краја шта оличава овај или онај смисао. Али застава ће их свакако повезивати и са историјском државом и са савременошћу. Предлог да се замени застава, призната за најлепшу на свету је са стране опозиције огроман превид, у коме се врло јасно разоткрила окултна рука Запада. Зашто дирати симболе када људи нису незадовољни својом нацијом, историјом, државом, религијом и културом, већ конкретним моментима?
Одговор је очигледан. Кроз ово мистичко дејство, којим се испитују границе дозвољеног, извођачи су открили план потенцијалних интересената. То су они незадовољни српском нацијом, историјом, земљом, вером и културом. То је њима потребно да преко својих штићеника искористе енергију људи, њихов праведни народни гнев, да демонтирају стару Србију у широком смислу те речи. Замена заставе симболично постаје полазна тачка, „заставица” за покретање нових идеја и парадигми мишљења. И само је овај један маркер међу мноштвом других показао шта стоји иза протеста и куда невидљива рука луткара покушава да одведе народ. Промена заставе је симбол демонтаже Србије. То је замена канонске државне иконе искривљеном сликом из тобоже „револуционарне“ прошлости земље. Све у традицијама Антихриста.
Related posts:
Раде Јанковић: ОД ИДЕНТИТЕТА КА СОПСТВУ
Владимир Ружански: ЈЕВРЕЈИН НА БРАНИКУ ЈЕРМЕНИЈЕ – УТИСЦИ ИЗ АРЦАХА
Владимир Басенков: КАКО ЈЕ УРЕЂЕНА ЈЕДНОВЕРСКА ПАРОХИЈА
Владимир Басенков: ЈЕДНОВЕРЈЕ – ПРОБЛЕМИ И ПЕРСПЕКТИВЕ
Никола Танасић: КОЈИМ ТАЧНО ЈЕЗИКОМ ГОВОРИШ АКО ГОВОРИШ СРПСКИ?
Владимир Басенков: ХРИШЋАНСТВО И ТРАНСХУМАНИЗАМ
Јагош Ђуретић: УМЕТНОСТ И ПОЛИТИКА
Филип Родић: А ШТА СТЕ ВИ?
Евсевије Петровић: СВЕТА ИНКВИЗИЦИЈА, АУСТРАЛОПИТЕКИ И БИЉА СРБЉАНОВИЋ ПРОТИВ БИОТЕРОРИСТА
Бранислав Матић: ЈЕДНА ПРЕСКУПА ОПОМЕНА
Југослав Кипријановић: ПОПИС 2022 – ШТА ЈЕ (НЕ)СПОРНО?
Владимир Басенков: „ЕВРОПСКИ ПУТ СРБИЈЕ“: ОКУЛТНИ СМИСАО
Тако је то, када духовно убогаљени и од(на)рођени покушавају да створе неки нови почетак за који у потпуности везују свој опстанак и битисање. Традицију треба приказати и исмејати као заосталост, све што је епско као неосновано и погубно преувеличавање, а митско као бајковите фантазмагорије доконих фанатика. Истовремено се одушевљавају свим оним што је заиста заостало, неистинито, обездушено, нечисто, минхаузенско, поробљивачко и фанатично, а што у себи носи идеја прогреса коју Запад натура осталом свету.