Јевгеније Авдѣјенко: КАИНИЋАНИ – ПРВА ЦИВИЛИЗАЦИЈА

Код Каинових потомака се појавила „цивилизација – тај огроман покушај да се надокнади одсуство Бога

---

Свето писмо слика нам прво друштвено устројство, и то ће бити моћна цивилизација Каинових потомака. Израз „цивилизација“ у датом контексту имаће нарочито значење.

Цивилизација је таква производна дѣлатност човѣчанства која се дешава нѣзависно од богопоштовања и поштовања отаца и с отклоном од органских начела живота – земље и тла.

У овом одређењу, појам „цивилизација“ суодносан је с Каиновим карактером:
1) Цивилизациона дѣлатност  догађа се „нѣзависно од богопоштовања“. У случају с Каином ово је тачно у највећој мѣри, будући да је он оснивач изопачене религије – „заклао“ је брата као жртву (1Јн. 3: 12) и усиновио се ђаволу, постао први од „дѣце ђавоље“ (1Јн. 3: 10).
2) „Нѣзависно од поштовања отаца“ – ово се одређење у највећој мѣри односи на Каина, зато што је Каин пожелѣо да се „скрије“ од Бога (Пост. 4: 14), отишао од Адама (Пост. 4: 14) и постао „од лукавога“ (1Јн. 3: 12).
3) Цивилизација је таква човѣкова дѣлатност, која се дешава „у отклону од земље“. У случају с Каином ово је тачно у највећој мѣри: тло (адамá) нѣ даје Каину своју силу и на земљи (јéрец) он је „сѣтујући“ и „тресући се (климав)“ (Пост. 4: 12).

Цивилизација је дѣлатност од почетка носећа у себѣ усмѣреност према изграђивању цѣловитог рукотвореног свѣта. Почетак цивилизације увѣк је „град“. Први облик цивилизације је – Каинов град. Послѣдњи у свѣтској цивилизацији облик цивилизације је град који се распростире на читаву Земљу. Прва цивилизација је каинска. Послѣдња цивилизација је Вавилон (Вавилонска кула и саврѣмени глобализам).

Примѣтићемо унапрѣд да у духовном смислу „Каин“ и „Вавилон“ као облици цивилизације имају заједничко исходно својство, које нам још прѣдстоји да утврдимо.

Прича о Каину и његовим потомцима је опис првобитне цивилизације. Ево поколѣња Каинићана:

И позна Каин жену своју, и она заче, и роди Еноха. И би [Каин] градећи град, и назва град по имену сина свога: Енох.
А Еноху роди се Ирад, а Ирад роди Мехиаела, и Мехиаело роди Матусала, а Матусал роди Ламеха.

Пост. 4: 17, 18

Један од најважнијих богословских израза Књиге Постања је толдот תולדת. Ова рѣч јеврејског језика означава: 1) родословне записе; 2) порѣкло, историја настанка; 3) животопис. Оно што је од Бога има толдот. На примѣр, небо и земља имају толдот – порѣкло од Бога (Пост 2: 4). Синови Божји, Ситови потомци, Богу вѣрно човѣчанство имају толдот – порѣкло од Адама и Бога (Пост. 5: 1).

Код Каинићана нѣма толдот’а, постоји само списак имена.

У том списку нѣма указивања на дужину живота Каинових потомака. Такође, у том списку на првом мѣсту нѣ стоји Адам, већ Каин. – Све је како нѣје код људи (Божјих).

1. КАИН. Он је био „градећи град“ – започео је градњу града као новог облика живота; Каин је такође дао име првом граду.

Први облик стваралаштва, откривеног човѣку је називање именом. Адам је у рају давао имена животињама, жену је назвао „жена“, а затѣм (послѣ грѣхопада) – „Ева“. Каин се, дајући име граду, надмеће с оцем Адамом. Разлика између Адама и Каина у надѣвању имена је суштинска: Адам је именовао оно што му је, као Своју творевину, доводио Господ Бог (Пост. 2: 19). Адам је упознавао Богом створено, и давао име, и примао под власт.

Каин твори и сȃм прѣдмет, и његово име. Каин познаје оно што је сȃм произвео[1], овладава створеним прѣдметом (град) и одређује смѣр првој цивилизацији, положивши себе у њену основу.

Постоји свѣт (космос) човѣку Богом дат; њега је Каин одвргао. И постоји свѣт (космос) „рукотворен“, од човѣка по сопственом разуму постројен и настањен, „цивилизација“. Корѣн тако схваћене цивилизације је – Каин.

Град је назван у име Каиновог сина „Енох“ (ТМ: Ханох); ово име потѣче од глагола ханах חנך, што значи „обнављати“ (дом, храм), „учити, обучавати“. Енох, рођен као грађанин, почеће нов живот, „обновиће“ ту грађевину – такав је био Каинов сан. Нѣ у име своје, у име сина је Каин назвао први град.

„Нови“, бољи живот за будућа поколѣња потомака – такав је програм прве цивилизације.

Ентузијазам „новог живота“ и жељење срѣће својим потомцима (или „будућим поколѣњима“ је мотор напрѣтка.

2. ЕНОХ. Ханох – „обновитељ“, зачетник је живота у новом дому (или „учитељ“ новог живота).

Енох бѣјаше први „именити“ међу људима – његовим именом је назван град.

А бѣше ли добро за Каиновог првѣнца што је име његово урезано на првом граду? Двоструко лоше. Као прво, сȃм обичај је лош. Свето Писмо говори о грѣшницима: они „именима својим, авај менѣ, називају земље; и човѣк у части нѣће остати, изједначиће се са стоком“ (Пс. 49/48: 12-13). Као друго, Енох бѣјаше првѣнац Каинов, „првородан“. Каин је. Чини се, „проанализирао“ околности оног жртвоприношења кад је Авељ принѣо Господу „од првѣнаца“ и дар његов био примљен. Каин никако нѣ посвећује првѣнца Господу: он у оквирима своје изопачене религије „освећује“ главно дѣло свог живота (град) именом свог првѣнца – „Енох“.

3. ИРАД. Име Ирад עירד  се повезује с корѣном עיר, чије значење се васпоставља као „одлазити, ходати тамо-амо“. Асоцира се ово име и са глаголом јарад ירד – „спуштати се, силазити“. Односно, Ирад је или „отишавши“, „блудѣћи“, или, по асоцијацији, „силазећи“. Са друге стране, име Ирад је сазвучно рѣчи ир עיר – „град“ (град Ериду бѣјаше најстарији у Сумеру); према овој асоцијацији, Ирад је онај ко је повезан са градским животом (буржоа).

4. МЕХИАЕЛ. Име Мехиаел מחויאל разумѣ се било као „поражен Богом“ („заборавивши Бога“), било као „Бог даје живот“. Ово је треће поколѣње од Каина.

5. МАТУСАЛ (LXX: Μαθουσαλα). Име Метушаел מתושׁאל изводи се од двѣ рѣчи: мат מת – „муж“ и шаал שׁאל – „трагати“. То јест, Матусал је „муж тражења“ или „муж тражећи“. Други Мет-уша-ел изводе из три рѣчи и добијају „човѣк муж Божји“[2]. Постоји и овакав покушај тумачења: мáвет מות – „смрт“, шаал – „молити“; Метушаел – „молећи смрти“[3].

Древни људи су имали дар означавања у имену главне склоности свог потомка; по именима би било могуће васпоставити „духовну биографију“ Каинових потомака. Па опет, сама имена су или вишезначна, или допуштају различита тумачења. Стога је могућ овакав редослѣд поколѣња Каинићана:

Каин рађа Еноха с надом да ће овај „обновити“ од Каина утемељени град; // ипак, Енохов син Ирад је остао „тетурав“ као и отац; // у међуврѣмену, животне силе у Каиновим потомцима су сахнуле, па је Ирад свог сина назвао „Бог даје живот“ – Мехиаел, // а овај, осѣтивши да Бога с њим нѣма, даде свом сину име Матусал – „муж трагања“.

Ово је једна варијанта духовне биографије Каинових потомака. Могућна је и друга:

„Каинов васпитаник Енох рађа // духовно палог Ирада, а овај рађа // заборавившег Бога Мехиаела. // Најзад, појављује се и желѣћи смрт (себѣ и другима?) Матусал, човѣк који је савршено оставио Бога, па је стога остављен од Бога“[4].

Но, при сваком тумачењу имена Каинита, нѣпромѣњивим и јасним остаје једно: Матусал је четврто поколѣње од Каина, он је чукунунук. А древни људи знађаху толико, јер то бѣше казано у Закону[5], да су грѣси отаца на дѣци до трећег и четвртог поколѣња. Матусал је већ одумирање оне гране човѣчанства која иде од Каина. За Матусала се могла јавити нада да ће се на њему и завршити проклетство дато Каину. Да ли се на Матусалу завршило Каиново проклетство? То је питање. Шта ће бити послѣ Матусала?

6. ЛАМЕХ, Лéмех למך. За Ламеха ће се догодити нови (након проналаска градског живота) успон цивилизације – цивилизацијски прасак. Каинићани су избили на пут проналажења „нових облика живота“. Повратно кретање Каинићана према Богу се испоставило или нѣмогућим или блокираним због тѣх проналазака. Каинићани ће опет кренути путем напрѣтка. „Ламех“ је фигура упоредива с „Каином“. Ламех је најважнији прѣлом у развоју прве цивилизације: ни Каиново проклетство ни Каинов печат нѣ само што нѣ бѣху скинути с Каинових потомака него су, напротив, они у коначном облику на њих утиснути.

И узе Ламех себѣ двѣ жене: једној име бѣше Ада, а име друге Цилá.
И роди Ада Јавала; овај бѣјаше отац онѣх што се селе [у] шатри [са] стадом.
А име брату његовом бѣше Јувал; овај бѣјаше отац свакога ко влада жичаним и дувачким (кинором и угавом).
Цила, пак, и она роди Тувал-каина; он коваше и оштраше, свашта изрезиваше [од] мѣди и желѣза. А сестра Тувал-каинова бѣше Ноема.

Пост. 4: 19-22

*
Свој допринос напрѣтку Ламех је дао кроз проналазак многоженства. Да је само многоженства, то би у Писму и било речено само да „узе Ламех себѣ двѣ жене“. Међутѣм, Писмо наводи имена Ламехових жена и име кћери. А то већ нѣје „приватна ствар“ породице прѣпотопног Каинита: с Ламехом се догодио суштински преокрет у читавом животном устројству каинићанске цивилизације, и у том тренутку пада указивање на посебну улогу коју ће играти жене-Каинићанке.

Од праматере Еве до Аврамове жене Саре Писмо нѣ наводи женска имена – осѣм трију жена Каинићанки. Из тога се може извући закључак да, сагласно библијском гледишту:
1) патријархални начин породичног и друштвеног живота био је првим и основним у историји човѣчанства;
2) црте матријархата јављају се у епохама оштрих криза када, на примѣр, народ у цѣлини бива причестан каинском духу;
3) главним признаком „посебне улоге коју играју жене-Каинићанке“ биће – мѣњање појма родства.

Ако је за Ламеха још по старом речено: „Матусал роди Ламеха“ – то је за Ламехову дѣцу казано на нов начин: „Ада роди Јавала… име брату његовом бѣше Јувал“; Цила роди Тувалкаина… сестра Тувалкаинова бѣше Ноема“. Четворо дѣце, ко је мајка познато је, а ко је отац? Да ли им је отац Ламех? Можда су Ламехова дѣца већ постала дѣца Ламехових жена. Уколико се родство Каинићана почело прѣносити преко материнске крви, то онда објашњава због чега се на дѣци Ламехових жена завршило родословље Каинићана. Родословље Ситових потомака (Ситита) биће испричано до десетог поколѣња (гл. 5. књ. Постања), а родословље Каинићана је прѣкинуто на осмом (ако бисмо рачунали од Адама).

Родословље по матери Св. Писмо нѣ води: промѣна поимања крвног родства на страну матријархата јесте испољавање најдубље духовне кризе у народу.

Примѣр томе налазимо у историји јеврејског народа. Јеврејски народ био је позван примити у себе ваплоћење Господа. Стварање јеврејског народа започето је с откровењем Аврааму, који бѣше васпитаван у патријархалној породици и грађаше своју породицу као Цркву. Уз то што су се патријарси од Авраама до Јакова женили само с рођакама, родство је прѣношено по оцу (Авраам роди Исаака, Исаак роди Јакова, Јаков роди Јуду и браћу његову). У случају кад је муж умирао бездѣтним, ваљало је (спочетка по обичају, затѣм по Закону) да његов брат „уздигне сѣме“ од жене умрлог: дѣте је сматрано нѣ потомком мајке што га родила, нити онога ко је дао сѣме, већ почившег мужа.

Родство се прѣдавало само по оцу. Нѣ-рођени отац могао је постати оцем по Закону – каквим бѣјаше праведни Јосиф за ваплотившег се Господа.

Господ се оваплотио – дође Месија-Христос, и би распет… Проли се крв Божја и „сав народ“ (од онѣх што се сабраше на судилиште) окрену ту крв на себе и своја чеда (Мт. 27: 25). У народу Цркве (тада то бѣше јеврејски народ) измѣнило се осѣћање крви и родства[6]. У историји Израиља се од нѣког тренутка упркос Закону родство почело прѣдавати прѣко мајке, кроз материнску крв.

Сад у народ дѣте нѣ рађа отац, већ мајка. За јеврејске жене постало је могуће да у народ стѣчу дѣцу од мушкараца из других нација.

Будући да је јеврејски народ знатним дѣлом одвргао Нови Завѣт са Богом, утолико је он морао усвојити обичаје који су врѣменски древнији од Старог Завѣта (с Нојем и Авраамом): то бѣху нѣјеврејски, нѣпатријархални обичаји, кад је материнска крв сматрана ближом неголи порѣкло по оцу. С том околношћу повезана је и друга – врло суштинска: народ је морао бити лишен своје земље и остати у расѣјању.

Понѣкад се ово питање схвата тако да је народ, обрѣвши се у расѣјању, почео прѣко мајке да прѣноси родство. Смисаони редослѣд промѣна задесивших јеврејски народ са доласком Господа био је другачији: вође народа „устале“ су на Бога и „заклале“ Месију – због тога је народ примио Каинов печат, одбацио своје родство с оцима, изгубио земљу и остао у расѣјању. Јеврејске жене су почеле играти „посебну улогу у животу народа“ – сличну оној улози коју играху прѣ Потопа жене Каинићанке.

*
Враћамо се Ламеху и његовим женама. Врѣме је било кризно, прѣломно… Имена Ламеха и његових жена допуштају противрѣчна тумачења.
ЛАМЕХ – למך Лéмех. Ово име изводе из глагола мух מוך и добијају да је Лемех – идући „ка слабости“.
АДА – עדה. Постоје два глагола адá עדה; сагласно томе, име ове Ламехове жене може значити: 1) „украс, привлачење“; 2) „наступачица“.
ЦИЛА – צלה 1) Уколико ово име потѣче од глагола צלל, оно значи „(пријатна) сѣнка“, може бити и „тамна“; 2) уколико је од глагола צלה, онда је Цила – „врела, пржећа“.

За Ламеха (идућег „ка слабости“) жене Каинићанке почињу играти нарочиту улогу у друштвеном животу. Тај исти Ламех био је први агресор, он је први користио оруђе за убиство изобрѣтено од Цилиног сина (о томе ниже).

7. Ламехова дѣца (дѣца жена Ламехових) поменута у Писму сва бѣху изумитељи.

(а) ЈАВАЛ, Адин син. Он је изобрѣо посебан облик чобанског живота. Јавал бѣјаше „отац онога ко се сели у шатри и са стадом“[7]. Авељ такође бѣше пастир, али он је водио сѣдѣлачки живот. Јавал је устројилац новог, номадског начина живота. Сѣдѣлачки живот је, по Библији, старији од скитачког. Име Јавала значи „онај ко води“ стада.

(б) ЈУВАЛ, Адин син је проналазач инструменталне музике[8]. Сагласно ТМ, Јувал је изобрѣо жичани и дувачки инструмент: он бѣјаше отац свакога ко влада кинором и угавом“ (свира кинор и угав). Кинор је жичани инструмент, а угав – дувачки, можда рог или свирала. У корист тога да је угав дувачки инструменат говори прво име његовог проналазача: Јувал יובל – истог корѣна и сазвучно рѣчи јовел – рог (овна) као инструмент извлачења звукова (отуд потѣче и назив важне институције у животу древних Јевреја и наша рѣч „јубилеј“). Као друго, постоји текст у коме је угав противстављен жичаним инструментима: „Хвалите Га у струнама и угаву“ (Пс. 150: 4). – Адин син је открио и жичану и дувачку музику.

(в) ТУВАЛ-КАИН[9] (LXX: Θοβελ), Цилин син. У јеврејском тексту, Тувал-каинова вѣштина је означена двама глаголима: први има значење „оштрити“, а други „резати, цртати, орати“[10]. Тувал-каин бѣше и ковач и израђивач оруђа која захтѣваху оштрење (мач, на примѣр); такође, он бѣше и резбар на металу (то су могли бити украси од метала). У прѣпотопном вѣку су знали за обраду гвожђа (прво је поменута мѣд, а затѣм желѣзо).

Код Каинових потомака се појавила „цивилизација – тај огроман покушај да се надокнади одсуство Бога. У цивилизацији људи се труде заборавити Бога или Га замѣнити; заборавити у ковању метала, прѣдавши себе ропству земљине теже и од ње прѣнѣтој нѣдокучивој моћи, или Га замѣнити празником умѣтности, исцрпљујућом утѣхом музике“[11].

*
Проналасци Адиних и Цилиних синова су с наравствене тачке гледишта амбивалентни (двозначни).

(а) Номадско сточарство. Номадски пастир боље себе осѣћа као луталицу и дошљака на Земљи. Патријарх Авраам је водио такав живот, „становаше у шаторима“ (Јевр. 11: 9). Друго су Каинови потомци: за њих је номадско сточарство могло бити начин прилагођавања животу у „проклетом“ стању: земља нѣ даје силу Каинићанима у земљодѣлству – даће је стоци, прѣгоњеној с мѣста на мѣсто.

(б) Инструментална музика се појавила у доба кад је човѣчанство још могло памтити рајско појање. Услѣд нѣпосрѣдног дѣјствовања свака музика, нарочито инструментална, и највише дувачка – може да буде крајње опасна за душу. Упадљиво је да јеврејска рѣч угав – она означава инструмент прѣ дувачки[12] него жичани – има исти корѣн као и глагол агав עגב – похотѣти, жудѣти“. А уколико је инструментална музика коришћена у религиозном култу Каинових потомака, а сȃм Каин бѣјаше оснивач изопачене религије, шта је то онда било?

(в) Обрада свакојаких оруђа од метала прѣтпоставља изобрѣтавање оруђа за земљорадњу, сточарство, музику, лов, рат… и просто убиства (в. ниже: Ламехова пѣсма).

У цивилизацији нѣсу сви проналасци амбивалентни с наравствене тачке гледишта, има их и једнозначно порочних. Један такав је повезан с Ламеховом кћерју (кћерју Ламехове жене), коју (пажња!) знамо по имену.

(г) НОЕМА, Наамá – „дражесна, привлачна“. Ако су Ламехове жене поменуте у вези с мужем, Ноема је поменута изван везе с мужем.
Од Ноеме води порѣкло ритуална проституција. На јеврејском језику храмовна блудница називана је кедешá (истог корѣна као и кадош – „свети“), то јест, „посвећена“ у служење. Плату је блудница кедеша уносила у ризницу храма богиње којој је служила. Код Феничана се спомиње женско божанство „Наама“. Ми нѣ знамо какве култне радње су вршили Каин и његови потомци; знамо само да то бѣху религиозни људи. Знамо још и да изопачена религија ништа ново нѣ може изнаћи: она позајмљује култне радње, придајући им супротан прѣдзнак. Тако се умѣсто свештеника мушкарца може постављати жена, умѣсто брачних односа – гдѣ су муж и жена једна плот – помаља се свеопшти грѣх, када плот свештенствујуће жене прима у себе многе и многе мужеве…

Ако смо бар мало савладали језик на коме говори Свето Писмо, то можемо запазити колико је необична појава жене – имена безбрачне жене у попису имена рода. „Ноема“ је тачно знак, озбиљно указивање на нѣку особиту појаву у друштвеном животу Каинићана, по свом значају упоредиву с проналасцима Ноемине браће. Чини се да је то област култних радњи и почетак ритуалне проституције. „Каин“ је застава богопротивних, исто тако и „Ноема“. Ноема је фигура толико загонетна, да ћемо ради разјашњавања узрока помена њеног имена у тексту Писма морати споменути збивања која су довела до Потопа. „Дражесна“ ћеркица Каина… Бѣше на Земљи гнѣздо из кога „кћери човѣчије“ долѣтаху „синовима Божјим“ (Ситовим потомцима) и окретаху их себѣ (Пост. 6: 1, 2). Послѣдицом таквог мѣшања – мушкараца из Ситовог рода и жена из Каиновог рода – био је Потоп.

Посрбио: Драган Буковички

---

[1] У философији Новог доба, као резултат анализе природе научног знања, појавила се теза да ми „спознајемо оно што смо сами произвели“ (Кант).

[2] Толковая Библия. Т. 1. Петербург. 1904, стр. 37.

[3] Д. Щедровицкий.  Введение в Ветхий Завет.  Т. 1.  Книга Бытия. Москва, 2000. стр. 68.

[4] В. Д. Щедровицкий, указ. дѣло, стр. 68.            

[5] Знађаху и пагани; в. Хомер: свѣтоназор епа (у штампи).

[6] В. Четири епохе у животу Цркве од Авраама.

[7] LXX: отац у шатрама настањених стокохранилаца.

[8] Сагласно LXX, он „бѣјаше откривши псалтир и китару (κιθάραν), то јест проналазач жичане музике.

[9] Постоји мишљење да су три брата носила име једног корѣна: „Сва три имена – Јавал, Јувал, Тувал-каин – етимолошки су повезана с корѣном бул בול – ‘стремити напрѣд’, ‘производити’, ‘разрастати се’, што указује на разрастање први пут од њих сазданог типа бездуховне, технократске цивилизације“ (Д. Шћедровицки, указано дѣло, стр. 69). Лѣпо би било овакво расуђивање, али у старојеврејском језику нѣма глагола בול, а постојање самог корѣна בול (производ) је под упитником. Корѣнословље је у датом случају безнадежна ствар.

[10] LXX: и бѣше млатобијац, ковач мѣди и желѣза.

[11] В. Н. Лоски, Догматско богословље, Смисао Старог Завѣта.

[12] Узгред, угав, који је био Јувалов проналазак, на саврѣменом ивриту означава оргуље. Духовни опит православног богослужења нѣ допушта никакву инструменталну музику у храму: на богослужењу звучи само глас. С тѣм у вези питају: а како су у старозавѣтна врѣмена славили Бога „у струнама и органу“, па још и са ударачким инструментима? Одговор је садржан у питању: када се у Новом Завѣту човѣку отворила могуићност рајског живота, инструментална музика је отишла из богослужења.