Јевгеније Авдѣјенко: САТÁН-ЂАВО У БИБЛИЈСКОЈ СЛИЦИ СВѢТА

Има људи који раде с текстовима Старог Завѣта и труде се као реформатори, находећи се унутар хришћанске Цркве, тако да сатáн-ђаво као дѣлатна сила у библијској слици свѣта и убудуће остане нѣвидљив. Искуство показује да кад аутор који много ради с јеврејским текстовима изјављује како је он хришћанин – томе нѣ трѣба одмах вѣровати.

---

Јеврејска реч сатáн שׁטן значи „противник“ у најширем смислу: таквим „противником“ може бити Анђео Божји (Број. 22: 22); нѣпријатељ у рату је „противник“ (I Цар. 29:4); на суду тужилац је – „противник“: „Постави над њим старѣшину безбожника, и сатáн нека му стане с десне[1] стране“ (Пс. 109/108:6).

У књ. пророка Захарије сатáн се помиње као духовно биће – њега пророку показује Бог:

И показа ми Исуса, јереја великога, који стајаше пред лицем Анђела Јахве, и сатáна, који му стајаше здесна, да би се противио[2] њему.

Зах. 3: 1

Ако су прѣводиоци на грчки језик у сатáну видѣли противника Божјег, то су сатáн прѣводили као διάβολος – „клеветник“; то је такође противник, али – бешчасни противник у духовној (словесној) борби.

Сатáн као дѣјствујуће лице помиње се само у једној књизи Старог Завѣта – Књизи о Јову. Он прѣдстаје као духовно биће међу бенé ха-елохи́м: – „синовима Божјим“ (LXX), то јест „Анђелима Божјим“ ((LXX).

А би дан, и дођоше синови Божји (бене ха-елохим) прѣдстати прѣд Јахвеом, и сатáн посрѣди њих.

И рече Јахве сатáну: Од куда идеш? А сатáн одговори Јахвеу и рече: Прођох земљу и обиђох је.

И рече Јахве сатáну: Обрати ли помисао своју на раба мојега Јова? Јер нѣма [таквога] као он на земљи: човѣка савршена, и праведна (права), и бојећега се Бога и уклањајућег се од зла.

И одговори сатáн Јахвеу и рече: Еда ли се узалуд Јов боји Бога?

Нѣси ли ти оградио споља њега [истог], и споља кућу његову и споља све што је његово унаоколо? Дѣло руку његовѣх благословио си, и стока се његова распрострањује на земљи.

Но пошљи руку своју и косни се свега што је његово, зар неће у лице Твоје он благословити[3] Тебе?

А рече Јахве сатáну: Ево, све што је његово у руци је твојој; само на њега нѣ шаљи руке своје. И отиде сатáн од лица Јахвеовог.

Јов 1:6-12

Нѣстаје сва имовина Јова, затѣм сва његова дѣца. Јов нѣ похули Бога. Сад се сатан дужан прѣдстати прѣд Господом да би дао одговор о Јову.

И би дан, и дођоше Синови Божји да прѣдстану прѣд Јахвеом, а дође исто и сатáн међу њих да прѣдстане прѣд Јахвеом.

И рече Јахве сатáну: откуда, од кога ти идеш? И одговори сатáн Јахвеу и рече: прођох земљу и обиђох је.

И рече Јахве сатáну: обрати ли помисао своју на раба мојега Јова? Јер нѣма [таквога] као он на земљи: човѣка савршена, и праведна (права), и бојећега се Бога и уклањајућег се од зла. И још се држи савршенства својега, а ти си Ме побуђивао против њега, да га упропастим узалуд.

И одговори сатáн Јахвеу и рече: кожа за кожу[4], али све што човѣк има даће за душу своју.

Него пошљи руку Твоју и косни се костију његовѣх и меса његова, зар неће у лице Твоје он благословити Тебе?

И рече Јахве сатáну: ево, у руци је твојој; само му душу сачувај.

И отиде сатáн од лица Јахвеовог, и удари Јова приштем љутим од стопала ноге његове до тѣмена његовог.

Јов. 2: 1-7

Више се сатáн-ђаво у Књизи нѣ појављује и под својим именом се нѣ спомиње. Но, питање је постављено, спор мора бити рѣшен. Око Бога се споре благочастиви – Јов и његови пријатељи. На крају дијалога као дѣјствујуће лице поново иступа Бог… А шта је с другом – „противном“ страном? Јер, једна од горућих загонетака Књиге је – ко је ђаво? У каквом смислу је ђаво „противник“? Како уопште Бог Творац може имати творевину која Му се противи? Или тога нѣ може бити?

Бог је сâм дао одговор о ђаволу – управо у Књизи гдѣ је ђаво изведен као дѣјствујуће лице под својим именом: у Књизи о Јову постоји одговор о ђаволу (у Другом говору Господа Јову). То је најтеже мѣсто нѣ само у Књизи, већ, можда, у читавом Св. Писму. Разумљиво је због чега. Ако је сатáн анђео отпали од Бога, поставши Његов „противник“ у свему, то значи да сатáн има анђелски ум. Описати то духовно биће може се само на особеном језику – то ће бити символизирани говор, коме је мѣстимице потрѣбно дешифровање. Имена ђавола у говору Господа биће као главни показатељи природе сатанског духа. Та имена је два: бехемóт (множина) – „стока“, стока над стоком, скотиште; и ливјатáн (левијатан) – „који се извија, вијун, савијен, упреден“; можда и „везан“, чудовиште морско (в. LXX: дрáкон). Опису бехемот`а посвећен је велики дѣо бесѣде Господа Јову (Јов 40: 15/40: 10 и даље).

Према смислу цѣле Књиге, према контексту Господњег говора Јову, при пажљивој анализи текстова на старојеврејском и старогрчком језику[5], у складу с хришћанском традицијом, бехемот и левијатан су – прѣдставе ђавола.

Књига о Јову је у Старом Завѣту посебна, може бити да је само она таква, зато што она као да испитује човѣка, на њој се провѣравају човѣкова убѣђења – вѣра и безвѣрје, однос према науци и према Откровењу, хришћанство и јудејство… Шта прѣдставља саврѣмена богословска мисао постаје добро видно чим се дође до Књиге о Јову, посебно до тога ко је сатáн-ђаво.

*
Послѣдњих десетлѣћа појавило се нѣколико прѣвода Књиге о Јову са старојеврејског језика на руски. Прѣвод Сергѣја Аверинцева[6] – 1973. година, Мојсѣја Рижског[7] – 1991. година, Андрѣја Десњицког[8] – 2001. године.

Заједничко је код овѣх прѣвода то што прѣводиоци стоје на гледиштима научног истраживања текста. Сваки од њих на свој начин схвата свој задатак, али сва три прѣвода као да имају једну жижу, у којој се виде заједничке смѣрнице. Прѣводиоци се подударају у разумѣвању фигуре ђавола – „Противрѣчивога“ (Аверинцев), „сатане“ (Рижски), „Врага“ (Десњицки).

Ђаво је противник човѣка, али нѣ Бога – друго нѣ можемо закључити из Књиге о Јову. Таква је јединствена „жижа“ схватања тројице поменутих аутора.

С. С. Аверинцев (историчар књижевности) пише о „сатáни“ да „ова старојеврејска заједничка именица у саврѣменим језицима живи као лично име – ‚Сатана‘… О Сатани је у свѣтлу најкасније теологије добро познато да је он противник Бога. О Противрѣчивом из Књиге о Јову познато је за сада једно: да је он – противник човѣков. Његови односи са Богом остају загонетка и отворено питање“ (ком. на стих Јов 1: 6).

М. И. Рижски (историчар религије) пише да „сатана прѣдстаје као глава нѣвидљивих сила, нѣпријатељских Богу, као саблазник и извор свакаквих нѣвоља“ – нѣ у књигама Старог Завѣта, већ само у „позним, припадајућим I вѣку прѣ н. е. апокрифним књигама (указано дѣло, стр. 155).

М. Г. Селезњов (уредник серије у којој је издат прѣвод А. С. Десњицког) пише: „У Књизи о Јову, за разлику од каснијих јудејских и хришћанских текстова, Враг (јевр. Сатáн) нѣје противник Бога, већ је прѣ противник и тужилац човѣка“[9].

Мишљење прѣводилаца Књиге о Јову дѣли и историчар религије М. Елијаде: „Prve napomene o Sotoni (Jov, 1: 6 i dalje; Zaharija 3: 1 i dalje) prikazuju ga kao pripadnika Jehovinog nebeskog dvora. Smatran je ‚neprijateljem‘ zato što je predstavljao nebesku ličnost neprijateljski raspoloženu prema čoveku“. Тек у апокалиптичној литератури Сотона постаје „противник Бога“[10].

Дакле, кад се сатана у Књизи о Јову појавио под својим именом, нагнао је историчаре религије да се изјасне. Они су се сложили у једној тачци:

„сатана је противник човѣка, али нѣ и Бога“. Таква слика свѣта нам се нуди као древна, и као полазно библијско гледиште и као плод научног истраживања.

Али, удубимо се: ако је сатана противник човѣка праведног и човѣка као таквог, јер Јов је „човѣк“ (Јов, 1: 1), а човѣк је „образ Божји“ (Пост. 1: 27), у човѣка Сâм „Бог дуну дух животни“ (Пост. 2: 7) – па како онда враждујући на човѣка до човѣкове смрти Сатана може да нѣ буде Противником (Врагом) Божјим? Никако то бити нѣ може, а тачно је баш обратно. Пошто је ђаво противник Бога, он ће с неискорѣњивом и нѣповратном упорношћу и до краја враждовати на човѣка. Што је сатана, по Књизи о Јову, и радио кад је разарао, убијао, кажњавао и мучио.

Ако по првим поглављима Књиге о Јову вражда ђавола и према човѣку и према Богу нѣје прѣпозната, ако се од почетка Књиге не увиди да је ђаво – анђео, отпавши од Анђела „синова Божјих“, то ће се и закључни дѣо обраћања Господа Јову, гдѣ се говори о ђаволу под именима бехемот и ливјатан, појавити било као поема о носорогу и крокодилу, било као рудимент древних митолошких прѣдања о „борби Јахвеа с првобитним чудовиштима“.

Тако се и десило: ниједан од тројице прѣводилаца Књиге у бехемоту-левијатану нѣ види ђавола.

А. С. Десњицки пише: „По свој прилици, прѣдставе о нѣкој стварној животињи (највѣроватније носорогу) прѣпрела су се у том тексту с одјецима нѣ дошавших до нас митова о чудовиштима ‚с почетка врѣмена‘: Бехемоту и Левијатану“[11]. О „поистовѣћењу Левијатана са Сатаном“ Десњицки пише да је то „потоња хришћанска егзегеза“[12].

Дакле, научне смѣрнице трију поменутих прѣвода у погледу „сатáна“, „бехемот`а“ и „левијатана“ се поклапају, у томе су они јединствени. Врага рода људског они као врага Божјег не виде. Нѣје наука крива зато што научници ђавола нѣ виде: наука за себе зна да се она гради на нѣкаквој свѣтоназорској основи – прѣдставља дѣо нѣке слике свѣта.

Уколико покушамо дознати због чега саврѣмени научници поричу да је ђаво присуствовао у библијској прѣдстави свѣта као дѣлатна сила, онда можемо нѣшто схватити и о саврѣмености, и о саврѣменим настројењима у срѣди учених библиста и богослова.

*
Од три наведена прѣвода Књиге о Јову са старојеврејског на руски, највећу дослѣдност у изучавању прѣдмета показује, по нашем мишљењу, Мојсѣј Рижски. Сваки стих Књиге он испитује и свуда изриче до јасности своје опште закључке. На примѣру Рижског лѣпо се види: свѣтоназор одређује однос према библијским текстовима.

Полазна мисао Рижског је у томе да је „религија Израиља прошла у свом развоју кроз исте ступњеве као и религије других семитских народа“ (указ. дѣло, стр. 153). Кад Рижски истражује смисао старозавѣтних књига, за њега такав чинилац као што је „Откровење“ нѣ постоји: „У прѣдстави древних Јевреја Јахве бѣјаше бог Израиља као што је Кемош – бог Моаваца, Милком – бог Амонаца и Аншур – бог Асираца… Врло често се понашање Јахвеа нѣ може објаснити никаквим етичким мотивима – са становишта људске наравствености“ (исто, стр. 154). То јест: племенски бог древних Јевреја могао је бити и виновник зала, и сâм бити зао.

Религиозне идеје попут „универзализма, етичког савршенства и милосрђа“ Божанства појавиле су се релативно касно, у проповѣдима пророка (исто, стр. 157).

Завршавајући излет у историју библијских текстова, Рижски тврди: „Још у VI вѣку п.н.е. у сатани су видѣли тек једног од многобројних „синова Божјих“ (тј. натприродних бића, анђела), потчињених Јахвеу. Сатана ипак бѣше обдарен нѣким посебним пуномоћјима: он, између осталог, иступа у улози тужиоца у небеском суду (Зах. 3: 1)… Тек у каснијим, односећим се ка I вѣку п.н.е. апокрифним Књизи Јубилеја и Завѣтима дванаест патријараха сатана се јавља већ као прѣдводник нѣвидљивих сила, нѣпријатељских Богу, као саблазнитељ и извор свакојаких нѣвоља (исто, стр. 155).

Општа концепција, исказана од Рижског, има одређене свѣтоназорске прѣтпоставке.

Прѣ свега, Откровење се пориче. Пориче се могућност „нѣпосрѣдног уплива из другог свѣта на процес састављања библијских текстова“, какав уплив се именује као Откровење Божје[13]. Сагласно таквом гледишту, проучавајући књиге Откровења, дужни смо игнорисати Откровење. Истраживач библијских текстова у свом личном животу може да буде религиозним човѣком, али у свом научном раду дужан је бити безрелигиозним индивидуумом. Општи приказ Старог Завѣта садржан је у два дијаметрално супротна учења – у јудаизму и у хришћанству. Истраживач сâм по себѣ може бити било ко, па и атеиста, „наука“ му нуди сурову аскетску праксу; та наука захтѣва: ни хришћанства, ни јудаизма – само надрелигијски и надвѣроисповѣдни приступ.

Казаћете – „одрѣчење од вѣре“? Приговориће вам. Како нам у политичком животу говоре (и говориће): „религија је приватна ствар грађана“, неопходно је бити толерантним („ни да, ни не“, „свак је на свој начин у праву“), тако и у истраживању библијских текстова од нас захтѣвају тек одсѣцање религиозног смисла од религијских књига. То нѣје „одрѣчење од вѣре“ (казаће нам), то је – неутрализација свѣх религијских појмова, будући да они доспѣвају у област научног разматрања. Али зар је „ни хришћанства ни јудаизма“ – неутралан став?

Ако је „ни хришћанство ни јудаизам“, онда ће се књиге Старог Завѣта проучавати одвојено од књига Новог Завѣта.

С тѣм приступом који демонстрира „наука“ Стари Завѣт и Нови Завѣт никако нѣ могу бити нѣчим цѣлим. Проучавање Старог Завѣта помоћу Новог Завѣта је вѣроисповѣдно гледиште. Христове рѣчи: „Истражујете писма, јер ви мислите да у њима имате живот вѣчни; а она свѣдоче за мене“ (Јн. 5: 39) – такво руководство за проучавање Старог Завѣта са становишта „науке“ јесте управо уско вѣрописповѣдно гледиште, над којим се трѣба узвисити да би био достојан звања „научника“ – човѣка „науке“. А сад ћемо упитати, уколико се од Старог Завѣта одсѣче Нови Завѣт, онда ће то да буде, на крају крајева, чији приступ – хришћанства или јудаизма? Јудаизма, зато што између хришћанства и јудаизма нѣма срѣдине и нѣма никаквог врховног – неутралног – становишта, како год се оно називало. Нѣма надличне објективности у питањима проучавања библијских текстова.

Узмимо примѣр из М. Рижског. Он је прѣдставио кратак прѣглед развоја „религије Израиља“ од племенског бога Јахвеа до развијеног монотеизма. Ако је племенски бог полазна тачка, шта ћемо с првим – у Библији стојећим – књигама, рецимо књигама Постање и Излазак? Кад је рѣч о стварању свѣта, о грѣхопаду човѣка, о животу патријараха, о Изласку из Египта, десет заповѣсти – то Бог у тѣм свѣтским догађајима никако нѣје бог јеврејског племена. У првим рѣчима Писма: Береши́т барá Елохи́м („У почетку створи Бог“) – Бог „Елохим“ никако нѣје од онѣх богова „елохим“ попут Кемоша Моаваца, Милкома Амонаца или Аншура Асираца. Шта ће одговорити „наука“?

Наука нѣ прашта. Ако си почео да косиш – нѣ штеди ни своје ноге[14]. Рижски одговара: „Библијске легенде о такозваним патријарсима, родоначелницима јеврејског народа покривене су маглом митова, и искати у њима зрно рационалности је врло тешко… Библијска прича о изласку је мит“ (исто, стр. 151).

Мит? Упитаћемо другачије: а човѣк може сачинити мит? Гдѣ се стварају митови? Међу ученим писарима? Састали се књижници, па измислили мит? Или су само ускладили мит са својим богословљем? А зацѣло се мит о једном богу по нѣчему јако разликује од свѣх других митова? Откуд се појави тај – нѣ мит, наравно, већ нѣзамисливо моћан извор једнобожја, који држи читаво Писмо и храни мисао богослова и мистика тисућама година?

Ако кажемо да Петокњижје излаже мит, замршеност ће порасти, неће се умањити. Нѣсавѣсно је са становишта науке објашњавати нѣстварно, уникатно, нѣпоновљиво, нѣпрѣсушно живо – Откровење, помоћу појава другог реда, доступних упоредној анализи, које се, дакле, понављају, какве су мит и митови.

Једнобожје се нѣ добија од многобожја. Реконструкција историјског тока постанка једнобожја осуђена је бити фикцијом управо са становишта историјске науке.

Откровење једног личносног Бога или јесте – и онда имамо Свештену историју; или се Откровење пориче, па онда имамо огромне сложености на плану разумѣвања библијских текстова. У овом потоњем случају правићемо прѣвиде и чињеничке грѣшке. На примѣр у томе шта је у Старом Завѣту био сатана.

*
Кад историчар религије гради своје расуђивање о томе да постоји сатáн, његово истраживање се по текстовима креће помоћу рѣчника. Гдѣ се код нас појављује рѣч „сатáн“?

Размотрисмо и добисмо: сатана је један од анђела који је „обдарен нѣким посебним пуномоћјима“. И у читавом зборнику Старозавѣтних књига, како нам говоре, сатана се нигдѣ нѣ појављује као глава нѣвидљивих сила нѣпријатељских Богу, као кушач и извор свакојаких нѣсрѣћа – таквим се он појављује само у апокрифним књигама, нѣгдѣ у I вѣку п.н.е.

Поставићемо питање другачије – мало шире но што допушта рѣчник.

У књ. Постање 2: 9 помиње се ец ха-дáат тов ва-рá – „дрво познања доброг и злог“ (на грчки су „злог“ прѣвели као „лукавог“, подразумѣвајући да је „лукави“ – ђаво). Откуда у свѣту „зло“ (или „зли“)? Је ли Бог стварао зло (или злог)?

Питање порѣкла зла (страдања, смрти) је такво да без њега нема религије. Ипак, историчар религије зна да племенски богови – Јахве је у почетку, наводно, таквим и био – творе чудовишне ствари. Јахве је исто, веле, творио зло, а дрво познања доброг и злог је – мит.

А онај што се појавио у рају као „змија“ – нахáш (Пост. 3: 1), разговарао с првим људима, лагао их и прѣластио их, тако да човѣк постаде смртним – ко је он?

По истој логици, та змија је митско лице, и уопште, читава та прича с рајским дрветом „podseća na dobro poznati mitološki amblem: naga Boginja, čudotvorno Drvo i njegov čuvar, Zmija“. Ово нѣје навод из атеистичког приручника, ово су рѣчи из озбиљног саврѣменог научног рада[15]. Историк религије мисли да „zmija iz Knjige Postanja je na kraju sasvim dobro uspela u svojoj ulozi ‚čuvara‘ simbola Života ili mladosti“[16].

Рѣч „мит“ се понавља као басма од једнобожја. Реч „мит“ још трѣба да сачува сатану од признања да он у библијској слици свѣта заиста постоји, да је пали анђео, који „човѣкоубица бѣше од почетка“ (Јн. 8: 44).

Историк религије можда ни у ђавола не вѣрује, његова ствар, али у Библији сатáн је присутан – у текстовима разних књига Старог Завѣта он се помиње под разним именима.

У случају рајске „змије“ нахаш историк религије схвата да се библијска змија нѣ уклапа сасвѣм у мит о Нагој богињи, чудотворном Дрвету и Змији-чувару; ту је историку неопходно признати како „autor bibljskog teksta je korenito izmenio ovaj drevni mit… Biblijski tekst onako kako nam je prenesen ukazuje na rastući ugled jehovističkog monoteizma“[17]. То јест – змија нахаш у рају је прѣрада мита у доба стварања родовско-племенског култа Јахвеа[18].

А шта је онда „змија“ – ливјатáн?

Тог левијатана срѣћемо у Књизи о Јову. Књига о Јову се код историчара сматра позном књигом[19]. Када „јеховистички монотеизам“ већ бѣјаше у пуном ауторитету, ко је био тај у Књизи о Јову подробно описани левијатан? – Крокодил. Илити опет реминисценција мита.

А ко је ливјатан у Књизи пророка Исаије? Пророк Исаија – то је већ у потпуности монотеизам, нѣје ли тако? Та, Исаија се нѣ опомиње левијатана, он прориче о два левијатана (LXX: „дракона“), од којих је сваки још и „змија“ нахаш:

Тог дана ће Господ посѣтити мачем Својим љутим и великим и јаким левијатана, бѣгајућу змију, и левијатана, кривуљасту змију, и убиће [звѣр] тани́н што је у мору.

Ис. 27: 1

Ако се нѣ говори о сатани и звѣрима његовим, о чему се онда говори? Пророк Језекиљ помиње велику (морску) звѣр – ха-тани́м ха гадол (LXX: „дракона великог“) као богопротивника:

Овако вели Адонај Јахве: ево ме на те, фараоне, царе Мисирски, [звѣр] тани́м велики што лѣжиш усрѣд рѣка својих, који Ми говори: моја је рѣка; ја сам је створио себѣ[20].

Јез. 29: 3

А има у Библији још нѣко морско чудовиште – рáхав. Код пророка Исаије се вели како је „мишица Јахвеова у древне дане растргла рáхава и пробола [звѣр] тани́н“ (в. Ис. 51:9), звѣр што је у мору. Јов каже да је Бог „разумом разбио рáхава (LXX: „кита“)… рука Његова је пробола змију (нахаш) бѣгајућу“ (Јов 26: 12, 13).

А Књига пророка Јоне је, може бити, уопште бајка? У тој Књизи ми налазимо очевидно необичну „велику рибу“ – даг гадóл. Речено је:

И Господ заповѣди великој риби да прогута Јону; и Јона би у трбуху рибљем три дана и три ноћи.

Јона 2: 1

Јона је одлично схватио куда је доспѣо: он се помолио Богу – „из нѣдара Шеола“ (Јона 2: 2). У аду (Шеóл) је био Јона – у царству мртвих, чији господар је био сатана – даг гадóл – „велика риба“ што је прогутала Јону. Јона као да је из мртвих васкрсао, о чему говораше Христос да је то знамење Његовог васкрсења из мртвих. А знамење Јоне је нарочито, о њему Христос рече: „Род лукави и прѣљуботворни знамење иште; и знамење му се нѣће дати, осѣм знамења Јоне пророка“ (Мт. 12: 39).

О, добра врѣмена кад је нѣко искао знамења! Знамења су могла бити основа за зрѣло суђење да се одбаци проповѣд Христа Спаситеља. Род лукави и прѣљуботворни искаше знамење управо с тѣм циљем, али друго знамење му се нѣје давало, осѣм знамења Јоне пророка. Кад Јудејци нѣ прихватише Васкрсење Христово (знамење Јоне пророка), нѣ прихватише ни Христа-Месију. Како све бѣше јасно. А сад?

Сад је други „род“ устао – он иште „жанровско опрѣдѣлѣње Јонине књиге“[21], и налази га. Књига пророка Јоне је „чаробна бајка“, а особености овог жанра су истраживани до танчина. Мишљење о пророчкој књизи као о „чаробној бајци“ износи прѣводилац Књиге о Јову на руски језик А. С. Десњицки – историчар књижевности.

Али ни то нѣје крај. Зато што они који у Књизи пророка Јоне нѣ виде пророчку књигу из Светог Писма, већ „чаробну бајку“ – они, премда не говоре о томе шта је „велика риба“, ипак допуштају да је са становишта казивача бајке то било „чудо“. У Библији с тумачењима (почетак ХХ вѣка) објашњавају да је Јону највѣрованије прогутала ајкула squalus carcharias, ње наводно „има у Срѣдоземном мору и збиља може прогутати цѣлог човѣка“[22].

Има сатана и звѣздано име – на грчком „Еосфор“ (носилац свѣтлости зоре), у латинском прѣводу „Луцифер“, у словѣнском „Деница“. Његово пуно име је „Деница, заутра восходештаја“ (LXX), на језику оригинала хелéл бен-шáхар – „Блистајући син зоре“:

Како паде с неба, Блистајући, сине зорин, разби се о земљу ти, који си газио народе!

Ис. 14: 12

*
Историчари религије и историчари књижевности су и даље у заблуди да се ђаво као „глава сила нѣпријатељских богу, кушач и извор свакојаких нѣсрѣћа“ појављује само у апокрифним књигама нѣгдѣ у I вѣку п.н.е.

То нѣје тако. Од Књиге Постања до пророчких књига, од рајског живота човѣка до пророчанстава о васкрсењу Христовом и Страшном суду сатана је присутан као дѣлатна сила у читавој библијској слици свѣта, а у текстовима књига Старог Завѣта под именима:
зли – ра רע (у прѣводу на грчки Пост. 2: 9 – „лукави“),
змија – нахáш נחשׁ – (Пост. 3: 1; Ис. 27:1),
скотиште – бехемóт בהמות (Јов 40: 15),
змај – ливјатáн לויתן (Јов 40: 20; Ис 27: 1),
звѣр водена – таннúн תנין, таннúм (Ис. 27: 1),
велика звѣр мора – таннúм гадóл גדול תנים (Јез. 29: 3),
велика риба – даг гадóл גדול דג (Јона 2: 1),
чудовиште – рáхав רהב (Ис. 51: 9; Јов 26: 12, 13),
блистајући син зоре – хелéл бен-шáхар בּן־שׁחר הילל (Ис. 14: 12),
фараон – парó פרעה (Јез: 29: 3),
противник – сатáн שׁטן (Јов 1: 6; Зах. 3: 1),
ништаван, нѣваљалац, велијал – белијáал בליעל (Пс. 41/40: 9; Пс. 18/17: 5),
богови – елохим אלהים. У књ. Излазак Господ (Јахве) говори: „Над свѣм боговима Египта извршићу суђења“ (Изл. 12: 12), што се може схватати као суд над „силнима“ (елохим) помоћу којих су дѣловали египатски магови.

И ово су само имена ђавола-човѣкоубице. Он се може појављивати у прѣдставама – као „лав“ (Пс. 7: 3), „коњ“ (Јов 39: 19), „орао“ (Јов 39. 26) и других. Наведимо примѣр из Псалма 91/90, стих 13:

На лава и аспида наступаћеш,
изгазићеш скимна и змаја.

„Лав“ шáхал שׁחל – символ је нѣпријатеља; спомиње се скоро увѣк у негативном значењу (но и Јахве назива себе „лав и скимен“ у односу на грѣшнике Израиља; Ос. 5: 14).

„Скимен“ кефúр כּפיר је млад лав. Кад се враг рода људског показује као лав (арјé, шáхал, кефúр), он испољава двѣ наваде: прво да кида (Пс. 7: 3), а друго – да се скрива (Пс. 10: 8/9: 29).

„Аспид“ пéтен פּתן је нѣкаква змија, спомиње се упоредо (у паралелним дѣловима стиха) са „змијом“ нахаш, која је саблазнила људе у рају (Пс. 58/57) и „змијом“ танúн (Пнз. 32: 24).

„Змија“ танúн – може бити змија отровница (32: 24), но већином је то – морска (или рѣчна) звѣр – означавање ђавола (Пс. 74/73: 13).

Дакле, шта видимо у овом стиху Псалма? Лав и скимен је месождерско и коварно. Аспид и змај – отровно и ниско. Сатанске силе спомињу се у пару – лав и аспид, скимен и змај. Ипак, ово је једно духовно биће: ђаво се показује с разних страна.

Ђаво се може појављивати у прѣдставама и – изван утврђене прѣдставе. У Новом Завѣту он је назван архонт овог космоса – „кнез овога свѣта“ (Јн. 12: 31, 14: 30, 16: 11; Еф. 6: 12), а његове слуге – космократори, „миродржитељи тми вѣка сего“ (Еф. 6: 12).

Свѣт овај, настањени свѣт, на језику Старог Завѣта је – „земља“ јéрец. Оно што је Христос рекао о ђаволу, да је он кнез овога свѣта, у Књизи о Јову звучи овако:

Земља је прѣдана у руке злотвора,
лице судија њених покрива,
ако нѣ он, онда ко?

Јов 9: 24

Заиста, ко је он? Ако је сва земља прѣдата у руке његове, онда је он или сатана или Бог. Али сатане нѣма у библијској слици свѣта учених библиста, зато што ће се за њих сатана као нѣпријатељ Божји појавити тек у апокрифима I вѣка. Онда „ко је он, злотвор?“

„Злотвор је овдѣ – сâм бог! Личи на то да је аутор свѣсно тај Јовов испад на адресу бога обукао у двосмислену форму како би замаглио његов светогрдни карактер“ – отворено изјављује Рижски (нав. дело, стр. 96), и то га повољно разликује од прѣводилаца хришћана – Аверинцева и Десњицког, који у својим прѣводима – ни вашим ни нашим – фактички то исто признају[23].

О томе ко јесте Бог у Јововим говорима, Рижски је створио овакво мишљење:

„Може се замислити да је још древни читалац, од оних проницљивих, прочитавши у Јововим говорима она мѣста на којима је бог подвргаван тако љутој и беспоштедној критици, а уједно с тѣм – друга мѣста, гдѣ тај исти Јов описује моћ и мудрост бога, неизбѣжно морао стећи утисак да се Јову – учеснику дијалога – бог чинио нѣ другачије него нѣкаквим моћним и прѣмудрим, а у исто врѣме подмуклим и злим демоном, који се активно мѣша у земаљске послове, али само зато да би причињавао патње људима нѣвиним и праведним, а злотворима помагао у њиховим злодѣлима“ (М. Рижски, нав. дѣло, стр. 177; курзив је наш – Ј. А.).

Ако се ствари назову својим именима, онда је према Рижском бог у Јововим говорима – ђаво. Као злобног демона њега Јов тобоже и раскринкава, Рижски то назива слободоумљем, и то је њему очито по укусу. „Може се мислити да је аутор поеме о Јову од самог почетка постављао прѣд собом задаћу оправдавања Јахвеа, али је набацао нѣшто супротно“ (М. Рижски, нав. дѣло, стр. 176).

Такав је приступ Рижског. Важно је схватити да то нѣје наука. То је оно што лѣжи у основи онѣх библијских истраживања која себе именују с „наука“. У основи лѣжи свѣтоназор у коме се Откровење пориче, Стари Завѣт одваја од Новог, а библијски монотеизам је – „религија Израиља“ као плод природне еволуције.

Прѣдлажу нам да „религију Израиља“ разматрамо као процес развоја од примитивног ка свеопштем, од полудивљег стања ка врховима човѣчности. Свѣт и човѣчанство развијају се еволуционо и напрѣдно… То је дубински слој самоосѣћања које држи и носи на себѣ сваковрсне реконструкције „религије Израиља“. Концепт напрѣтка може дубоко запасти у душу човѣка, те он држи да је свѣт ужасан и нѣчовѣчан, да све иде дођавола, да је бог сâм ђаво, али ће да говори о разуму и о слободи, односно, на крају крајева ће да се окреће на страну напрѣтка, чак и ако сав напрѣдак буде усрѣдоточен у његовом појединачном „уму“ и његовој личној „слободи“.

Чиме завршава Рижски свој темељан рад о Књизи о Јову? – Тиме што наводи Сигмунда Фројда: „Глас разума је тих, али он се нѣ смирује док нѣ постигне да га чују. На крају крајева, ма га опет и опет, безброј пута стављали на мѣсто, он постиже своје“ (М. Рижски, нав. дѣло, стр. 239). Вѣчити нѣмир и бесконачна упорност – нѣма силе која би нѣке присталице еволуције и напрѣтка могла извући из тѣх дубина. Тѣ људи могу себе замишљати као атеисте… Али то су атеисти религиозног кова, никако нѣ нѣвѣрујући, они су богоборци.

Због чега учени истраживачи нѣ виде да су бехемот и левијатан из Књиге о Јову – сатана, а змија у причи о грѣхопаду – прѣдстава ђавола? Због чега они уопште нѣ виде ко је сатáн-ђаво у старозавѣтним књигама? За саврѣмену науку ђаво остаје нѣвидљив – због чега? Све из једног разлога: ко је ђаво у Старом Завѣту јасно се види само из Новог Завѣта, када је ђаво био побѣђен.

*
Када се књиге Старог Завѣта разматрају издвојене од Новозавѣтне религије, онда је то, све у свему, приступ нѣхришћански, а како неутралног приступа нѣма – то је поглед јудејски.

Такав поглед могу испољавати хришћански богослови ако су за себе изабрали становиште научног, како га они поимају, истраживања. Уздићи се изнад разлика вѣроисповѣсти и религија – чини се да је то поглед општесвѣтски, саврѣмени, научни. Научник-хришћанин се може нѣпримѣтно за себе обрѣсти на становиштима хришћанству супротне идеологије, а у дослѣдном виду она је развијена само у јудаизму. Постоји такав правац у саврѣменој историјској науци и библистици, који помаже истраживачу да нѣзависно од личних убѣђења постане јудејствујућим.

Врѣменски послѣдњи прѣвод Књиге о Јову са старојеврејског на руски језик припада Андреју Десњицком. Аутор прѣдставља одређени тип саврѣмене хришћанске религиозности. Прѣвод Десњицког може се разумѣти само у контексту серије у којој је овај објављен: „Стари Завѣт – прѣвод са старојеврејског“. Појавио се читав правац у прѣвођењу текстова Старог Завѣта на руски језик – искључиво са старојеврејског и у оквирима саврѣмене књигословске доктрине. Зрѣли плод научника овог правца је послѣдње издање Библије на руском језику[24] (старозавѣтни дѣо).

„Принципијелна особеност наших прѣвода – пише уредник Серије, чије творевине су ушле у послѣдње издање Библије на руском језику – јесте оријентација на саврѣмену књижевну норму“[25]. Колико прѣводи Серије и послѣдња руска Библија постају популарни, толико је овој тврдњи неопходна анализа.

Прѣводилац Књиге о Јову А. Десњицки правично тврди да „разумѣвање библијског Откровења у огромном степену зависи нѣ само од самог текста, већ и од вѣре човѣка… оног друштва – или оне заједнице – којој он припада“[26]. Њему повлађује и јереј Владимир Зелински: „Језик је тѣло наше вѣре… Синодални Нови Завѣт и Нови Завѣт у прѣводу В. Н. Кузњецове или тѣм прѣ Јеванђеља од Марка код С. Љозова – у суштини су два разна исповѣдања“[27]. Управо тако: прѣвод библијских књига зависи од вѣре, прѣвод свѣдочи о вѣроисповѣдању.

А. Десњицки издваја два начина опажања Св. Писма те износи сопствени – трећи приступ, који и јесте начелан за прѣводиоце серије „Стари Завѣт“. Један приступ прихвата Прѣдање (то су православна и католичка традиција), други је прѣтежно протестантски. Прѣводиоци серије „Стари Завѣт“ нѣ желе бити у кориту ни једне од три означене хришћанске деноминације. Они раде изван свѣх конфесионалних ограничења, па чак и поврх хришћанства у његовој различитости од јудаизма и муслиманства. И на шта се ослањају?

„Данас се све више шири и трећи модел односа према библијском тексту… Условно се тај приступ може назвати текстуалним – Библија је прѣ свега текст који може и мора бити прочитан слично прочим текстовима у својој цѣлости и пуноћи“ (тамо, стр. 86; курзив је наш – Ј. А.).

Најпрѣ су ми казали како „разумѣвање библијског Откровења у огромном степену зависи нѣ само од самог текста, већ и од вѣре“, онда ми говоре како је „Библија прѣ свега текст који може и мора бити прочитан слично прочим текстовима“. Прочи текстови, на примѣр Данте, Шекспир или Толстој – за своје разумѣвање нѣ захтѣвају обавезно вѣру. Библија захтѣва вѣру? Библија – то је као прочи текстови или она нѣје као прочи текстови?

О томе да је вѣра нужна за разумѣвање Откровења А. Десњицки говори или из смотрености, како би умирио ортодоксе, или то приписује себѣ лично: сâм он је православне вѣроисповѣсти, али то нѣ трѣба да се одражава у његовом научном раду. Текстуални приступ Библији А. Десњицки образлаже задацима мисионарског рада. Десњицки и његови истомишљеници се труде зарад измишљене фигуре коју називају „саврѣмени човѣк“ или „обичан читалац“ (исто, стр. 102); то је човѣк најчешће нѣцрквени, нѣвѣрујући, с одсуством икаквог опита у читању нѣ само старозавѣтних, него и новозавѣтних књига.

„Обичан читалац“ је нѣкакав општи човѣк, без памћења, без језичког искуства, без историје прѣдака и родног огњишта… Ако Бог Слово просвѣћује сваког човѣка који долази на свѣт (Јн. 1: 9), онда се ово нѣ односи на „обичног читаоца“, његова душа је ослобођена од сваког утѣцаја… Прѣвод Библије мора најпрѣ продрѣти у свѣст „обичног читаоца“ као нѣшто занимљиво и одмах разумљиво, најбоље – умѣтничко. За текстуални приступ „посебну врѣдност има има умѣтнички прѣвод, позван да прѣнесе нѣ само „букву“ текста и његов „дух“, него и његову лѣпоту, његову душу (исто, стр. 87).

Дакле, саврѣмена библистика све више пажње обраћа на текст као такав… анализира Библију помоћу стандардних књигословских метода“ (тамо, стр. 88, 89; курзив наш – Ј. А.). „Другим рѣчима – каже R. Alter, истомишљеник Десњицког – рѣч је о прибору истраживачких поступака, помоћу којих се проучавала Дантеова поезија, Шекспирови комади и Толстојеви романи“ (исто, стр. 90).

Ето, сад све долази на своје мѣсто и Десњицки не говори никакве алегорије. Остаје само испратити закључке од означеног полазишта.

„Саврѣмени библиста тврди: како год се односили према Божанственој страни Библије, људска њена страна је лѣпа и достојна наше пажње“ (тамо, стр. 90; курзив наш – Ј. А.). Правилно, ако се „Божанствена страна“ озбиљно узима у обзир, нѣ добија се оно главно чему стреме Десњицки и прѣводиоци серије „Стари Завѣт“: то је – „међуконфесионални прѣвод, који неће узрујати прѣдставнике ниједне од основних хришћанских заједница“ (тамо, стр 99; курзив наш – Ј. А.).

Може се још више уздићи: муслимани, хришћани, Јудејци, сви ми смо – „сабраћа по Аврааму… Како би се научили живѣти у миру, дужни смо боље разумѣвати једни друге“ (в. тамо, стр. 101; курзив наш – Ј. А.).

А Христос је Јудејце сматрао дѣцом Авраама? Читамо Јеванђеље: „Тада Исус говораше онѣм Јеврејима који Му повѣроваше“, онима што су били спремни да га прихвате као Месију: „Кад бисте ви били дѣца Авраамова, чинили бисте дѣла Авраамова. А сада тражите да убијете мене“ (Јн. 8: 31, 39, 40). Апостол Павле се поставља одлучно: „Нѣсу сви дѣца који су од сѣмена Авраамовог“ (Рим. 9: 7).

Да би се живѣло на свѣту, нѣје обавезно братимити се у вѣри. Познавање основа своје вѣре никад неће наудити међуконфесионалном миру. А ето, међуконфесионални прѣвод једноставно је нѣмогућ. Без вѣре се Свето Писмо нѣ чита.

Иза смѣрнице „оријентација на саврѣмену књижевну норму“ стоји богословско становиште: „ни јудаизма, ни хришћанства, само текст“. Али Свето Писмо Старог и Новог Завѣта нѣје таква ствар да би прѣводилац могао избѣгнути питања: Исус из Назарета је Месија? Је ли Он – Бог? Јов нѣвиним страдањем указује на Месију? Или нѣ? Је ли Јов прављи од својих тужилаца?

Богословски став „ни јудаизма, ни хришћанства, само текст“ је нѣхришћански став.

Говоре нам: ми, ново поколѣње библиста, „анализирамо Библију помоћу стандардних књигословских метода“. Али зар нѣје јасно: оно што примѣнимо, то ћемо и получити. Хоћете да Библију прѣдставите као књижевни споменик? Неће вам успѣти, зато што је она више од сваке литературе.

Сада о прѣводу Десњицког. О сваком аутору ваља судити у складу са захтѣвима које он за себе сматра обавезним. Ни јудејства, ни хришћанства, само текст (управо – „ни мира, ни рата, а војску распустити“). Нѣка је тако. Аутор прѣвода је образложио због чега он прѣводи искључиво са старојеврејског. То је плодотворан приступ: упоредни прѣводи библијских текстова су потрѣбни. Аутор је, најзад, оградио својим правом да нѣ прѣводи дословно: он жели прѣнѣти нѣ само „слово“, и „дух“ оригинала, него и његову душу и лѣпоту… Нѣка је тако. Ове захтѣве аутор прѣвода поставља самом себѣ. Нѣвоља је у томе што их он нѣ задовољава. Код њега нѣма односа поштовања према јеврејском тексту. Навешћемо два примѣра: један о левијатану, други о бездну преисподње.

*
За прѣвођење тешких мѣста Св. Писма са старојеврејског језика први задатак и главна тешкоћа је схватити о чему се говори.

Васпостављање контекста рѣчи је први задатак прѣводиоца са старојеврејског.

Најстарији покушај тумачења старојеврејских писмена био је прѣвод на грчки језик (Септуагинта). Прѣвод на грчки често помаже васпостављању говорног контекста. Управо тако стоји ствар кад читамо опис бехемот`а и левијатана у Књизи о Јову.

Стих из описа левијатана, Јов 41: 22, ТМ:

Под њим су оштри црѣпови,
простръо је хару́ц у глибу (тит).

Разумѣвање стиха зависи од тога како се разумѣва харуц חרוץ. Прѣводиоци јеврејског текста на руски прѣд собом виде крокодила: трбух крокодила је налик млатилици – хару́ц (ср. Ис. 41: 15). Десњицки пише: „При вршидби жита коришћени су тешки дрвени штитови с уметнутим у њих оштрим каменовима. Бикови су вукли такве штитове по расутом на земљу класју, како би оврхли зрно“[28].

Ако се макар на тренутак одвојимо од тога да је левијатан крокодил са изузетно грубим трбухом, може се примѣтити да рѣч хару́ц означава нѣ дсмо млатилицу, већ такође и „жуто“ („риђе“), поетски назив злата (ср. Пс. 68/67: 14). LXX су схватили и прѣвели хару́ц као „злато“, прѣ свега зато што они нѣсу размишљали о трбуху крокодила, већ о левијатану-ђаволу, а злато је – оруђе ђавола[29].

М. Рижски прѣводи Јов 41: 22 (без коментара):

Ложа његова су клинци оштри.
Све злато мора под њим је као глиб неизрециви.

Ми нѣ знамо Vorlage (текст, који је лѣжао прѣд прѣводиоцем) стиха Јов 41: 22, ми нѣ знамо да ли је прѣвод LXX овог стиха био тачним или интерпретирујућим. Али знамо нѣшто друго: разумѣвање контекста изнѣто код LXX тумача је беспрѣкорно: левијатан је – дух богоборства, вражде и ћара, он се нѣ може побѣдити ни срѣдствима рата (Јов 41: 18-20), ни срѣдствима економије. Са друге стране, нѣ трѣба се бојати ни тога да ће се све злато што се обрће у трговини сабрати у једним рукама.

Овој најстаријој и најмѣродавнијој интерпретацији старојеврејских писмена од саврѣмених прѣводилаца нѣје прибѣгао нико (чак је нѣје ни поменуо). Ово може бити послѣдица уског и нѣкритичног односа према библијским текстовима, но може имати и другу основу. Септуагинта допушта увиђање да је левијатан – ђаво; ипак, ова егзегеза се од аутора саврѣмених прѣвода спомиње као хришћанска. У њиховом поимању Новозавѣтна егзегеза за књиге Старог Завѣта је сувише позна, стога је никако нѣ узимају у обзир.

М. Рижски прѣводи Јов 41: 22 (без коментара):

Доњи дѣо (тѣла) његовог су оштрице црѣповља,
(Као) ваљак вршалице лѣжи он на блату.

А. Десњицки прѣводи:

Његов трбух је што и оштри црѣпови,
брàна он њима блато.

Због чега је Десњицки тако увѣрен да је у стиху рѣч о крокодилу, а нѣ о ђаволу? Можда је левијатан ипак – сатана? Такву мисао Десњицки допушта… и лако одвргава.

„Тешко је схватити ко су Бехемот и Левијатан“; може бити да су „ваплоћење чистог зла – речено језиком саврѣменог богословља, Сатане? Тешко, јер Господ се чак и наслађује у тѣм страшним тварима“[30]. И даље Десњицки наводи стихове о левијатану у свом прѣводу.

Заиста, у описима бехемот`а и левијатана Масоретски текст се мѣстимице оштро разилази са Септуагинтом и велича та бића. Нѣдоумицу трѣба да изазивају тѣ стихови из Књиге о Јову, да послуже као подстрѣк за истраживања, постављање питања – да нагнају на ширење изван граница једног од библијских текстова, наиме – Масоретског. На примѣр, у Септуагинти се Господ нѣ „наслађује“ тѣм страшним тварима, већ даје прѣдставе свог противника, Господ збуњује и ужасава Јова: „Нѣ ужасаваш ли се што Ми је он уготовљен?“ (Јов 41: 2 LXX)

Због чега се Десњицки тако лако мири с распрострањеним мнѣњима о кључним и проблематичним мѣстима Књиге о Јову? Зато што је свѣтоназор његов такава и – послѣдично – однос према библијским текстовима. Уколико се разматра „текст као такав“ – „анализира Библија помоћу стандардних књигословских метода“, онда ће богословље отићи у други план. Оно за прѣводиоца и нѣје прѣвише важно, а у Књизи о Јову богословље је, по његовом мишљењу, чак и врло једноставно. Бог каже Јову: „Сложи се с Мојом благом замишљу о свѣту и о тебѣ самом, чак иако је до краја нѣ разумѣш“; Јов се сложио, тако се десио „сусрѣт и помирење ово Двоје“ (исто, стр. 339, 341). Доста, за међуконфесионални прѣвод библијске књиге као књижевног споменика више ништа нѣ трѣба. Нѣма богословља – нѣје потрѣбно разбирати ни концептуалне разлике библијских текстова.

Садржајна разилажења између Септуагинте и Масоретског текста мѣстимично су толико велика да нѣ без основа тврде да се, наводно, прѣвод Књиге о Јову, који је ушао у Септуагинту заснивао на јеврејском тексту различитом од масоретског. Чак и саме присталице Масоретског текста као најауторитативнијег и најосновнијег указују да су „прѣводиоци Септуагинте живѣли нѣколико вѣкова раније него Масорети“ (имају се у виду аутори коначне иначице Масоретског текста), те да се стога „чини потпуно могућним да је њихово читање двосмисленог мѣста могло бити ближе ауторском“[31].

Због чега то нѣ узима у обзир Десњицки? Ако је међуконфесионални прѣвод тако драг срцу Десњицког, зашто нѣма обраћања Септуагинти, која је била прѣводом прѣконфесионалним?

Становиште „ни јудејства, ни хришћанства, само текст“ је становиште нѣхришћанско, а по усмѣрености – јасно јудејско. Отуда и неосвртно – на Септуагинту – слѣдовање једино Масоретском тексту, и старање да се више усрѣдсрѣди нѣ на „Божанствену страну Библије, већ на њену људску страну“. Богочовѣчанско као општи стожер Старог и Новог Завѣта се при таквом приступу губи.

Ако нѣма разумѣвања да Стари Завѣт може бити прочитан и схваћен само из Новог Завѣта, сатáн-ђаво ће као дѣјствујућа сила остати нѣвидим. Христос је за ђавола рекао: „он бѣше човѣкоубица од почетка“ (Јн. 8: 44) – он и јесте она иста змија-нахáш, која је саблазнила прве људе и кроз њу је човѣк постао смртним.

Рѣчи Месије морају порицати они што поричу Месију. Рѣчи Христове о прѣдмету који је ушао у орбиту научног разматрања – о ђаволу – нѣ урачунавају они што себе називају хришћанима. За ове научнике нѣма избора: или таква „наука“ или Христос, зато што се тај избор већ десио, и плодови његови су присутни у виду њихових прѣвода и научних радова.

Уколико се нѣ стоји на гледиштима Новог Завѣта, то се ђаво нѣ може разабрати ни у именима, ни у обличјима. Бехемот ће бити нилски коњ, а левијатан – крокодил; или још боље, бехемот и левијатан су – диносаури[32].

Прѣводиоци серије „Стари Завѣт – прѣвод са старојеврејског“ дају нам лѣпу поуку: уколико „оријентација на саврѣмену књижевну норму“ излази у први план – као „принципијелна особеност“ – онда ово свѣтоназорско становиште нипошто нѣје „неутрално“ у односу на хришћанство и јудаизам. У питањима религиозне вѣре нѣма објективности; нѣма ли таквог упоришта – има прѣдаје упоришта.

Јудаизам умѣ да нађе себѣ мѣсто унутар хришћанске Цркве – као цѣпиво, као расположење, као научни метод.

Јудаизација хришћанства је неизбѣжни чинилац нашег религиозног живота, и рад у том правцу неће се никад прѣкинути.

Ако се то знање држи у памети, онда ће кудикамо простије бити разабрати да су послѣдњи прѣводи из серије „Стари Завѣт – прѣвод са старојеврејског“ и на плану свѣтоназора, и као међуконфесионални приступ, и у коначном исходу – подухват јудејски.

*
Послѣдњи по врѣмену прѣвод Књиге о Јову је слѣп у погледу духовних суштина. Навешћемо још један примѣр, на свој начин врло показатељан. Стих Јов 36: 16 ТМ говори о бездану Авадон (то је доњи дѣо преисподње). У стиху су – три дѣла и три мисли:
1) мучење у бездану је послѣдица грѣхопада, кад је сâм сатана „прѣластио“ (Пост. 3: 13) човѣка „устима врага“, змије.
2) Авадон – то је тежећи наниже, подобно води, трајући у вѣчности пад… Постоји „бездна“ и постоји „отока испод“ бездне.
3) у ту апсолутну слуз „одлази“ оно чиме је човѣк живѣо – његова заситна „мрсна трпеза“.
Три мисли – три дѣла стиха Јов 36: 16. Читамо у прѣводу са грчког:

И осѣм тога, он те прѣластио устима вражјим,
Бездна је сливник испод ње,
и сурваће се (туда) трпеза твоја испуњена претилином.

У јеврејском тексту овог стиха има пет рѣчи различитог значења[33]. Ако се схвата о чему је рѣч, онда добијамо у буквалном прѣводу с јеврејског:

И још те је саблазнио устима бѣде (нѣсрѣће),
ширина – нѣма одлѣва под тѣм,
и силазак – сто је твој пун масти.

Говори се о нѣкаквој провалији: то је „ширина, зјап“ Авадона, грѣшник је саблажњен врагом, он пада у бездну, гдѣ је таква разрѣђеност (нѣма одлѣва) да се нѣма с чиме скопчати, ни за што закачити; туда пада и све чиме се човѣк сладио за живота – сто с ѣстивом.

Дакле, Авадон је отока под бездном (грчки прѣвод), апсолутна слуз (јеврејски текст), пад без отпора – у таквој разрѣђености да усамљеник нѣма могућности да се за ишта ухвати… Речено је: у адску бездну сићи ће твоја масна трпеза (LXX=ТМ). У Јеванђељу прѣдстава је опрѣдмећена: то је крдо свиња што лети у провалију.

Ако се прѣнѣбрегне грчки прѣвод и нѣ схвати о чему се говори, може се направити такав буквалан прѣвод, који је заиста лишен смисла. М. Рижски, желѣћи да покаже како је стих Јов 36: 16 totus dubius (читав сумњив), прѣводи: „Дакле, он је извео тебе из нѣсрѣће простор без тѣскобе, умѣсто тога и задовољство сто твој пун је масти“[34].

Гори од овако буквалног прѣвода може бити само покушај интерпретације текста без разумѣвања општег смисла бесѣде. Ево опита Десњицког – у њему се говори нѣ о Аведону, већ о даровима Божјим:

И тебе би он извео из тѣснаца
на простор, гдѣ нѣма прѣпрека;
с ѣстивом твој сто поставио.

*
Прѣводи серије „Стари Завѣт – прѣвод са старојеврејског“ су излазили редовно, и било је јасно куда иде ствар; добили смо читав Стари Завѣт у прѣводима по наведеном принципу: „ни јудејства, ни хришћанства, само текст и оријентација на саврѣмену књижевну норму“. Хтѣо бих знати какво чувство стоји иза тог сложног, екипног рада прѣводилаца? Како се осѣћа у саврѣменој Русији аутор међуконфесионалног прѣвода? Књига о Јову на нѣки начин приморава истраживача да се изјасни о својим личним убѣђењима. Десњицки се изјаснио.

А. Десњицки пореди положај православних хришћана у саврѣменој Русији с положајем хришћана у Римском царству III вѣка по Р. Х. у доба прогона. „Хришћани се, као и прѣ седамнаест вѣкова, по старом осѣћају као мањина што живи у ниподаштавању, а каткад и у бешчашћу“[35].

Нико сада у Русији хришћане нѣ бешчасти, па ипак, хришћанин Десњицки се тако осѣћа. Вѣроватно је то врло јако осѣћање, зато што Десњицки цѣни општење и заједнички рад, али га нѣ налази у православној срѣдини. За њега је Русија – земља „постхришћанског свѣта“, баш онаква као свака земља на Западу. Нарочито послѣ терористичких удара „наше нѣсугласице са Западом“, по мишљењу Десњицког, изгледају толико споредним, да он даје прѣдност нѣ говору о Западу и о Истоку, „већ о Сѣверу, укључујући Русију – то јест, у суштини ствари, о постхришћанском свѣту као нѣком нѣсумњивом јединству“ (тамо, стр. 325). Десњицки се слаже с рѣчима свог пријатеља бенедиктанца: „На небесима нѣма подѣле на конфесије, све подѣле су само на земљи“ (исто, стр. 247, 250).

Десњицки цитира аутора из III вѣка (доба прогона) о хришћанима: „свака туђина њима је завичај, и сваки завичај – туђина… на земљи обитавају, али грађанство њихово је – на небу… Као што душа прѣбива по свѣм дѣловима тѣла, тако и хришћани – по градовима свѣта“. Ове рѣчи – о прогоњенима и мученицима – Десњицки примѣњује на хришћане данашњице: испада тако да хришћани „постхришћанског свѣта“ живе у расѣјању; они су – пише Десњицки – грађани неба са земаљским прѣбивалиштем (тамо, стр. 274, 275, 277).

И најзад, Десњицки се осѣћа као одговорна мањина: „Ми смо мањина… можемо тежити бар томе да нас чују. Неће ноћну таму расѣјати једна свѣтиљка, но ако се и она угаси, путници ће заблудѣти“ (исто, стр. 304, 305).

Десњицки је хришћанин православне вѣроисповѣсти. Рижски је – „научни атеиста“, али њихово самоосѣћање је заједничко. Усмѣреност умова је нѣшто дубље од изјава о убѣђењима. Самоосѣћање може спојити људе различитих погледа, посебно ако они осѣћају да су мањина у учмалој (иначица: агресивној) срѣдини.

Код прѣводилаца серије „Стари Завѣт – прѣвод са старојеврејског“ постоји жеља и спремност да се пође кудикамо даље од прѣвођења старозавѣтних књига. Већ се води прича о припреми црквене реформе, они саопштавају о неопходности реформисања језика православног богослужења. У сваком случају, такав став живо заступају прѣводилац Књиге о Јову А. Десњицки[36] те сарадници Библијско-богословског института св. апостола Андрѣја (чији духовни отац бѣше свештеник Александар Мењ).

А. Десњицки је обзиран према разлозима опонената, спреман је на прѣтресање кључних питања и одвраћа прѣдметно. Другачији став находимо у манифесту Библијско-богословског института св. апостола Андрѣја. У програмском документу Института читамо:

„На жалост, мора се запазити да се према продубљеном изучавању Библије и достигнућима саврѣмене (углавном западне) библистике у руском православљу традиционално односе подозриво или с отвореном одбојношћу. Дакако, рѣч је о слабо образованим свештеницима и мирјанима, али они су увѣк чинили већину и то, авај, активну већину са великим утѣцајем. Тако је било у 19. вѣку, када је с огромним трудом крчио себѣ пут први руски прѣвод Библије. Сáмо читање Библије на руском језику изгледало је богохулним. Желатељима је прѣдлагано да изуче мртви црквенословѣнски језик. Како се овдѣ нѣ сѣтити саврѣмене забране прѣвођења црквене службе на вѣрујућима разумљив језик!“[37]

Због чега се образовани људи, који знају по нѣколико нових језика и проучавају древне језике толико пеку због обичних вѣрника (као што се брину и за „обичног читаоца“), е да нѣ би узимали у уста мртви црквенословѣнски језик и напрезали слух да разумѣју црквену службу на том језику?

Због тога што је црквенословѣнски језик – конфесионална одлика, а жеља реформатора је – да се узвисе изнад конфесионалних разлика зато што „наше прѣграде нѣ долазе до Бога“. Да, међуконфесионалност и свѣтскост доводе дотлѣ да се Стари Завѣт мора разматрати одвојено од Новог, али ко је рекао да је изловање Новог Завѣта – послѣдица? Можда је то циљ?

Нѣкако испада да је с конфесионалних гледишта сатáн-ђаво у књигама Старог Завѣта видљив, а с међуконфесионалних и научно-атеистических гледишта он нѣје видљив. Има људи који раде с текстовима Старог Завѣта и труде се као реформатори, находећи се унутар хришћанске Цркве, тако да сатáн-ђаво као дѣлатна сила у библијској слици свѣта и убудуће остане нѣвидљив. Искуство показује да кад аутор који много ради с јеврејским текстовима изјављује како је он хришћанин – томе нѣ трѣба одмах вѣровати.

*
Завршетак бесѣде Господње о сатани у Књизи о Јову садржи два закључка. Први закључак:

Нѣма ничега на земљи подобног њему,
створеног да поругано буде од анђела Мојих.

Јов 41: 25 LXX

Једини Ко нѣма подобног је Сâм Господ: „Коме ћете Ме уподобити и коме сам Ја раван – вели Свети“ (Ис. 40: 25). Сатана је створен у чину небесном, и на небу има подобних њему: од Анђела Божјих вѣчито мора бити поражаван у рѣчи (поругаван, посрамљиван). Мѣсто боравка сатане је земља, као противност небу.

Сатана је напао земљу да би се изједначио са Богом Творцем – нѣ имати подобног себѣ – и постигао је своје, јер на земљи, вели Господ, нѣма сличног њему.

Другачији смисао тог истог стиха је у Масоретском тексту:

Нѣма у праху сличнога њему,
он је саздан без бојазни.

Јов 41: 25 ТМ

Умѣсто рѣчи „нѣма ничега на земљи подобног њему“ (LXX) у ТМ је: „нѣма у праху (ал-афáр) сличнога њему“. Од праха афáр је био створен Адам (Пост. 2: 7), сатана је у ТМ Књизи о Јову сравњен нѣ с Анђелима Божјим, већ с Адамовим синовима. У ТМ се анђеоско порѣкло ђавола нѣ очитава, Анђели Божји нѣсу поменути. ТМ: „он је саздан без бојазни“. Шта је ово? Химна? Нико левијатану нѣје страшан?

У Откровењу Јована Богослова говори се о двама звѣрима: једна звѣр излази из мора (сâм ђаво), друга звѣр излази из земље (антихрист), и друга звѣр служи првој (Откр. 13: 1, 11, 12). Оружје прве звѣри је удивљење: „поклонише се звѣри говорећи: ко је подобан звѣри?“ Оружје друге звѣри је страх, јер она твори знамења и убија „сваког ко се нѣ поклони образу звѣрином“ (Откр. 13: 4, 15).

Образу звѣрином поклањаће се они што се диве неупоредивости (звѣри морске), као и од страха (звѣри земаљске).

Шта налазимо у Књизи о Јову, гдѣ је једини пут испричана прича о ђаволу?

Септуагинта саопштава о левијатану да „нѣма ничега на земљи подобног њему“ – ово је упозорење: нѣ дивити се бесподобију звѣри.

Масоретски саопштава о левијатану: ова звѣр је саздана без бојазни. И овдѣ је једно од двоје: или је звѣр излазећа из мора (левијатан) „без бојазни“ (од људи, од Анђела) живѣла на земљи док нѣ бѣше поражена у главу Христом (Откр. 13: 3) – или Масоретски текст носи химну левијатану.

Други закључак из бесѣде Господње о сатани:

Све високо види,
а сâм је цар свѣма што су у водама.

Јов 41: 26

Сатана високо види – све; слѣдствено, сачувао је анђелски ум – сав. „Они што су у водама“ је – царство мртвих, ђаво влада „државом смрти“ (Јевр. 2: 14). Слика трајног (нѣпромѣнљивог у вѣчности) пада је – вода (оно што тежи наниже и продире наниже при свакој могућности). Сатана и јесте цар над нискошћу – сваком: у рѣчи, дѣлу и помисли.

Слобода разумног бића је таква да може нѣпосрѣдно видѣти све високо и бесконачно падати ниже.

Умѣсто рѣчи „ а сâм је цар свѣма што су у водама“ (LXX) – ТМ: „цар је над свѣм синовима гордости“ (бенé шáхац). Значење именице шáхац нѣје сасвѣм јасно; „синови гордости у Писму се спомињу још само једанпут: Јов је рекао да путем Прѣмудрости нѣ иђаху ни ђаво (лав), ни слуге његове – „синови гордости“:

Те стазе нѣ зна грабљива птица,
нити је узрѣ око јастрѣбово,

нѣ топтаху је синови гордости,
нити њом прође лав.

Јов 28: 7, 8

Дакле, сатана све високо види, а сâм је цар над свѣма што бесконачно падају (LXX) – над свѣм синовима гордости (ТМ).

Горд човѣк нѣје глупан: он за Бога зна, он високо види, а сâм се просипа као вода. Његов цар је – ђаво.

*
Чита ли се бесѣда Господња Јову о бехемот`у и левијатану као прича о ђаволу, то је у њој јасно истакнуто да се сатани нѣ може одолѣти никаквом силом и никаквим (да се људи нѣ паште) заједничким, општечовѣчанским напором. Сатана је нѣрањив и од небеског (онога што он види): „Дух [Божји] да нѣ продире у њега“ (Јов 41: 8 LXX, слично у ТМ).

Ако сатана види све небеско, а на земљи нѣма подобног њему, ко ће га онда савладати?

Они што виде све високо а сами су привржени свакој нискости, синови гордости и сâм њихов цар ђаво – они нѣ знају шта је пут Прѣмудрости.

Онај Ко сиђе с небеса на земљу као Син Човѣчји, биће нѣвидљив за горди ум, који све високо види – и Бог је на крсту.

Горди ум је мањкав, чак уколико је он и анђелски ум. Сатана нѣје знао Кога је увео у своје царство смрти. Такво смирење – Бог на крсту – умни пали дух нѣје могао појмити – док се ад нѣје распрсао од присуства Божанства:

Прими Те цѣлога устима ад безумни:
јер, на крсту пригвожђена Те видѣв,
копљем прободена, бездихана, живога Бога –
за проста сматраше човѣка.
Разумѣ пак [Ко Ти јеси] искусив крѣпост Твојега Божанства[38].

Ако сатана „види све високо“, значи да је присуствовао томе како је Господ разговарао с Јовом. У томе је основ посебне загонетности, тешке за разумѣвање символичности бесѣда Господњих Јову.

Пошто сатана нѣје прѣпознао да је Распети био Бог, онда ваља мислити да он нѣје схватио бесѣде Господње Јову. Ђаво, анђелски ум – нѣје схватио… Јов је схватио шта Господ бесѣди – тако је човѣк посрамио ђавола. Ово је закључак из Књиге о Јову, а нама наук: богобојажљиви човѣк је умнији од сатане.

---

Посрбио: Драган Буковички

---

[1] Букв.: „са десне руке“. Тужилац је на суду стојао здесна од окривљеног зато што се суд дешава прѣд Богом, Који је суду окренут лицем, а за Бога је десна страна (такође „сѣвер“) – страна правде. В.: „Исток“ у библијској слици свѣта.

[2] „Противника, да би се противио њему“ – сатáн ле-ситнó (обрт унутрашњег садржаја). Духовна природа „противника“ је у томе да се „противи“ јереју великому по имену Исус.

[3] У значењу „похулити“ (еуфемизам), исто у ст. 5.

[4] По обичају робне размѣне међу номадима (мѣра за врѣдност бѣху коже), рећи „кожа за кожу“ значи „ствар за ствар“, „исто за исто“. Па Јов нѣје узалуд богобојажљив: изгубио је „имања“, али је сачувао „живот-душу“.

[5] В.: Књига о Јову у грчко-словѣнској и јеврејској Библији.

[6] У књизи Поэзия и проза Древнего Востока. М., 1973. Слѣдеће издање у часопису Мир Библии. 1993 / 1 [1].

[7] М.И. Рижский. Книга Иова. Из истории библейского текста. Новосибирск, 1991.

[8] У књизи Ветхий Завет. Перевод с древнееврейского. Притчи. Книга Экклезиаста. Книга Иова. М. Российское библейское общество. 2001.

[9] Притчи. Книга Экклезиаста. Книга Иова. М., 2001, стр. 6; предговор М.Г. Селезњова.

[10] Mirča Elijade, Istorija verovanja i religijskih ideja, knj. 2, Od Gautame Bude do trijumfa hrišćanstva, Prosveta, Beograd, 1991, стр. 214.

[11] Притчи. Книга Экклезиаста. Книга Иова. М., 2001, стр. 157.

[12] Исто, стр. 92.

[13] В. Язык Откровения и перевод.

[14] Гесло нихилисте (из И. С. Тургењева).

[15] Mirča Elijade, Istorija verovanja i religijskih ideja, knj. 1, Od каменог доба до Елеусинских мистерија, Prosveta, Beograd, 1991, стр. 143.

[16] Мирча Елијаде, исто, стр. 144 (курзив наш – Ѣ. А.).

[17] Мирча Елијаде, исто, стр. 144.

[18] Теологија јудаизма такође у змији-нахаш нѣ види сатану. Вавилонски Талмуд учи да је по вољи Божјој „змија трѣбало да буде царем свѣх животиња“, али је змија пожелѣла Еву… планирала је убити Адама и оженити се Евом“ (Сота 9б). Уосталом способност сношаја са животињама, сагласно јудаизму, бѣјаше природна ствар: тиме се бавио Адам прѣ стварања жене (Вавилонски Талмуд, Јевамот 63а).

[19] Књигу о Јову историчари религије смѣштају у исти раздѣо с Проповѣдником (Mirča Elijade, Istorija verovanja i religijskih ideja, knj. 2, Od Gautame Bude do trijumfa hrišćanstva, Prosveta, Beograd, 1991, стр. 205. Сличног мишљења се држи и М. Рижски.

[20] „Ја сам је створио себѣ“ ани́ асити́ни – може се сматрати крилатицом хуманистичког свѣтоназора. Корисно је знати да ове рѣчи говори фараон-звѣр-ђаво.

[21] А. С. Десницкий. Поэтика библейского параллелизма. М., 2007, стр. 373.

[22] Толковая Библия. Т. 7. Петербург 1910. стр. 227.

[23] Јов 9: 24 у прѣводу Десњицког: „Дата је земља власти нѣчастиваца, / а он затвара очи судијама – / и ако нѣје Он, ко је онда?“ – Земља нѣје прѣдана у руке „злотвора“, већ власти нѣчастиваца? Бог затвара очи судијама?

Исти стих у прѣводу Аверинцева: „Прѣдао је земљу власти злих, / застръо је лица судија земље; / и ако нѣје Он, та ко је?“ – Бог је прѣдао земљу власти злих људи (или демона) и Он затвара очи судијама?

[24] Библия. Книги Священного Писания Ветхого и Нового Завета. Канонические. Савременный русский перевод. М., Российское библейское общество. 2011. – О особеностима овог прѣвода в.: Язык Откровения и перевод. О последнем переводе книг Ветхого Завета. // Савременная классическая гимназия. 1995-2005.

[25] Ветхий Завет. Перевод с древнееврейского. Книга Бытия. Российское библейское общество. 1999, стр. 4 (курзив наш – Ј. А.).

[26] А. С. Десницкий. Писание – Предание – современность. М., 2007, стр. 32 (курзив наш – Ј. А.).

[27] Исто, прѣдговор, стр. 14, 15.

[28] У књизи Ветхий Завет. Перевод с древнееврейского. Притчи. Книга Экклезиаста. Книга Иова. М., стр. 160. Обратимо пажњу да су млатилице вукли по земљи, а нѣ по глибу.

[29] О томе да је LXX тумача имало озбиљну текстолошку основу за своју интерпретацију да је хару́ц у датом стиху – злато, в.: Все золото мира под брюхом левиафана.

[30] А. С. Десницкий. Поэтика библейского параллелизма. М., 2007, стр. 340; (курзив наш. – Ј. А.).

[31] М. Рижский, нав. дѣло, стр. 26 (курзив наш. – Ј. А.).

[32] По мишљењу Д. Шћедровицког, бехемот и левијатан су – диносаури: „Очигледно су извѣсни прѣдставници врсте диносаура још живѣли у Јовово доба“ (Д. В. Щедровицкий. Беседы о Книге Иова. М., 2005, стр. 217).

[33] Цар значи „узак“ и „бѣда“. Муцáк значи „угњетавање, стешњавање, угрушак“ и „одлѣвак“. Тахáт значи „(ис)под“ и „умѣсто“. Нахáт значи „спуштање“ и „мировање“ (нарочито за Јов 36: 16 указују „задовољство“). Дéшен значи „масноћа“ и (жртвени) „пепео“.

[34] М. Рижский, нав., дѣло, стр. 136; знаци интерпункције ауторови.

[35] А. С. Десницкий. Писание – Предание – современность. М., 2007, стр. 276 (курзив наш. – Ј. А.).

[36] Чланак „Богослужбени језик Руске Цркве (покушај критичког осврта на једну дискусију)“ у књ. А. С. Десницкий. Писание – Предание – современность. М., 2007, стр. 327-368.

[37] Библейско-Богословский Институт святого апостола Андрея. (Чланак је непотписан, објављен у књ.: Б. М. Мецгер. Текстология Нового Завета. М., 1996. Стр. 326 сл.; курзив наш. – Ѣ. А.).

[38] Глас 4, Нѣдѣљни канон, пѣсма 5.