Тодор Метохит: ПОСЛАНИЦА О ДИПЛОМАТСКОМ ПУТУ У СРБИЈУ поводом женидбе Краља Милутина са Симонидом године 1298.

Краљ беше веома лепо украшен накитима. Око тела имао је више накита од скупоценог камена и бисера, колико је год могло да стане, и сав је трептио у злату. Цео дом блисташе свиленим и златом украшеним намештајем. Окружен је био својим одабраним људима, и све је у опће било што лепше уређено и украшено


Теодор МЕТОХИТ (1260-1332)

Теодор МЕТОХИТ (1260-1332)

Да ли ћеш нам допустити да ти одавде ово пишемо и да ли ћеш нам пажњу своју обратити као што си имао обичај да поклањаш пажњу и да пратиш радо беседе, које смо тамо и ми и други држали, или ћеш казати да немаш времена ово да читаш за то, што си заузет државним пословима? Но ако би тако казао, зацело би, пресветли и праведни Господине, неправду учинио. Сматраћемо себе за најнесретнијег човека ако видимо да само према нама затвараш уши и пажњу твоју, на коју имамо разлога да полажемо и коју свима другим беседама поклањаш, само нама одричеш. Но такво расположење према нама не можемо претпоставити, а били бисмо веома покварен човек,  када бисмо на то и помислили. Према томе ми те молимо да нам поклониш мало времена и да пропратиш овај извештај, који ти са стране пишемо. У осталом и ми овде нисмо без посла, и тога ради избегаваћемо свако сувишно нагваждање, а изложићемо само оно, што је право да ми кажемо а ти да слушаш. Потребно је да се каже оно што имамо да кажемо, а говорићемо не простачки већ гласом који те је некада занимао и био ти уживање да слушаш. У осталом, мислимо, да ћемо тиме и себи извесно уживање створити; јер кад је ономе, који, путујући по непитомим и брдовитим земљама и умор осећајући, најглавнија жеља да стигне на равницу и ту да пусти коња да иде право (јер и пословица вели да је промена најслађа ствар), како ли тек нама не би било слатко уживање да прекинемо ћутање и да се после дугога варварског и одвратног дружења послужимо јелинским умилним језиком? У осталом ваљало би сада да пробамо нашу познату говорничку снагу па да видимо, да л’ нисмо у том погледу у нечему изостали, почем смо, толико времена по страни живећи, били лишени књижевног рада и вежбања? Из свију ових разлога мислимо, да ћеш радо слушати све што ћемо ти овде о нашој посланичкој мисији изложити, како је све из почетка текло.

Почећемо најпре да причамо наш излазак из Вароши,[1] а ово ће јамачно и теби бити познато. Било је од прилике вече, или је мало требало па да падне мрак, а пред вратима вароши из којих смо морали да изиђемо сретнемо српске[2] изасланике, који су сви већ давно били тамо у скупу и чекали на нас да нам одаду почасти, испрате и пожеле срећан пут, а у исто време да нас упознају с оним кога из њихове средине испраћају с нама Господару у отаџбину, да о нама што треба јави. Лице, коме је било поверено да нас прати, није било од првака, а имало је задатак да Господара свога о нама обавести, да не бисмо били лишени потребних почасти, као што се то који пут дешава. Пошто смо се разговарали са људима, колико је време допустило, изјавимо им захвалност на указаној нам почасти и с њима се опростимо. Тада се они врате натраг у Варош својим становима, а ми одлучимо да преноћимо ту негде, близу Вароши, јер је већ било касно. У осталом, требало нам је мирно да промислимо и да видимо, не би ли за наш пут ваљало још нешто набавити и спремити? А за цело нам је много којешта недостајало, јер смо се кренули на пут раније но што смо мислили, а нисмо имали каде да се постарамо за све потребе. Ваљало би дакле те потребе накнадно да набавимо и тако снабдевени свима потребама да се кренемо на пут рано изјутра. Тако решимо и пођемо право к манастиру „Анаргира“, који се у близини Вароши налази.

На путу нас онај Србин, наш сапутник, упита, откуд ће себи да набавља храну на путу и остале потребе. Сигурно, од становника који живе не далеко од друма: јер такав је, вели, и код њих обичај, да се страним изасланицима, који кроз њихове  земље путују, потребе подмирују од становника, који близу друма живе. Није тако, драги мој, одговоримо: такав обичај код нас не постоји; царска милост и дарежљивост довољна је како свакоме тако и свима страним изаслаицима, који и када се у земљи баве и када се у отаџбину враћају, уживају царску милост и почасти и све потребе добивају, и то често, и сваки дан када путују. А што се тиче становника главног царског друма, они су подвргнути само законитим порезима, а  ослобођени су других терета и незгода и уживају потпуну милост господареву. Тако и ти, имајући и једно и друго, добићеш све потребе, које ти царска милост осигурава, а тако исто добићеш по нешто и од нас, јер се у нашој земљи налазиш, а имаћеш и оне почасти, које одају странцу, који се код нас као гост бави и као такав испраћа. С тога не треба да покушаваш оно што у земљи није уобичајено, јер нико, ни варошанин ни сељак, неће то лако трпети, а онај који би покушао да против обичаја што ради, неће добро проћи. Међу тим нисмо могли да га убедимо, јер много није прошло а несретник је нешто учинио, и погрешку је своју осетио, пошто је страдао.

Како смо набрзо стигли тамо где је требало да преноћимо, кренемо се к манастиру да тамо проведемо ноћ а уједно наредимо двојици од момака, да нашег сапутника допрате до оближњег села и да му нађу један стан од најбољих за преноћиште. Наредимо даље нека поруче газди да се човеку не чини никаква сметња.  Момци изврше ту наредбу и врате се натраг. Но тек што сам ушао у манастир, кад ал’ од села се зачу нека дрека, а нико не зна шта се дешава. Уједно видимо како људи и неке жене из села трче к нама са сузама у очима. Зацело се морало десити некакво зло. Упитамо шта је, и сазнамо оно што смо слутили, тј. да је наш човек учинио оно што није требало и да сад трпи последице. Сишав с коња, он уђе у стан где је имао да проведе ноћ, и одмах стане да се понаша са укућанима начином са свим друкчијим него што смо му ми препоручили и саветовали. Он је на име наредио, да му се донесу чак и неке излишне ствари, па је тражио чак и тичје млеко, као што пословица вели, и то не благим начином, него грубо и начином, којим је мислио да ће уплашити. Видећи да на тај начин ништа не постизава, него на против да се и укућани према њему понашају онако како је он заслужио, тј. да и они грдњама одговарају на његове грдње, он устане и стане нападати на кога стигне, хватати за главу и рукама стезати. Али и укућани му то исто врате, на име: песницом удара он њих по глави а песницом и они ударају њега по глави; вуче их, а они њега вуку; бије их, али му они дужни не остају. Што се тиче служитеља, који су пратили нашег човека (а било их је три), они се поплаше и остану мирни, јер су видели, да је у кући било много и добро спремљених сељака, који не би пропустили да нападну и злоставе онога који би их дирао. Жене, које су у стану биле, стану викати и ларму дизати. Сазнавши шта се дешава, пошаљемо одмах неколико лица од оних који су имали да нас прате до манастира, с наредбом, да учине крај овоме жалосном догађају, а уједно да укоре сељаке, да ублаже нашега сапутника и да га поуче да тако у будуће не ради. У исто време пошаљемо и старешине манастира са истим упутствима. Тако се сукоб сврши а Србин се утиша, пошто су му монаси све потребе подмирили. Од тога доба а за време целога пута он је био паметан и достојан а нама је тај догађај дао повода да се слатко шалимо, јер је доказао да је тај човечуљак – као што једна пословица вели – миш а не лав. Тако је он од онога времена био једнако на опрезу и много пазио да из такта више не изиђе, и ма да је пут био велики, а имали смо више дана да путујемо, он никада више није ни покушавао да ма коме било нешто слично чини. На против, он се после тога увек коректно и достојно јављао укућанима оних станова, у које је требало да уђе. Он се у свему показиваше пријатан, ништа  друго не тражећи до само коју столицу или одморник да седне и да легне и мало ватре, ако је случајно има, да нешто испече и потребно јело скува, а пре свега да се греје, будући да је ватра потребна свакоме путнику, који предузима дуг пут у зимње доба. А знаш да је ове године зима била јача но икада, с великим снегом, јаким бурама и северним ветровима, и несносна нарочито за нас који живимо у Византији. Због велике зиме морали смо се заустављати по неким подземним становима који личе на пећине, и ту остати затворени, спречени да даље путујемо. Но пошто је ипак требало да се кренемо даље, то смо више дана морали да идемо пешице, ослањајући се на штапове због клизавог земљишта. Коње употребити није нам било могуће, јер снег, који је покривао земљу у великој висини, тако је био мек, да је лако попуштао под теретом натоварених кола. А и ноге су нам често до колена упадале, чега ради смо се морали једнако чврсто држати, да не бисмо пали.

Као што знаш још је била зима када смо се из Вароши кренули; земља је тад била покривена снегом, који је раније пао и остао нерастопљен, а изгледи су били да ће се време опет кварити и да ће нас у Тракији затећи горе време. Та нас је претпоставка много узнемиравала, јер је и теби познато какви су ветрови у Тракији. А у истину највише нам је досађивао ветар са снегом и кишама, који је навалио као из неког неограниченог океана на простране равнице без икаквог планинског заклона и чинио нам огромну сметњу за путовање. Ветру је правац био час нама противан тј. дувао је у лице и није давао да иду напред победоносни људи, вођи и коњаници,[3] а час је опет дувао са стране и обртао и претурао кола и теглећу стоку. Дакле често чим сване, покушавали смо да продужимо пут, али по кратком или никаквом путовању или смо се морали вратити на место од куда смо пошли, или, ако смо већ успели били да стигнемо у какво оближње сеоце или њиву, прекинути пут и сјахати с коња. А једнако смо морали да разбирамо о путу и о времену, које нам треба до најближега села, где бисмо по прекиду путовања могли преноћити. Налазећи се у тако незгодном стању, често смо се морали заустављати код сељака, који су због зиме били затворени у становима. Радосни бесмо што делимо с њима кров и ватру, што смо се скупили око ватре и окружили огњиште, ништа друго од њих и не тражећи; јер било би одиста ружно да чинимо неправду и да мучимо несретне људе и бабе и голу и плашљиву децу, које природа мучи. Напротив требало је да им будемо благодарни за ватру која је била општа потреба и коју смо с њима делили. Међутим овом честом заустављању требало је једном да буде крај и да се настави даље путовање, али за даље путовање ваљало је носити што више хаљина, и то због ветрова против којих бисмо имали да се боримо, ма да би и на тај начин ипак било тешко подносити тако несрећно време. Тога ради ја сам носио колико сам могао више хаљина: главу сам имао увијену, тело капутом огрнуто а на ногама сам носио чизме, па ипак једва сам могао да издржим такву зиму; јер и поред свију ових мера, опет је тешко било бранити се од јаке зиме и од ветрова.

Међутим, овде се опет нешто деси нашем сапутнику, ономе Србину. Он је дотле изгледао као равнодушан према зимском времену, изгледао је као да је навикнут да га поднесе, и да се ослања на своју телесну снагу, која га ставља у стање да поднесе сваку сметњу и незгоду. Тако се он није много бринуо о себи и о своме телу; за главу се није никако старао, јер је носио само малу капу, према њихову обичају. Ову капу је као од беде носио, докле му је одостраг глава била сасвим откривена „Као да се морао борити са откривеном главом“,  што пословица вели. Шта више он је једнако излагао врат ветру и капу је носио само онда, када је јахао. По њихову обичају изгледа, да се капа носи само кад се јаше, а тога обичаја ради, чим је сјахао, бацао је одмах капу где је стигао. Дуго је време, несретник, стајао под небом, лако одевен и гологлав, као статуа кишом бијен и снегом покривен, као „земља снегом покривена“ што Омир каже. И право да кажемо, ово је с једне стране изазивало наше чуђење а с друге стране  опет и наше негодовање, што нам није било ни из далека могуће да и ми нешто приближно чинимо. Међу тим ово је донекле трајало, а истину рећи трајало је више но што је ико мислити могао, али на послетку је онај Србин, услед своје дрскости, страдао, и тада се као што пословица вели „показало очигледно шта је у ствари Јупитарски Коринат“[4].

image

Пут Via Egnatia (Игњатијев пут), којим је путовало посланство Цара Андроника II на челу с Теодором Метохитом

Пошто смо се онога дана због јаке зиме много уморили, зауставимо се у засеоку Тарханион, који се близу вароши Кипселе налази[5]. Сутра дан, рано из јутра, требало је да се кренемо и да продужимо пут, и докле је онај Србин имао обичај да увек устане рано и да зове наше људе да се спремају, оно јутро одоцни а не зна се зашто. За тим пошље некога и  замоли да не путујемо онога дана, поручујући да је ноћ провео врло рђаво, да је слаб, и да није у стању да путује, а ваљда и неће моћи више никако да путује, пошто му је тако рђаво да може и умрети. Сазнавши ово, наредимо да ту останемо. Међу тим опасност није била тако велика како је онај човек мислио; јер га је у ствари болела глава, која је била тако изложена ветровима а непце и грло тако беху надути и отечени, да не беше у стању нити пити нити храну гутати. Ово све много уплаши човека, и време му беше дуго, јер није знао шта да ради.

При свем том ми га нападнемо, укоримо и станемо му давати савете. Ти зацело не знаш, добри мој, кажемо му ми, каква је наша земља и каква су у нас доба годишња и како треба човек да се управља према времену. Зато је требало да слушаш, да пазиш и да не останеш при својој вољи, него да слушаш нас који смо ти пријатељи и учимо те оно што треба  да знаш за твоје управљање, а не да си равнодушан према опасности. Бар од сада слушај, ако желиш да се спасеш од те невоље, како би ти у будуће било све добро и како се више не би жалио ни на нас ни на себе.

Он се застидео много, вероватно што није заборавио оне своје речи и своју поноситост и самохвалисање. Међу тим признао је, и ако нехотице, да није знао како да се управља; жалио се на велико зло које му се десило рекав, да не би веровао да ће му се то десити чак и да му је то неко предсказао. Причао нам је даље како се он обично није бринуо за зиму, не само онда када је требало да путује по својој земљи (ма да, мислимо да не би ни ту смео остати равнодушан усред зиме), него и тада, када је имао да путује по туђим земљама, где људи нису ни поштенији ни човекољубивији према странцима, и као такве нам је поменуо Пеоне, Мисе, Ските[6] и не знам још које народе, који живе даље од скитских ледених предела.

Тако је он много којешта говорио против споменутих народа, причао нам је своја путовања и поносио се мукама које је овде трпео, а у свему је претеривао. Његову брбљању није био краја, јер је говор одуговлачио и причао нам је још много којешта, а наиме да је некада имао обичај да остане го, изложен ветровима без хаљина и према свему равнодушан, докле се у Тракији разболео и мора да лежи болујући не од ногу већ од главе а имајући запалење не у жилама колена или на ногама, већ на непцу и у грлу. Тако је он био у рђаву стању и изазивао је наш смех не због своје болести, већ оним што нам је причао. Међутим били смо принуђени (због његове болести) да онога дана останемо тамо.

Тако остадосмо ми како реченога дана тако и сутра дан онде, где се бесмо зауставили, па пошто је нашем човеку било боље а и зима мало попустила, те изгледало да ће бити топлије време, кренусмо се трећега дана опет на пут. Али смо нашега болесника, који је са готовошћу слушао, оденули претходно у што могуће топлије хаљине и цело тело од главе до ногу увили вуненим ткањима и бундама, колико је могао да носи. Да не бисмо много дангубили причајући појединости нашега даљег путовања, напоменућемо само, да смо после неколико дана путовања стигли у највећу и најлепшу међу западним царским варошима, у Солун.

Солунска тврђава

Солунска тврђава

Становници речене вароши који су давно према нама пријатељски расположени, чули су били да ћемо доћи у Солун службено и са извесном мисијом. Тога ради они су нас са великом готовошћу дочекали, а нама је опет изгелдало као да смо по бродолому зиме и буре стигли у пристаниште. Становници нам указаше велику пошту и гостопримство, и то много више него што по обичају морају указати странцима и људима који уживају царско поверење. Као што ти је познато, становништво речене вароши одликује се гостопримством; из овога разлога као и због тога што нас уважавају као човека који ужива царско поверење и што нас лично много цее као књижевника, они су нас сјајно дочекали. Ти знаш да се солунски становници много баве просветом и да су веома одушевљени за оне који се у науци и књижевности одликују. Стављајући дакле и нас, не знам по чему, међу те људе и имајући још раније о нама лепо мишљење, које су мишљење по чувењу стекли, а у исто време упознавши се с нама приликом нашега скорашњег доласка и ценећи наша знања и карактер, они су нам указали неограничено уважење а скоро и љубав и славу.

Нека увек буду срећни за то њихово пријатељство према нама и нек им Бог подари свако добро, кад тако лепо умеју да поштују странца и књижевника. Дакле, као што смо рекли, били смо угошћени од тих пријатеља, који су раније чули о нашој важној посланичкој мисији и знали да ћемо се и код њих зауставити, и тога ради очекивали су нас и били у чуђењу и немиру што смо се толико задоцнили.

Чуло се наиме по целој вароши да је стигао царев изасланик са мисијом код владаоца Србије[7] да по дуговременом неспоразуму и ратовању уговори мир и да се споразуме о браку, и то не о браку са царевом сестром који се раније преговарао, већ о браку саме царске кћери, младе и миле девојке. Ствар се имала удесити тако да се све оно што је раније било уговорено у погледу брака цареве сестре, примени на брак цареве кћери, те тако, брачне везе да буду још тешње и милије. Све ово чуло се у вароши још пре нашега доласка и много је допринело да нам се од стране становника укаже већа љубав и пошта. Овако дакле понашала се према нама варош (Солун).

На скоро по нашем доласку у Солун састанемо се ми са најстаријим кнезом и војводом западних вароши, предела и војске. Он најпре изјави своје чуђење и упита нас, зашто смо толико закаснили и стигли много доцније но што су нас очекивали, додавши, да су и он сам и господар Србије још пре много дана били обавештени о нашем доласку преко нарочитог лица, које је пре нас стигло и чије име нам је поменуо. Њему је наше одоцњење задало велику бригу а нарочито је задавало бригу и самоме господару Србије, који је сваки дан распитивао за нас, а војвода је морао да му измишљава разне разлоге час приписујући наше одоцњење јакој зими, час другим којекаквим узроцима.

Ми смо пак са своје стране желели да знамо како је расположен према нама господар Србије и како прима све што му он (војвода) доставља. Војвода нам одговори, да је он добро расположен, али да је окружен поквареним људима који тешко разумеју како стоје ствари и шта је добро. Од тих људи неки су варвари, нечовечни и тесногруди, а други су опет гадни, безобразни и зловољни. Ови последњи, људи од утицаја, навикнути су на битке и то им је највећа радост, навикнути су још да кришом отимају стоку, да не живе на насељеним местима него на граници, по планинама и пустињама, где из заседа пљачкају путнике и краду стоку, никако не водећи рачуна ни о природи, ни о законима ни о правди. Ето какви су то људи. Но зашто да више дангубимо, причајући и даље о њима? Поред ових има још људи (нарочито од оних који су прошле године и раније устали против цара и на разним царским пределима велика зла починили), који не поштују законе, немају побожности, радују се злу и добру се противе, и једном речју не заслужују ни да живе.

Ктиторски портрет краља Милутина у Краљевој цркви манастира Студеница, око 1314. године

Ктиторски портрет краља Милутина у Краљевој цркви манастира Студеница, око 1314. године

Пријатељство о ком се преговара и предстојеће брачне везе задају њима велику бригу и много се боје, а додуше имају разлога да се тога боје. Они му дакле (т.ј. краљу Србије) сваки дан досађују, предсказују велика зла, понашају се безобразно и причају да наши предлози нису ништа друго но само празне речи. Сваки дан измишљају по коју превару и оклевање и гледају да којекаквим лажима и изговорима осујете свако питање. Тако су они радили у многим другим питањима, тако и сада раде у овом питању (т.ј. у питању пријатељства и брака) а никако боље и друкчије. Овако они краљу једнако брбљају, и безобразно лажу и на крај крајева кажу му како треба да устане и више да не обраћа пажњу тако далеко и да не верује Ромејима (Грцима) који о њему и сада добро не мисле, гледајући само да се боље упознају са његовим приликама. Ради тога требало би он да приступи делима против њих, а наиме да предузме рат пре но што би му се нешто неочекивано десило.

Они, дакле, око њега тако поступају, а он, као што рекох, бар досада није попустио, и одвраћа их час благим начином а час опет оштрим, јер верује у цареве добре намере, у цареву искреност, побожност и истинитост, као и у заклетве за које се делом показало да су непоколебљиве. Краљ нарочито много полаже на тај брак и јако га жели, говорећи: да он са своје стране неће ништа пропустити нити у којој ствари немарљив бити, докле год постоји и најмања вероватност за свршетак те ствари. Он од својих мисли неће ни једну најситнију промену напустити, ни најмању наду и то без обзира на све што би се десити могло, како не би дао повода да му се доцније за намера и немарљивост пребацује и приписује; једном речју, каже он, да неће ништа учинити што би спречило и осујетило такав важан и њему и његовим праоцима омиљен и жељен брак.

Тако се он добро брани, и каже да не ће попустити, али је питање, да ли неће на послетку попустити. Јер за цело неће достати снаге да се до краја одупре против толиких неваљалаца и интриганата, којима је, као што је речено, окружен. Можда ће га неко од његових пријатеља и од оних које сматра да су му пријатељски расположени, склонити, да промени мишљење. Јер као што песник вели: „Добар је савет доброг човека а штетан је неваљалог човека“, и као што даље наставља: „Познато је, да је могуће да се потресе човечја душа уз ђаволску помоћ; јер су велики утицај и моћ сатане против сваког доброг дела“.

Међу тим требало је да се кренемо (из Солуна) и то што скорије, задржавајући се само толико колико је потребно да се све спреми за даље путовање по страној и нама непознатој земљи. А требало нам је много којешта, нарочито хране и пића, која су овде (у Солуну) обична а тамо не могу лако да се нађу, јер их у оној земљи нема. Дакле требало је све што брже да се спреми и да се кренемо без одлагања. Но при свем том требали смо и да се надамо да ће се отуда (из Србије) вратити курир, који ће нас известити о свима тамошњим приликама.

Пре неки дан, када смо се још на путу налазили, војвода (солунски) видећи наше одоцњење и бојећи се да не изазове што неповољно, послао беше једнога од својих људи господару Србије да га извести, да ће све добро бити и да га увери да ћемо скоро стићи с овлапћењем да ступимо у преговоре и све свршимо. Но ово би служило као изговор а у ствари ишло се за тим, како би послати курир у исто време видео и сазнао како стоје сада тамошње прилике и о њима известио по повратку. Тога ради војвода нам предложи да чекамо до повратка курира, који ће нас у исто време и о стању времена известити, а пошто се врати отуда курир и нас о тим приликама добро обавести, онда да се кренемо и ми на даљи пут. Овако је он нама говорио, и ми нађосмо да има право те га радо послушамо. Према томе остали смо у вароши (у Солуну) и трећи дан, разговарајући се и тај дан са војводом о истим стварима и о царевим намерама; јер војвода је најодличнији и најважнији међу царевим органима и по своме положају је у стању да први зна цареве намере и мисли. Он је поред тога, као што знаш, и нама присни пријатељ и ближи род по супрузи.

Пошто нам је све, што је за пут требало, његовим заузимањем било готово, решимо се да пођемо и кренемо се. Но баш пред полазак догоди се ево шта. Онај курир, послат од војводе, као што је горе речено, не враћа се сâм него с њим заједно стиже и један Србин, по имену Досислав[8], изасланик господара Србије који је ишао цару. Требало је дакле да се користимо доласком тога изасланика и да се обавестимо о свему, што нам је требало знати о тамошњим приликама. Пропитамо га дакле, каква му је мисија код цара и ради чега му је дата мисија; да ли је пошао зато што се нешто ново десило, па ако јесте, нек нам каже у чему је ствар, јер ваља да знамо и ми, како бисмо могли да радимо у смислу учињеног споразума. Но у сваком случају нек се нама свака брига остави, пошто је цар већ о тој ствари одлучио, те према томе нема места да се ма о чему мисли и да му се шаљу изасланици; јер нама је све поверено а од стране цара дато нам је овлашћење да о свему закључимо уговор и све у ред одведемо онако како је он (цар) за добро сматрао. Стога дакле, све што је потребно било, нама је речено.

Цар Андроник II Палеолог на фресци у манастиру Св. Јована Крститеља у Серу, Грчка

Цар Андроник II Палеолог на фресци у манастиру Св. Јована Крститеља у Серу, Грчка

Нама је према томе загонетно било, зашто да се шаље изасланик, када је већ о свему било одлучено како да се поступа, а није се могло ни претпоставити да ми нећемо успети да се споразумемо о свему што је цар за добро сматрао. С друге стране није имало смисла да се отварају нова врата, те да се поред познатих предмета који су пред нама, дотичемо ичега новога. Шта више, ми смо међу осталим имали чак и то да му јавимо: да ће цар ради удаје миле своје ћери за господара Србије, са царском породицом доћи скоро у западне крајеве царства, те пошто ће међутим све бити уређено и утврђено, нема сумње да ће и српски владалац тамо кренути да се састану.

Било је, дакле, потребно, као што рекох, да се од оног Србина обавестимо о циљу његове мисије. Упитамо га, дакле, и сазнамо да нема апсолутно ништа новог чега бисмо се бојали. Он је имао само да ради на оном што и ми имамо да радимо а нарочито да у име свог Господара по уобичајеном начину поздрави цара као владаоца и онда да га пита: када мисли да пође у западне крајеве царства, и да ли ће то да чини у току ове године пре поста? Тако сазнамо од реченога изасланика све горе наведено као и све што нам је требало знати за наше тамошње бављење, а између осталога сазанамо и то што је за нас важно било и згодно нам дошло, да  се његов Господар креће из средине своје земље где се оних дана бавио, и да долази к нама на крајњу границу, где ће извесно време да остане. Ми ћемо се дакле тамо с њим састати и наше посланичке послове свршити. Ово (т.ј. долазак Господара на границу) примисмо са великом радошћу, јер смо знали да ће нашем путовању по мукама због јаке зиме ускоро доћи крај и да ћемо се скоро моћи одморити и ми и теглећа стока, која се толико уморила.

Обавестивши се дакле тако сретним случајем о свему горе реченом, изађемо из вароши (Солуна) задовољни. Али зима је још била јака, и колико смо се више одевали, у толико смо већма и зиму осећали. Међу тим требало је не да попустимо него да продужимо пут, па макар и великом муком и напињањем. На послетку, пошто смо путовали не знам колико дана стигосмо у једну варош и то од оних, које се на крај границе налазе. Овде сазнамо од становника да се краљ Србије већ веома близу налази, да је пре дан два стигао у неку варошицу, која покрај границе лежи.

Тада онај Србин који нас је из Византије пратио, потражи да зором или још ноћу, нагло отиде први свом господару, да га извести о нашем доласку и што треба саопшти, како би се могло спремити све што пристоји за наш дочек, будући да ћемо тамо скоро стићи. Видимо да је његов захтев уместан и пристанемо, те тако он устане пред зору и журно оде први своме господару. Ми пак задржимо се на ономе месту више но што је требало, јер су нас становници лажно уверавали како има јоште врло мало пута, како имамо провести на путу само тај дан и према томе да не би имало смиса да се журимо. Преварени таквим лажним обавештењем останемо спокојни, одмарасмо се и на послетку кренусмо се на пут не журећи довољно, већ прилично лагано, јер нам је и запрега и онако тешка била, а сем тога не би приличило једном изасланику да нагло иде.

Међу тим ноћ се већ у велико била спустила и прошао је први и други сахат ноћи, а ми не стижемо још у варош него се налазимо насред једне равнице, не знајући шта да радимо. Да останемо тамо, где нас је ноћ затекла, не би згодно било, а да уђемо опет у варош као посланици у пô ноћи, не би имало смисла, јер нам не би приличило да се увучемо као неки адраповци и лопови. С тога смо сматрали за добро да радимо овако: да се напрегнемо колико је могуће, како бисмо што ближе вароши дошли, па онда да пошљемо двојицу из наше свите, који су знали месни језик да оду управнику вароши и старешини места, те да јаве да смо стигли и уједно да питају шта да радимо и где да преноћимо. Овако је и учињено.

Варош је била затворена још од вечера, али послати су људи ипак успели да виде управника, који без одлагања изађе нама на сусрет, ижљуби се с нама по обичају и одведе нас у стан који беше за нас. Уз пут нам се извињаваше, што нас због нашега одоцњења није могао да на самоме путу далеко од вароши дочека и у име свога господара ода уобичајене почасти и свечано доведе у варош као царског изасланика. Молио је да му за то не замеримо, и ми му то опростимо, јер нам рече да се и сам господар о томе бринуо и преко дан послао више својих људи далеко ван вароши, да нас поздраве и одаду нам почасти.

Чекајући дуго до мрака, и видећи да нас нема, изгубили беху наду о нашем доласку и вратили се натраг. Рекавши ово тај добри човек оде својој кући. Не прође много, а ето нам стижу разна јеа у изобиљу и у таквом броју да је било природно претпоставити да се о њима раније старало, а не да су у онај час на брзу руку спремљена. Међу осталим било је и дивљачи ради нашег уживања и довољно хране за коње и све добро. Сем тога речено нам је и то, што је у ствари могло бити истина, али је нама изгледало невероватно и смешно, да нам се ово све шаље од стране пријатеља управника, који се старао да нам нешто спреми на брзу руку, како је могао, јер је ноћ у велико те нити је допуштено нити могуће у такво доба јављати Господару да смо стигли, и према томе не треба да им замеримо ако послата храна није довољна и пристојна за нас. Изјавимо захвалност, и ону ноћ проведемо како смо могли боље.

Сутра дан чим је свануло, добијемо позив и одемо Господару уз пратњу јуначких младића свечано спремљених, који су послани по нас почасти ради. Читава церемонија беше весела, пуна достојанства и части. Она показиваше становништву да је стигао племенити посланик великог Господара са мисијом озбиљнијом но што су биле друге раније мисије. И сам краљ беше веома лепо украшен накитима. Око тела имао је више накита од скупоценог камена и бисера, колико је год могло да стане, и сав је трептио у злату. Цео дом блисташе свиленим и златом украшеним намештајем. Окружен је био својим одабраним људима, и све је у опће било што лепше уређено и украшено. Укратко речено, све беше удешено по ромејском укусу и по церемонијалу царског двора а као што вели пословица „покушало се пешке надметање с лидијском двоколицом, али се ипак надметало“[9].

Ушав у краљев стан, предам краљу царева писма, поздравим се и пољубим по церемонијалу царског двора. Он ме прими благонаклоно, одговоривши на наш поздрав са захвалношћу, достојанственим отпоздравом и великим почастима.

Пошто нас је упитао како смо и како се осећамо после толиког путовања усред зимског доба и пошто се мало разговарао и захвалио нам, дозволи нам да се више не задржавамо и да се не трудимо, него да се вратимо у стан и да проведемо онај дан у нераду и да се одморимо, додавши том приликом, да ће нас звати опет сутра дан на састанак ради договарања и уређења послова наше мисије.

И тако се вратимо у стан, који нам је био одређен. А с нама дођоше и људи из краљева двора, који су нам били стављени на расположење да нас служе као интенданти и надзорници и да се старају о нашој храни и осталим потребама, и да слушају. Сваки дан добивамо отуда (из краљева стана) свега у изобиљу, и то боље и више но што би нам требало, а у такој количини, да би било сувише чак и да нас је било два пут више. Између осталога добивамо и дивљачи, разних тица и других животиња које се једу, као вепрова, јелена, а са господареве трпезе разна јела и слаткише на златним и сребрним тањирима и посуђу и то, са обзиром на онај дан, не толико потребе колико почасти ради; јер онај дан је био постан а требало је да постимо. Тога ради нам се шаље и лепа воћа и парчета приуготовљених риба, недавно уловљених у месним или подаљим рекама, или усољених, од оних повећих и дебелих дунавских риба, које нам одову ретко у Цариград долазе и јако се траже, али се увек не нађу. Ето, дакле, какав је био наш дочек, да не бисмо о томе више говорили

Сутра дан, чим се родило сунце, по датој речи добијемо позив и по уобичајеном церемонијалу одемо Господару, који нас позове да говоримо о свему што имамо да кажемо у ствари наше мисије. Саопштимо да је од стране цара све свршено што се тиче брака и да више ништа не стоји на путу за царев пристанак и за успех ствари, будући је та ствар већ непромењиво одлучена. Уједно изложимо и циљ и разлоге, који су довели цара до те одлуке и изјавимо да више ништа друго не остаје, но да краљ и краљица-мати и најотменији људи земље положе заклетве и даду уверења сигурности ради, и да се ствар потврди по црквама од стране свештенства а нарочито од главара свештенства. Све ово, а поред тога још по где што, наставимо ми даље, треба да се изврши одмах, или што се може брже, и то лојално и онако како треба и како правда захтева. Услови су већ раније утврђени, али пошто се ствар тиче високог и њима толико милог сродства, то би право било да и ми у том погледу чинимо извесне предлоге и о њима да проговоримо.

Краљ Милутин, краљ Драгутин и краљица Каталина на фресци у цркви Светог Ахилија у Ариљу, 1296. године. Одсуство краљице Ане на фресци неке историчаре је навело на мисао да је Милутин већ тада био разведен од ње.

Краљ Милутин, краљ Драгутин и краљица Каталина на фресци у цркви Светог Ахилија у Ариљу, 1296. године. Одсуство краљице Ане на фресци неке историчаре је навело на мисао да је Милутин већ тада био разведен од ње.

Станемо, дакле, да набрајамо, извесне вароши и пределе на граници као и таоце који би се имали издати ради гаранције, а у исто време напоменемо и оно што је раније било уговорено по познатој ти ствари оне женске[10]. Тако наставимо ми даље а од стране цара нема више никаквих сметњи да се брак изврши, нити ће се он икако одложити, него ће се одређенога дана цар и царица кренути из престонице, а из обзира на овај породични догађај, пратиче их царев син са женом и два царева мушка детета и сви ће отпратити цареву ћерку у вашу земљу, и неће много проћи, а то ће се све извршити. Изговоривши ово јасно и у одређено време, ми ућутимо, и станемо очекивати одговор.

У очекивању да нам краљ каже да је све добро и да ће се све извршити, опазимо ми, да је он очевидно нешто стешњен нашим предлозима и да је далеко од тога да на њих пристане. Па пошто му је требало да претходно размисли и онда да одговори, то му ми дамо време које је тражио и одемо кући да ручамо. Не прође много, с ручком још не бесмо ни готови, кад ал добијемо поново позив и одемо к владаоцу. Он одмах стане да претреса наше предлоге а за тим нас позове да ступимо у преговоре са његовим пуномоћницима (чини ми се тројицом или четворицом), које је изабрао међу својим најодличнијим људима, поверивши њима да с нама овај посао расправе. Затим се владалац опрости с нама и остави нас, пошто је својим пуномоћницима препоручио да буду према нама пажљиви, а нама опет рекао, да све оно што његови пуномоћници буду нама казали, сматрамо као да је он сам рекао.

Међу пуномоћницима први беше и прву реч имађаше Ђорђе. Знаш, онај Ђорђе, који је више година био у заточењу зато што је ратовао против цара и који је и цару и нама због тога познат. Он је први дао идеју за овај уговор о пријатељству и браку, а први је и почео да ради на том послу. Пошто пак имађаше више искуства него остали у народу, то му беше поверено да с нама ради на пословима наше мисије. Господар га веома цени и он се сматра као један од најозбиљнијих и највернијих људи, којима господар поверава своје намере, бриге и мисли; јер речени Ђорђе ужива велику наклоност свога господара, и својом даровитошћу у стању је да га о свачему извештава и да му помогне у државним пословима, нарочито у оним, који се нас тичу. Тога ради ужива он велике почасти и носи звање „другог војводе“ у народној војсци.

С њиме дакле ступимо у претрес предмета и живо се станемо препирати око појединих глава уговора. Но зашто да ти ово све причам и говор да растежем, кад си ово све у појединостима морао чути од Дукетиса, који је раније отпутовао одавде к вама? – Пошто смо ствар дуго претресали и у току разговора често међу собом у сукоб долазили, испунивши већи део дана у борби и у препиркама, ми се на послетку ни у чем не споразумемо, него се растанемо забринути и невесели због неуспеха и без икакве наде да ће се ствар сретно свршити. Наше душевно расположење беше такво, да смо при одласку избегавали да видимо краља и да га по обичају поздравимо и с њим се опростимо; јер нити смо ми били задовољни нити бисмо краља задовољна затекли, а не бисмо ни очекивати могли да ће нам он радо отпоздравити.

Тога дана дакле као и другог и трећег по том седимо сами у стану као они борци, који су се дуго борили на јуначким играма као на песничењу, гађању и бацању камена, а ни један није победио, него су се само јако уморили и намучили. Више не добивамо позива и ништа не чујемо нити ишта говоримо, него живимо у гнушању и у очајању а сазнајемо да ни краљу није боље. Краљ је, наиме, тај брак јако желео и за њим давно тежио, држећи да му је за руком пошао. Тога ради он је сада веома ожалошћен и поражен и не зна шта да ради и како да се понаша према изнетим предлозима, јер налази да се они не могу лако примити а нарочито се боји да није све ово измишљено и предложено не ради гаранције уговора, већ ради тога, како би се ствар осујетила услед претераних захтева. Тога се он боји и о томе једнако мисли и жали што му се жеља не испуњава. У тај мах је ствар са те стране запела а даље ћемо причати каква опасност беше, да се она са свим не осујети.

Четвртог дана (по прекиду преговора) био је празник, те је требало да идемо у цркву ради слушања службе божје. Одемо, дакле, у најлепшу цркву вароши у цркву Богородице, где затечемо онога Ђорђа о коме је раније реч. Он нам каже да је дошао ту случајно као по божјем провиђењу, но нема сумње да је дошао по наредби господара да би се с нама састао. Станемо, дакле, да се разговарамо као стари познаници, па како често бива да реч навлачи реч, дођемо поступно на оне предмете и питања, којих смо претрес и ми и он желили.

Препирасмо се, дакле, дуго, и бранисмо сваки своје мишљење. Он рече да наши захтеви нису праведни, нити се могу извршити, него се предлажу само као изговор и у намери да се ништа не сврши. Ја му одговорим да није тако, да су наши захтеви у свему удесни за ствар, и да нема с наше стране ништа претерано нити самовољно. Шта више видећи да Ђорђе сумња о свршетку ствари, да је рад да се увери да је све од наше стране искрено, да нема никаквих подвала нити изговора за одуговлачење ствари и да се тога ради чак и старао да се састане с нама, ми му кажемо јасно и озбиљно и закунемо му се још светом службом божјом којој смо били присутни, да нема од стране цара никакве подвале, никаквог лукавства, никакве неискрености нити изговора, него да је све искрено и поштено.

Напоменусмо да се учињеним предлозима иде за тим да се изврше искрене намере цареве, који сматра да је ствар свршена у колико се то њега тиче. Дакле, наставимо даље, не треба ни у чем да сумња, ни да мисли оно што не постоји, јер за тај посао т.ј. за толико жељени брак ништа друго не остаје но да и они чине што правда захтева. Оваквим речима покушамо да га убедимо, а он знајући расположење свога Господара одмах попусти и рекне да не сумња да ће господар моћи на све пристати осим три тачке, које су тешке и извршити се не могу, а наиме:

Прво, враћање познате женске;

Краљица-мајка Јелена и краљ Милутин, Грачаница, 1324.

Краљица-мајка Јелена и краљ Милутин, Грачаница, 1324.

Друго, присуство краљице-матере и њено учествовање у заклетви, јер се она сада далеко налази, а зима је велика, пут мучан и дугачак, планине тако високе да би се могло рећи да им врх до небеса допире, и укратко да је апсолутно немогуће да она усред такве зиме пут предузме. При свем том он се заклиње на све што му је најмилије, и светом службом божјом и светим тајнама и пропашћу својом и господаревом да је све ово истина. Он се тако заклињаше да је нас језа подузимала, те смо му морали веровати, а и шта бисмо друго могли чинити?

Што се тиче трећега а на име талаца, то он нема ништа, рече, против тога да нам се таоци даду, а неће никакве примедбе чинити ни у погледу броја и друштвеног положаја тих талаца. Једино би било незгодно да се сви њихови таоци први даду и к нама пошљу пре но што бисмо им и ми дали знатну гаранцију једновременим давањем наших талаца. Ту стаде опет да се куне, како краљ потпуно верује цару и да не сумња, да ће он какву неправду чинити или злоставити таоце и погодбе газити, све када би њихови таоци долазили к нама без икакве гаранције од наше стране. Краљ, настављаше он, не боји се тога, јер је уверен да царева племенитост, побожност и великодушност неће допустити да се таоцима чини какво пакосно и одвратно дело које би само безбожним и непоштеним људима приличило. Али познаници и пријатељи и родбина тражених талаца неће пристати да се они даду. А на то неће пристати ма шта да се деси, све када би их краљ на то хтео и приморати, и када би зато морали и страдати. Било би дакле апсолутно немогуће да се тражени таоци претњама, силом или ма на који други начин одведу к нама ако за то речима не буду убеђени.

После овога разговора ми се опет растанемо. Са своје стране ја нисам ни у чем био пристао нити сам икакве наде пружио, а он је отишао не са свим незадовољан, јер би имао известити господара, да сам му под заклетвом тврдио и јасно и поштено доказао да од наше стране нема никакве преваре и да не кријемо никакву злу и непоштену намеру. Пошто је Ђорђе краља о свему овоме известио и о нашој искрености уверио, позове нас краљ одмах онога дана у вече себи, и тако почнемо понова пређашњу дискусију и борбу. Он (краљ) нам рече отворено да на све пристаје, осим на оне три тачке, за које ништа не може да чини. Но како ми не могосмо одустати од својих предлога, то се опростимо са краљем и вратимо се у свој стан.

Сутра дан, чим је свануло, он нас опет позове а тако исто позове нас и трећи дан и пре и после ручка, те смо тако једнако преговарали и претресали исту ствар, ништа не свршавајући. Тек после подужих преговора и размишљања дођемо до овога ресултата: Краљ даје свој пристанак у погледу оне женске, а тај је предмет за нас важнији него остали предмети, будући да ми не бисмо могли попустити у питању оне женске. С наше пак стране а према упуствима, које отуд имамо, попустимо ми у питању заклетве краљице-матере, но с тим, да се заклетве положе доцније, после брака, пошто се сада путовање не може предузети и ствар се може одложити. Међутим затражимо да се краљ под заклетвом обвеже да ће се то доцније извршити, а он се лако и с готовошћу на наш захтев одазове.

Краљица Симонида

Краљица Симонида

Остала је дакле трећа тачка: о таоцима. И сам краљ признаје да је та тачка најтежа и куне се, да он са своје стране не би ништа против тога имао, кад се не би томе противили познаници, пријатељи и родитељи оних лица која би се имала издати као таоци. Ова лица не би лако поднела да им се мили пријатељи односно деца удаље из њихових домова и живе у неизвесности далеко од свога круга. Но све када би они били присиљени, и ако без воље, да се томе покоре, они зацело неће пристати да им се пријатељи односно деца шаљу пре него што буду и они имали какве сличне гаранције. На ту тачку, рече краљ, они највише полажу и готови су пре све да претрпе него да у томе попусте, а пошто не би паметно било да се злоставе и да се на њих чини притисак, то би најбоље било наћи какав начин за споразум и поравнање.

Према томе тражи он да ми, у име компенсације, издамо у замену неколико талаца у већем броју него што ће они нама издати. Надајући се пак да ћемо ми зацело пристати на релативно мањи број, стао је он да тражи све мањи и мањи број. Тако на послетку пристане да им дамо само шест талаца за које би нам они дали знатно већи број, и то од најодличнијих људи. Ја мислим да је теби познато која су то лица и на који ће нам начин они сигурније бити дани, а знаћеш и то, да се неће нипошто допустити да се против истих какво непријатељско или неуљудно дело изврши. Сматрам, дакле, као излишно да овоме још што додајем.

Проучивши питање са свију страна и видећи да не би ни тешко ни штетно било да учинимо по краљевој жељи, ми смо били готови да дамо наш пристанак. Но желећи ипак, сигурности ради, јер све зависи од цареве одлуке и одобрења, одговоримо, да ћемо ствар реферисати цару и да би добро било, да му и краљ пошље људе, да га о свему обавесте и лепим начином и потребним разлозима умоле и склоне да свој пристанак да; јер по нашем мишљењу нема више никакве тешкоће, нити ће цар кварити целу ствар за такву маленкост. С тога, наставимо, треба без одлагања да се пошљу људи, који ће се скоро вратити, пошто буду лако израдили оно што се тражи. Ово је дакле једина тачка, која заслужује да се узме у претрес, а што се тиче осталих појединости нек се краљ више не брине, јер је нама дато овлашћење и веровница да о свему преговарамо. У главноме је и споразум већ постигнут, као на пример у питањима која се тичу извесних пограничних предела, вароши и тврђава као и погодаба за брак. Краљ пристане радо на наш предлог да пошље људе цару, и тако се растанемо пошто смо се у главноме споразумели.

Одмах после тога упутимо цару доброга Дукетиса, а краљ са своје стране пошље му неког калуђера који се, чини ми се, зове Дамјан, и тутора цркве Добраила, који ужива краљево поверење и народно уважење. Њихова задаћа беше да известе цара о целом току ствари, да га увере да је она свршена и да га замоле од стране Господара Србије и већ омиљеног сина царева, да попусти у споменутом питању о таоцима. Претпостављајући да је цар са свитом већ отпутовао свечано у западне делове царства, као што је било раније наређено, држали смо, да ће се послати људи брзо вратити, јер смо се надали да ће цара и двор на путу, управо усред Маћедоније, срести. Тако смо мислили, пошто нам је било добро познато, још пре одласка из престонице, да је тако одучено од цара и да је чак и време поласка одређено. Тога ради не пропустисмо да у свакој датој прилици уверавамо и краља и сва она лица с којима смо у додир долазили, да ће се тај царев пут извршити и да нема разлога сумњати у ово.

Већ је трећи месец од како смо напустили Византију, а још немамо отуда никаквих гласова. Размишљавајући о цареву путовању, скоро нам је чудно, што се тај пут одлаже. Ми не знамо шта да радимо и како да се држимо према краљу и осталима око њега, када нас питају и траже узроке тог одлагања. Краљ се томе највише чуди, и ожалошћен је. Он се до сада уздао у наша обећања и на њих је озбиљно рачунао, ни најмање ни у шта не сумњајући, а злонамерно и непријатељски расположене људе из своје околине или из подаљих крајева није хтео никако слушати нити се од њих дао убедити, јер у нама има велико поверење и поштовање, и највећу веру поклања свему што му говоримо. Наредио је сем тога и другима да исто тако према нама поступају, препоручујући нас њима као разложног човека и као изасланика и великодостојника силнога цара. А онима из његове околине који би ради били да нас из ближе познају, допустио је да дођу с нама у додир и да сами суде о нашим својствима.

Он нам је још из велике пажње често чинио част да нас на ручак позива. Ово беше нарочито оних дана када је био пост, и када је требало да постимо, ми смо једнако били краљеви гости и заједно смо ручавали за краљевим столом, а често нам је краљ са својим првацима пио здравицу и радо је примао здравице које смо ми пили, одговарајући на његове здравице. Он нам је поред тога поклонио своје најлепше хаљине, које је самоо један пут носио и опасао нас је појасима, које је тек један пут пасао. Оволику пажњу према нама показивао је краљ не само због наше мисије него још и због тога, што нас лично цени и уважава.

Свети Јевстатије II, Архиепископ српски (1292-1309)

Свети Јевстатије II, Архиепископ српски (1292-1309)

Па и први епископ земље, кога овде свако поштује и који је по гласу наших упустава био посвећен у ствари наше мисије, имајући заједно с краљем да заклетвом потврди погодбе брака, указао нам је такве велике почасти, какве се не одају ни једном странцу или урођенику. Тај свети човек није никада пропустио да нам и речима и понашањем својим докаже колико нас поштује и цени као разложна човека. Њему је зацело било наређено од самога краља да се према нама тако понаша, а тако исто прописано му је било и све што би требало да нам каже или с нама да ради. Тако је он био у свему спреман, а у разговорима што је имао с нама, није никада губио из вида, да има посла са човеком, који је јак и у науци а добро посвећен и у црквене предмете и законе. Но зашто да о томе говор више дуљимо? Довољно је само да кажемо, да се према нама тако још од почетка понашало, а такво исто предусретање није сасвим престало ни сада.

Међу тим опажамо да им је вера у нас почела већ слабети а наде господареве опадати. Овом је узрок то, што је прошло толико времена преко одређенога рока, а од стране цара није нам још ништа јављено. Све то ослабљава краљеву веру у наша обећања, а злонамерним и неваљаним људима даје повода да свашта говоре. О цару знамо само толико, да се још у престоници налази и обичним пословима бави, а о његову поласку у ове крајеве бар до данас ништа се не чује. И сами се томе чудећи, морамо и њих да тешимо и да им разним разлозима то одлагање правдамо. Но сигурно знамо, високоучени Господине, да је ствар у главноме свршена онако како је цар одобрио, и да више ништа не може да измени оно што је одлучено и што је чак и заклетвама потврђено; знамо још и то, да је за царев полазак скоро све било готово: и кола и све остале потребе, и да је остало да се спрема допуни са још неким ситницама, које би се могле лако набавити.

Међу ти време увелико пролази а ништа се озбиљно не ради. Као што смо рекли, има овде пакосних људи, који се овоме стању радују, налазећи основа да нама пребацују то кашњење и да нас оговарају. Ослањајући се на раније догађаје, они ништа добро о нама не говоре него само тврде, да цар и Ромеји ништа друго и сад не раде до ли оно што обично чине, а наиме, да гледају само да добију времена и да одложе мало по мало ствар, док им напослетку не пође за руком да је под каквим било изговором оборе и покваре целу. Ромеји ће се, веле они, донде претварати и говорити неискрено како на све пристају, докле им се не појави каква згодна прилика да постигну за чим теже. Но када ово буду постигли, бациће одговорност и кривицу за неповољан исход на нас, а они ће ипак да се покажу као поштени и праведни људи, који су верни својим заклетвама. Били бисмо дакле, веле, одиста будале, када не бисмо схватили, да ће нас они и сада изиграти. Јер нема сумње да ће читава та ствар о браку, и погодбе и заклетве којима се верује, као да се раније ништа слично није десило, – ишчезнути и исклизнути се, као што се дешава у сну или у позоришним играма.

Овде у истину има неваљалаца, кадрих да такве глупости говоре и протуре. Неки између њих раде то сасвим безобразно и отворено, а неки опет гледају иза леђа да господара убеде, уверавајући га, да му чине пријатељску услугу. То су одиста одвратни, гадни и проклети људи, који би заслужили сваке казне и пропасти, јер немају ничега светога; не стиде се да мисле и да чине свако зло и не боје се божјег гњева и људске правде.

Окружен таквим лупежима и зликовцима, краљ који је до скора био непоколебљив, не допуштајући да се у његовој близини такве сплетке чине, изгледа сада, да је почео да се колеба и у неколико да сумња. Он би много паметније и разложније дело учинио када би био далеко од таквих несретника, који само гледају да правду и истину изопаче измишљањем свакојаких лажи и прича, какве само безбожни људи измишљати могу. Но није му замерити што им у неколико обраћа пажњу. Он не губи из вида да све ово долази од неверодостојних људи и да мора бити гола сплетка, али се уједно боји да ствар, мимо сваке наде и очекивања, не испадне онако како они једнако причају и тврде, па да се онда не докаже, како једини он није могао да увиди право стање ствари.

Ми са своје стране нисмо ни раније пропустили а и сада не престајемо да доказујемо како стоји ствар, и да уверавамо под заклетвом, да се крај све могуће незгоде, ипак неће променити оно што је цар одлучио; јер заклетве и погодбе код обе стране а нарочито код цара остају у снази. Протестирајући у исто време против исказа његових бајаги поштених људи, саветујемо му да остане чврст, да не бега и да чека смело, јер ће се ствари свршити повољно и на његово задовољство.

Што се тиче одлагања царева пута ми га правдамо, час говорећи да је томе узрок зима а час наводећи друге разлоге. У кратко, велимо даље, то је маленкост и више не остаје никаква сметња, а у потврду тих наших исказа пристајемо да чак и наше тело заложимо, да с њим ради шта хоће, ако случајно ствар не испадне онако како тврдимо. Он нас радо слуша и даје се убедити, али време међу тим у велико пролази, и то је што га баца у бригу. Но нису само ти домаћи зликовци и неваљалци, који га дању и ноћу киње, узнемиравају и плаше, него му такве незгоде још чине и страни и нама и њему суседни владаоци, а наиме владарка Мисије[11] и владаоци Тесалије. Познато је и теби и сваком какве су нарави она два брата, владаоци[12] Тесалије. Ретор Демостен давно је рекао како су Тесалци несавесни људи, а нема сумње да је несавесност пала у део реченој браћи, владаоцима Тесалије, и као народна махна и као непосредно породично наслеђе.

Не могући да трпе искрену везу цара с краљем Србије као и долазак царев у ове крајеве, а бојећи се да им тај догађај какву штету не нанесе, прибегавају они сада свакојаким сплеткама и лажима, шаљући отуда сваки дан нека безобразна писма и поруке и неке пакосне људе са мисијом да нас оговарају и да нам све кваре. Они причају како ништа није истина што им говоримо; како на нас не треба пажњу обраћати нити веровати ономе што није природно, јер какви смо ми, веле, они из личнога искуства добро знају. Даље опет хвале они себе и моле да се уговори с њима закључе, па или да се поново покрене оно питање о сестрином браку и том приликом да ступе у непрекидно пријатељство и везе, изменивши заклетве за заједнички рад против Ромеја, или ако се то не прима, да се опет под заклетвама сложе против нас и да ступе у брачне везе удајом краљеве сестричине[13] са старијим братом. Такве и овима сличне незгоде чине они, које даље причати не могу.

Што се пак тиче оне тобож поштене, достојне и дрске цареве сестре (од стрица или од тетке), мисијске владарке, коју је ту скоро снашла зла судбина и остала удовица, као и онога Скита, оног скитнице, који, дошав са стране, ожени се њеном ћерком, они не престају да и мени и краљу чине свакојаке незгоде. Шаљући сваки час поруке и изасланике, преклињу краља, да има пре њих на уму и да се не узда у царева обећања, јер нису искрена нити ће се остварити. Тако нам дакле и отуд сваки дан стижу изасланици и журе и труде се да у том правцу раде. Један међу њима, који изгледа да је најглавнији, дошав пре дугог времена, већ је давно овде с нама, покушавајући несретник да осујети циљ наше мисије и да побије све што ми кажемо. То је неки одвратан и стари човечуљак, који је остарео у пакости, у незнању и у брбљању, но у осталом прилично глуп и неспособан да штогод паметно уради. Ми се с њиме често морамо сусретати, и на улици и код краља на ручку. Тако смо се већ често срели с њим код краља на ручковима, као и приликом неких наших састанака с краљем, али нисмо били подједнако дочекани. Но не дао Бог да нам се исти дочек као и њему чини, јер не бисмо то трпели. А зашто? По себи се разуме.

По нарочитој вољи краљевој он је по каткад присуствовао и нашим састанцима с краљем. Краљ је ово захтевао у намери, да му на основу наших разлога, које би он имао прилику да чује, докаже и пребаци да све што каже, као што сам види, није основано, а у исто време да преко њега и осталих изасланика – (који су у тако великом броју дошли не да што паметно раде, већ да поремете краљеве мисли и намере при којима он чврсто остаје) – стави на знање мисијској владарци да се не нада успеху њених жеља.

Као што смо рекли речена владарка покушава свима начинима да краља поплаши и његове намере поремети. Обавештавајући га из чисте пријатељске услуге, вели, како она давно зна, да су сва наша обећања неискрена, да ће све скоро да пропадне и да нам не треба слепо веровати нити се дати преварити. Таквим обманама изопачава истину и постаје смешна а у ствари гледа да поништи наше заклетве и погодбе и онда да она закључи брак с краљем, дајући му као мираз и гаранцију господарство над Мисијанцима којима је она господарка, а преко ње би и краљ над истима господарио. Укратко, она само брбља и лаже и све чини само да своју намеру постигне, а поред тога протура против нас и неке неповољне вести, велећи час да су Скити[14] поплавили и пљачкају Тракију а час опет да су источни крајеви царства у неповољном стању; да је тога ради цар веома забринут и према томе да не би имало смисла да се краљ чему отуда нада.

Но како би могао човек све те измишљотине испричати а да говор сувише не отегне, и да на њих не баци проклество?! Такве измишљотине зацело не би заслужиле чак ни да говоримо о њима нити да их споменемо, но ипак смо сматрали за добро да о њима цара и тебе који заузимаш такав положај у државним пословима обавестимо, да не бисмо после једно због тих сплеткарења а друго због нашега одоцњења, насели у нашим плановима; јер бива по каткад да се лажима, пакошћу и злим поступцима побију искреност и добре намере, а, као што кажу, зле речи могу да нанесу велику штету. Дакле немој, драги, све ово под ноге да бациш, а не веруј да је истина увек непомерна и непоколебљива, него обраћај своју пажњу и на та блебетања и на оне неваљалце, који их говоре и протурају, и гледај што пре да зло добрим обориш.

Кад је цар довољно размишљао о томе браку, сматрао га је као корисну ствар, одобрио га и одлучио да се закључи, а као што је и теби и свима онима који су посвећени у царским пословима познато, о реченом догађају већ је све уговорено и заклетве измењене, зашто сада то одоцњење, зашто то одлагање? Све је већ размишљено, одобрено и одлучено, заклетве су измењене и погодбе утврђене. Сада пак ништа друго не остаје, но да се делу приступи и сплеткама да се на пут стане, да нам не би оне мимо сваког очекивања посао поквариле. Не треба се само уздати у речи и погодбе него се не сме време пропуштати, време које је, као што кажу, велика чињеница у пословима.

Старајмо се, дакле, да не дангубимо и делу да приступимо благовремено. Те утицаје и те пакости ми смо досада речима, убеђивањем, заклетвама предупредили а ваљда ћемо их још донекле одстрањивати, но зацело нећемо лако очајавати, леђа окренути или бегати. Али нема сумње да се речима до краја нећемо одупирати и побеђивати, јер питање је, да ли се може успех само лепим речима осигурати и да ли неће зло проћи онај који нешто само речима предузима, и уздајући се у њих све одлаже? Реч је додуше сенка делу, а ова истина највише вреди за ове варваре и људе ограничене памети, који се не задовољавају само лепим речима, нарочито усред таквих сплетака, интрига и пакости, у толико пре, што они држе да смо нашом урођеном речитошћу у стању да представљамо ствари, да убеђујемо и да окрећемо све онако како је нама погодно.

Налазећи се на челу послова, ми смо изложили целу ствар онако како смо је схватили, и предложили смо оно, што смо за најбоље сматрали. А као најбоље и најкорисније сматрамо не оно што нама као такво изгледа, већ оно што се цару свиди, а ми се његовој вољи покоравамо, ништа даље не претресајући. Међу тим сматрамо за дужност да о свему, што би се послова тицало, обавештавамо, као што сада и ми овим подужим писмом обавештавамо о пословима у којима се налазимо. Тим истим писмом, у коме је све изложено, дуже но што се то ради у обичном писму али краће но што бисмо желели, ми долазимо к теби, а једва и с нестрпљењем чекамо да се с тобом састанемо и да слатко уживамо твоје друштво. А док ово не буде, нека нам буде каква му драго корист од овог подужег писма посредовањем твоје мудрости и пријатељства.

 

Ћивот са моштима Св. Краља Милутина у цркви Свете Недеље у Софији

Ћивот са моштима Св. Краља Милутина у цркви Свете Недеље у Софији

[1] Тј. из Цариграда. – Код Грка још и данас сама реч варош без напомене имена вароши, означава Цариград.

[2] Писац Србе свуда зове Тривалима. Изгледа ми да је употребио назив „Тривали“ као што су се називали у најстарије време становници Србије и као што их и Херодот назива, за то, што пише старим грчким језиком и што тежи да се приближи стилу најстаријих грчких писаца. Ми у овоме преводу место назива Тривал употребљавамо Србин.

[3] Ово је цитат из једног старога писца. Метохит просто хоће да каже да им ветар није дао да иду напред.

[4] Пословица је у вези са старом грчком причом о оснивачу Коринта. Причало се, на име, како је Коринт основао Јупитров син Коринат, те да му је отуда име. Ма да прича није имала никаква основа, што је лако било увидети, Коринћани су се непрестано разметали својим уображеним оснивачем, и тога ради је узречица о Јупитарском Коринту примењивана свакоме разметљивцу и хвалиши. И овде писац хоће да каже да се разметање Србина, њихова проводника, да за зиму не хаје, није обистинило, као што се ни коринтска хвала о њихову оснивачу никада није могла доказати.

[5] Данас Ипсала, с леве стране Марице, мало више ушћа њеног у море. Посланици су путовали старим путем Via Egnatia у Солун.

[6] Угарска, Бугарска, Русија.

[7] Краљу Србије даје назив Τριβαλλών ἄρχων, владалац, господар Срба. Још чешће га назива ρήξ, т.ј. краљ, од латинскога rex.

Цару Византије даје назив Βασιλεύς, која реч данас значи краљ, а у оно време значила је цар.

[8] Без сумње Десислав.

[9] То ће рећи: све је било имитовано, али добро имитовано.

[10] Која је та женска не види се јасно из текста, али се иначе знаде да је у питању била трећа жена Милутинова, кћи Ђорђа Тертера. – Тј. Ана Тертер, по неким историчарима – мајка будућег краља Стефана Уроша III Дечанског. Након што је послѣ Васкрса 1299. предата с осталим таоцима Ромејима приликом дочека краљице Симониде, Ана се већ 1300/1301. године удала за епирског деспота Димитрија Михаила Дуку Комнина Анђела, званог Кутрул („Ћелавац“). 1304. Ана и Михаило Дука су осумњичени као завѣреници против прѣстола, и слѣдеће године су заточени, а имовина им је заплѣњена. Супружници покушавају неуспѣшан бѣг из Цариграда, и Михаило Дука је поново заточен у Влахерни. Њихова побуна је вѣроватно повезана с ратом који је Анин брат, бугарски цар Теодор Светослав Тертер 1304-1307 водио против Византије. Послѣ бугарске побѣде њихов положај се свакако побољшава, али ту се губи траг Ане Тертер у изворима – прим. прир.

[11] Бугарске. – Бугарска царица-супарница Симонидина била је удовица цара Смилца, и запамћена је као Смилцена (буквално: Смилцовица, тј. супруга Смилца). Смилцена је такође била припадница владарског дома Палеолога: њен отац био је севастократор Константин, полубрат цара Михаила VIII Палеолога. Како је будући краљ Стефан Дечански био ожењен њеном и Смилцовом ћерком Теодором, то излази да је Смилцена већ била у сродству с краљем Милутином, као његова прија и ташта сина му Стефанa Уроша. Без обзира на Метохитове ниподаштавајуће рѣчи о њој и њеним прѣдставницима, Смилцена је, као припадница владарског дома (сестра од стрица цара Андроника II) итекако могла помрсити византијске рачуне, и једноврѣмено присуство њених изасланика у Скопљу са истовѣтном (брачном) понудом, посланицима из Цариграда никако нѣје могло бити пријатно. Из Метохитових рѣчи које слѣде можемо наслутити борбу између двѣ струје по питању женидбе у краљевом окружењу, као и стрепњу да због претѣраног околишања ромејске стране присталице повезивања са Бугарском на Милутиновом двору не однесу превагу – прим. прир.

[12] У оригиналу: τῴ ἀδελφώ ρχοντε, у двојини.

[13] Стара реч ἀδελφιδἠ значи и сестричина и братичина акле: нећакиња – прим. прир.)

[14] Овде би се имали под Скитима разумети Кумани или Татари, ондашњи становници равница северно од Црнога мора.

С грчког превео М. Апостоловић

Изворник: Књижевне новине 1035-1039, јун-август 2001.

Теодор Метохит приноси Христу макету цариградског храма Хора, који је он обновио између 1316. и 1321. године.

Теодор Метохит приноси Христу макету цариградског храма Хора, који је он обновио између 1316. и 1321. године.

„Посланица о дипломатском путу у Србију поводом женидбе Краља Милутина са Симонидом године 1298“ у прѣводу  М. Апостоловића објављена је први пут у књ.216, св. VI Лѣтописа Матице српске у  Новом  Саду за годину 1902, на страницама 27-58. Готово 100 година касније, тај историјски документ објављен је у наставцима од 1035-1039. броја Књижевних новина од јуна до августа 2001. године, одакле је и преузет.

У тексту су задржане све особености ондашњег правописа. Неколико додатних напомена приређивача обележено је косим, плавим словима, а додате су и повезнице путем којих читалац може стећи потпунију слику о извесним личностима и догађајима о којима се у Посланици приповѣда. По истом кључу су за текст пробрани и ликовни прилози, чија улога нѣје тек декоративна.

Теодор Метохит је пет пута долазио у Србију ради преговора о женидби, и ово посланичко слово је написано приликом његове послѣдње посѣте. Астроном, историчар, философ, математичар, пѣсник, политички дѣлатник – Метохит спада у најблиставије личности византијске историје прве половине XIV вѣка. Тома Магистар је тврдио да се по дубини знања нико нѣје могао поредити с Теодором Метохитом, Метохитов најпознатији ученик Нићифор Григора свог учитеља назива „живом библиотеком и јасном одгонѣтком за св загонѣтке“. У врѣме писања Посланице Метохиту се још нѣје испунило 30 година, за собом је већ имао успѣшну мисију уговарања брака царевог сина Михаила IX и киликијске краљевне Рите, и његов успон на византијској друштвеној лѣствици још траје. Посланица из Србије упућена је старијем саврѣменику Нићифору Хумну, с којим ће водити учене, философске спорове и кога ће већ 1305.  наслѣдити на мѣсту месазона, ородити се с царским домом, а доцније, 1321. године, доспѣти до положаја великог логотета (предсѣдника владе по данашњим мѣрилима) Андроника II.  Метохитов положај велможе од нарочитог царевог повѣрења,  чињеница да свој извѣштај пише као непосрѣдан свѣдок и учесник – чине овај његов спис изузетно значајним  документом за српску историографију.

Приредио Драган Буковички

(Visited 366 times, 1 visits today)
ПАМЕТАРНИЦА

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *